Jump to content

Молитвени испраћај у вечност знамените глумице Јелене Жигон (ВИДЕО+ФОТО)

Оцени ову тему


Recommended Posts

Глумицу Јелену Јовановић Жигон на вечни починак, на Новом гробљу, испратило више стотина поштовалаца, колега и пријатеља. У поворци, уз породицу, и представници Владе Србије, војници, дипломате, академици…
Опијело је служио протојереј – ставрофор Радомир Никчевић, са више свештеника Митрополије београдско- карловачке.
 

DSC_148115298.jpg

 
Испраћена је достојанствено, како је и живела. Уз благе речи оних којима је припадала, пригодну песму „Косовских божура“ које је са ћерком Иваном придизала, и сузе обичних људи који су је волели као свог, најдражег.
 
Тако се са Новог гробља у Београду, данас, на небеско глумиште, преселила Јелена Јовановић Жигон, дама југословенске и српске филмске и позоришне сцене. Више стотина људи опростило се од ове добре виле која у сећању остаје не само по својим бриљантним улогама, већ и што је у каријеру уписала и лекције о узвишеним људским судбинама – доброти и племенитости.
 
DSC_143815296.jpg
 
О томе је, после опела у Цркви Светог Николе, у име Црногорско-приморске митрополије и митрополита Амфилохија, говорио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.
– Сећаћемо се Јелене, јединствене по честитој и душевној лепоти којом је подједнако дарована и уметност коју је тумачила и људскост коју је имала за свој страдали народ од Книна, преко Републике Српске, до Космета. Зато је блажен пут на који, у овим васкршњим данима, идеш душо, на место покоја свога супруга и родитеља.
 
Одар је био потпуно покривен цвећем. Опело је пратио хор, а служили су га свештеници Београдске и Црногорске митрополије. Јеленина деца, ћерка Ивана и син Никола, њени унуци, достојанствени у болу, више од сата примали су саучешћа. Ансамбл „Косовски божури“, који је са ћерком Иваном саставила Јелена од српске косметске деце из енклава, симболиком песме пратио је церемонију испраћаја. Испратили су је пригодном поруком.
 
DSC_102515294.jpg
 
– Неговани твојом љубављу, узвишеном и отменом, Јелено, успавана наша оморико, небројано пута смо с тобом кушали са одуховљених трпеза и учили лекције живота и живљења. Само на тренутак се чинило да је твоје срце стало. Не, оно је у нама.
 
Дива и вила наше филмске сцене, пре него што ће њен ковчег бити положен у вечно боравиште, испраћена је, по жељи породице и поштовалаца, „Реквијемом“ Бранка Миљковића, који је Јелена говорила и кратким рециталом ћерке Иване.
 
DSC_0908.jpg
 
Јелена је унука  Митра Мартиновића, који је  био црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913.
 
Митрополит Амфилохије је Јелену Жигон одликовао златним ликом Светог Петра Другог Петровића – Његоша на празник Светог Симеона 2016. године за животно служење љепоти и добру и материнско човјекољубље.
 
