Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Васкрс у Јерусалимској Патријаршији

Оцени ову тему

Recommended Posts

На Велику суботу у ноћ, 8. априла 2018. године,  Братство Светога гроба  са Патријархом јерусалимским Теофилом на челу кренули су из Патријаршије у литији према цркви Васкрсења Христовог. Уследио је трострук опход око Светог гроба . Ово је трајало до јутра на Васкршњу недељу када је Патријарх прочитао Јеванђеље Васкрсења испред Светог гроба и почео да пева ”Христос васкрсе” заједно са великим бројем верника на њиховим језицима - грчком, црквенословенском, арапском, румунском и другим.

Васкршње јутрење је почело с певањем васкрсног канона св. Јована Дамаскина. После јутрење уследила је Божанска Литургија којом је началствовао Патријарх јерусалимски уз саслужење архиепископа гераског Теофана, контантинског Аристарха, севастијског Теодосија, лидског Димитрија, митрополита илинупуљског Јоакима и других гостујућих архијереја из православних земаља Србије и Пољске, јерођакона, јеромонаха, са првим у рангу старијим секретаром архимандритом Нектаријом и другима.
Служби је присуствовао и конзул Грчке г. Кристос Софијанопулос, као  и велики број верника.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На данашњи дан, 2010. лета Господњег, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић), устолиен је у древни трон архиепископа пећких у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Тим поводом предочавамо Вам следећи прилог:   Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја     Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.   У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску.     По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.   Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.     На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.   Устоличење у трон архиепископа пећких     Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у ставропигијалној лаври Патријараха српских - Пећкој Патријаршији. Његовој Светости, поред епископа наше Свете Цркве, саслуживали су великодостојници свих Православних Цркава. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су Председник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора.   У току Службе Божије Високопреосвећени Митрополити - Загребачко-љубљански Г. Јован и Црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су Патријарха Иринеја у трон Патријараха српских уз клицање речи Достојан (Аксиос).   Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред архијереја Српске Православне Цркве (Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, Високопреосвећене Господе Митрополита Загребачко-љубљанског Јована и Црногорско-приморског Амфилохија као и Преосвећене Господе Епископа Шабачког Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Канадског Георгија, Жичког Хризостома, Шумадијског Јована и Аустралијско-новозеландског Иринеја), саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Емануил и Митрополит иконијски Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит Пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит ткибулски Герасим Шарашенидзе (Грузијска Патријашија), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Патријашија), Митрополит видински Дометијан (Бугарска Патријашија), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ Прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД).   Светој Литургији и свечаном чину устоличења присуствовали су и: Председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка Црква), Џонатан Гудал (Англиканска Црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Немачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве.   Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дело је руку монахиња из манастира Жиче. Нову одежду намењену Патријарху Иринеју за свечани чин устоличења, сву у везу са 12 икона великих празника, рад Атељеа РИЗА - радионице Епархије аустралијско-новозеландске, даривала су браћа Црномарковић, Крстан и Петар, и сестре им Олга Лукић и Милица Радан за покој душа њихових родитеља Марије и Ђуре.     Добротом Јавног сервиса Радио-телевизије Србије директан пренос Устоличења преносили смо на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве уз коментар Његовог Преосвештенста Епископа јегарског Г. Порфирија.    Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.     Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.   Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.   Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.   Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.   Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.     Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.   Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.   Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.   Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.   Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.     Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.   Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.   У данима народних патњи и страдања, крепили су  веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.   Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.   Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.     Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света.    Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.   У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.     Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.   Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.     Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.   Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?     Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди.    Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.   Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода.      Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.   Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).     Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.   Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.     Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.   Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј изашао је са Војно Медицинске Академије где се протеклих дана налазио на опоравку након тежег облика прехладе.     Патријархово здравствено стање је последњих дана стабилизовано и осећа се неупоредиво боље него у четвртак, када је због исцрпљености услед високе вишедневне температуре примљен на ВМА. Његова светост од данас обавља редовне послове поглавара Српске православне цркве у свом седишту у Патријаршији српској у Београду.     Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Празник Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина, саборно и молитвено је прослављен у острошкој светињи у сриједу 28. августа 2019. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је свештеник Драгиша Томић, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакон Роман и свештеници Радмило Чизмовић пјешивачки парох, Бранко Илић из Шабачке епархије и Милосав Јовановић из Будимљаснко-никшићке епархије.   Звучни запис беседе   Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању присуствовало је бројно монаштво и велики број вјерника. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Драгиша, који је између осталог казао да је празник Успења Пресвете Богородице други Васкрс, велики празник.   – Шта ријеч људска и ријеч душа наших може да искаже о Оној која је изнад сила небеских, изнад сила бестјелесних, о Оној која је несмјестивог у утробу своју смјестила и родила Сина Божијег нама за спасење, осим радуј се благодатна Господ је с Тобом, блажена си ти међу женама и блажен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душама нашим – казао је о. Драгиша.   Подсјетио је да је Пресвета Богородица цијелог живота посјећивала она света мјеста гдје су се збивали велики догађаји.   – Мјесто васкрсења Христовог, крштења, вазнесења, преображења, тиха, смирена, кротка, тпрељива, образац вјере и наде у оно вријеме и у сва времена. Свима нама. Показивала нам је како ми треба да живимо, а наш живот треба да буде живот за вјечну радост, вјечну љубав и вјечну истину, тако да боголик вратимо у лице своје, да се охристовимо и свој лик вратимо прволику, кроз све стичући врлине, све оне о којима је Господ проповиједао – казао је о. Драгиша.   Сабрани који посте Богородичин пост причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа, а пост траје и данас јер велики празник пада у сриједу.     На крају богослужења о.Драгиша са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач који је поводом празника Велике Госпојине који славе као приславу, а у славу Господа Бога припремио Дејан Башић са породицом.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, са својом пратњом, боравио је од 31. маја до 8. јуна 2019. године у званичној (мирној) посети Његовом Блаженству Патријарху антиохијском и свега Истока г. Јовану и Антиохијској Патријаршији.
      ПОРТАЛ Поуке.орг ДОНОСИ ПРЕГЛЕД ПОСЕТЕ:
       
