Jump to content
Милан Ракић

ПИЛОТ ЂОРЂЕ – ЂОКО ПУТИЦА: Херцеговац који је бомбардовао Трећи рајх

Оцени ову тему

Recommended Posts

„Теретна жељезничка станица (Грац) је испод мене. Дижем се на 300 метара и дајем знак извиђачу. За неколико секунди ће одбацити бомбе. Сада! Прва бомба је треснула међу вагоне, друга на сплет пружних скретница – отворио се велики кратер… Трећа бомба је порушила двоспратно жељезничко складиште, иза чега се нагло дижем у оштром заокрету изнад димних експлозија бомби. Четврта бомба је одлетела преко крова складишта, чију експлозију нисам видео услед пењућег заокрета. Ван себе сам од одушевљења. Успело ми је! Бомбардовао сам Трећи рајх! То вам је за Београд!…“

djoko-putica-naslovna.jpg

На 77. годишњицу напада Хитлерове Њемачке на Краљевину Југославију (Априлски рат) посветили смо ову причу једном Требињцу, пилоту, и свим ваздухопловцима који су храбро бранили своју oтаџбину – Краљевину Југославију.

Без обзира на велику надмоћ непријатеља (8:1) и свјесни жртве која је у таквој борби неминовна, били су одлучни да испуне своју дужност и супроставе се њемачкој војној сили. И сам агресор био је изненађен и задивљен храброшћу југословенских пилота. О томе свједочи и исказ генерала Александра Лера, команданта Вермахта на подручју окупиране Југославије, који је на судском процесу у Београду изјавио да су дејства авијације Краљевине Југославије нанијела значајне губитке њемачкој војсци у људству и техници и успориле напредовање његових трупа током априлске инвазије.

Многи од ових хероја Априлског рата дали су свој живот, храбро бранећи отаџбину, којој су положили заклетву. Пилот, о коме је овдје ријеч, звао се Ђорђе – Ђоко Путица. Иако се радило о личности која је послије Априлског рата била у врху партизанског покрета, о њему у историјским изворима и уопште има мало података. Разлог томе покушаћемо расвијетлити и у овом тексту.

Посебан акценат је ипак на периоду Априлског рата и учешћу Ђока Путице у овој, данас помало заборављеној, трагачној али херојској епопеји. Уз сакупљену грађу објављујемо и јавности до сада непознате његове личне фотографије и документе.

Школовање и сусрет са Брозом

Ђорђе Путица рођен је у Волујцу код Требиња, од оца Илије и мајке Ане, 16 (29.) априла 1911. године. Потиче из устаничке породице, његов дјед Никола био је истакнут у устанку 1875 -1878 године. Ђорђе се школовао у Требињу и Сарајеву, гдје је завршио гимназију. Првог октобра 1929. године уписује као питомац Нижу школу Војне академије Војске Краљевине Југославије. Првог априла 1930. године добија чин каплара, 01. октобра 1930. чин поднаредника, 01. октобра 1931. чин наредника. Ову школу завршава 01. октобра 1932. године, када је унапријеђен у чин потпоручника ВКЈ.  21. октобра 1932. распоређен је у Први планински пјешадијски пук (Прва чета 3. планинског батаљона) у Шкофјој Локи (Словенија).

Из планинских јединица (пјешадија) прелази у Ваздухопловство, гдје од 30. октобра 1934. године до 04. октобра 1935. године похађа Ваздуховно-извиђачку школу команде Ваздухопловних стручних школа у Новом Саду. Звање дипломираног извиђача добија 01. 10. 1935. године. Од 04. новембра 1935. године до 06. марта 1937. године налази се у 4. ваздухопловном пуку у Загребу, на дужности извиђача. Првог октобра 1936. године добија чин поручника. Од 06. марта 1937. године похађа Пилотску школу Првог ваздухопловног пука у Новом Саду, коју завршава 11. новембра 1937. године. Звање дипломираног пилота добија наредбом Команданта ваздухопловства војске бр. 118. од 09. априла 1937. године. Од 15. новембра 1937. године у звању пилота, налази се у 4. ваздухопловном пуку у Загребу. 01. октобра 1940. године унапријеђен је у чин капетана II класе, и у том чину остаје до почетка рата. Кроз све школовање имао је високе оцјене и карактеристике.

