Jump to content
zejak

Psihopate među nama

Recommended Posts

Psihopate umeju biti i oni koji mnogo cute . .  o sebi i ne zele da se mnogo otkrivaju, ili jednostavno cute jer im je um blokiran psihopatologijom, a sad raznih je vidova i stupnjeva psihopata.

 

Не, не... Ако имају користи од тога да причају - причаће и то лажи. Нон-стоп. А ум им је све само не блокиран. 

 

Опрости, ја сам тек сад схватио да си женско. И да имаш лепе очи, наравно.

 

Боље икад него никад.  :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не, не... Ако имају користи од тога да причају - причаће и то лажи. Нон-стоп. А ум им је све само не блокиран. 

 

 

 

Da, da, jesam lepo rekao "umeju da budu" i jos sam dodo posle da ima raznih vrsta, pricam iz licnog iskustva.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa ne znam u kontekstu evolucije...tu ionako nista nije egzaktno cas sebicnost pomaze cas solidarnost pa zavisi sta ti treba u datom trenutku.

 

Nego ovako u drustvenim odnosima..ocigledno je. Ako savesno postupas u nekom drustvenom (politickom, ekonomskom) odnosu prakticno poslujes sa troskom. Psihopada raspolaze istim sredstvima kao i empatican, savestan covek s tim sto ima i dodatni "arsenal" koji ovaj drugi nikada ne bi iskoristio. Dalje psihopada podleze samo jednom sistemu normi (pravnom) koji je neefikasan a savestan, empatican covek podleze i pravnom i moralnom koji je daleko efikasniji. Racunica je jasna..a tek empirijska potvrda? ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zavisi sta se podrazumeva pod moralnim sistemom, da li je moralno ili ne da covek obesi ni krivog ni duznog kerica i posle toga se jos izivljava gazeci mu po lobanji, mislim da moralnost ne obuhvata takve slucajeve. Tako nesto u tajnosti moze da uradi psihipata koji javno zadovoljava sve drustvene moralne vrednosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ови 'емоционални вампири' ишчупаће вам душу

 

Eх, ја увек касно читам праве теме joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Некад помислим да бих волео да сам психопата. Да ме боли уво шта други мисле, и да не осећам никакве емпатичне емоције према другима. 

Више пута сам се сажалио на туђу муку, тотално погрешно.

Мада опет.. можда је то и добро а ја то не схватам. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Istina glasi: Vrlo je moguće da radite za jednog od njih, a možda i izlazite sa nekim od njih. A možda ste i vi sami zapravo jedan od njih. 
 

„Bio bi najsrećniji kada bi mogao da bude diktator u nekoj maloj zemlji i da u njoj domoroce kuva u kazanu. To bi mu se baš dopalo.” Kolin Smit (ime joj je promenjeno) govori o svom bivšem šefu i vidno je zastrašena. Zamolila nas je da joj nipošto ne objavimo pravo ime budući da je zabrinuta da bi mogao da je prepozna. Pretrpela je već dovoljno psihičke štete; ne želi da se više izlaže bilo kakvom riziku. 

Angažovan umesto šefa koji je odlazio iz firme, novi rukovodilac je na vrata svoje kancelarije odmah postavio pločicu sa svojim imenom. Sprovodeći model nehumanog rukovođenja do najsitnijih detalja, zaposlene u firmi odmah je razdvojio, naglasivši da ne odobrava razgovore i praktično je zabranio elektronsku prepisku između različitih grupa u kompaniji. Smitova je uskoro postala njegova omiljena meta. Ona opisuje proces grubog zlostavljanja i omalovažavanja tokom kojeg je bez trunke kajanja potkopavao svaku njenu odluku, nakon čega bi ona sva uplakana često odlazila u svoju kancelariju. „On je bio jedina osoba koju sam do tada poznavala a koja je bila potpuno imuna pred ljudskim suzama”, navodi Smitova. „U mene bi gledao kao da uopšte ne postojim.” 

I što bi se ona više uznemirila, njegovi napadi bivali bi sve češći. „Toliko sam uživala u svom poslu”, kaže Smitova opisujući sebe kao osobu koja je bila vesela i odlučna sve do trenutka dok se njen protivnik nije pojavio. „U trenutku kada sam dala otkaz već sam uveliko bila izgubila svako samopoštovanje. Počela sam i da pijem kako bih zaboravila sve ono što se dogodilo. Malo-pomalo potpuno je uništio moje samopouzdanje.” 

Smitova veruje da je njen bivši šef psihopata. Psihologa Roberta Hera to uopšte ne iznenađuje. Danas u svojoj osmoj deceniji života, penzionisani profesor sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji proveo je ceo svoj radni vek proučavajući psihopatsko ponašanje. Godine 1993. objavio je jednu od prvih knjiga namenjenih širokoj publici koja se bavila ovom temom, izuzetno prodavan naslov Without Conscience: The Disturbing World of the Psychopaths Among Us (Bez savesti: Zastrašujući unutrašnji svet psihopata oko nas). Za veliki deo onoga što znamo o ovakvim zlokobnim ličnostima – koje u širem smislu definišemo kao hladnokrvne, bezosećajne megalomanijake koji se prema drugim osobama ophode kao prema objektima koje iskoriste i odbacuju ih prema slobodnoj volji – možemo da zahvalimo upravo njegovim istraživanjima. 

Početkom 80-ih godina prošlog veka, Her je osmislio test koji je, od svog zvaničnog objavljivanja 1991, postao zlatni standard za utvrđivanje sklonosti ka psihopatskom ponašanju širom sveta. Poznata i kao Herova ček-lista za proveru psihopatije (PCL-R), ova dijagnostička alatka utvrđuje 20 prikrivenih osobina, među kojima su patološko laganje, izveštačeni šarm, arogancija i sklonost manipulacijama. Prosečna osoba će zabeležiti rezultat od najviše pet poena od mogućih 40. Rezultat od 30 i više poena kvalifikovaće vas kao autentičnog Hanibala Lektora – s tom razlikom što krvoproliće, kako se ispostavilo, nije i nužni pratilac psihopatskog ponašanja. Lista PCL-R izvorno je osmišljena u nameri da se izdvoje svojstva uma jednog kriminalca. Međutim, nakon što je obavio testiranje na više stotina zatvorenika u vankuverskoj regiji, Her je uvideo da iako kod mnogih zločinaca postoji problem sa osećanjem griže savesti (prosečan rezultat za kriminalce iznosio je oko 20, ili „umereno psihopatsko ponašanje”), on uopšte nije prisutan kod svakog od njih. Time je ukazao na činjenicu da bi nas krajnje banalno povezivanje psihopatije sa sadističkim zlodelima moglo odvesti na pogrešan put, te da bi ovaj poremećaj mogao biti zastupljen među običnim ljudima znatno više nego što se to prethodno mislilo. 

„Na televiziji se psihopate opisuju kao serijske ubice, pa ipak većina njih nikada ne počini ubistvo”, objašnjava Her, koji je za svoj rad prošle godine odlikovan Ordenom Kanade. „Oni se nalaze svuda oko nas i žive naizgled normalnim životom. I pored značajnih psihopatskih karakteristika, unutar društva mogu da funkcionišu sasvim dobro – obično na račun nekog drugog – i ne moraju nužno biti uključeni u kriminalno ponašanje.” 

Her smatra da tokom dana svako od nas naiđe na barem jednog psihopatu. Prema njegovoj proceni, u Severnoj Americi svoje utočište pronalazi gotovo 2 miliona psihopata, od čega samo u Kanadi živi preko 300.000 – što grubo iznosi jedan procenat celokupne populacije. Privlače ih zanimanja koja donose vlast, pa tako neki od njih završe u pravosuđu, vojsci, politici i medicini. U velikim firmama naročito su dobro prihvaćeni. „U njima je osobito plodno tlo”, kaže Her, koji se pre pet godina pridružio psihologu Polu Babijaku kao koautor knjige o ovom fenomenu – Snakes in Suits: When Psychopaths Go to Work (Zmije u odelima: Psihopate na poslu). Krajem 2010. on i Babijak ponovo su sarađivali (zajedno sa Kregom Njumanom) i objavili studiju koja je uključivala 203 korporacijska rukovodioca. Gotovo jedan na svakih 25 mogao je biti okarakterisan kao osoba sa „veoma izraženim psihopatskim ponašanjem”. 