       
       
    • Од Логос,
      Последњег дана посете Антиохијској Патријаршији делегација Српске Православне Цркве у петак, 7. јуна 2019, у преподневниим часовима посетила је манастир Светог Јакова Персијског. Манастир се налази у селу Дедех у округу Ел Коура у Либану. 
       
      Манастир је изграђен високо на платоу на северном рубу села и гледа на обалу града Триполија, који се налази на око седам километара. У манастиру живи 29 монахиња. Игуманија манастира је мати Февронија. Манастир је стар преко 800 година, иако историјска истраживања потврђују да се његова изградња проширивала у различитим историјским периодима, о чему сведоче зидови зграда, изградња бране, кровна конструкција, дебљина зидова и још много тога.
      После доксологије надлежни архијереј, Митрополит триполија Јефрем поздравио је делегацију Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејом рекавши: „Данас  у овом манастиру дочекујемо у великој радости Његову Светост Патријарха српског Иринеја, светкујући и празник  Вазнесења Господа нашег који смо јуче литургијски посебно обележили,  Спасовдан. Славимо празник Господа нашега Исуса Христа који је победио смрт, који се узнео на небеса и сео с десне стране Бога Оца. Данас смо, браћо и сестре, сви  ми радосни, јер српску црквену делегацију дочекујемо у оваквом сабрању. Данас имамо благослов над благословима! Благодаримо Вам, Ваша Светости, зато што сте дошли да нас посетите у тешким данима  веома деликатним, јер су наша Црква, наш народ и наша држава преживели тешка времена. А све то је од нашег Господа који жели да нас опомене, али и ободри, подучи. Господ је прошао кроз сва села и градове проповедајући своје учење и исцељујући све болесне, тако помажући људима. Такође и Ви, Ваша Светости и Ваше Блаженство, својом посетом потврђујете да смо једна Православна Црква  и да гајимо њено јединство, да смо свуда јединствени као једна Црква у свету. Сви морамо чврсто чувати то јединство, превазилазити сваку тешкоћу, све невоље ових ратова иза нас изазване великим силама и другачијим политикама света. Ваш долазак овде потврђује, кажемо искрено, колико љубави имате, колико љубави имамо као једна Црква и како је проживљавамо као љубав која царује у Светој Тројици.
      Данас смо се срели са Вама у овом манастиру Светог Јакова Персијанца, што је један од првих манастира који је основан у најранијем периоду наше историје. Сада много настојимо на томе како да обновимо монашки православни живот у нашој Цркви Антиохије. Наши монаси и монахиње су узносили своје молитве све време до данас, а са своје стране просимо Ваше молитве, које имају велико дејство  да очисте савременог човека од свих ђаволских сила и искушења. Желимо да будете доброг здравља како би проносили мир Божији међу нама и другима.”
      Добродошлицу Српском Патријарху упитила је и Високопреподобна игуманија Февронија рекавши:  „Данас је наше срце радосно, јер су наша уста почела певати нашем Господу што је дозволио да данас будете с нама кад можемо да добијемо Ваше благослове и, што је најважније, благослове Светога Саве, првог архиепископа Српске Цркве. Наше  срце је такође пуно радости што је с нама Његово Блаженство Јован, који је увек спреман да нас подучи топлим речима.
      Ово свето место је преживело тешка времена. Манастир је био увек чврста стена, као Христова, прошао је кроз дугу историју. Године 1956. св. Јаков Персијанац је обновио овај манастир са шест монахиња и отпочео обнову духовног живота. Имали су благодат од Бога и дали су све од себе,  принели  себе као жртву Господу благодаћу  Светога Духа. Било нам  је веома тешко кроз историју. Мати игуманија  се разболела и 2015. г. преставила се у  Господу. Оставила је иза себе дела и речи као узор нама.
      И Ваша земља Србија коју Вам је Бог дао, носила је кроз историју велики крст. Много сте пропатили за своју веру и за наше заједништво. Искусили смо шта то значи да се човек бори за своју веру. Најбољи начин да се боримо у тешком времену јесте ако носимо чврсто Крст. Као што је рекао Ваш претходник патријарх Павле, ми смо се научили кроз искушења, кроз ратове да носимо велики терет. За годину дана смо изгубили много људи. Обновили смо, у својим могућностима, све што је срушено и изгубљено, и можемо потврдити речи великог учитеља вере Српске Цркве, светог Јустина Поповића: Крст грли све што постоји на свету, посебно човека. Због тога можете да нас убијете, али не можете да нас уништитете. Морамо бити сведоци Бога, да Га славимо и прослављамо, гајећи наду у васкрсење.
      Молимо Ваш благослов да завлада братство међу нашим Црквама, да обављамо своје дужности у тешким искушењима, да будемо сведоци молитве Богу и да прослављамо реч Божју. Молимо се, и Ви се молите за нас и пред нашим светима и пред Вашим светима, а највише пред  Светим Савом који је узор за нас. Скромност је философија човека, и тиме се одликовао Сава Немањић. Треба да будемо сви скромни, јер кроз њу долази мудрост, а  кроз мудрост добијамо светлост која обасјава све око нас и, ако будемо свети, освећујемо све људе око себе.
      Ваше Блаженстгво Патријарше Јоване, захваљујемо што сте дозволили да будемо с Вама и узмемо Ваш свети благослов. Иако је време кратко с нама, благослов је за нас и велика радост што су с нама Божји људи који нам доносе благослов.  Молите се за нас, јер молитва може да нас упути  шта да радимо како бисмо се уподобљавали животу нашег Господа. Још једном: Добро дошли међу нас! И добро дошли у Вашу обитељ!”
       