doc.jpg

У прољеће 1940. године, високи функционер Комунистичке партије Митар Бакић, по инструкцијама војног комитета КПЈ, формира прву официрску партијску ћелију у Загребу, коју су чинили ваздухопловни капетани: Никола Видачић (брат Милорада Видачића, команданта Требињског корпуса ЈВуО), Блажо Ковачевић, Божо Лазаревић и Ђорђе – Ђоко Путица. У октобру 1940. године у стану капетана Ковачевића одржано је савјетовање прве официрске партијске ћелије. Савјетовањем је предсједавао Јосип Броз – Тито. Млади авијатичари још су дуго послије састанка били под дојмом са тога савјетовања. Капетан Ђоко Путица је тада рекао: „Сигуран сам да је овај друг, са оволиком снагом и вјером у своје ријечи, један од главних руководилаца Партије. Када он буде створио Ваздухопловство о којем је говорио, а створиће га, сигуран сам, волио бих бити његов официр.“ У том периоду, вјероватно је и постао члан КПЈ.

Априлски рат

На основу стања у војсци, земљи и свијету, било је јасно да ће доћи до рата и на простору Краљевине Југославије. Војска је предузимала све активности на одбрани земље. Неколико година пред почетак рата Краљевина Југославија модернизује своје ваздухопловство – куповином модерних авиона, али и лиценци за њихову производњу у шест домаћих фабрика. Наше фабрике производе савремене бомбардере и ловце енглеске, њемачке и италијанске лиценце – Бристол Бленхајм, Месершмит, Савоја Маркети…

Bristol-blenhajm-sa-oznakom-VVKJ-rondela

Бомбардер Бристол Бленхајм и ознака ВВКЈ (рондела са косовским крстом)

Авион Бристол Бленхајм бомбардер је који је кориштен за дневно и ноћно бомбардовање. Постизао је максималну брзину 450 км/час. Посаду су чинили: пилот, извиђач и радиотелеграфиста – стријелац. На неким авионима био је уграђен и гониометар. Био је наоружан једним митраљезом марке „Ефен“ калибра 9 мм који је био смјештен у лијевом крилу; један митраљез „Ефен“ 9 мм који је био смјештен у турели позади у трупу. Могао је носити 400 кг бомби у трупу (4 бомбе по 100 кг.) и десет бомби од 12 кг. испод трупа, ближе репу, за „живе циљеве“. Имао је у трупу монтирану аутоматску фотокамеру за вертикална снимања.

На почетку рата, у чину капетана II класе, Ђорђе Путица се као пилот бомбардера Бристол Бленхајм налазио у 217. ескадрили, 69. ваздухопловне групе, 8. бомбардерског пука, Друге ваздухопловне мјешовите бригаде (2. ВМБ) Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије (ВВКЈ). Ова бригада је активирана 10. 01. 1931. године на аеродрому Загреб.

Од 01. 09. 1939. године у њеном саставу су се налазили: Други, Четврти, Седми и Осми ваздухопловни пук, а од Априлског рата чинили су је: Четврти ловачки ваздухопловни пук, Осми бомбардерски пук и 704. ескадрила за везу. Четврти ловачки пук био је наоружан са 18 ловачких авиона Хокер Харикен Мк. 1 и осам авиона домаће производње ИК-2.  Осми бомбардерски пук био је наоружан са 22 (24) бомбардера Бристол Бленхајм, по једним двомоторцем Каприони Ка-310 и Ка-310 бис, једним авионом Физир Фп-2, као и два Бикера 131 који су кориштени за везу. Осми бомбардерски пук важио је за једну од најмодернијих и најбоље опремљених бомбардерских јединица ВВКЈ. Бригада је у мирнодопским условима била стационирана у Загребу (аеродром Боронгај).

bristol-blenhajm.jpg

Бристол Бленхајм – бомбардер којим је пилотирао Ђоко Путица

Припремајући се за рат, бригада је измјештена из Загреба на ратна летелишта у околини Бања Луке. Јединица је прешла 13. марта 1941. године из Загреба на помоћно летилиште „Топола“. Тако се штаб бригаде са 704. ескадрилом за везу налазио у мјесту Нова Топола, 8. бомбардерски пук (68. и 69. ваздухопловна група) је био стациониран у мјесту Ровине, док се 4. ловачки пук (33. и 34. ваздухопловна група) налазио у мјесту Босански Александровац. Сва ова мјеста удаљена су једно од другог од 3 до 5 километара.