U pomaganju ljudima da prepoznaju psihopate, a time smanje rizik da i sami postanu njihove žrtve, Her vidi javnu obavezu, nešto vrlo slično programu obavezne vakcinacije. „Psihopate su odgovorne za veliki deo društvene štete, finansijskog haosa i zlostavljanja supružnika i dece. Gotovo svaki čovek bude žrtva nekog njihovog zlodela.”

 

 

Obične psihopate se veoma vešto stapaju sa sredinom u kojoj se nalaze. Budući da odlično razumeju osećanja drugih, a nisu u stanju da ih i sami iskuse, oni se zapravo prave da su normalni. Tako prerušeni, u svom radnom okruženju izazivaju veliku štetu ostavljajući neizbrisiv trag u životima drugih. A sve to rade bez imalo napora. 

„Psihopate uopšte ne brinu zbog uticaja svog ponašanja na druge ljude”, kaže Her, objašnjavajući da oni zanemaruju svoje porodice ili da svoje partnere varaju iz čistog zadovoljstva. „Ne sputava ih činjenica da bi neko mogao da bude povređen ili oštećen. Nešto što bi se moglo opisati kao veliki pritisak na papučicu gasa u kolima u kojima kočnice ne rade kako treba.” 

Ipak, pričinjena šteta retko je fizičke prirode. Profesor psihologije Stiven Porter sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, koji je radio naporedo sa Herom, kaže da većina krivičnih dela predstavlja rezultat emocija koje nastaju usled „kratkog fitilja“. „Nasilnici pate od problema izazvanih bolestima zavisnosti od psihoaktivnih supstanci ili problema sa kontrolom besa, koje ne uočavamo kod psihopata.” Drugim rečima: Mala je verovatnoća da je momak iz ulice koji je ubio svoju ženu u nastupu ljubomore zaista i psihopata. Međutim, omiljeni, razgovorljivi momak koji je vaše prijatelje uskratio za hiljade dolara nudeći im šemu kako da se obogate, gotovo sigurno jeste. 

Zbog svega toga, prema Herovim rečima, psihopate je veoma teško prepoznati. „Nema onog prelomnog aha trenutka”, kako navodi Her, a koji je i sam bio obmanut nekoliko puta. „I kada takav trenutak postoji, on je skoro neuočljiv. Ljudi to i dalje ne shvataju. Želimo da vidimo nešto što je konkretno i sasvim očigledno, nekoga za koga je više nego jasno da je prevarant. Međutim, kod psihopata koji izgledaju savršeno normalno, potrebno je da prođe mnogo vremena da biste mogli da sagledate njihovo ponašanje i način razmišljanja.” 

Kolin Smit sa početka priče sigurno je bilo potrebno izvesno vreme da bi shvatila sa čime se suočava: uspešnim, hiperstručnim društvenim proždrljivcem. Njegov šarm koji razoružava bio je uznemirujući. „Bio je veoma uglađen i zabavan; uvek je umeo da doskoči ljudima. Na površini, delovao je druželjubivo. U isto vreme, bio je lišen bilo kakvih emocija i nije ni pomišljao da bi ono što govori nekome moglo biti sumnjivo. U njemu je bilo nečega što je izazivalo nepoverenje.” 

Pa ipak maska normalnosti dovoljna je da odbaci naše sumnje – dok ne bude prekasno. „Oni pripadaju onoj vrsti ljudi sa kojima volite da ćaskate”, kaže Porter. „Ali ubrzo otkrijete da se pod tom maskom, u samom srcu te ličnosti, nalazi nešto mnogo mračnije.” 

Kako dakle nastaje psihopata? Zbog nesrećnog detinjstva? Genetske anomalije? Her smatra da je potrebna kombinacija oba faktora – spoj prirode i vaspitanja. „Postoji čitavo područje epigenetike, prema kome možda imate genetsku predispoziciju da nešto uradite, a da li će taj gen biti aktiviran ili ne zavisi od niza različitih faktora u vašem životu.” 

Izbor mogućih okidača veoma je širok: traumatično iskustvo, izloženost nasilju, roditelji pod stresom. (Međutim, Her upozorava da za svakog psihopatu sa problematičnim detinjstvom, uvek postoji po jedan koji je vaspitan u sasvim normalnom okruženju). Šta god bio uzrok, čini se da se sklonost ka psihopatskom ponašanju ispoljava rano. Znake upozorenja, poznate i kao „bezosećajnost i bezdušnost”, američki istraživači otkrili su kod dece već u uzrastu od tri godine. „U pitanju je veoma rđavo dete koje je svesno okrutno i koje uživa u tome da laže i manipuliše drugima”, objašnjava Porter. I naravno, ključni podatak: „Kada bude ukoreno zbog učinjenog zlodela, ono ne ispoljava ni trunku griže savesti.” 

Nemoguće je predvideti hoće li ova deca izrasti u moćne rukovodioce, slatkorečive prevarante koji „prodaju maglu“ ili u hladnokrvne ubice. Međutim, ne mogu se zanemariti paralele između psihopatskog ponašanja kod odraslih i odrastanja lišenog bilo kakvih osećanja. One se ponekad mogu otkriti korišćenjem posebno prilagođenih verzija PCL-R testa. 

Postoje i značajni dokazi o naslednoj komponenti psihopatije. Nakon skeniranja zatvorenika magnetnom rezonancom, istraživači su otkrili da je amigdala, mali deo mozga koji obrađuje emocije, kod psihopata manja nego kod običnih ljudi. „Ako psihopatama pokažete emotivne fotografije i posmatrate reakciju njihovog mozga, u toj regiji nećete primetiti značajnu aktivnost kao kod drugih ljudi. Tamo je zastupljeno manje materijala, a čini se da i on sam ne funkcioniše kako treba”, objašnjava Porter. 

Profesor Džejms H. Felon sa Kalifornijskog univerziteta veruje da je došao do onoga što naziva „receptom za katastrofu”: određena kombinacija visokorizičnih „borilačkih” gena koji, u sprezi sa odrastanjem propraćenim zlostavljanjem, daju ubicu. Felon je proveo gotovo dve decenije analizirajući mozak ubica, a njegova otkrića potkrepila su teoriju prema kojoj, iako možda urođena, psihopatija neće ispoljiti svoje ekstremne oblike ukoliko ne nastupe odgovarajući uslovi. 

U pozadini Felonovih istraživanja psihopatije našla se lična radoznalost. On je pre pet godina prikupio snimke svog mozga i uzorke svoje DNK, ali i one koji su pripadali njegovoj ženi, deci i trojici braće, u nameri da odredi postojanje rizika da njegova porodica oboli od Alchajmerove bolesti. Nakon što je nedavno ponovo pogledao te podatke, došao je do iznenađujućeg otkrića. Bio je jedini u svojoj porodici sa brojnim odlikama hladnokrvnih ubica koji su bili predmet njegovog proučavanja: imao je identične gene koji se dovode u vezu sa agresijom i nasiljem, istovetnu izmenjenu i umanjenu moždanu reakciju na emocije. „Pomislio sam: Ma, ovo nije moguće! Šablon je bio kao kod rođenih ubica.” 

Nakon svog otkrića, Felon je saznao da su neki od njegovih predaka bili ubice. (On je u srodstvu i sa ozloglašenom Lizi Borden, koja je oslobođena optužbe za ubistvo svog oca i maćehe sekirom, iako se za nju verovalo da je kriva.) Međutim, to nije bila jedina uznemirujuća stvar koju je otkrio. „Pojedini psihijatri koje poznajem godinama, baš kao i moja majka, nedavno su mi priznali kako su oduvek mislili da nešto nije u redu sa mnom”, objašnjava. „Zapravo, imam svojstva nedruštvene osobe. Uradio sam test za utvrđivanje psihopatije i ustanovio da se nalazim na samoj granici.” 

Razmišljajući o svom dotadašnjem životu, Felon priznaje da je imao neodoljivu potrebu da pobeđuje, i zaključuje kako je u svom profesionalnom i privatnom životu uvek uspevao da dobije ono što želi. Zaključak? „Većina ljudi smatra da sam prijatna i dopadljiva osoba, ali ja nemam mnogo simpatija za druge. Možda verujem da imam, ali zapravo nemam. Neko blizak meni mogao bi da umre, a ja ne bih otišao na njegovu sahranu.” 