      Беседа Патријарха Иринеја у манастиру Св. Јефрема у Триполију
      „Ваше Високопреосвештенство,
      Високопреподобна игуманијо и часне сестре монахиње, 
      Браћо и сестре,
      Данас је тренутак велике радости духовне, јер су речи које смо чули од Високопреосвећеног Митрополита и од мајке игуманије пуне духа и благодати Божје. Хвала Вам што сте нам предложили да посетимо овај манастир и његово сестринство. 
      Ова земља је некада у историји била земља великих манастира и запаженог монаштва. Хвала Господу што се после много проблема и тешкоћа који су народ и Црква преживели манастири ипак обнављају, а и нови се подижу. Монаштво је мера духовног живота у једној Цркви и у једном народу; монаштво шири духовност не само речима, него и животом који је исто тако упечатљив као и речи. Зато се и ми радујемо што, хвала Богу, постоје манастири, постоје монаси који у манастиру пружају пример јеванђељског начина живота. 
      И наша Српска Црква има знатан број манастира и монаха и монахиња. За развој монаштва код нас веома је заслужан Николај Велимировић, жички епископ. Он је дошао у Жичу из манастира Св. Наума на Охриду и развио велики покрет и љубав према монаштву. А да није било Другог светског рата, Србија би цветала у монасима и монаштву. Нажалост, после тог рата успостављена је комунистичка атеистичка власт, ништа мање опаснија од негдашњих Османлија. Владика Николај је одведен у логор Маутхаузен и одатле се није могао вратити у Србију, јер му је тадашња власт то забранила. Иако Николај није био у Србији, његов утицај је био присутан у Србији у којој се надаље развијала љубав према монаштву. Умро је у Америци, и наша Црква га је прогласила за светитеља. 
      Поред њега имали смо оца Јустина Поповића, који је такође много допринео развоју монаштва.  У манастирима су се појавиле значајне личности које су  снажно делале на неговању побожности и развоју хришћанског духа у народу. 
      Нажалост, ратно  и поратно стање учинило је да су се многи одселили у свет, па је мање житеља у Србији и тиме је мање оних који би се замонашили. С друге стране, овај свет нуди свој поглед на људски живот у овоме свету чиме чини да се многи окрећу од вере и Цркве. Срећом, народ се ипак враћа Цркви, посебно омладина, што је велика срећа и наша радост. 
      Наш живот није лак, тражи велики подвиг и одрицање, али ако поредимо живот монаха и обичних световњака, живот монаха је много лакши и радоснији, јер све чине у славу Божју.  Тако, монасима и монахињама у овом манастиру и овој Цркви желимо много среће у обраћању човека Цркви и вери нашој. Они су светли и светле животом, а то такође привлачи многе као и реч Божја, реч о Богу и вери. 
      Нека Господ благослови монаштво и овде и у нашој Цркви и у читавом православном свету! Молитве њихове су велике пред Богом. Хвала Вам, Ваше Блаженство, што сте нас довели у ову предивну светињу да видимо монахиње које су посветиле живот Богу и Цркви. Благодарим на даровима које сте нам уручили и који ће нас подсећати на овај боравак овде. Нека Бог благослови наше монаштво и сав хришћански народ!“
       
      У манастиру Пресвете Богородице у Хамату
       
      Следећа посета уприличена је Манастиру Пресвете Богородице у Хамату. Велики број људи дочекао је Српског Патријарха уз већ уобичајен свечани начин. После доксологије локални епископ, Митрополит Библоса (Вивлоса), Ботриса и Ливанских гора, г. Силуан пожелео је добродошлицу делегацији СПЦ на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејом и рекао:
       