 
DSC_0921.jpg
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Синоћ нас је Господ сабрао око кивота Светог Василија да узнесемо молитве и напојимо се са живог извора благодатне љубави Божје, која се богато излива из моштију Светог Василија Острошког.  Емисија је била једно велико чудо, јер смо сви у срцима осетили само љубав Божју и спонтаност, те да све води и руководи Свети Василије који нас је као молитвени домаћин сабрао око свога кивота.  Дај Боже да се оваква сабрања никад не прекину, већ да постану саставни део нашег наслађивања са извора вечне и непролазне речи Божје.   Живе речи ТВ: "Где Бог хоће побеђује се поредак природе" - Велики благослов острошке светиње  
        Након емисије која је уживо емитована из острошке светиње, добили смо многа писана сведочанства и утиске које у својим срцима носе, како учесници ове чудесне емисије, тако и више хиљада благочестивих хришћана који су молитвено и са пуном пажњом пратили емисију "Живе речи".    Сва сведочанства и сви утисци могу се обухватити и саобразити са истином коју су готово сви и осетили и исказали: да је Свети Василије Острошки као молитвени домаћин ове чудесне емисије био надахнитељ и руководитељ, како би ово богоугодно дело послужило свима нама на духовно укрепљење и узрастање у светотајинском и световрлинском животу.    Тихо из дубине своје душе усудићемо се да кажемо: Велики си Господе и чудесна дела Твоја која твориш кроз светог Василија који је пројавио чудо приликом реализације емисије која се речима не може описати, јер где Бог хоће побеђује се поредак природе.    Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду 3. јуна 2020. године наша света Црква прославила је Свете цара Константина и царицу Јелену. Тим поводом, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару, служена је архијерејска Литургија. Епископу тимочком Илариону саслуживали су свештенослужитељи овога храма, а свету службу је улепшало певничко појање протојереја Игора Ивковића, јереја Новака Бојанића, ђакона Вука Јовановића и Петра Јовановића, ученика Средње музичке школе у Неготину.     По завршетку Литургије, сабраном народу владика Иларион честитао је празник а протонамесник Зоран Голубовић је, делећи нафору, говорио о најзначајнијим моментима из живота светитеља које на данашњи дан празнујемо.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан.    Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина.      Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан.     Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара.    „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе.      „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина.   „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске.     Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине!   Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      РЕАГОВАЊЕ ПРАВНОГ САВЈЕТА МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ НА НАВОДЕ ПОТПРЕДСЈЕДНИКА ВЛАДЕ И МИНИСТРА ПРАВДЕ ЗОРАНА ПАЖИНА У ВАШИНГТОНУ.     Потпредсједник Владе и министар правде Зоран Пажин је по ко зна који пут, овога пута у Вашингтону приликом сусрета са сенатором Роном Џонсоном, изнио читав низ нетачних и политикантских оцјена о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Евидентно је да се на сваки начин покушава прибавити недостајућа међународна подршка дискриминаторном и неуставном Закону.   Нетачан је Пажинов навод да Закон ”испуњава највише стандарде људских права и слобода” и да је ”далеко најлибералнији закон у окружењу који гарантује једнака права свим вјерским заједницама”. Закон, на жалост, не само да не испуњава него радикално дерогира и суспендује основне и минималне стандарде у погледу колективног аспекта остваривања права на слободу вјероисповијести. Веома бисмо се се радовали да је овај закон, како тврди Пажин, ”најлибералнији у окружењу”, али је стварност, на жалост, битно другачија.   Пажин није обавијестио свога саговорника да је Православна Црква прије доношења Закона, заслугом садашње и претходних Влада Црне Горе, лишена права на закључење Темељног уговора у истом обиму права и обавеза као и Римокатоличка црква, Исламска и Јеврејска заједница. Нико од независних правних експерата није изнио оцјене о Закону попут Зорана Пажина, а ”праведност” законских одредби су најбоље осјетили грађани Црне Горе, који у великом броју, истрајно, упорно, мирно, неодступно и достојанствено у литијама исказују свој протест против дискриминаторних и неуставних законских одредби.   Жалосно је што високи званичник Владе Црне Горе о трошку грађана доводи у заблуду међународне саговорнике оцјенама да ”Закон угрожава само оне који свој интерес виде у ширењу етничких и вјерских тензија и нестабилности на Балкану”. Уз констатацију да је недостојно предсједника Владе и министра правде да вријеђа достојанство грађана Црне Горе, указујемо да честити народ у Црној Гори, као ни Митрополија, никада нису имали, нити данас имају интерес у ширењу било каквих тензија и нестабилности. Напротив, одговорност за тензије и велико узнемирење грађана се налази у Закону, који је једнострано, нетранспарентно и дискриминаторно припремила Влада, чији је Пажин потпредсједник. Јавност треба да зна да је управо Зоран Пажин кључна питања људских права прогласио за политичка и да се та људска права не црпе из Устава и конвенција него из воље предсједника Црне Горе и ДПС-а Мила Ђукановића. Умјесто нетачних и тенденциозних изјава било је коректније да потпредсједник Владе свом саговорнику, али и јавности, објасни зашто је ограничавао и суспендовао дијалог са нашом Црквом прије доношења Закона.   Темељне вриједности Црне Горе не подривају православне литије и истрајни молитвени протести грађана него закон, чији је један од кључних креатора Зоран Пажин. Призивање ”деведесетих” од главних актера и сљедбеника деведесетих није ништа друго до политикантство које нема никакве везе са достојанством Црне Горе као државе и које вријеђа интелигенцију просјечног грађанина. Проблем је у овом случају иницирала Влада и на њој је највећа одговорност за повратак мира и спокоја међу вјернике и грађане Црне Горе. Надамо се да је потпредсједник Пажин сада, много више него прије усвајања Закона и изазивања друштвене нестабилности, схватио суштину и значај дијалога о слободи вјере као једном од најосетљивијих питања људског друштва.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од АлександраВ,
      Мрак већ лагано преузима предност на небу изнад града. После још једног дана на послу пуним свој стан мирисом кафе и излазим на терасу. Поглед се губи у даљини на град испред мене, мој омиљени град, који из мене извлачи најлепше и најгоре особине, буди у мени најлепше и најтеже успомене, уноси радост и продубљава бол. Од тог контраста саздан је читав мој живот. Јака емоција, крајност, никада средина. Осећам умор. Није то физички умор јер ме посао у манастиру испуњава толико да сам по завршетку дана пун енергије као да је дан тек почео. Ово је умор од животних турбуленција током овог лета на измаку, бол због свега изгубљеног и немир због свега што ме чека у наредном периоду. Баш ми је тих дана нешто говорило да нећу да издржим. Онда сам тог дана донео у стан вероватно највреднији поклон који сам икад добио - латицу са гроба свете Ксеније Петербуршке. Стављам је поред иконе коју ми је пар недеља раније другар поклонио, а од суза једва да видим полицу са иконама у соби. Нема шта, морам да издржим!