Према „Ратном плану Р-41“ задатак бригаде био је: прво, да Осмим бомбардерским пуком нападне њемачке аеродроме, концетрације трупа, жељезничке и друмске комуникације на југу Аустрије и западне Мађарске; да са Четвртим ловачким пуком спријечава дејство непријатељске авијације изнад дијела територије Краљевине Југославије, на простору Словеније, Хрватске и Босне, као и да пружа ловачку заштиту бомбардерима 8. БП.

555-1.jpg

Летачко особље 69. Ваздухопловне групе (217. и 218. ескадрила) 8. Бомбардерског пука: Ђоко Путица са саборцима (у доњем реду, други са десна)

Од 25. марта уведена су и стална дежурства пилота код авиона спремних за дејство. Људство бригаде било је мјешовитог националног састава (пилоти и техничко особље). Друга Ваздухопловна мјешовита бригада била је директно повезана са Командом Ваздухопловства у Београду преко 2. центра везе у Загребу. Тај центар везе у наредним данима биће кобан по састав 8. БП.

Ratna-letilista-2-VMB.jpg

Трећег априла 1941. године, један од официра бригаде, капетан I класе Владимир Крен (на приложеним документима виде се његови потписи) бјежи авионом Потез XXV са аеродрома Боронгај код Загреба Нијемцима у Грац, тада у Њемачкој. Са собом је понио податке о ратном распореду јединица ВВКЈ, аеродрома, спискова мобилизацијских мјеста, команди, јединица и установа на простору Дравске и Хрватске бановине, као и шифру за радио везу Ваздухопловства. Упутио је писма пилотима – Хрватима да дезертирају. Оснивањем НДХ постављен је за „заповједника Зракопловства НДХ“. Послије рата изручен је Југославији, гдје је осуђен и убијен у Загребу 1948. године.

Бомбе на Трећи рајх

За почетак рата у недјељу, 06. априла 1941. године, састав 8. БП сазнао је преко механичара пука, који је слушао радио станицу у једном од тренажних авиона. Kоманда Ваздухопловства није могла успоставити везу са 2. ВМБ због саботаже у 2. центру везе у Загребу.

Тек у поподневним сатима 06. 04. по наређењу команданта 2. ВМБ пуковника Јакова Ђорђевића, командант 8. БП пуковник Станко Диклић издаје наређење: „Са два бомбардерска авиона 8. БП извршити офанзивно извиђање територије Аустрије, уз пратњу два ловачка авиона Харикен из 4. ЛП. Бомбардерски авиони имају бити по један из 68. и 69. ваздухопловне групе. За ловачку пратњу из 4. ЛП имају бити одређена два ловачка авиона Харикен, по избору команданта 4. ЛП ппук. Радосава Ђорђевића.“

Посаде су одмах одређене. Из 68. ВГ полетјела је једна посада из 216. Е у саставу: пилот Карло Мурко, извиђач пор. Иван Панџа и радио телеграфиста – стријелац нар. Раденко Малешевић. Из 69. ВГ полетјела је друга посада из 217. Е у саставу: пилот капетан II класе Ђорђе Путица, извиђач поручник Иван Салевић и непознати стријелац. Бомбардери су добили ловачку пратњу два Хокер Харикена из 216. и 217. Е/34 ВГ/ 4ЛП. То је био и једини примјер садејства бомбардерске и ловачке авијације у току читавог „Априлског рата“.

grac-6-april-41.jpg

Након удара југословенских бомбардера: Жељезничко складиште у Грацу, 6. априла 1941.

 

Задатак је био да бомбардују жељезничко постројење у Грацу. Прво је кренула посада Мурко/Панџа/Малешевић, у 14.40 сати. Непосредно послије полијетања првог авиона полетјела је посада Путица/Салевић/непознати стријелац. Иако је по наређењу висина лета била 2.500 метара, посаде су летјеле на нижој висини (700 м.) Пилот Мурко изјавио је да им је маневар ниског лета спасио главе. Обје посаде бомбардера успјеле су бомбардовати жељезничку станицу и чвориште Грац, фабрику вагона, жељезничка складишта и касарне у близини. Сваки авион имао је по 4 бомбе од 100 кг и 10 бомба од 12 кг. По извршеном задатку (бомбардовању), посаде су се упутиле назад у базу. У повратку, југословенски краљевски авиони прелетјели су њемачку ваздухопловну базу Талерхоф (Thalerhof), одакле су за њима полетјели ловци, који су чак оштетили једног од нападача. Ипак њемачки ловци нису успјели да ухвате југословенске авионе.