      Слово митрополита Силуана
       
      Ваша Светости Иринеју, митрополите београдско-карловачки и
      Ваше Блаженство патријарше Јове Х, патријарше Антиохије и свега Исток,
      Ваше еминирање, високи, пречасни осеци и монаси,
      Брао и сестре у Христу,
      "Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отац милосрђа и Бог свате утехе, који су нам теши у своме невојом нашој, да би ми могли да останемо они који су у свакој невољици, утехом нас саме теше Бог. Ако се мучимо, за вашу је утеху и спасење које се постижу подношећи оних истих страдања које и ми трпимо, ако се утешава, за вашу утеху и спасење “(2) Кор. 3-6).
      Овим ријечима апостол Павле је сакрао значећа која је подједнако прихваћена од стране обе Цркве, Српске и Антиохишке, гдје је њихово учешће у јединственом телу Христомова, уз веро, чини нас оним који имају уде у истом патња, утехи и спасење.
      Ово је светлост која је апостол Павле посведочио на писање Дамаска, града до кога сам Вас прао на почетку Вашег посета. То је светлост која сјаја у овом свету манастира под покровитељством Богородице, мајке Светлост, чије се и завршава последњи дан вашег боравка Цркви.
      Између два покушаја, урођена у божанском светлу, наша Црква живи свој веро и свече о томе док је путовала путовање које је Бог учинио на начин на који би могли да се обрате много патње које су проживљене. Заправо, наша Архиепископија је поновно рођена у закону који је преживла највише ратне ране.
      Седиште Архиепископије и више од четрдесет цркара били су уништени, а десетине хиљада староседелаца је било расељено или присилно да емигрира, али је ипак обновљено оно што је уништено, а многи су се вратили на земљу која су остали. Штавише, наша Архијепископија је претрпела патње народа земље, као и сусједне земље, чије су становнице прешле из различитих разлога, а Црква је настојала да помогне што је било могуће. Све ово је десило захвјујућих претходника, џевом Високопеосвештенству митрополиту Георгију (Кходр), који су за Ваш благослов и који су дали заклетву да не би обнавили седиште Архијепископије четрдесет година до нашег верног народа неће бити обновљене домове и цркве које су угрожене. Овај велики отац и пастир довео је светлост Христову кроза своју свештеничку и епископску службу целим својим божијим засједањем Патријаршије како би украјински Цркву верници који су били Христа и служе вредно и верно Цркво и проповеднички речи, са преданошћу, љубављу и знању, као и посвећењем монашком животом који је поставио самог јогром оживљавања монашког живота у Антиохијској Патријаршији.
      Саграђени на свим подножијама у VI веку, збир бројних појмова Богородице у светлости, које је спасавала марсаре од олуја и све броодолмичке стављале под својим заштиту. Манастир се повезује са светитећем који прослављам 26. јанура, а да су свети Јован, који је живео као монах у овом манастиру, и био свет светих Ксенофонта и еголе супруге Марије, и брат светог Аркадије, који су живео као монах у Палестини. Нови манастир, где сада стојимо, датира из 1890. године. У сваком насељу се налазе пјећи који потичу из првих хришћанских векова, у којима је живело много аскета. У нашој Архијепископији живе осам манастира које су жене духовне зидове, као и 153 цркве у много градова и села Ливанске горе.
      Ваша Светости,
      Било ми је је драго чути од Вас да сте ову апостолску посету ставили у контекст утеловљења јединства Православне Цркве и да се то одражава у многим детаљима Ваше посете. Ми смо уједињени у Исусу Христу, у нашем заједничком сведочењу Њему и служењу ближњима, службом која се заснива на нашој ”вери која се изражава кроз љубав" (Галатима 5,6). Историјске везе су нас окупиле још од ХII века захваљујући архиепископу Српске Цркве, Светом Сави, који је пренео из манастира Светог Саве Освећеног икону Богородице Тројеручице, коју је свети Јован Дамаскин у тај манастир донео у VIII веку. Знамо да је Свети Сава два пута посетио Антиохију на свом другом поклоничком путовању  у Свету земљу, између 1234. и 1235. године. И сада се радује са неба што Ви ојачавате ове везе својим доласком, и благосиљајте све вернике, свештенике и монахе наше Цркве, као и ову Архиепископију, заједно са Његовим Блаженством, нашим патријархом Јованом Х и члановима обеју делегација.
      Наше историјске везе су ојачане у савременом добу захваљујући многобројним комисијама и конференцијама на свеправославном нивоу; стога, немојте се изненадити што су нам ваши савремени светитељи добро познати, посебно Свети Николај Велимировић (+1965) и Јустин Поповић (+1979). Неки од њихових списа преведени су на арапски и шпански језик.
      Драго ми је што могу представити Вашој Светости знак наше љубави кроз благослове који сте нам донели. Ово је икона наших оснивача, јеванђелиста Марка и апостола Силе, као и икона Мајке Божје Свјетлости. Такође Вам представљам збирку књига о српским светитељима, као што су Свети Сава, Свети Николај (Велимировић) и Свети Јустин (Поповић), као и неке друге поклоне из историјског подручја Библоса. На крају, надам се да ћете бити праћени светлошћу Христовом, која се појавила Павлу и успоставила га као апостола, и светлошћу Утешитеља, кога Мајка Божије Свјетлости великодушно и непрестано излива на оне који траже њено заступање са вером, у нади да ћете донети ово светило Вашим молитвама и нама, речима утјехе, Вашој апостолској служби, и тешком послу за добро Православне Цркве и њених сведока данас. Молимо за Ваше молитвено сећање.
       