Felon ne predstavlja opasnost za društvo (tvrdi da ga je možda poštedelo njegovo „bezbrižno” detinjstvo), ipak njegova priča samo podvlači koliko su rasprostranjene tendencije prema psihopatskom ponašanju, i kako, u pojedinim slučajevima, motivacija, ambicija i inteligencija mogu biti objedinjeni kroz uspešnu karijeru i život koji ne protivreči zakonu. Srećom, Felon ima tu sposobnost da analizira sopstvena dela i razmišljanja. Međutim, mali broj psihopata s ponosom ističe ovu samospoznaju. „Psihopate smatraju da žive u svetu u kome su i sami okruženi psihopatama”, objašnjava Porter. „Oni ga vide kao bitku do istrebljenja. Iskorišćavajući druge, oni zapravo štite sebe.” 

A šta je sa onima kojima psihopate pričine štetu? Robert Her je tokom godina primio veliki broj zahteva za pomoć, tako da je sada svu svoju energiju uložio u obrazovanje žrtava. Tako je i došao u kontakt sa fondacijom Aftermath: Surviving Psychopathy, u kojoj je član upravnog odbora. Sastavljena od istraživača, stručnjaka za mentalno zdravlje i žrtava, ova organizacija ima za cilj da ljudima pomogne da uoče psihopatu, i da im, u slučaju da sa njima ostvare kontakt, ponudi odgovarajući izlaz iz date situacije i oporavak nakon preživljenog iskustva. 

Organizacija Aftermath podvlači suštinski značaj činjenice da će psihopate osećaj za poštovanje pravila igre koji krasi normalnog čoveka zloupotrebiti protiv njega samog. Budući da drugima ne nanosimo štetu, pretpostavljamo da će to pravilo poštovati i drugi. Zbog toga postajemo lak plen i obuzima nas očaj kada shvatimo da nas je obmanuo neko kome smo vrlo dugo bezgranično verovali. Mnoge žrtve ispoljavaju simptome slične onima kod posttraumatskog stresa. 

Prema rečima profesora Dejvida Kosona, osnivača fondacije Aftermath, među najbolnijim slučajevima su oni koji se odnose na prijatelja, člana porodice ili emotivnog partnera. „Polovina onih koje susrećemo u radu jesu žene koje su bile žrtve svojih supruga ili mladića. U gotovo svim tim situacijama one su upoznale nekog, zaljubile se u njega i nakon dužeg vremena shvatile da su žrtve eksploatacije. Zbog postupne i dugotrajne izloženosti to može da pričini znatno veću štetu nego u situaciji kada vas psihopata napadne ili vam na prevaru uzme novac.” 

Ako vam se ikada dogodi da naletite na nekog psihopatu, Her poručuje da imate na umu da se ovakvi ljudi suštinski razlikuju od nas ostalih. Psihopate su programirane da eksploatišu i ponižavaju druge i tome ne mogu da se odupru. Sa njima nema rasprave, a iznad svega nemojte ulaziti u sukob, budući da psihopate imaju potrebu da uvek pobeđuju i iskoristiće svako raspoloživo sredstvo da to i postignu. 

Osim toga, Her navodi da je ovaj poremećaj veoma teško izlečiti uobičajenim terapijskim sredstvima. Pojedine terapije samo će ih još više ojačati, jer će im ovladavanje društvenim veštinama dodatno pomoći da budu još bolji u manipulaciji drugih. Kroz šalu, on predlaže aplikaciju za smart telefone koja bi mogla bi da bude od velike pomoći u zaštiti. „Svako bi mogao da ’okači’ podatke o svojim iskustvima sa psihopatama.” 

Jedna takva alatka svakako bi dobro došla Kolin Smit. Ona danas posećuje psihijatra i ostvaruje napredak, ali je sumnjičava kada upoznaje nove ljude. „Shvatila sam da ne postoji način da se zaštitim od psihopata.” 

Za kraj ona nudi sasvim jednostavan savet: „Ukoliko naiđete na psihopatu, bežite koliko vas noge nose.” 

https://www.b92.net/zdravlje/mentalno_zdravlje

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo je dobar tekstic i dva komentara:

Tekst je odličan, i edukativan. Da bar ima više ovakvih članaka. Čitajući tekst, podsetila sam se mog traumatičnog iskustva sa jednim takvim bićem. On je akademski visoko pozicioniran, kao i ja, i sve je počelo njegovim pokušajima šarmiranja, budući da moj isključiv profesionalan stav nije ostavljao ni promil mogućnosti za bilo šta drugo. Mislila sam da će taj shvatiti i ceniti to što neko na kulturan i obziran način diskretno zaobilazi njegovo nabacivanje. Uvek sam skretala temu na njegovu porodicu i sl. A, onda je za mene nastala najgora noćna mora koja je trajala nekoliko godina. Moj pristup je bio da reagujem sabrano na nenormalno maltretiranje, da se ne žalim, i da pokušavam da završim posao u kome me na sve načine pokušavao onemogućiti, budući da je bio nadređeni. Kada sam na kraju napustila taj posao, završila sam sa teškim posttraumatskim sindromom, na pomen tog bića imala sam napad plakanja, nešto blizu sloma, koje je trajalo satima. Trebalo mi je više od godinu dana da uspostavim neki početni balans, a nakon toga još uvek traje proces da pokušam ponovo da verujem ljudima. Iz mog iskustva, više nikada ne bih ostala na takvom mestu, jer mislim da ako neko ima savest, nije sposoban da se izbori sa takvim zlom. I, da, kada jednom pokažu pravo lice, imala sam utisak u gledam u prazan pogled tog bića, jedno od najmučnijih iskustava koje sam doživela.
(tacno je, 25. april 2012 08:17) 

# Link komentara

 
Do prosle godine nisam znala sta to znaci, za mene su to uglavnom bili ludaci iz filma,a ne neko koga cu sresti u svakodnevnom zivotu.Danas, na zalost, mogu da drzim predavanja o tome.Ako sam icemu zahvalna to je spoznaja vaznosti intuicije koju nikada ne treba ignorisati jer je tu 
da nas zastiti; ne treba je objasnjavati samo bezuslovno prihvatiti. 
Ako je ikada postojalo otelotvorenje zla, to je u obliku psihopate. Ne zelim da Vam objasnjavam koje su njihove karakteristke, preporucicu neke od procitanih tekstova koji ce to mnogo bolje objasniti i nadam se pomoci koliko je i meni. Samo zelim da podelim moj put otkrica sa strane osobe koja nije psihijatar, laik za mnogo sto sta, ali koja je na vreme zbrisala iz jedne takve veze (posle mesec dana). 

Jednu stvar bih zelela da naglasim da to moze svakom da se desi, pogotovu onim osobama kojima nije potreba da kontrolisu drugo ljudsko bice, nije im u biti i zato budu meta takvih ljudi ili zena. 
Vi ste prosto regrutovani sa razlogom koriscenja (novac, ugled, posao, konkurencija, vasa popularnost, seks, ili sve zajedno), posmatrani (ili bolje receno zureni, to je jako karakteristicno za njih), da bi oni naucili vase mane i primenili odgovarajucu glumu i manipulaciju nad Vama radi ostvarenja njihovog cilja. 
Moj prvi utisak je bio da “se klanjam ludaka koji zuri". Zbog necega sam zelela da nemam kontakt sa ovom osobom, jednostavno neka prirodna odbojnost je postojala u meni. Dr.nauka, lep visok, lepo se ponasa..ali nesto nije u redu, samo ne mogu da kazem sta. Zbog posla morala sam da saradjujem sa doticnim.Vazim za sposobnu i profesionalnu osobu, ponekad ostru i preku, samouverenu ali veselu i pristupacnu i verujem da dobre osobine preovladjuju nad losim.Trudim se da budem objektivna i samokriticna radi pobede nad samom sobom. 