Мурко је касније забиљежио: „…у повратку, изнад Марибора… Прелећем преко путева, са којих ми машу цивили у знак поздрава. Каква иронија! Југословенску кокарду на крилима помешали су са њемачким крстом…“ Авиони су у повратку дејствовали митраљезима по њемачким војним колонама. Оба авиона – бомбардера Бристол Бленхајм, са својим пратиоцима ловцима Хокер Харикен вратила су се у своју базу. Бомбардовање Граца било је једно од првих бомбардовања територије Хитлеровог Трећег рајха. Узбуна је проглашена и у Будимпешти, од 18.01 до 18.40 сати. Била је то прва узбуна за главни град Мађарске, и од те су се бројале све узбуне до 1945. године. Одбрана и становништво Граца и Будимпеште неочекивано и неспремно је реаговало на прве узбуне, јер се оваква акција југословенског краљевског ваздухопловства није ни најмање очекивала.

grac-6-april-41-2.jpg

Детаљ рушевина: Грац, 6. априла 1941.

 

Већ у току вечери 06. априла добијена су нова наређења за дејство по непријатељу, а у складу са Ратним планом Р-41. Циљеви су били у јужној Аустрији и пограничној зони са Краљевином Југославијом. Касније су циљеви промијењени на дејство према аеродромима у Мађарској, са којих је њемачко ратно ваздухопловство (Luftwaffe) вршило операције према престоном Београду. На операције 8. БП директно је утицао центар везе у Загребу, кашњењем и селективним (не)прослеђивањем наређења Команде Ваздухопловства из Београда.

За 07. април наређено је бомбардовање циљева у приграничној зони Аустрије, са циљем ометања покрета и комуникације њемачких трупа према Краљевини Југославији. Одређени су циљеви: Фелдбах, Филах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон. У извршењу овог борбеног задатка кренуле су и 68. и 69. ваздухопловна група 8. Бомбардерског пука. Одређено је да бомбардери на задатак крену без ловачке пратње. Према изјави извиђача поручника Ивана Миклавеца полетјели су сви авиони 8. бомбардерског пука (23- 24 авиона). На задатак су кренули у понедјељак, 07. априла у 04.00. Вријеме је било облачно и кишовито, што је отежавало извршење задатка. Све посаде су полетјеле и већином су бомбардовале задате циљеве или објекте у њиховој непосредној близини. Тада су бомбардована и нека мјеста на граници Аустрије (Њемачке) и Мађарске. По свједочењу поручника Миклавеца неки од бомбардера ВВКЈ су летјели тако далеко да су видјели аеродром Асперн код Беча. Као потврда ове приче су и изјаве познаника и сабораца капетана Путице из каснијег периода, о његовом свједочењу везаном за поменуте догађаје, као и да су тада летјели близу Беча. Неке од посада нису успјеле због лошег времена да изврше задатке и избациле су бомбе на мочварно тло у Лоњском пољу.

Приликом акција на циљеве у Аустрији, са којих је дејствовало њемачко ваздухопловство по Београду, посаде бомбардера ВВКЈ користиле су се и лукавством да би избјегле њемачку ПВО и ловачку авијацију. Тако су користили вријеме када су се враћале у базе њемачке ескадриле, и недуго затим кретале у бомбардовање задатих циљева, сматрајући да ПВО неће дејствовати мислећи да се ради о њемачким авионима.

Ватрени дочек у Мађарској

Следеће наређење за задатак било је бомбардовање циљева у Мађарској, које је издато 06. априла 1941. године у 21.00. Саботажом 2. центра везе у Загребу, ово наређење достављено је 8. БП тек сутрадан 07. априла око 10.00 сати. Због кашњења у просљеђивању наредбе, пилоти 8. БП одмах крећу на нови задатак – бомбардовање аеродрома на територији Мађарске, на локацијама Сегедин и Печуј, одакле је њемачко ратно ваздухопловство нападало циљеве у Краљевини Југославији.

Иако је у наређењу од стране Команде ваздухопловства из Београда наређено да бомбардери имају ловачку пратњу, због неспоразума о времену поласка на циљ, пратња ловаца је изостала.  Ипак, као и у ранијим акцијама 8. БП одлучности, пожртвованости и храбрости код летача 8. БП (свих националности) није недостајало. Сви су били одлучни да се супроставе агресору. То се најбоље види из примјера два команданта 68. и 69. Ваздухопловне групе, мајора Јоновића и Тешића, јер су обојица били одлучни да предводе своје групе на задатак. Није успјело наговарање да бар један остане на летелишту. На том задатку обојица ће погинути.

