Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

„Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе
и узме крст свој и за мном иде…“ (Мт. 16, 24)

„Други је мој пакао…“ (Жан Пол Сартр)

Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!)

Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног.

Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа.

 

Александар Милојков

https://podviznickaslova.wordpress.com/2016/04/13/moj-krst-i-moj-pakao/


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа.

 

Ово треба да буде мој вапај, можда и сваког човека.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Кнез Махмут Бушатлија потомак владара Зете Ивана Црнојевића интервју нам је дао у манастиру Острог. Титулу предака вратио му је лично митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након што је после пет векова исламске вероисповести своју породицу вратио у православље.     Његов предак био је и Махмуд паша Бушатлија. Њему је лично Петар II Петровић Његош у бици на Крусима одсекао главу која се и данас чува у Цетињском манастиру. Три века након тог догађаја, његов потомак крштен је управо на Цетињу, а добио је име свог претка Станка Црнојевића.    Махмуд Бушатлија, један од најпознатијих стручњака за улагање и стране инвестиције у манастиру Острог проводи неколико месеци годишње од како се вратио у православље. Каже да дан у манастиру почиње око седам ујутру, после литургије је неизоставан разговор са монасима и свештеницима у заједничкој трпезарији, а онда свако оде својим послом.   Бушатлија мало „злоупотребљава” титулу кнеза   Бушатлија прича да је неко ко не бежи да стекне ново искуство па то користи и овде.   „Врло радо долазим у амбијент који је под покровитељством једног Свеца чије се присуство осећа и дан данас и то ми даје снагу да радим. Последњих година доста проводим овде, додуше, мало злоупотребљавам своју кнежевску титулу па остајем и дуже него што је то у манастиру нормално”, прича нам Махмуд Бушатлија.     Сматра да је Острог центар који зрачи енергију која обухвата све људе и доводи их у цркву. Ово светилише је универзално, додаје он, јер га посећују припадници свих вероисповести.   „Мислим да то јединство игра веома важну улогу што се видело и у чињеницама ко је све излазио на литије. Оне су превазишле верни свет, окупљао се народ не водећи рачуна о нацији и вери. Одавде зрачи та енергија која дозвољава да људи превазиђу 30 година константног притиска на растављање овог народа на националне Србе или Црногорце. Показало се да је то све ништавно и да су сви они заједно”, рекао је наш саговорник.     На помињање литија, које су  због ванредног стања одложене, Бушатлија каже да су оне биле начин да грађани покажу незадовољство политиком али и економијом у Црној Гори. Наш саговорник сматра међутим да би до пада интересовања за литије у будућности могло да дође само ако би држава у наредних месец дана ванредног стања успела да поправи све оно што је уништавала последње три деценије али не верује да је то могуће учинити. Због тога, каже, не очекује да ће се осећај грађана те земље према литијама променити.   Црна Гора најбољи ђак Европске уније, а чека је банкрот   Црна Гора је од 2017. чланица НАТО али у односу на Србију предњачи и у чланству за Европску унију. Међутим, наш саговорник је категоричан - ова Европска унија није мерило неког квалитета и њихова похвала не би смеле много да значи у реалним основама. Наравно, додаје он, дневна политика ће се увек ослонити на такву похвалу не водећи рачуна да више хвали себе.   „Политичари пренаглашавају своје учешће у економском животу и нормално да је све приказују као успех. Црна Гора има доста спецификума који не дају шансу за велике успехе — има 600 хиљада становника, деиндустријализовану економију и највећу стопу незапослености на Балкану која износи 15 одсто. Оно што највише брине јесте незапосленост младих у категорији од 16 до 35 година који овде не виде шансу и одлазе још за време школовања“, оценио је Бушатлија.   Читав систем транзиције, односно тајкунизације, сматра он, довео је до тога да је у земљи изражена поларизација и да је сада пола становништва на граници сиромаштва, док се овдашњи политичари хвале са БДП-ом и упоређују га са другима.     „До пре две године јесте био највећи на Балкану али је то било захваљујући великом дугу. Ово је земља која једва 15 посто свога увоза може да плати својим извозом (док је то у Србији 70 одсто). Јавни дуг је прешао скоро 70 посто и на њему се не може живети дуго. Сматрам да је Црна Гора веома близу тога да дође у ситуацију да можемо да очекујемо и банкрот, јер ће јој све теже бити да се задужује”, рекао је Бушатлија.   Он не види неку основу за оптимизам, осим ако то није оптимизам структуре на власти који гледа да прода свој имиџ што боље за следеће изборе.   Арапи лажни, Кинези фер инвеститори у Црној Гори   Од доношења Закона о слободи вероисповести многи су као један од разлога за његово усвајање наводили присвајање црквеног земљишта на Буљаричком пољу. Бушатлија са сигурношћу каже да зна да је једна црногорска адвокатска канцеларија доводила одређене Арапе у Митрополију црногорско-приморску.   „Они су били заинтересовани за куповину црквеног земљишта на Буљарицама али сам по тим људима закључио да иза свега стоји црногорски новац који је раније изнесен из земље па се сада део тих пара враћа кроз пројекте који се приказују као арапски. Тиват је место где су они највише уложили и које се представља као једно од најразвијенијих општина. На жалост, то не осликава стварно стање на терену“, додаје он.     Са друге стране, оно што је очигледно, каже Бушатлија, то су послови Црне Горе са кинеским компанијама. За критику је чињеница да земље Балкана саме одлучују о пројектима и доносе погрешне одлуке – раде оне који су неисплативи. Тој категорији припада и аутопут у Црној Гори који наводно треба да се настави и са српске стране.   „Са економске стране, то је неприхватљив пројекат, јер повезивање Београда и луке Бар аутопутем апсолутно није исплативо. Много бољи пројекат била је обнова железничког саобраћаја, јер је то једини вид транспорта који би могао да допринесе подизању промета са два на пет милиона тона годишње, а и десет пута је јефтинији од друмског“, оцењује он. Аутопут у Црној Гори је, каже наш саговорник, доказ да Кина не врши политичке притиске кроз свој економски развој. Они не инсистирају на спровођењу уговора који им даје за право да далеко брже раде, већ остављају држави да она реши питање експропријације иако би по основном уговору могли да врше велики притисак.   „Кинези процењују да Црна Гора не може да врати две милијарде евра, па је боље да стану у тренутку када је дуг 358 хиљада и зато цео пројекат касни“, објашњава овај стручњак за инвестиције.   Корона и кинеска економија   Шта ће се након вируса корона десити са кинеском привредом за Бушатлију није непознаница. Он тврди да је Кина млада, високо индустријализована земља и највећи је произвођач на свету.   „То је постала захваљујући жилавом темпераменту и миленијумским стицањем искустава, јер код њих време не игра неку велику улогу, али посвећеност је јако важна. Читава њихова историја довела је до тога да се веома брзо адаптирају. То преносе и на индустрију што је у кризним ситуацијама веома важно да би земља што пре стала на ноге,” сматра наш саговорник.      Као доказ за то је и чињеница да су за мање од три месеца, не само локализовали вирус него успели и да обнове индустрију у најугроженијим деловима. Са друге стране, веома су спремни да помогну осталима у невољи што смо могли да видимо на примеру Италије, рекао је Бушатлија.     Извор: Спутник
    • By Логос
      Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године:    Звучни запис беседе     „Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру.   Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме.     У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Иван Ц.
      Малочас набасах на овај линк, тражећи неку пригодну слику за вибер групу и пронађох мој интервју за новине Политика од пре 9 година.
      Волео бих да поразговарамо шта се од тада променило, не само на нашем форуму овде, него уопште у мисији Цркве на интернету? Да ли је полет нестао, да ли се раширио на другачије видове? Коме није ташко да прочита, па да мало коментаришемо...
       
      Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку?
        уторак, 08.03.2011. у 22:00 Д. Стојановић Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике у којима је могуће упутити питање свештенику, затражити савет, тумачење или чути шта Црква мисли о неким савременим појавама, ситницама и „крупницама” са којима се сусрећемо у свакодневном животу. Да ли је грех бити члан Фејсбука? Треба ли дозволити деци да читају „Харија Потера”? Може ли хомосексуалац бити кум на црквеном венчању? Да ли је дозвољено пушити у време поста? Шта црква мисли о Најдановим круговима? Допушта ли Црква да девојка буде неудата или она мора бити супруга и мајка или монахиња? Какав је став цркве ако верник пожели да истетовира свеца на свом телу?
      У духу веома присутне приче о родној равноправности поставља се питање зашто жена не може да слави славу, а у време великих искушења – дилема која је граница Божјег праштања за грехе које стално понављамо. Колико год ова питања сликовито приказују време и друштво у којем живимо, ништа мање интересантне дилеме и недоумице у вези са питањима вере и ништа мање сликовито показују однос верника према цркви. Радознали желе да сазнају више о њеним унутрашњим правилима (Да ли свештеник носи мантију и код куће?), а ту су и они који траже одговоре на „вечна питања” (Зашто човек мора да греши?), траже се и ставови по питању припадника других цркава (хоће ли припадници других монотеистичких религија бити спасени), али и Библије (да ли је грех ако неко иде у цркву, а не жели да чита Библију). Нема „најтежих” питања, најтеже је давање примереног и задовољавајућег одговора, каже јереј Иван Цветковић, уредник и оснивач форума „Живе речи утехе”, за који истиче да је највећи православни форум на Балкану.
      – Позадина и природа безбројних питања се лако дају уочити и могли би, грубо речено, да се сврстају у неколико ставки. То су: духовна потрага, односно жеља за давањем смисла питању личног и општељудског постојања, глад и жеђ савременог човека за Богом, за смислом који не извире из сфере емпиријског. Присутан је и проблем (бес)смисла постојања зла, духовна и психолошка конфузија изазвана стављањем претераног акцента на чисто социјално-материјалну сферу живота, као и потреба оних који су верујући, али недовољно упознати са устројством црквеног живота, за дефинисањем и појашњењем значаја и одређених особености црквено-литургијског начина живота... Све то довољно речито сведочи колико је савремени човек, и поред свих постојећих открића и достигнућа, духовно осиромашен, раслабљен и уморан – истиче отац Иван.
      Њему су, каже, посебно занимљиве теме које се тичу разговора са неправославнима и атеистима, али и теме које говоре о теолошким проблемима. Најчешће је чуо питање у вези са „литургијском реформом” и тражење објашњења какав је то процес, да ли са собом носи црту доброг или лошег, шта представља у животу цркве... Верници траже и савете личне природе, желе да чују мишљење свештеника како да помогну детету које је попустило у школи или кћерки која је безвољна, али и шта да раде када се заљубе у младића који њих не воли.
      – Питања су увек личне природе, а проблеми које имамо су исти или слични код сваког од нас, јер просто делимо један живот, исте или сличне недоумице и носимо, на овај или онај начин, сличну животну тежину свеукупних проблема који нас окружују. Свештеник је дужан да буде и психолог. Он мора бити психолошки едукован и верзиран, кроз своје образовање, животни подвиг преображаја самога себе уз Божију помоћ, кроз искуство и делатну љубав према људима. У супротном је његов пастирски рад тотално обесмишљен и практично јалов. Реч психа, уопштено речено, значи душа, а она је један од најважнијих појмова у хришћанству – истиче отац Иван.
      Форум „Живе речи утехе” има око 3.300 корисника, постоји у оквиру сајта pouke.org, основаног 24. маја 2009. године, под духовним је руковођењем епископа шумадијског Јована и има, дакле, благослов српске цркве за свој рад. У уредничком тиму осим свештеника има и професора, историчара, преводилаца. Хиљаде корисника овог форума, које отац Иван описује као „веома активне”, сведоче да ни цркву никако није заобишла „Интернет револуција”. 
      – Непотпуност овог виртуелног вида комуникације међу верницима, по мишљењу многих, лежи у немогућности пуног остваривања живог односа међу вернима. Он, с друге стране, представља претпоставку, а често и основ, реализације нових и конкретних односа међу људима који би се, највероватније, тешко упознали и остварили живи контакт да нема Интернета, тако да оно што би неко именовао као ману, може бити веома лако, на основу претходно реченог, преображено у позитивну црту овог вида савременог међуљудског саобраћаја – каже отац Иван.
      Са Интернетом су дошле нове могућности за мисију цркве, па је отац Иван најавио оснивање „православног фејсбука”, односно друштвене мреже која би повезала вернике и људи из цркве, али по том питању је за сада тајанствен, па открива тек да на томе ради много људи и да се нада да ће ускоро доћи време за реализацију ове идеје.
      Јелена Чалија
       
       
      Политика Online - Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку?
      WWW.POLITIKA.RS <p>Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...