Sto sam vise radila sa njim, to je vise krenuo da me 'obradjuje'. Odjednom sam imala skoro svakodnevne mitinge sa njim, gde je poceo da mi kreira sliku o sebi i da mi namece ko je on. To mi je zasmetalo jer mi nije bio jasan motiv i sta hoce ovaj od mene, sta mene briga za to sto on ide u crkvu svake nedelje i sta su njegovi ciljevi u zivotu, izmedju ostalog. Tu sam da radim, al ajde, mozda mu treba da razgovara, jer mi se ucinio vrlo introvertnim, bez obzira na obilje reci, a ja znam sta to znaci biti streber( stavila sam ga u tu kategoriju, i vrlo sam toleratna prema takvom profilu).Istovremeno je poceo rapidno da se menja prema meni i da mi se uvlaci pod kozu konstantom paznjom, jednog takoreci zacopanog strebera. Meni je bilo neprijatno zbog posla, a i postala sam 'feksibilna' sa osecanjima, jer sam pomislila da sam mozda bila isuvise kriticna prema coveku prema kome sam imala bezrazloznu odbojnost. 
Odlucila da o tome razgovaram van posla i postavim neke norme ponasanja. No nisam bila imuna na priznanje njegovih emocija, a mozda me i prolece malo drmnulo uglavnom svesno sam usla u vezu, sa tipom koji je postao “too good to be true“.. To je istovremeno bio pocetak mog pada. 
U pocetku je psihopatu tesko prepoznati, jer se tek privikavate na osobu, upoznajete je i mislite da pojedine reakcije Vama cudne je nesto sto pokusavate da razjasnite sebi i u medjuvremenu tolerisete. Ta necete biti grubi prema nekome u startu – jer ni mi sami nismo savrseni. Moj pristup je bio (kad vise nije bilo racionalnog objasnjena u glavi za takve postupke)da jednostavno pitam pitanja, jer sam bila strasno konfuzna sta se ovde desava. Simptomi su bili i vise nego porazavajuci: - kontrolisanje vremena, iskrivljena realnost (predstavljanje situacija na nacin kakav se nisu desile i samim tim rad na razbijanju necije licnosti, kroz sumnju u svoje procene i svoj racio (zove se “gas lightning”)), - ponizavanje i ucenjivanje "ako ovo ne uradis/ ili ne naucis, onda ces se nositi sa tim i tim.." (ovo je za mene bila poslednja kap, prvo naredjivanje na koje sam doslovno alergicna, drugo, kreiranje vrste neosnovanog straha da ja setam k'o po jajima? NE.), manipulacije - i na kraju totalne lazi (za ovo mi je trebalo vremena da vidim). 
Osobu nisam mogla da prepoznam posle 2-3 nedelje od pocetka veze - jer se predhodno ponasao totalno drugacije prema meni (one kategorije: "Divan covek").Ovo sad je licelo na Dr. Jekyll & Mr.Hyde. Na sva postavljena pitanja koja bi mozda resila moj kanandrum (da li je autista, bipolarac, da li se nesto desilo u detinjstvu), ili je bilo diverzije na odgovore ili sumanuti odgovor, pracenim totalnim odsustvom licnosti, praznim pogledom bez ikakve empatije i odgovornosti za ocigledno maltretiranje. Moj slucaj nije pokrivao samo emocionalnog nasilnika (sto sam prvo sumnjala) vec psihopatu. Nisam bila izlozena toj definiciji u vreme raskida, ali sam znala jedno da ovo nije normalno stanje, da je tip ludak i da treba prekinuti svakav odnos.To sam uradila sa otvorenim objasnjenjem zbog cega raskidam (sve gore navedeno), ukljujuci duple standarde i krajnje nepostovanje prema meni kao osobi. I bilo je odmazde (da izgubim posao; no "Imperija" je uzvratila udarac, on to nije ocekivao; ono sto sam ja dozivela u tom procesu, ne dao Bog nikome. On je neumorno radio i danju i nocu da me unisti po svaku cenu, profesionalno, mentalno, nije birao nacina, niti se libio grotesnih lazi. U medjuvremenu otkrila sam sta je on, naoruzala se znanjem i dobila slucaj u firmi protiv njega. Ali zdravlje je najvise stradalo). 

Za psihopate nema leka, tako da je najbolje nemati ili prekinuti svaki kontakt sa njima. Oni su ti “zlatni momci” u korporacijama upravo zato sto bi gazili preko mrtvih da dodju do cilja,uglavnom super-inteligentni, manipulativni i bezdusni( sindrom koji zovem “Rise of the machines” ) u okruzenju koje to podrzava. Naci cete ih medju karizmaticnim politicarima ili religioznim liderima koji “u ime Boga” misle da imaju “carte blanche” za sva nedela koja cine nad normalnim ljudima i zenama. 

Recite svojima i prijateljima sta Vam se desava - neki ce mozda i sumnjati u Vase stavke (jer "on je tako divan covek/zena"; Takav je bio i Ted Bunty). Vi znate koliko je to tacno, jer jednom ste i Vi tako mislili i morate ih isto razumeti zasto tako misle(perfektni su manipulatori, tesko ih je prokuziti), samo nastavite da trazite podrsku. Ne cutite. Obrazujte svoje prijatelje. 
Nema sanse da ce Vam zivot biti gori - od ovoga gore nema. Zapamtite to. 
Ovo se moze desiti svakoj osobi,bilo kog statusa, obrazovanja - (moj ludak je bio izuzetno inteligentan Dr.nauka; ja sam fakultetski obrazovana, nezavisna u svakom smislu i dobro se drzim; nista to ne garantuje da ce te neko lepo tretirati - to je moja naucena lekcija). 
Obratite paznju na svoje zdravlje - kao posle velike bolesti morate na oporavak - izgradite sebe i svoje samopouzdanje (jer je garant proslo kroz mali pakao) i verujte u sebe, svoje procene i svoj instinkt. 
Ne preporucujem nikakvo upustanje u drugu vezu - jer mislim da niko ko je prosao kroz takvu vezu nije spreman odmah za novu. Sacekajte, prvo uspostavite vezu sa samim sobom. 

Samo hrabro i bez straha, kad mogu ja mozete i Vi.
(Ljiljana, London, 22. februar 2012 02:12) 

# Link komentara

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na zalost, znam neke takve osobe. Pored ovoga sto je ovde receno treba naglasiti da imaju ono sto nas narod kaze: po tudjim ledjima i 100 batina malo. Normalno ne iskazuju oni to na primitivan nacin vec vrlo perfidno. Nekako kao da imaju jaku crtu sadizma u sebi. Mozda ovo nisam bas najbolje opisao ali je tako nekako. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Ovo sa zabranom mise u režiji Hrvatske biskupske konferencije na Bleiburškom polju (ja bih se ipak priklonio k tomu da to mjesto nazovemo ne kao što ga nazivaju Nijemci, već kako ga nazivaju domaći ljudi – Pliberk), taj šamar koji su prilijepili biskupima i nositeljima vrha vlasti predstavnici mjesne Crkve u Koruškoj nedvojbeno nas poziva da se kaže istina o nama.