 

Већина посада 68. и 69. ВГ извршила је бомбардовање задатих циљева.  Тог дана 8. БП извршио је 31 ратни лет, уз непознат број часова налета, уз губитак од 8 бомбардера Бристол Бленхајм. Погинула су 22 авијатичара, од којих је један био из 4. ЛП. Тројица су заробљена на аустријској (њемачкој) територији, због принудног слијетања.

Треба имати у виду да су због саботажа Нијемци имали унапријед све податке о намјерама и акцијама ВВКЈ. Недостатак пратње ловаца и добро обавијештена њемачка ПВО и ловачка авијација узрок су великих губитака у Мађарској.

Авиони – бомбардери, који су успјели избјећи њемачке ловце и ПВО вратили су се у своју базу у Ровинама. Непосредно по слијетању посљедњег учесника из трагичног напада на циљеве у Мађарској, летелиште 8. БП било је нападнуто од њемачких ловаца. У нападу је учествовало 27 њемачких ловаца. Оштећен је један бомбардер Бристол Бленхајм, један авион Бреге XIX један војник је теже рањен. Интервенисали су ловачки авиони 4. ЛП ВВКЈ и успјешно заштитили бомбардере 8. БП тако да су Нијемци отишли необављеног „посла“. Напад на циљеве у Мађарској била је и једна од посљедњих акција 8. БП.

pecat1.jpg

Према комунистичкој историјској литератури, насталој послије Другог свјетског рата, остало је забиљежено да је у једној од поменутих акција ВВКЈ према циљевима у Аустрији и Мађарској, пилот капетан Ђорђе Путица био рањен у авиону у борби против Нијемаца, и да је његов авион био оборен. Његови савременици и сарадници (партизани) свједочили су да им је и он лично причао о тим догађајима.

Саботаже и издаја

Од почетка до краја Априлског рата, све акције 8. БП пратиле су саботаже мањег или већег обима. Оне су спровођене углавном од техничког особља на аеродромима, али и од појединих пилота. Сви они били су, највећим дијелом, хрватске националности, проусташки орјентисани.

Тако нпр. на бомбардере Бристол Бленхајм никада нису постављене радио станице, које су се већ дуго времена налазиле у оближњем складишту. Током акција авиони нису имали радио везу, што је основа за успјешно извршење задатка. Вршене су саботаже на авионским инструментима и наоружању авиона. Што је овај краткотрајни рат више одмицао, саботаже су се повећавале, као и дезертерство. Према свједочењу капетана ВВКЈ Милановића напад на летелиште 8.БП навођен је, како се касније сазнало, гониометром из католичког трапистичког самостана у мјесту гдје је пук био смјештен.

Осим проусташки настројених лица у редовима ВВКЈ, још један непоуздан фактор били су комунистички орјентисани припадници ВВКЈ, који су и у овим ратним условима слиједили и извршавали одређене директиве КП. У то вријеме на снази је споразум Молотов – Рибентроп о ненападању (и сарадњи) СССР и Њемачке. То је период када се КПЈ још није дефинитивно одредила према поступцима Њемачке и циљевима усташког покрета.

Престанак активности 8. Бомбардерског пука

Иако је и сљедећих дана било планирано дејство по одређеним циљевима на простору Србије и Хрватске, до њихове реализације није дошло. Већ од 10. априла већина јединица које су биле попуњене резервним кадром са простора Хрватске масовно је дезертирао. Такво стање је било и у Другој ваздухопловној мјешовитој бригади ВВКЈ. Већина Хрвата већ је напустила јединицу, мада је било часних изузетака који су остали све до капитулације, и који су се коректно понијели и током извршавања ваздушних акција бомбардовања. Неки од њих су се након капитулације јавили својим старјешинама и предали службено оружје. Већина је након Априлског рата ступила у редове новоформираног „Зракопловства НДХ“ и борила се и на Источном фронту.

Осим њих један дио официра који су били комунистички орјентисани и чланови КПЈ, исто тако су на крају рата напустили јединице, вјероватно по директивама КПЈ, а са циљем стварања нове војне формације, која би била комунистички орјентисана. Вјероватно су се из тих разлога капетани Матија Петровић и Ђорђе Путица – иначе обојица комунисти, вратили у Загреб. Петровић, по националности Хрват, једно вријеме провео је у „Зракопловству НДХ“, гдје је „радио за партизане“. Касније је авионом пребјегао партизанима.