      Света Ксенија ми је већ пар пута спашавала живот. Претходног лета ми можда није спасила живот, али јесте душу. Ко зна до кад би трајао мој рат са Богом, да нисам своју немоћ исплакао испред њене иконе. Спасила ме је од самоубиства, алкохолизма или лудила већ неколико месеци након тога, када сам поново пао под теретом животних околности. Шта је човек кад изгуби смисао? Љуштура која се беспоентно вуче од куће до кладионице, скита по граду и тражи начин да убије тугу пороцима, дружењем, иронијом, утакмицама... А онда је опет засијала њена икона и показала ми начин на који треба да се борим за оног ког сам само мислио да сам изгубио. Показала ми је пут ка правој Љубави од које више никада нисам одступио.

      Мој однос према Цркви је однос блудног сина и оца из јеванђелеске приче. Једино што овај блудни син не одлази једном, већ му се то догађало више пута. Сваки пут дочекан је све лепше. Са свих својих скитњи по свету овај блудни син доносио је кући нову, продубљену тугу, тешке приче и судбине других које је упознавао на тим путовањима. Пошто му је сваки пут бивало све теже, отац је сваки пут према њему био све бољи. Овог пута, отац је у својој милости превазишао све досадашње случајеве, а блудни син би морао да да све од себе да му на томе узврати.

      Моја одвајања од Цркве била су некад помогнута са стране, а некад сам их режирао сам. Искрено сам патио када ми је нешто раније наговештено да сам непожељан у градској цркви, у коју сам одлазио док сам се још као мали молио Богу да победимо у фудбалу увече. И ко зна шта би било да се те топле августовске ноћи прошлог лета, након што сам се исплакао светој Ксенији и тражио од ње да ми покаже пут јер га сам не видим, нисам срео у граду са једним свештеником ког познајем од раније и питао да у недељу идем са њим на Литургију. Тада, на врхунцу свог животног хаоса, нисам могао ни да претпоставим да ћу годину дана касније, из олтара малог храма свете Петке гледати све своје најдраже људе на Литургији, док дим из кадионице коју сам по свом обичају препунио тамјаном употпуњује херувимску песму.

      Нисам могао тада да претпоставим да ће ми наредна година донети нове губитке, какве нисам могао ни да замислим у најцрњим предвиђањима. Паралелно са тим добио сам онај најлепше благодати који блудни син може да добије. И тај налет сам успешно преживео, али последице нису мале, а све веће су шансе да ме прогута туга, која се гомила у мени и изједа као термити из цртаног филма. И ко зна шта би било да ме тог дана није обрадовао поклон који ме подсећа на све и обавезује да се не предам. Тај дан за мене је јасно представљао и најаву нових животних борби. Док се у манастиру захваљујем монахињи која ми је поклонила латицу са гроба свете Ксеније, бодре ме њене речи ''Света Ксенија ће да помогне, само кад јој се искрено молиш. Ја верујем у то!''. Ја то итекако добро знам.

