Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

На Велику Суботу преко 200 новокрштених у Бабушници

Rate this topic

Recommended Posts

Преко 200 новокрштених у Бабушници

11. Април 2018 - 10:48

30226225_2352592714766325_30349639148786

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, на Велику суботу у Бабушници је организовано саборно крштење на којем је Светој Цркви приведено преко две стотине душа ове парохије.

Сви новокрштени постом и катихетском поуком припремани су за овај свети чин, а на Васкрс су се први пут и причестити светим тајнама Христовим. Поред надлежног пароха јереја Славише Смиљића, архијерејског намесника белопаланачког, у обреду су учествовали и пароси суседне белопаланачке парохије. Иначе, претходних година у овој парохији одржана су три саборна крштења на којима је крштено још преко шест стонина људи, тако да је деценијска одвојеност од Цркве народа ове општине на југу Србије коначно је нестала.

Овај свети чин није прошао без хришћанског милосрђа верника ове скромне парохије. За најсиромашније породице верни народ, иако сиромашан, са пуно љубави прикупио је велику количину основних животних намирница како би и такве породице Празник над празницима дочекале у радости.

Преко 200 новокрштених у Бабушници
Преко 200 новокрштених у Бабушници
Преко 200 новокрштених у Бабушници
Преко 200 новокрштених у Бабушници