Почетком љета 1941. године једна група комунистичких илегалаца из Требиња добија задатак да пронађе и доведе капетана Ђока Путицу, који би им добро дошао да као војни стручњак помогне у организовању њихових новоформираних јединица – партизана. Он је пристао на овај задатак, јер је још пред рат постао члан КПЈ. Након тог сусрета, сви се враћају у Херцеговину.

Дио војника који је остао на летелиштима, запалио је све исправне авионе и повукао се према Сарајеву, пролазећи кроз проусташка хрватска и муслиманска мјеста у којима су чести били сукоби и провокације. Од преосталог људства 8. БП и 4. ЛП организоване су двије групе. Затворили су путне правце из Мостара и Кисељака, јер је кроз Сарајево требало да прођу краљ и Влада. Других војних јединица да изврше овај задатак није било око Сарајева. Недуго пошто су краљ и Влада прошли кроз Сарајево, у град су ушле њемачке јединице. Већина преосталих војника ваздухопловаца одведена је у заробљеничке војне логоре.

Повратак у Херцеговину

Послије повратка у свој родни крај, у Херцеговину учествује у подизању устанка; први је командир партизанске чете „Шума“. Почетком октобра 1941. године формиран је „Штаб Херцеговачког народноослободилачког партизанског одреда“. За његовог команданта именован је ваздухопловни капетан Ђорђе Путица. Од 04. јануара 1942. године Путица је замјеник команданта Оперативног штаба за Херцеговину, а већ од 04. фебруара 1942. и командант Оперативног штаба за Херцеговину.

Враћајући се у штаб у Ластву, послије одржане конференције у селу Домашево на Љубомиру, наилази на засједу код села Ждријеловића, Љубомир, која га убија, 21. фебруара 1942. године. Тако је писано у времену послије Другог свјетског рата…

Постоји, међутим, доста недоречености и сазнања везаних за „личности“ које су се налазиле у поменутом Оперативном штабу. Иако се налазио на високој позицији у партизанском Оперативном штабу за Херцеговину, Путица није био поборник исхитрених и пријеких одлука. Његово окружење у ком су се посебно истицали Сава Ковачевић и Петар Драпшин, мислило је и поступало потпуно другачије. Тако је због супростављених ставова и самовољних поступака, долазило до несугласица и неповјерења, првенствено између Саве Ковачевића и Ђока Путице.

Такав случај забиљежен је на једном скупу на Требињским брдима, гдје је у свом обраћању мјештанима капетан Путица скренуо пажњу да се добро води рачуна да не дође до међусобних сукоба на идеолошком основу. Такав став испровоцирао је Саву, који је потом изазвао оштру расправу. Петру Драпшину и Сави Ковачевићу он је сметао и због свог ауторитета, јер је био активни официр који је учествовао у борбама са Нијемцима, лично је познавао Јосипа Броза и врх КПЈ.

dokument-primopredaji-duznosti.jpg

Након смрти Ђока Путице (десно), Оперативни штаб преузимају Петар Драпшин и Миро Попара (аутентичан документ)

Ипак, код нижег руководства партизанског покрета владало је субјективно мишљење да се у официре и подофицире сада већ бивше Југословенске војске не може имати повјерења, и да се са њима треба обрачунати. Због убистава које је су починили комунисти у Херцеговини, Врховни штаб издаје наредбу од 04. фебруара 1942. године, којом се расформира заједнички херцеговачко – црногорски Оперативни штаб и формира нови искључиво од Херцеговаца. Том наредбом смијењен је Сава Ковачевић са мјеста команданта Оперативног штаба. Умјесто њега за новог команданта Врховни штаб именује капетана Ђорђа Путицу. Смијењен је и Петар „Илић“ Драпшин, а постављен Миро Попара. Сава Ковачевић није био спреман да изврши ову наредбу, коју крије цијели мјесец дана…

Контроверзе погибије

Након одлуке да оде на Љубомир, капетану Путици је послије једног провокативног разговора са Савом Ковачевићем и Петром Драпшином, наводно понуђена пратња, што је он одбио. Ипак, одлазак на Љубомир не може се сматрати само његовом иницијативом.

На Љубомир одлази 19. јануара, са намјером да би још једном покушао да нађе заједничку платформу и спријечи оружану конфронтацију између национално и комунистички орјентисаних мјештана. Тамо је 23. фебруара требало је да говори на великом народном збору.