      Беседа Патријарха Иринеја у Манастиру Пресвете Богородице у Хамату
       
      Врло је важно да знамо какву је улогу у прошлости имала ова светиња. А то значи да ако ју је имала у прошлости, има је и данас, а имаће је и сутра и за свагда. Српски манастири су имали велику улогу у нашој историји, но, нажалост, турским ропством у 15. веку прекинута је та улога и дуго времена смо провели у ропству. Овде у Либану манастири су, пак, исто имали врло значајну улогу у духовном животу народа. Народ се у најтежим приликама окупљао у манастирима и добијао реч утехе и снагу да издржи све невоље и страдања која су га задесила. Ви сте, између осталог, превели нека дела познатих наших теолога, као епископа Николаја и Јустина Поповића, и тиме сте још више зближили наше две страдалне Цркве. Напомињем да је владика Николај  објавио 14 томова студија, проповеди, сазерцања... Истина, имате Ви традицију древних Апостола Цркве, али и дела ових савремених учитеља Цркве биће вам на ползу.
      Користим прилику да захвалим на Вашој драгоценој помоћи нашој Цркви у Аустралији, која успоставља своју пастирску улогу; многе сте прихватили, помагали и они су вам веома благодарни.  Један Ваш свештеник је помогао нашу Цркву и много му хвала.  Нека Господ благослови Вашу Митрополију, Ваш народ и све народе православне и људе добре воље.  Ми данас напуштамо тле Либана, носећи велике успомене и богата знања која смо стекли, а још више што смо упознали благочестив народ, добре архијереје и свештенике. Нека Господ помогне Вашем и нашем народу да пребродимо страдања и искушења и да дочекамо дане слободе и заблагодаримо Господу на свему што нам дарује. Хвала Господу што нас је удостојио да посетимо овај благочестив народ који се успешно руководи благодаћу и силом Христовом. Вама и Вашем свештенству, монаштву и благочестивом народу желим изобилне Божје благослове. Живели на многаја љета!
      Најбројнија и најутицајнија верска заједница у Либану је Маронитска црква. У Либану постоји верска подела функција по којој је председник Либана увек маронит. На челу Маронитске (Римокатоличке) Цркве је маронитски патријарх са титулом од Антиохије. Када се изабере нови патријарх, он тражи причест од Римског папе и на тај начин одржава везе са Римокатолоком Црквом. Деле исту доктрину, али имају своју Литургију као и јерархију. Литургијски језик је сиријски. Свештеници и епископи се могу женити. Оснивач ове древне Цркве био је Св. Марон Си­риј­ски који је живео крајем 4. века. Први патријарх Маронитске Цркве био је Јован Марон (7. век). У почетку су били доследни монотелитске христологије, међутим крајем 12. века под утицајем крсташа почели да нагињу ка Римокатоличкој Цркви, што је довело до настанка Маронитске цркве.
      Његова Светост Патријарх српски Иринеј и делегација Српске Православне Цркве заједно са делегацијом Антиохијске Патријарије коју је предводио Његово Блаженство Патријарх Антиохије и свег Истога Јован посетили су у петак, 7. јуна 2019, Маронитског патријарха од Антиохије Марбутрус Пшара ел Раи.
       