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У емисији Живети по Јеванђељу ђакон Мирослав Стојановић, парохијски ђакон Светосимеоновског храма у Ветернику, говорио је о Великој гозби на коју нас Господ непрестано позива. Емисија је на програму Радио-Беседе емитована 2. јануара 2020. године. Водитељ је ђакон Владо Поповић.   Звучни запис емисије   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске говорио је за Радио Светигору о снажном земљотресу који је јутрос, 22. марта, погодио Загреб, приликом кога је оштећен и Саборни храм Преображења Господњег, као и зграда Црквене општине.   Звучни запис разговора   “У граду је завладала дупла паника, изазвана земљотресом и корона вирусом који је захватио и Хрватску. Уз Божију помоћ и узајамне молитве цијелог свијета надамо се да ћемо превазићи ову тешку ситуацију. Надамо се да ће ускоро на терен изаћи градска или републичка комисија која ће пописати насталу штету како би се обновило оно што је могуће обновити у самом граду. Надамо се да ће и наша црква бити узета у обзир, с обзиром да се налази под заштитом државе“, каже отац Данило и додаје да се споља на цркви оштећења не виде.   “Оштећења у унутрашњости Саборног храма су велика, урушио се плафон и лустери, пали су украси у цркви, али колике су пукотине и колика је стварна штета то се сада не може рећи. Ово је врло тежак шок за све. Не може се објаснити шта све за собом носи један овакав ударац, као што је земљотрес, у стању коме се, због пандемије која влада, налазимо и ми овдје, али и цијели свијет”, казао је Радио Светигору отац Данило (Љуботина).   Слободанка Грдинић     Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      Овогодишњи добитници награде „Повеља Просвјете“ су Високопресовећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Перосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свечаност уручивања награде ће бити одржана у петак, 7. фебруара, у Вуковој задужбини.     Према речима председника београдског одбора „Просвјете“ Милимирa Мучибабићa, време у којем смо сведоци борбе српског народа у Црној Гори дало је „Просвјети“ пуно право и легитимитет да овогодишњи добитници „Повеље“ буду управо Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије.   „Литија као величанствена позорница којом одише достојанство претворила је целу земљу у европску позорницу у којој се нешто чудно дешава. За оне који не могу да разумеју, у бити Србина постоји светосавски Косовски завет који се с времена на време пробуди. Ево прилике да се он пробуди. Ми смо сведоци тога буђења.“   Српско културно и просветно друштво Просвјета основно је 1902. године у Сарајеву и данас делује на просторима свих српских земаља. То друштво сваке године организује „Светосавске свечаности“ у оквиру којих се „Повеља Просвјете“ додељује најистакнутијим појединцима.   „’Повеља‘ се додељује оним појединцима који су се истакли у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Вредности које су према нашем мишљењу ванвремене, које претпостављају не само хтети, него знати шта хтети и како делати, у том смислу смо се определили за ову двојицу великодостојника Српске православне цркве“, каже Мучибабић за Спутњик.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Поводом покушаја режима у Црној Гори да безаконо и противуставно одузме Српској Цркви у Црној Гори многовековну имовину, разговарамо са игуманом Манастира Пиносава јеромонахом Петром (Драгојловићем), иначе црквеним историчарем и дипломцем Московске духовне академије, који је преко 22 године као монах живео у Црној Гори и који изнутра веома добро познаје црногорске црквене и друштвене прилике.     Редакција Видовдана: Оче Петре, како коментаришете најаву режима у Црној Гори да отме вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори?   Пре свега, одмах на почетку, треба се истаћи да је Црна Гора као традиционално-историсјка Српска Спарта, вековима била једина непрекинута чуварка оног неугаслог Жичког и Пећког Светосавског кандила самосталности Српске Цркве, чак и у тешка и тегобна времена ропства и неслободе, када су сви остали делови наше помесне Цркве или били укинути, или су били под окупацијом Турака, Млетака и Хабзуршке Монархије, касније Аустро-угарске. Није нимало случајно што су скоро сви митрополити из династије Петровић Његош имали титулу Егзарха тј. Чувара Пећког Трона Српске Цркве, а још први митрополит из Династије Петровића – Данило, поносито се потписивао као „Војеводич сербској земљи“. Најпрецизније и најлепше је ту црквеноујединитељску мисао Митрополита Црногорских, Скендеријских и Приморских, изразио Свети Петар Цетињски, стриц мудрог и великог Петра Другог Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чудотворац је још као млади архимандрит Цетињског манастира 1779. године, заједно са двојицом највиђенијих црногорских главара, писао Аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Исти такав став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Црногорски Митрополит и