У селу Врпољу понуђена му је опет пратња од стране локалних комуниста, што поново одбија, узевши само једног младића који би му био водич. Упутио се у Домашево, гдје је од локалног партизанског руководства затражио да организује заједничку конференцију народа Домашева и Ждријеловића. Иако сви позвани нису дошли, Путица је на том скупу апеловао на присутне Домашевце да буду еластични у тражењу заједничког језика са својим комшијама из сусједног села Ждријеловића, како би се избјегло непотребно пролијевање братске крви.

Сутрадан, 21. фебруара 1942. године, са двојицом локалних партизанских руководилаца одлази у правцу Радачког бријега, гдје је требало да се састане са Владом Томановићем и групом билећких партизана. Код села Ждријеловићи наилазе на „засједу“.

Постоји више тумачења овог догађаја, у којем је убијен капетан Путица. Једно је да су га убили каменицама мјештани из двије породице. Друго је да је убијен од стране пратиоца, који је био раније припремљен од стране Саве Ковачевића и других, а да све личи на несретан случај… Било како било, његова погибија највише је одговарала смијењеном Сави Ковачевићу, чак вишеструко… Ослободио се незгодне конкуренције, припремио је нови састав руководилаца Оперативног штаба, које би он контролисао, те исценирао повод да започне обрачун са потенционалним неистомишљеницима. Са вијешћу о смрти Ђока Путице на Љубомиру – отпочео је крвави обрачун са Љубомирцима на Радачком бријегу…

Као посљедицу овај крвави догађај имао је започињање братоубилачких сукоба, али и скори нестанак партизанског покрета на овом простору Херцеговине. Тијело капетана Ђорђа Путице било је сахрањено код цркве на Љубомиру, а 03. октобра 1958. пренесено и сахрањено у заједничку гробницу у Градском парку у  Требињу.

Тек 04. марта сазван је састанак на коме је дошло до именовања новог руководства (привременог) на коме умјесто Ђорђа Ђока Путице именован Петар Драпшин „Илић“ и Миро Попара. Смијењени командант Оперативног штаба Сава Ковачевић и даље је водио главну ријеч…

 

Аутор: Милан Путица
за Радио Требиње

 

КОРИШТЕНА ЛИТЕРАТУРА:
„Ратни дневник ВВКЈ“,  Александар М. Огњеновић, Београд, 2016.
„Ваздухопловство у Априлском рату“, Златомир Грујић, Београд, 2016.
„Орлови са Врбаса“, Данко Боројевић, Драги Ивић, Рума 2014.
„Крваво коло херцеговачко“, Саво Скоко, Београд 2000.
„Требињска стољећа“, Мирко Радојичић, Требиње – Невесиње, 1969.
„Требињци пали у борби за слободу“, Требиње 1974.
Кleine zeitung – Bomben über Graz: Bilder aus dem Landesarchiv
Лични архив аутора