      Обраћање Маронитског патријарха од Антиохије
       
      Ми и наш Свети Сабор, који је имао годишње заседање,  радујемо се да дочекамо Вас и Патријарха антиохијског Јована Х  и Ваше  делегације. У љубави и поштовању радујемо се,  радује се  томе наша знаменита Богородица која чува наш трон. Ваша благословена посета треба да учврсти односе наше Цркве и Ваше Цркве.
      Ваша посета много значи, теолошки и духовно; она много обогаћује у Христу све нас, наше Цркве, наш народ. Заиста, треба да размишљамо о делу наше Цркве и да знамо све о нашем литургијском и теолошком животу. Све то можемо учинити кроз молитву и можемо бити заједно, што је од нас тражио Господ наш пре своје смрти - да будемо заједно, да будемо једно!
      Ми смо увек били молитвено с Вама, пратили смо како развијате духовни живот у народу, како чувате Ваш народ српски. Имате 1500 манастира и цркава, посебно на Косову и Метохији, за које сте рекли да је центар Ваше Цркве. Истакли сте да Србија не може напред ако човек изгуби центар свога идентитета, историје,  Косово. Одувек сте хтели да останете на Косову, ма како да је тежак живот тамо. И рекли сте да све што се одузме силом од Србије, може да се врати. Нас радује што сте храбри да чувате земљу и народ, традицију и културу.
      Поздрављамо Вас што се борите да не изгубите свој идентитет. Ви знате како је велика сила водила рат у Ираку и Сирији. Срушили су многе светиње, на силу су протерали наш народ. И тако су водили два рата, прво убијањем народа, а друго политиком како бисмо изгубили свој идентитет. Сиријске и ирачке избеглице треба да се врате у своје земље да не изгубе идентитет; ако се не врате, онда подржавају оне које су их напали и истерали. Ми смо за то да се Палестинци врате на своју земљу, што  је међународно право. Не желимо да Јерусалим буде главни град Израела, зато што они узимају да је Света земља јеврејска, а да наши Палестинци и наш народ сиријски и либански треба да буду избеглице због њихове политике на рачун њиховог идентитета, културе, историје, правде. Зато треба да будемо сви заједно, због тога, Ваша Светости, како сте рекли, све што се узима на силу, може да се поврати, али све што ми сами дајемо, не може се никад вратити.
      Историјска је дужност свих Цркава на Истоку да чувају хришћански живот. Овде је било оваплоћење Господа, у ове наше земље се проширило Јеванђеље, овде смо уздигли Крст Господњи, живот човечанства, овде је Црква основана. Одавде се проширило хришћанство у свету преко Апостола, и зато треба да будемо једна Црква, заједно да чувамо свој идентитет. И зато верујмо у нашег Господа Исуса Христа, јер Он је рекао: Ја сам са вама у сведане до свршетка века!
       