      Čitam ovih dana i kako je ”zabrana mise na Bleiburgu” napad na Hrvate ”i njihovu Crkvu”. Ponovit ću: nijedan narod ne može sebi anektirati Crkvu, ne može sebe proglasiti istovjetnim s Crkvom bilo tako da Crkvu učini isključivim oruđem svojih interesa, bilo tako da se odrekne tobože svih svojih narodnih interesa u korist Crkve. U svakom slučaju, kad se nešto takvo pojavi ili kad se nešto takvo tvrdi, u pitanju je zapravo jedna velika zbrka.
      Ne može se poistovjećivati kršćanstvo i katolicizam s hrvatstvom (što pod šifrom ”Stepinčeva crkva” i čine mnogi), ne može se govoriti da je Katolička Crkva isto s hrvatskim narodom, da ne može biti Hrvat tko nije član Katoličke crkve ili pogotovo onaj tko nije aktivan i praktični katolik. To je tako očevidno da o tome ne bi trebalo ni govoriti, ali je među katolicima u Hrvatskoj bilo, nažalost, takvih brkanja u prošlosti, a i danas mnogi ponovo upadaju u tu staru pogrešku.
      Crkva koja bi sebe poistovjećivala s jednim narodom i koja bi u to ime pokušala izbaciti iz tog naroda sve koji nisu efektivni njezini članovi izdala bi time samu svoju narav, ona bi time prestala biti Crkva na putu, ustvrdila bi da kao Crkva ima svoju domovinu ovdje.
      U tom smislu kršćanstvo može biti uzeto kao polazište nacionalizma ili kao komponenta patriotizma, ali to onda nije kršćanstvo u svojoj autentičnosti. To je onda samo nacionalna vrednota, a budući da joj se po nesporazumu pridodaje transcendentalna vrijednost koja pripada kršćanstvu kao takvom, može postati temeljem fanatizma koji ponekad urodi pravom i nacionalnom i ljudskom tragedijom, pa čak katastrofom.
      Čini se da iz svega toga jasno slijedi da katolicizam to manje može sebe postavljati isključivim temeljem nacionalne svijesti ili polazištem i nadahnjivateljem nacionalizma što je više autentično proživljavan kao objava i zajedništvo s Kristom.
      Nacionalizam u tom smislu hipostazira na neki način svoju naciju (to je otprilike u istom smislu kao Hitlerov nacizam), bezobzirno želi zadominirati drugim nacijama smatrajući nacionalni egoizam i moć nacije dobrom koje se samo po sebi razumije i u ime kojega se mogu gaziti sva ostala dobra bilo svoga naroda, bilo drugih naroda.

      Nacionalizam je, zajedno s rasizmom, u enciklici pape Pavla VI. Populorum progressio optužen kao jedna od zapreka koje stoje na putu izgradnji pravednijeg svijeta. I Koncil je našao za shodno da upozori vjernike da se čuvaju ”pretjeranog nacionalizma” (Dekret o misijama, čl. 15, 6), a Pavao VI. je i inače rekao o nacionalizmu nepogodnih riječi.
      Problematika s kojom se u vezi javlja nacionalizam još uvijek ne silazi s dnevnog reda u Hrvatskoj, a osobito nakon ”zabrane Bleiburga”. Mnogi vjernici žele u tom sklopu pitanja doseći veću jasnoću, to više što se riječ nacionalizam nije uvijek upotrebljavala u tom smislu.
      Prva i temeljna spoznaja koje moramo biti svjesni je da kršćanstvo ne može biti poistovjećeno ni s jednom nacijom, nego da je kršćanstvo jedna stvarnost višega reda, koja prelazi (transcendira) sve narode, sabire svoje članstvo iz svih naroda, stvara zajedništvo druge vrste nego što je nacionalno zajedništvo.

      Kršćanstvo se, kako tumači fra Tomislav Janko Šagi-Bunić (”Katolička Crkva i hrvatski narod”, KS, 1983.), očituje svijetu kao jedan svojevrstan – narod Božji, ali taj narod kao takav nema svoje domovine na zemlji, on vjeruje u osvajanje konačne i vječne domovine prema kojoj sada putuje, a koja je u Bogu. Crkva je zajednica onih koji vjeruju u Krista i koji se u Kristovo ime ujedinjuju oko Kristovih misterija da, proživljavajući vjerom zajedništvo s Kristom, ostvare svoj život na zemlji tako da dosegnu vječno zajedništvo s Kristom u kraljevstvu Očevu.
      Mislim da smo apsolutno dužni raščistiti nejasnoće koje su se tako uvukle među nas i reći da držimo sve sinove hrvatske domovine jednakima bez obzira na njihov odnos prema Katoličkoj crkvi ili bilo kojoj drugoj sestrinskoj crkvi, ma kako se ona nazivala i koliko članove brojila, te da upravo kao kršćani ne bismo nikad smjeli pobjeći pred praktičnim posljedicama koje i za nas proizlaze iz te činjenice.
      Ne može se nijekati da je kršćanska religija kao povijesna činjenica duboko ušla u tkivo nekih nacija kao povijesna stvarnost. Sigurno je da je katolicizam značio za neke nacije odlučujući faktor u procesu njihova oblikovanja. Bilo bi smiješno to nijekati. Ali to treba dobro razumjeti.
      Prihvatiti treba istinu koju HBK ne uspijeva reći.
      Ne uspijeva kazati istinu ni o Crkvi za doba ustaške vladavine, ni o gospodinu Stepincu kao suputniku te strahovlade takvu istinu koja bi zadovoljila ne samo pravoslavne Srbe ili Papu već u prvome redu Hrvate koje je savjet natjerala da kažu ono za što Stepinac nije imao hrabrosti ni pameti: ”Hrvatska da, ali ne ovakva!”
      Na propovijedi u Bleiburgu (13. svibnja 2007.) nadbiskup Josip Bozanić se predstavio kao ”biskup Crkve hrvatskog naroda”. Takvo nešto ne postoji! Ispravio sam ga odmah, a on je ispravak, vidim, prihvatio, barem u naknadnim izdanjima svojih sabranih propovijedi.
      Dakle, da zaključimo: Crkva ne evangelizira i ne dominira narodima, nacijama ili etničkim skupinama. Ona iz njih izdvaja pojedince i spaja ih u novu zajednicu – Božji narod – koji svoju snagu crpi ne iz nacionalnog ponosa, nego iz povezanosti s Bogom i slušanjem poticaja Duha Svetoga.

      Teološko mjesto nije domovina. A ako nisam dovoljno uvjerljiv, evo što kaže papa Benedikt XVI.: ”Kršćanstvo ne smije biti potisnuto u svijet mita i osjećaja, nego mora biti poštivano kako bi njegov navještaj rasvijetlio istinu o čovjeku grešniku”.
      Locus theologicus suvremene hrvatske teologije, ako se želi biti u znaku vremena, mora biti borba za istinu. Mora se moći kazati istina o nama.
      Naše društvo tek traži (doduše, to traje malo predugo) svoj novi duhovno-etički oslonac bez kojega se ne može formirati ni istinski demokratska ni pravna država ni opće dobro. Građani, vjernici su zbunjeni. U ovom času je prijeko potrebno mijenjanje praktičnih političkih predodžbi i političke kulture širokih slojeva naroda.

      Iskreno i najiskrenije rečeno: ne vjerujem da zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac može biti u tome orijentir. Ja toga čovjeka ne klevećem, o njemu ne govorim s mržnjom niti ga blatim neistinama. Iznosim činjenice i vrednujem ih.
      Naš bi horizont trebao biti ekumenski. Stepinac ga nije imao.
      Stepinac nije bio sposoban položiti život za unesrećene Židove, Rome i Srbe u NDH. Točka.
      Kada bismo imali pravi horizont, tek bismo tada bili sposobni razraditi teologiju mira bez koje ćemo svi mi kao teolozi promašiti naše vrijeme i izdati evanđelje na najdrastičniji način. Dokazat ćemo da nismo bili sposobni čitati i razumjeti znakove vremena. Vremena u kojemu je najviše odzvanjao poziv na pomirenje s Bogom i ljudima.
      Budućnost, izlaz iz krize, zaokret koji tražimo, preokret, obraćenje Bogu, da se dogodi mir, plod pravednosti – može li biti išta važnije za kršćansku zajednicu, za njezine službenike, za teologe, za kršćanske novinare, za mene?
      Ne, nit’ smije, nit’ može.
      Ta ”bleiburška” histerija koja se pokriva demokracijom i u odsutnosti bilo kakvog sadržaja izjednačava s njom u suštini služi da bi se sakrio temelj onoga što se ovdje u ime HDZ-a i HBK naziva ”demokracijom”, a predstavlja manje ili više ogoljeni nacionalizam.