r2BExuVc.jpeg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Једна породица се суочавала са проблемима због сина који је водио ноћни живот. Његова мајка је била веома узнемирена јер није знала где он одлази и шта ради сву ноћ. Једна комшиница, која је познавала Старца, рекла јој је да се молитвено обрати Старцу Порфирију Кавсокаливиту, нашта јој је она одговорила: Иако га не познајем, обратићу му се.     Када је увече њен син отишао, она је клекнула и почела да се моли Богу говорећи:  Боже мој, заступништвом Старца Порфирија просветли  моје дете да промени начин живота. Тако се молила, топло, сво вече.   Око три после поноћи зазвонило је звонце. Уплашила се, пошто је знала да њен син има кључеве. Потрчала је да отвори врата и угледа једног старца који држи за руку њено дете.   „Ево ти, море, узми своје дете, јер си ми пробила уши целу ноћ“.  Затим се Старац повукао уназад и отишао је.   Тада мајка рече детету: Ко је старац који те је довео? Зашто си позвонио када имаш  кључеве? Дете јој одговори: Није ме довео никакав старац, нити сам притисао звонце. Ноћ је, па бунцаш.   - Како си се онда вратио?   - Тамо где сам седао и забављао се помислио сам: Доста више са овим развратним животом, веома је заморан, без смисла је. Вратићу се кући и од сада ћу живети као прави човек. Следећег дана, када је отишла код комшинице да јој исприча шта се догодило, комшиница јој је показала фотографију Старчеву. Жена га је препознала: Он је тај који ми је синоћ довео дете.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Логос,
      У храму Светог Николе у Баошићима литургијски и свечано је прослављен исповједник православља бокељски и далматински Кирил Цвјетковић. Свету архијерејску литургију на празник Светог Кирила, уз саслужење херцегновског и свештенства епархије будимљанско-никшићке, данас је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије.   Звучни запис беседе   У литургијској бесједи Владика је рекао да се само онај који узме крст свој на плећа своја и крене за Господом може назвати сином Његовим и братом Христовим и правим и истинским хришћанином. „То је циљ нашега живота. То спомињемо и опомињући се оних дивних угодника Божјих и ми се укрепљујемо и утврђујемо вјеру своју“, казао је Владика диоклијски.   Додао је да су такви угодници Божји, међу којима је и Свети Кирил Бокељски, у свим временима били благослов за све генерације хришћана. „За све оне који иду тим путем до данашњега дана, међу којима смо и ми, они су примјер како треба ходити за Христом Господом“, казао је Владика Методије.   По завршетку Свете Литургије епископ Методије је благословио о пререзао славски колач у славу и част Св. Кирила, а затум освјештао и новоурађену гостопримницу гдје је потом припремљено послужење за све присутне вјернике.   Кирил Цвјетковић је један од најзнаменитијих бокеља који је у вријеме владавине Аустрије на овим просторима, спријечио да се поунијате Бока Которска и Далмација и због тога је тешко пострадао провевши 24. год. у тешким оковима. Упокојио се у манастиру Бездин у Румунији са неоствареном жељом да још једном види своје родне Баошиће. Од стране аустријских власти му је био забрањен повратак у Боку Которску.   Великим трудом и залагањем вјероучитеља из Београда г. Будимира Кокотовића, уз благослов епископа будимског и администратора темишварског г.г. Лукијана,а уз Божију помоћ његове Свете мошти пронађене су 27. јула 2011.год. на три и по метра дубине у манастирској порти, а потом умивене, обучене миропамазане стављене у кивот у коме и данас почивају чекајући тренутак када ће бити донесене у његову родну Боку.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      „На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“.     Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије.   На Косову су остали најхрабрији   „Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима.   Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“   Будућност у честитости   „Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“   О епархији Милешевској   „Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве.   Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“   О сусрету са Вучићем   „Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница.   Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“   О замкама политике   „Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао.   Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“   Изазови цркве данас   „Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“   Нема подела   „У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“   О „модерном“ и „савременом“   „Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“   Туга остављених стараца   „Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“   У медије најбоље   „Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“     Извор: Епархија милешевска
    • Од александар живаљев,
      ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ
      Аутор: Вук Бачановић
      Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? 
      Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. 
      Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. 
      Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. 
       
      Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића.
      Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић?
      Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“.
      У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће.
       
      Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива  средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације.
      Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога.
      Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас.
      Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. 
      Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона  Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? 
      Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“.
      Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења.
      Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији.
      Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу.
      Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе?
      Политикон
      ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон
      POLITIKON.RS
    • Од Логос,
      Владика Иларион: „Сви ми који се на светој Литургији причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом, остварујемо најближу заједницу са Богом. Ту заједницу, ту атмосферу вере и љубави, треба да наставимо и након свете Литургије.“     Епископ тимочки г. Иларион служио је свету Литургију 30. септембра 2019. године у цркви Успења Пресвете Богородице у селу Душановац код Неготина, a саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке – протојереји-ставрофори Ранко Алексић, Благоја Томић, Влајко Банковић, Ђорђо Јокић, протојереј Перица Божуновић, јереј Марко Пајчин и архиђакон Илија (Јовановић).   У својој беседи, владика Иларион је изразио захвалност мештанима овог села, ктиторима и приложницима, на прилозима које намењују овом величанственом храму и подсетио окупљени верни народ да је света Литургија најузвишенија и човеку најпотребнија заједница. Погрешно је ако је наша заједница само у трпези а без свете Литургије, али ако је света Трпеза на првом месту, онда је и свака трпеза након ње благословена, истакао је Епископ у свом обраћању.   Лепоти богослужења допринео је хор Саборног Храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару и певничко појaње ђакона Вука Јовановића.   Након свете Литургије извршен је чин освећења Светосавског дома који ће благочестивим мештанима овога села убудуће бити на располагању и у ком је уприличен свечани ручак за све окупљене. Том приликом владика је посебну захвалност упутио протојереју-ставрофору Ранку Алексићу, пароху душановачком, на вишегодишњем залагању и доприносу у изградњи овог објекта.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...