      Обраћање Патријарха Иринеја
       
      За мене   је и за браћу архијереје који су са мном велика радост, драго нм је што смо у овој светињи. Хвала на речима да смо једна Црква и да јединство треба да чувамо као што су га чували наши преци. Ми смо дуго времена били једна Христова Црква. Сигурно нам је заједнички Господ и Спаситељ Исус Христос и Апостоли који су нам објавили Његову реч  преко којих је дошла и до нас. Имали сте велике личности Цркве који су тумачили тајну Откривења. Знамо да је Ваша Црква, као и наша, имала великих проблема и страдања и великих сведочења вере. Иако много страдамо, подносимо та страдања, јер  Господ нам даје и снаге  да посведочимо своју веру у Њега. Моћници данашњега света чине велику неправду народима, гложећи наше и Ваше људе, али им Господ даје снаге да дочекају боље дане у своме животу. Знамо да је Ваша Црква много пострадала, како у прошлости тако и у данашњем времену. То је судбина хришћана, али нам Господ даје снаге да својим страдањима посведочимо своју веру.
      Хвала Вам што смо споменули велику тему, велику ране наше Цркве и народа, а то је питање Косова и Метохије. Косово је наша света земља, наш небески Јерусалим. Све наше велике вредности су на Косову. Сви значајни историјски догађаји везани су за Косово и тичу се Косова. У последње време Косово су населили Албанци и живели су дуго са првославнима  као браћа, али сад настоје да освоје Косово и да оно буде без Срба, да буде само њихова земља, где нико осим њих не треба да живи. Нажалост, такву политику подржавају моћне политичке силе. И што је најтрагичније, не желе само да  узму Косово, него и да га даду као што човек даје јабуку пријатељу. Врше велике притиске на нашу државу да се одрекне КМ и свих тамошњих светиња. Боримо се свим силама, уз помоћ других држава, пре свега Русије и других европских народа који нису дали свој глас за независност те наше области. Како да се одрекнемо Косова? Резиденција српских патријараха, Пећка патријаршија, остала би у туђој земљи. Шта тек да кажемо за Дечане и многе друге светиње које су опстале и после рушења у турска времена? Надамо се у правду и истину код других народа који нас подржавају, али највише у своје свете чије мошти почивају на Косову, као светог Стевана Дечанског кога поштују православни Срби и муслимани.
      Хвала Либану, хвала Сирији што не пристају да признају Косово и Метохију. Хвала Вам на речима гостопримства које сте нам упутили.
      Вашем Светом Синоду који заседа у Бејруту желим успеха и доношење одлука на добро верника.
      Данас завршавамо своју посету. Носимо најдубље успомене на све оно што смо доживели. Носимо дивне успомене које ћемо пренети нашем народу, а то је да хришћани овде живе у пуном заједништву са својом браћом. Не само с припадницима Цркава, него и с припадницима других религија, што је  свакако за  велику похвалу. Молимо се Господу да благослови народ хришћански и све друге народе и људе добре воље. Поздрављам Вашу Светости, свете оце архијереје који заседају на Светом Архијерјском сабору, а Вама и Вашем благочестивом народу нека Господ излије своју изобилну милост!“
      Последња дестинација био је Патријарашки манастир Св. пророка Илије у Схваии на  брду изнад Бејрута. Историја овог манастира почиње негде у шестом веку. После османске влдавине  овим крајевим, манастир је био одредиште руских конзула, научника и истраживача. Игуман нанастира је Епископ Константин.
      После доксологије Владика је пожелео добродошлицу Патријарху Иринеју и рекао: „Добро дошли међу нас. Радује нас што сте с нама као изасланик мира и  љубави. За нас Ваш долазак представља благослов. Овом посетом показујете љубав према монаштву. Желим Ваше молитве и благослов за наше братство које је мало, али које је на сигурном пусту, јер желимо да сведочимо Господа нашега Исуса Христа, који је истина, и да проносимо јеванђељске речи као једино спасавајуће. Желимо да благословом Његовог Блаженства будемо снажни у Господу. Желимо казати свету: ми гледамо увек унапред, никад уназад, држећи се речи св ап. Павла. Увек ћемо угледати према Господу и угледати се на Његову смерност да бисмо надвладали зла и  имали благослов. Просимо Ваше молитве и молитве Његовог Блаженства.“
       
      Беседа Патријарха Иринеја у Манастиру Св. Илије
       
      Код нас кажу: Конац дело краси. Ово је круна  наше посете светој Цркви Сирије и Либана. Видели смо дивне манастире, дивне цркве, дивно свештенство, диван народ  и Сирије и Либана, и носимо лепе успомене у нашу Отаџбину и међу наш народ. И овај свети манастир заузеће посебно место у нашим срцима и у нашем сећању. Ви сте много ближе Богу од других и гледате у овој свет озго. А очи свих вас уперене су Богу нашему. У самој Библији Ваше место је споменуто због свог положаја. Тражи се мало подвига да би се дошло овде. Али сви верни који овде долазе, чине то на славу Божју и на спас своје душе.
      Завршавамо своју посету светој Цркви Сирије и Либана. Ово је, како рекох, круна наше посете! Хвала Његовом Блаженству на свој љубави и доброти које сте нам указали, митрополитима, свештенству, монаштву, благочестивом народу што су нас примили као своје. Ми смо и заиста дошли међу своје и своји су нас примили као своје. Овој светињи желимо пуно благодати и милости Божје да освећује и просвећује свој народ данас и сутра, као што је то чинила кроз читаву своју историју. Хвала много.
      Висока делегација Српске Цркве вратила се у Београд у суботу рано 8. јуна 2019. године.
       
      Протођакон Дамјан Божић
       
      Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...