      Kako kaže povjesničarka Olivera Milosavljević: ”Svaki oblik ekskluzivnog nacionalizma, ksenofobije, rasizma, antisemitizma, militarizma… uključujući i pravdanje kvislinštva, a svjedoci smo da se javljaju, nosi u sebi neki od elemenata koji u povoljnim uslovima može prerasti u fašizam. Ti opći uvjeti mogu biti vezani i za ekonomsku krizu i za ideološku promjenu odnosa snaga u Europi i svijetu…
      Uvijek je problem u političkoj eliti, u vrijednostima koje zastupa, u odnosu koji ima prema ovim pojavama. Ako za ispoljavanje ovakvih stanovišta kaže da predstavljaju demokratsko pravo na ispoljavanje svog mišljenja, što smo imali prilike čuti, onda je njena odgovornost i kada one ojačaju.”
      Ja bih stvar postavio ovako: ima tu jedno mi – pristojni građani kojima je puna kapa nacionalizma, to jest lažnog patriotizma koji se prakticira kako bi se kralo i devastiralo, šovinizma i netolerancije. Mi smo dobri ljudi. Dobri kao Boris Dežulović, kao jučer preminula kolegica Suzana Barilar ili kao Boris Pavelić.
      A ima i jedno oni – to su građani koji su neosjetljivi i neodgovorni, skloni nepravdama i alergični na pomirbu, ljudi koji ne žele priznati vlastita nedjela i koji bi se radije predali vragu negoli se ispričali. To su ljudi koji ”na Bleiburgu” mašu zastavama HOS-a i nose ustaške oznake, bilo kakve!
      A pitanje svih pitanja je ono o ispravljanju nepravdi gdje god je to moguće.
      Da, to bi bila poanta poruke iz mjesne Crkve u Koruškoj: da mi budemo dobri ljudi. Ako oni drugi ne žele biti dobri, ostaje im samo da sustavno poriču, pa i demoniziraju naš antifašizam, njegove tekovine i vrijednosti u Republici Hrvatskoj. To bi bila vrlo kriva i vrlo tužna odluka.
      Antifašizam se treba konstituirati kao društveno i politički relevantan subjekt koji će – uz otpor neofašizmu – promicati i demokratske procese, dijalog, solidarnost i kritičko promišljanje realnosti. Antifašizam danas valja prilagoditi novim društvenim uvjetima i proširiti ga novim akterima, novim idejama kako bi se djelotvorno mogao suprotstaviti akcijama i manifestacijama u kojima je nemoguće ne prepoznati prijeteće karakteristike fašizma. Antifašizam mora znati biti sućutan prema žrtvama partizana nakon kapitulacije kvislinških snaga.
      Današnja, demokratska Europa nastala je na antifašizmu. Fašizam i njegovi oblici kao što je nacizam, a u hrvatskom povijesnom iskustvu ustaštvo i četništvo, doživjeli su poraz zato što se radilo o najmračnijim pojavama u povijesti naše civilizacije.
      Nacizam i fašizam, sa svojim domaćim inačicama, nanijeli su golemo zlo našim ljudima i našoj zemlji. Pod zastavom fašizma i nacizma Hrvatska je bila okupirana i raskomadana. U našu je zemlju uveden totalitarni poredak koji je odgovoran za masovne zločine, etnička čišćenja i genocid. Rasni zakoni te nasilje i okrutnost bili su glavna sredstva vladanja nacističkih i fašističkih režima. Židovi, Srbi, Romi, Hrvati i drugi domoljubi bili su žrtve ustaškog režima.

      Zahvaljujući antifašističkoj borbi partizanskih jedinica te njihovih saveznika u svijetu Hrvatska se oslobodila i svrstala na stranu pobjedničke koalicije.
      Imam obvezu progovoriti iz iskrenosti mojega intimnoga procesa konverzije iz totalitarne kulturne paradigme u trajnu odanost ideji mira i demokracije, ideji ljudskih prava i borbe protiv diskriminacije, ideji ujedinjene i na antifašizmu utemeljene Europe. Moja je obveza kazati istinu o nama.