највећи српски песник Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Српске Владе, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ Та света жеља светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, као и свих осталих Црногорских Митрополита из династије Петровић Његош, остварила се у периоду од 1918 до 1922 године, када је Митрополија Црногорска после вишевековних борби и тежњи за уједињење целе Српске Цркве постала не само део тог процеса него и предводитељ те свете идеје. Није дакле ни мало случајно да је управо Свети Синод Митрополије Црногорске, први и пре свих, још 16. децембра 1918. године, донео одлуку о уједињењу са свим осталим деловима Српске Цркве у новоослобођеној држави – Краљевини СХС. Стога зачуђујуће и скоро нестварно делује предлог Владе Црне Горе да се противуставно меша у чисто црквена питања, да крши сво међународно право, да гази по сугестијама Венецијанске комисије, и да просто силује и прекраја и црквену и државну историју Црне Горе. Да насилно покушава отимати Српској Цркви оно што јој је вековима припадало и чему су сви Петровићи тежили. Оно што Српској Цркви, често пута, ни Турци Османлије нису оспоравали. Оно што је аманет свих Петровића, од првог црногорског владара из те светородне династије, Митрополита Данила  – Војеводича сербској земљи, па до краља Николе, који је поред свог његовог успешног рада на ослобађању Пећке Патријаршије и Високих Дечана, на пример, са одушевљењем писао песме светоме Сави Немањићу и његовом оцу светоме Симеону (Немањи) Мироточивоме, иначе рођеном Зећанину, и рођеном Подгоричанину, која се тада у средњем веку звала Рибница.   Редакција Видовдана:  Како оцењујете духовну ситуацију у данашњој Црној Гори у овом тренутку?   Са једне стране Милошћу Божијом, а са друге захваљујући огромним напорима и плодоносном мисионарском  подвигу двојице наших знаменитих и честитих архијереја, Митрополита Амфилохија и Епископа Јоаникија, осећа се и види прави васкрс православља у Црној Гори. Тај васкрс православља није случајно дошао јер је он основан на мученичким костима хиљада светих хришћана пострадалих још од времена Диоклецијана, па све до најновијих страдања у време сурове и крваве Брозове диктатуре. Но, још древна хришћанска мудрост каже да је мученичка хришћансак крв као неко силно духовно семе које у право време, незаустављиво и непобедиво проклија и роди светим плодовима. А колико је само невине хришћанске крви проливено у Црној Гори од 1941. до 1945. године. Подсетимо само на то да је половина црногорског православног свештенства, заједно са Митрополитом Црногорско-приморским, светим свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), на најстравичнији начин била убијена од стране Брозовог безбожног режима. Највећи прогон Српске Цркве у Другом светском рату, поред оног звероусташког и бугарофашистичког, догодио се у Црној Гори. Безбројне јаме јауковице и безданице, са неопојаним костима светих и честитих свештеника, домаћина, интелигенције и народних првака, препуне невиних и светих људских костију, чекале су да их неко бар људски опоје. И хвала Богу, највећим делом оне су опојане од стране епископата и свештенства Српске Цркве у Црној Гори, али су и данас многе јаме остале затрпане и неопојане управо због тог, у Црној Гори и даље веома живог, Брозовог безбожног и човекомрзачког духа.   Редакција Видовдана: Како коментаришете званичне поруке из Беогрда на све што се дешава по питању Српске Цркве у Црној Гори?   Што се тиче врха наше Цркве и врха наше државе, поруке из Београда су биле веома мудре, јасне и избалансиране тј. управо онакве какве су и требале бити и какве смо их иначе и очекивали. И наш Свјатјејши Патријарх Српски Иринеј и наш Председник Александар Вучић реаговали су онако како реагују искрени пријатељи и људи пуни мудрости. Смирено, јеванђелски, са пуно љубави, братски и комшијски. Онако како искрени пријатељи и доброжелатељи реагују кад осете да се нешто лоше и негативно догађа у кући најближег рођака. Ненаметљив али уједно истинољубиви и јасан став нашег Свјатјејшег Патријарха Иринеја и нашег Председника Вучића говори само једно а то је – Српска Црква и српска држава са зебњом гледају на ситуацију у Црној Гори, позивајући на братски договор у духу Божијих и међународних закона, надајући се да ће победити разум а не поделе и свађе. И Патријарх Иринеј и Председник Вучић, у домену својих реалних могућности, гледају само једно – да мудро смирују напетости у Црној Гори и као најрођенија браћа посаветују своје најближе рођаке да се све реши у духу Божије љубави, праведног договора и међусобног поштовања. По оној светоотачкој речи нашег светог и великог Патријарха Павла – да нам речи буду благе а докази јаки.   Редакција Видовдана: Поводом напада на Српску Цркву у Црној Гори, у граду Никшићу, одржао се велики Црквено-народни Сабор. Да ли ће Сабор у Никшићу донети позитивне резултате?     