      А тог дана, док сам испијао кафу на тераси, као да се сва патња овог света срушила на мене. Обузимала ме неподношљива туга, мој стари познаник и највернија животна пратиља. Тог лета изгубио сам кућу у којој сам одрастао, своју собу у којој су се ноћима окретале грамофонске плоче, која памти више људи него неке аутобуске станице, двориште по коме сам јурцао за лоптом, излаз на реку по којој сам се возио дрвеним сплавом... Тугу појачава и помисао на остатке моје разбијене породице. Бол због онога што су неки од њих постали и слутња да ћу ускоро остати без њих. Туга за особом којој сам посветио живот, коју дуго нисам видео и тек по некад чујем где је и шта јој се дешава. Туга за другарима који мање или више успешно воде своје борбе.

      И овог пута благи поглед омиљене светитељке упућује ме на Оног ко је победио сваку патњу и бол. Признајем да волим тугу, јер ме она увек доведе до Њега. Сви моји животни порази само су ме приближавали Њему. Свака искушења појачавала су Љубав. Христос обједињује у себи све оно што сам током живота изгубио. Само када сам са Њим, ја сам сигуран и само са Њим ми не недостаје ништа.

      Спадам у људе који се емотивно везују за све, и места и људе. Сваки растанак и губитак падају ми тешко. Не могу да поднесем одвојеност од људи које волим, а места, градови, возови само ми појачавају везаност за људе и догађаје, којих сам у животу имао много. Дуго сам мислио да немам страх ни од чега, а онда сам спознао свој највећи страх. То је страх од растанка, а заправо, када се загребе дубље, то је страх од пролазности. Зато сам тако јако заљубљен у Вечност. Јер она побеђује сваку пролазност. У њој се поново састаје све оно што сам изгубио, она чини да ми ни једна особа није далеко. ''Где свих времена разлике ћуте'', како је то дивно рекао Лаза Костић. Тамо где је Љубав чиста, ненагрижена сујетом, љубомором, где нема патње и плача, где више нема грешака због којих касније тешко испаштамо. А сусрет са Вечношћу једино је Он - Христос. Његова личност победила је сваку разлику. Његова победа светли изнад сваког мог пораза. Са њим губим осећај да немам ништа - јер с Њим имам све. С Њим губим осећај усамљености - јер Он превазилази све људске односе, километре, границе... Његов поглед једина је моја утеха у овом свету, победник над пролазношћу, поновни састанак свих растављених. Нема тог нашег животног пораза који Он неће да исправи, и нема тог губитка коју нам Вечност неће вратити.

      Сви смо ми на овом свету скитнице. Питање је само начина и тренутка у коме ћемо то да схватимо. Једино што као скитнице и пролазници можемо је да оставимо другим скитницама боље услове за путовање, које неминовно завршавамо на истом месту. Таква помоћ скитницама које долазе после нас може да буде материјална или духовна. Неки остављају домаћинства својим наследницима, како ови не би ни у чему оскудевали и како би могли да живот проживе часно и поштено, радећи на свом имању, које ће касније оставити онима након себе. Неки остављају духовно наследство, савете и путоказе како проћи кроз овај живот и стићи до циља. Ја нисам добио ни једно ни друго. Зато сада покушавам да исправим грешке оних пре мене, и потрудим се да оставим нешто човечанству. Као професионални губитник., тежња за материјалним би за мене био пораз још пре почетка борбе. Помирио сам се са својом скитничком судбином и у томе видим своју предност. Кроз моја скитања и лутања, имам подршку оне чија су лутања мој водич. Она ми је показала како пораз претворити у победу. Покушаћу да следим њен пример а моје скромне могућности надокнађиваћу бескрајним поверењем у Оног ко је до сад беспрекорно водио мој живот, кад год нисам скретао са Пута. Бити са Христом више није питање мог избора. Он је моја егзистенцијална потреба, живот са Њим је начин мог живота и а поверење у Њега једини гарант мог опстанка.
      Смрт свету
×
×
  • Креирај ново...