    • Од Bernard,
      Bio sam pozvan 1966. da održim nekoliko duhovnih obnova kršćanima imigrantima u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Na jednoj od tih obnova bilo je prisutno trideset troje muslimana, a da mi to uopće nismo znali. Naime, njima je zakonom zabranjeno sudjelovati u bilo kakvim programima koji imaju veze s kršćanstvom. Kršćanima u toj i okolnim zemljama nije dopušteno ikome svjedočiti svoju vjeru ili dijeliti Biblije i drugu kršćansku literaturu. Četvrtoga dana obnove ti su ljudi došli k meni i zamolili me da im pričam detaljnije o Bibliji, jer su željeli znati više o Kristu, i ja sam odgovarao na njihova pitanja. Kada sam prvi put posjetio državu Oman koja je sultanat, cijeli sam muslimanski svijet na grobu Ane i Joakima u Salalahu posvetio Srcu Isusovu po Bezgrešnom Srcu Marijinom. Nisam ni znao da na njihovu grobu postoji sagrađen spomenik i tamo sam prvi put došao iz čiste radoznalosti. Tamo sam, međutim, našao pedesetak muslimana koji su uvijek molili na tom mjestu za različita  zdravljenja.
      Približio mi se jedan čovjek i posvjedočio da se na tom mjestu događaju mnoga ozdravljenja. Imali su neku knjigu u kojoj je sadržano sve što u njihovoj svetoj knjizi, Kuranu, piše o Mariji i njezinom sinu Isusu, proroku. Taj mi je čovjek rekao da se mnoga ozdravljenja događaju kada mole molitve iz te knjige, jer su Ana i Joakim roditelji Marije, najčišće Djevice koja je ikada živjela na zemlji i od koje se rodio prorok Isus, koji je i sam činio čudesa i mnoge ozdravljao. Bio sam silno iznenađen kada sam te riječi čuo iz  usta jednog muslimana. Tada sam podigao svoje srce Isusu i cijeli muslimanski svijet predao Njemu. U jednoj molitvi imao sam i viziju u kojoj mi je Isus rekao da pođem naviještati Božju Riječ muslimanima. 
      Islam, židovstvo i kršćanstvo vrlo su bliske religije i dijele kulturu, vjerske objave, povijesno i zemljopisno okruženje. Kad bi te tri religije ponovno postale jedno, ispunilo bi se proroštvo Svetoga pisma o novom nebu  i novoj zemlji. 
      Jednom sam propovijedao Radosnu vijest muslimanima u šatoru u pustinji, 256 Arapa muslimana došlo je slušati o Isusu. Počeo sam s Kuranom, gdje možemo iščitati mnoge dijelove Staroga zavjeta. Trećega dana govorio sam o deset zapovijedi. Iz Kurana, njihove svete knjige, objasnio sam im koja su prokletstva i kazne koja dolaze na one koji ne drže zapovijedi. Upitao sam ih kako riješiti problem grijeha - nisu znali. Oni vjeruju u Alaha - vrhovnoga suca koji stoluje u nebu. Za njih je to mjesto s mnogo užitaka i materijalnog komfora - za pravednike je to stotinu puta više nego što imaju na zemlji. Za zle je pripremljen pakao - mjesto nezamislivih tjelesnih i duševnih patnji. Čovjek mora dakle živjeti pravednim životom prema svim uputama iz Kurana, posebno treba davati mnogo milostinje.
      Međutim, nisu znali dati zadovoljavajući odgovor na pitanje što je s grešnicima u svijetu; kako će oni naći svoj put u nebo i postići oproštenje grijeha. Bog milosrdan i sućutan, koji traži i čeka grešnika da se obrati od zlog puta, za muslimana je nezamisliv. "Oko za oko, zub za zub" - to je njihovo pravilo. Tada sam im objasnio da je svako kršenje zapovijedi uvreda "Alahu", i da on jedini može opravdati naše grijehe. Nijedan čovjek ne može se opravdati svojim naporima, pravednim životom ili davanjem milostinje. Citirao sam im dva biblijska odlomka: A on je naše bolesti ponio, naše je boli na se uzeo, dok smo mi držali da ga Bog bije i ponižava. Za naše grijehe probodoše njega, za opačine naše njega satriješe. Na njega pade kazna - radi našeg mira, jegove nas rane iscijeliše (Iz 53,4-5). ...Žrtvuje li život svoj za naknadnicu vidjet će potomstvo, produžit' sebi  dane, i Jahvina će se volja po njemu ispuniti (Iz 53,10).
      Kad sam ih pitao tko je taj koji je patio za naše grijehe i sebe prikazao kao naknadnicu, između svih svojih proroka i svetaca nisu mogli naći nikoga. Pročitao sam im Zahariju 12,10. A na dom Davidov i na Jeruzalemce izlit ću Duh milosni i molitveni. I gledat će na onoga koga su proboli; naricat će nad njim kao nad jedincem, gorko ga oplakivati kao prvenca.(Zah 12,10) Nisu mogli odgovoriti na koga se ovi odlomci Svetoga pisma odnose. Tada sam im, čitajući različite odlomke iz Novog zavjeta, govorio o Isusu kao jedinom "Alahovom" sinu, koji je sišao s neba kao okajnica za naše grijehe, odnoseći naše krivnje, kazne, prokletstva, bolesti i patnje, na svom tijelu na križ. Nisam mnogo znao o islamu, nikad ga nisam sustavno proučavao. Ne znam kako su mudrost i znanje došli u moje misli i na moje usne; znam samo da sam punih četiri i pol sata hrabro govorio o Isusu! Potpuno sam uvjeren da sve što sam im govorio nije došlo od mene nego od Duha. ...ne budite zabrinuti kako i što ćete govoriti. Dat će vam se u onaj čas što ćete govoriti (Mt 10,19). 
      Znam da sa svojim znanjem ili sposobnostima nikada ne bih mogao muslimane uvjeriti da je Isus Bog. Satima sam im govorio o Svetom Trojstvu, Utjelovljenju, Kristovom životu, Raspeću, Uskrsnuću i silasku Duha. Zapravo, ne mogu se jasno sjetiti o čemu sam im sve govorio. Na kraju sam sve te muslimane, za koje kažu da su tvrda srca, vidio u suzama.
      Završio sam svoj govor i odlučio otići, kazavši da sam im rekao sve o Isusu. Tada me jedan mladić čvrsto uhvatio za ruku i rekao mi: "Oče, ne možete sada otići! Pogledajte nas - plačemo zbog svojih grijeha kao što piše u Zaharijinoj knjizi. Mi smo mrtvi u svojim grijesima jer smo odbili prihvatiti Isusa, Božjeg sina. Oče, molite da nam se oproste grijesi i da se ispunimo Duhom Svetim, jer smo spremni slijediti Isusa i Bibliju!" 
      U tom sam trenutku bio potpuno zbunjen i nisam znao što učiniti. Nalazio sam se među muslimanima, gdje nije dopušten nikakav oblik evangelizacije ili obraćenja na kršćanstvo. Objasnio sam im da sam im o Kristu govorio samo iz čistoga poriva da više spoznaju o kršćanstvu i da mi nije namjera obraćati ih. Oni su na to rekli: "Mi se ne želimo obraćati na tvoju religiju, mi se želimo obratiti srcu Isusovu u kome jedino možemo naći rješenje za naše grijehe i bijedu!" 
      U suzama sam molio Duha Svetoga za mudrost i vodstvo. Bio sam jako uplašen, jer je stvar bila vrlo osjetljiva i rizična. Duh mi je izričito rekao da hrabro idem dalje, baš kao što su tražili. Svaki je od njih, stavljajući ruke na moju Bibliju, rekao: "Prihvaćam Isusa Krista kao jedinoga Boga i odlučujem slijediti Njegov put". Na svakoga sam od njih položio ruke i molio za oproštenje njihovih grijeha i ispunjenje Duhom Svetim. Otpjevali su nekoliko pjesama hvale, koje sam ih naučio i dodali neke svoje pjesme. Pjevali su neke pjesme na arapskom.
      Nemoguće je opisati što se nakon te molitve događalo sljedeća četiri sata. Pjevali su iz svega glasa, pljeskali rukama i radosno plesali. Neki od njih bili su na zemlji prostrti u tihoj molitvi. Na kraju su posvjedočili o ozdravljenjima koja su primili. Svaki od njih imao je predivno iskustvo Duha Svetoga, koji ih je očistio i učinio novim ljudima. Iako im uopće nisam govorio o daru jezika ili o vizijama, mnogi od njih su molili i pjevali u jezicima, a gotovo svi su imali viziju raspetoga Isusa. 
      Kao dar i uspomenu na to njihovo iskustvo Pedesetnice, darovali su mi zlatni križ, koji uvijek nosim sa sobom. Dok su radosno klicali i slavili Boga, pjevali i svjedočili, ja sam bio sav u suzama od radosti i sreće. 
      Duh mi je tada šapnuo u mislima: "Ovo je tek Prva  Pedesetnica među muslimanima, još će mnoge uslijediti". Tada sam mogao samo zamišljati prve Duhove (Pedesetnicu) u Jeruzalemu kada je šačica Isusovih učenika ispunjena vatrom Duha Svetoga podigla toliku radosnu buku da su se oko njih okupili svi Židovi koji su tada bili u Jeruzalemu, a bilo ih je iz više od šesnaest zemalja. 
      Poput starog Šimuna u jeruzalemskom hramu i ja sam u sebi govorio: Sad otpuštaš slugu svojega, Gospodaru, po riječi svojoj, u miru! Ta vidješe oči moje spasenje tvoje, koje si pripravio pred licem svih naroda... (Lk 2,29-32). Ali Gospodin me nije otpustio, nego me vraćao natrag nekoliko puta, kada sam ponovno bio svjedok takvim događajima. Danas je na tisuće ljudi u tom dijelu svijeta iskusilo spasenje Gospodina našega Isusa Krista, na desetke tisuća ljudi čitaju Bibliju i ostalu kršćansko štivo u zemljama u kojima je to zabranjeno. Slava Gospodinu koji živi i koji čini slina djela među ljudima.
      Ovaj odlomak je uzet iz "Eureke", knjige o Duhu Svetomu, koju je napisao 
      o. James Manjackal, M.S.F.S.
    • Од Милан Ракић,
      Predstojeća vojna vežba „Vek pobednika 1918-2018“ koja će biti najveća po obimu od osamostaljenja Srbije 2006. godine, biće izvedena u čast obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata a istovremene vežbovne aktivnosti uz primenu ubojnih sredstava biće održane na 10 lokacija.

      Na njoj će u periodu od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8000 pripadnika Vojske Srbije, biće upotrebljeno oko 600 borbenih sistema kao i 24 vazduhoplova. Ozbiljnije pripreme jedinica koje će učestvovati na vežbi započele su na poligonima još krajem oktobra a prema dostupnim fotografijama koje je objavilo Ministarstvo odbrane, najdinamičnije je za sada bilo na Pešteru. Autor fotografije imao je dovoljno umeća a i sreće da na ovaj način uhvati momenat niskog preleta jurišnika Orao / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Pored prisutne tehnike Kopnene vojske iznad ove lokacije su nadletali avioni i helikopteri RV i PVO, među njima lovci MiG-29, jurišnici Orao, laki višenamenski helikopteri Gazela, laki borbeni GAMA i srednji transporteri Mi-8.
      MiG-29A 9.12A sa vežbovnim raketema UZR-60 u letu iznad Peštera 31. oktobra / Foto; Ministarstvo odbrane Srbije Uvežbavanje vojne avijacije primećeno je i iznad matičnih vazduhoplovnih baza ali i ostalih poligona na kojima je planirana njihova upotreba. Tako  su se, počevši od aerodroma Batajnica ali i u drugim krajevima Srbije proteklih dana mogao videti do skoro nezamisliv broj aviona MiG-29. U subotu 3. novembra je na primer viđeno 6 29-ki, prvu formaciju činila su tri, drugu dva aviona a iza njih ih je pratio poslednji šesti primerak.
      Već u ponedeljak 5. novembra letelo je 7 aviona, dve formacije od po 3 aviona i ponovo jedan usamljeni avion. Kasnije su u rejonu Batajnice viđeni kako lete u jednoj formaciji, a danas, kako Tango Six saznaje, može se desiti da leti čak 8 MiG-ova 29 što se nije dogodilo oko 20 godina a ovako brojne formacije nisu viđene i duže vreme.
      Kako smo saznali poleteo je i treći stariji primerak kome su resursi istekli ove godine, u pitanju je dvosed 18301 pa tako RV sada može računati na 9 29-ki. Ostalo je da se prvi let izvrši samo još na poslednjem, desetom odnosno šestom avionu koji je dobijen od Rusije a koji je nakon generalnog remonta isporučen 1. novembra.
      Orlovi su već imali vežbovna GRB. Detalj sa ranije vežbe Morava-2016 / Foto: Dimitrije Ostojić, Ministarstvo odbrane Srbije Što se tiče lovačko-bombarderske avijacije, sa Lađevaca je u proteklih nekoliko dana obično poletalo do 4 jurišnika Orao, kako jednoseda J-22 tako i dvoseda NJ-22. Na osnovu dostupnih fotografija može se videti da je letelo ukupno 6 Orlova.
      Njihove posade su več imale i uvežbavanja raketiranja i bombardovanja, avioni su uočeni da lete sa lanserima L-16-57 nevođenih raketnih zrna BR-1 i 2 kalibra 57 mm kao i fugasnim bombama FAB-100 M80 i FAB-250 M79.
      Prva objavljena fotka naših MiG-ova 29 sa vežbovnom raketom UZR-73. Na fotografiji dvosed MiG-29UB iznad Peštera / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Sa druge strane pojedine 29-ke su imale okačene vežbovne rakete UZR-60 (учебно-записывающая с регистратором) kao i UZR-73 koje gotovo nikada nisu viđene na do sada objavljenim fotografijama naših aviona.
      Živojin Banković