Уверен сам да хоће, јер то није био обичан Сабор већ Црквено-народни Сабор над којим почива благослов Божији и благослов светог Василија Острошког Чудотворца. Увек су у историји српског народа Црквено-народни Сабори имали велику и значајну улогу. Од оног Жичког Сабора пре 8 векова, на коме је свети Сава ударио чврсте хришћанске темеље српске државности, па до ових најновијих светих и великих Црквено-народних Сабора у Подгорици и Никшићу. Гарант успеха ових Сабора је Сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који је непогрешиво и јасно истакао вечну Божанску истину рекавши: Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и ја међу њима. По сведочанству многих мојих пријатеља из Црне Горе велика благодат Божија се осећала на Сабору у Никшићу. Добри плодови најављеног Сабора у Никшићу већ су се осетили и пре његовог одржавања јер, колико чујемо, правна служба Законодавног одбора Скупштине Црне Горе дефинисала је предлог спорног Закона о слободи вероисповести, који је поднела Влада Црне Горе, као неуставан и неусклађен са међународним уговорима. То је већ један велики и врло значајан корак напред у решавању овог непотребно изазваног сукоба.     Извор: Видовдан.орг
    • By Логос
      „Ваше преосвешентсва, чесна братија овог светог манастира, братије и сестре, нисам ја вас удостојио него сте ви мене удостојили. Мислим да нас је Бог све удостојило данас да се скупимо овдје, у овом светом храму, поред кивота Светог Краља Стефана. Честитам вам велики празник. Међутим, сматрам да није истина кад кажем ”велики празник”. Овај празник је изванредан, превелики празник. Ако смо примијетили синоћ, ми који смо били на бдењу, кад се читало умјесто васкрсног јеванђеља, читало се јеванђеље Светом. То је изванредан случај. Црквена слава, манастирска слава сматра се као други Васкрс. Али то није већи од Васкрса, него други. Ако се замењује васкрсно јеванђеље другим јеванђељем, то показује колико братија овога манастира поштује Светог Краља Стефана.     Зашто такво поштовање? Зашто сте се ви скупили овдје, у овом светом мјесту? Дошли сте из велике даљине да поштујете овог светог. Мислим да је разлог у томе што је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа. Чиме зида? Он зида зид овог храма његовом молитвама за нас и за све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд. Никад за све векове овог манастира нико није срушио ове зидине. И тако треба да наша срца нико не сруши, никаква сила. Овај зид не мјери се висином, дебљином, бројем камења који су узидани. Овај зид се мјери духовном мјером. Овај зид је напомена нама да треба зидати стално, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и на Васкрс, него сваки дан, сваки тренутак наших живота. Ми ћемо бити хришћани само онда, кад зидамо сваки дан, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није тренутна ствар. Треба да знамо у чему се наше хришћанство састоји: у покајању.   Шта ради калуђер? Зашто носи црну одежду? За покајање. Покајање је основа. И сећамо се како Господ је дошао у овај мир, и почео је своје Јеванђеље речима, ”Покајте се, приближи се Царство небеско.” Због тога се кајемо, да добијемо царство небеско у нашим срцима. Наше срце je најдрагоценије сасуд за благодат Божији. Због тога су мученици, апостоли, мученици свих вријемена ишли на крст: због покајања, због љубави за Христа. То покајање, које је основ нашег хришћанског живота, нас води ка крсту, а преко крста, идемо ка Васкрсу. И тако ми смо увијек крстоносци, христоносци, увијек у свом срцу, у свом читавом бићу, имамо крст Христов и Васкрсење.   Само на тај тачин ми можемо опстати против свих злих сила, који ви видите свакодневно, како руше цркве, како руше човечанске душе, како руше нашу омладину сваком прљавштином. Једини хришћани се боре против насиља: државног, политичког, а и против насиља етичког, моралног. Много много сила има у нашем животу којима морамо, без страха, да се одупремо и да идемо напријед за Христа, за крст, за Васкрс. Није наша борба са неким или против некога, него против наших греха. Наша борба је за Христа, за крст, за вазнесење. У овом светом храму, сећамо се да је најбитнија основа нашег хришћанског живота наша молитва, наше покајање. Нису за само један дан, него су наши стални пратиоци, наши пратиоци свакодневног живота. Само на тој основи можемо зидати мир, зидати дебели зид који нас заштити од сваког зла.   У овоме вам желим Божију помоћ, да се трудите, да радите на свом спасењу, и да знате да је само у Богу права помоћ. У људима ћемо често налазити само охолост, и због тога ћемо патити и то је наш крст. Али све ово чини живот. Уз Божију помоћ живећемо као хришћани.“   Беседу је говорио, на течном српском језику, Владика Марко, Архиепископ Берлински, Руске заграничне цркве, после славске Литургије у манастиру Дечани, 24ог новембра 2019. године. Владика Марко, немачког порекла, је дугогодишњи пријатељ српског народа, пострижен у монаштво од преподобног Јустина Ћелијског.     Извор: Манастир Високи Дечани

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...