    • Од obi-wan,
      https://www.danas.rs/drustvo/fatf-srbija-medju-11-zemalja-sa-visokim-rizikom/?fbclid=IwAR0nCFNVHHpBekSakzlRyKEEMWoFTJX5QPs11uxIS-Yj0uUxn5d3e8CVzt0
      ...
      Srbija je u poslednjem izveštaju međuvladine organizacije FATF (Financial Action Task Force), koji je objavljen juče, svrstana među 11 zemalja u svetu sa visokim rizikom.

      Ova organizacija se bori protiv pranja novca i finansiranja terorističkih organizacija, a među visokorizičnim zemljama su osim Srbije i Severna Koreja, Etiopija, Sirija, Irak, Iran, Šri Lanka, Trinidad i Tobago, Tunis, Jemen i Vanuatu. U prethodnom izveštaju se na ovoj listi nalazila Bosna i Hercegovina umesto Srbije, ali se ona od ove godine više ne nalazi na „crnoj“ listi.
      Kako se navodi na sajtu FATF, u februaru ove godina Srbija je pokazala spremnost na visokom političkom nivou da radi sa ovom organizacijom na unapređenju efektivnosti međunarodnog režima u borbi protiv pranja para i finansiranja terorizma i da će ukazati na bilo koje tehničke nedostatke.
      Srbija će, kako se navodi, raditi na primeni akcionog plana kako bi ispunila kriterijume među kojima su bolje razumevanje faktora rizika, kontrola, približavanju standardima ove organizacije, garancija za adekvatne i efektivne istrage i procesuiranja, kao i finansijske kazne za finansiranje terorizma.
      Na ovo je danas ukazao i lider SDS Boris Tadić rekavšiu da je Srbija na listi sa državama koje učestvuju u pranju novca i čije institucije to ne sprečavaju, čije institucije ne sprečavaju dotur novca terorističkim organizacijama. „To naša vlada sakriva od javnosti“, kazao je Tadić novinarima ispred Predsedništva.
      „Više puta sam govorio da su ljudi koji su danas na vlasti u Srbiji oni koji su prodavali oružje nelegalno terorističkim grupacijama i različitim paradržavniom entitetima u svetu, a posledica svega je da je Srbija sada na ‘crnoj listi'“, kazao je Tadić.
    • Од Danijela,
      Sveštenik i pesnik Risto Jaramaz, simbol odbrane vere i stradanja, U redu Hristovih mučenika
      Mošti novojavljenog sveštenomučenika Rista Jaramaza Kosijerevskog / Foto V. Kadić
      SABRAO je sveštenomučenik Risto Jaramaz svoje parohijane, brastvenike i plemenike, potomke onih koje je krštavao i venčavao, u Crkvi Svetog velikomučenika Georgija na Valu u Vraćenovićima kod Nikšića, administrativnoj međi Crne Gore i Hercegovine. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve pribrojao je i njega u redu Hristovih mučenika, postavši, i formalno, simbol odbrane vere i stradanja.
       
      Arhijerejsku liturgiju služio je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije sa sveštenstvom, u toku koje su unesene mošti novojavljenog sveštenomučenika Rista Jaramaza Kosijerevskog. Vladika je podsetio da je duhovna obnova našeg naroda zablistala iz krvi novih sveštenomučenika poput Rista Jaramaza, koji je službovao u crkvi na Valu, ali i drugima širom Banjana i Rudina.
      - Presreli su ga i ubili oni koji su mislili da će doneti bolje narodu ako pobiju sveštenike, zatvore crkve i ugase slavske sveće. U tim zloslutnim godinama, ne od okupatora nego od svog naroda, za veru pravoslavnu postradali su i jeromonasi Damjan (Tomić), iguman manastira Kosijerevo, Teofan (Beatović), Timotej i Arsenije, i paroh vučedolski Vaso Popović, kojem se do danas ne zna grob - kazao je vladika Joanikije.
      OTAC Risto oktobra 1941. godine kod crkve na Valu sukobio se zbog komunističke ideologije sa Petrom Komnenićem, bivšim profesorom i komandantom banjsko-vučedolskog partizanskog odreda (nakon rata golootočki stradalnik). Na Božić 1942. otac Risto je otišao u selo Počekoviće kako bi služio svetu liturgiju, da bi u toku službe partizani kroz crkveni prozor pucali u njega, ali ga nisu pogodili. Videvši šta mu se sprema, otac Risto se zatvorio u crkvu do narednog jutra, da bi ga nekoliko dana kasnije na praznik Svetog Jovana na putu Knež Do - Petrovići partizani presreli i ubili. Mrtvome su mu stavili epitrahilj i krst u ruku. Njegovo telo je drugi dan po Jovanjdanu preneto kod crkve u Počekovićima, gde je i sahranjen.
      Bratstvenik, protođakon Vladimir Jaramaz, s ponosom govori o svom bratstveniku.
      - Tvoje sveto i mučeničko telo je odgovor koji dajemo kao hrišćani na sva ljudska pitanja od postanka sveta, na onu "pregršt svesti" u kojoj smo zapreteni imenom Hristovim, i kojom razumemo i sebe i drugoga kao bića koja su naučena da vole i da žive u zajednici sa Bogom. Iz te zajednice kao tvoj od tvojih, prinosim ti i ovu mantiju koju nosim kao još jedan Jaramaz, koji je osenjen i oblagodaćen onim mučeničkim krstom koji su ti krvnici mrtvom u ruke metnuli, ne znajući u svom bratoubilačkom slepilu, da se ti od njega nisi odvajao i da ti nisu mogli lepšu pesmu spevati kad su te mrtva opremili - kazao je otac Vlado.
      RISTOV unuk Stevo došao je iz Jagodine da se pokloni moštima svoga deda.
      - Posle njegove mučeničke smrti, moj otac je sa majkom, mojom bakom, popadijom Marijom otišao u Jagodinu. Veliki je ponos i čast prisustvovati ovakvom događaju i nadam se da će svi moji budući dolasci u postojbinu predaka biti redovniji - poručio je Stevo Jaramaz.
      Jaramazi ispred Crkve Svetog velikomučenika Georgija na Valu u Vraćenovićima
       
      DRAMA U STIHU
      PREDSEDNIK Matice srpske u Crnoj Gori Jelica Stojanović kaže da se sve donedavno nije znalo za jednu dramu u stihu koju je napisao otac Risto - "Za rod i slobodu".
      - Ona se čuva u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a napisana je 1936. godine. Za štampu ju je pripremila njegova praunuka Miljana Čopa, ali još nije objavljena - podseća Stojanovićeva.
      Vladika Joanikije služi arhijerejsku liturgiju
       
      PESNIK I MISLILAC
      OTAC Risto bio je poznat kao pesnik i mislilac. Pred rat je objavio zbirke pesama "Ogrevi", "Otkucaji srca" i "Pregršt svesti".
      - Svaki susret pesnika sa nasilnom smrću je klasična predstava najbolnijeg događaja pod nebesima, i u tom kontekstu mi čitamo poeziju Rista Jaramaza, molitvenika, koji je postradao na pravdi Boga, u ime Božje, živeći puni zanos u poeziji - ocenjuje pesnik Radomir Uljarević.
      Protođakon Vladimir Jaramaz
       
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:730761-Sa-krstom-medju-svete  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...