Jump to content
zejak

Psihopate među nama

Recommended Posts

Ови 'емоционални вампири' ишчупаће вам душу

Аутор: Мартина Бушић

Најважније је знати да су то врло незрели људи, доб: у распону од 30, 40 и 50 година. Добро их је познавати. Што више знате о њима, то су мање опасни. Но, њихове технике могу постати тако суптилне да пролазе сасвим непримећене. Егоцентричност је, такође, једна од њихових препознатљивих карактеристика. Воле слушати себе, чути ласкање, видети одраз себе у другима. Обично верују да су средиште света.

2-psihopata.png?w=700

Тешко их је препознати 'на прву'. Често, су врло привлачни, на тренутке, рекли бисмо и неодољиви. Међутим када једном крену црпити вашу енергију, не стају, руше све пред собом. Не дајући ништа заузврат, исцедиће вас до кости, потпуно оголити. Ради се о поремећеној личности, за коју је типично одступање у реакцијама на потицаје: те су реакције несразмерне, необичне или сложене. Обично се ради о особама неспособним да разумеју осећаје других. Захтевају големе исказе љубави и оданости, али нису способне понудити исто заузврат. Кренимо редом, јер има много тога што је потребно рећи. Читајте пажљиво јер постоји велика могућност да је један такав баш у вашем животу.

Пет типова емоционалних израбљивача

У стручној литератури дефинисани су као опасне особе чије речи и дела у нама изазивају негативне емоције, тескобу, главобоље, а могу и сломити срце. Хладно. „Емоционални вампири" сликовит је назив за поремећене личности, међу којима разликујемо пет типова: асоцијалан, хистрионски тип, нарцисоидан, опсесивно-компулзиван и параноик. Још већа опасност је када је све то објединено. Најважније је знати да су то врло незрели људи, доб: у распону од 30, 40 и 50 година. Добро их је познавати. Јер што више знате о њима, мање су опасни. Но, њихове технике могу постати толико суптилне да пролазе сасвим непримећено.

Егоцентричност је такође једна од њихових препознатљивих карактеристика. Воле слушати себе, чути ласкање, видети одраз себе у другима. Обично верују да су средиште света. Често не признају ни друштвене норме нити права других. Не виде ништа лоше у лагању, крађи или невери - ако им то помаже да остваре оно што желе.

Мајстори манипулације

"Емоционални вампири" манипулишу боље од свих. Покушавају нас хипнотисати како би нас искористили, а кад паднемо у њихову замку, постајемо њихови робови. Од њих не можемо ништа очекивати, јер нису спремни ништа дати. У тренутку када захтевамо боље опхођење или једноставно равноправност, однос ће се прекинути без обзира на све што сте дотад проживели заједно. Односе, без обзира на то којег типа, схваћају као још један израз моћи.

Постоје четири основна правила којима се руководе:

1. „Важно је оно што ја хоћу, и то хоћу одмах". Они су као деца која немају стрпљења. Њихова потреба мора бити задовољена, остали нису битни.

2 . „Правила нису писана за мене". Како се сматрају посебнима, могу радити што их је воља без обзира на посљедице.

3. „Ти си крив/а". Никад неће признати властите грешке.

4. „Све могу постићи изливом беса". Њихово исказивање љутње креће се од жучне свађе па све до глумљења симптома инфаркта.

Вампири често безразложно знају вређати, без обзира је ли у питању критика, заповед или обична комуникација, чак је и псовање облик вампиризма.

Стога савет: Снага речи се налази у уму слушатеља, тачније, речи су онолико снажне колико им ми дозволимо утицај на нас. Не дозволите да вам емоционални вампири преносе своју негативну енергију. На такав начин ми постајемо заражени њиховом „болешћу." Након вампирског „угриза" ми почињемо показивати елементе понашања и размишљања вампира. Постаните свесни промена у себи и борите се против њих, мислите својом главом и не дозволите утицај токсичних особа на вашу унутрашњу равнотежу.

Вампири често користе тактику исцрпљивања жртава „шупљом причом" која се константно понавља.

Овакав облик вампиризма се често догађа на послу или на местима гдје се понављају аутоматске радње и покрети. Вампир обично упада у аутоматски модус „рада" и уопште не обраћа пажњу о чему прича, једино му је важно како надокнадити енергију коју троши за време посла и како да му време што брже прође. Ако се не можете удаљити од такве особе, ућуткајте је сваки пут кад почне са својом вампирском мантром. Жртве често упадају у замку – не желим никога повредити – и дозволе себи вампирење. Запамтите да је у питању ваше емоционално и психичко здравље. Покушајте ућуткивање на лепи начин, а ако то не делује, постаните оштрији и захтевнији. Научите се бранити од вампира.

Вампири често збуњују жртве са ситничавим захтевима и тренутним контрадикцијама и мењањима правила.

TBHAoWY.jpg

Обратите пажњу на архетип вампира с којим долазите у дотицај. Иако вампири често остају при једној врсти вампиризма, неки су прилагодљивији од „Боргова" из Стар Трека: не успеју ли с уобичајеним репертоаром могу покушати ситничавост и мушичавост, а једна од крајњих посластица је „контрадикторна прича". Обично је најбоље избећи расправу с борговским вампиром, то и желе. Реците им да су у праву и не дозволите да вас властити его навуче у њихову замку. Овде је добро применити тактику да их уопште не узимате у обзир, тачније да их не слушате. Ако је реч о вашем шефу или шефици и ако вам посао постаје ноћна мора, снимите их више пута док мењају правила и док „сами скачу себи у уста," покажите снимке њиховим шефовима. Јасно нам је да је овакав начин вампиризма изузетно малициозан и да је тешко дати прави савет, но борба против вампиризма није једна битка већ рат. Будите и ви прилагодљиви и не дајте да вам упропаштавају живот.

Изузетно је тешко избећи заразу, тачније активирање нашег властитог вампирског архетипа након што нас је један вампир „грицнуо," но само најсвеснији и најјачи могу опстати и проживети вишеструке нападе вампира који пљуште са свих страна. Први савет би био: останите хладнокрвни и сабрани. Почнете ли осећати негативне осећаје попут жеље за осветом, уништењем противника или физичким обрачуном, значи да је зараза већ прешла на вас. Заштитити се можете једино ако се ослободите од стреса. Јасно нам је да је то изузено тешко, но борба против вампира у нама и изван нас се једино може догодити ако мислимо властитом главом, ако не генеришемо ширење заразе и ако знамо контролисати „звијер" у нама.

Ријечи су оружје ('ради и покажи')

Њихово оружје су ријечи. Већ према циљу који желе постићи вешто их користе и упакују у емотивно рухо. Из неког необјашњивог разлога емоционалне вампире слушамо и потпуно пасивно допуштамо да помичу границе издржљивости.

Како их открити

Емоционални вампиризам има безвременску димензију и вероватно отуда долази симболичка сличност с вампирима из прича. У емоционалне вампире регрутују се људи без обзира на пол, верску припадност или образовање. Ти људи су оптерећени сами собом. До сржи су набијени негативном енергијом. Након дужег дружења или живота с њима знају се јавити симптоми психичког поремећаја. Примерице, јаве се нагле промене понашања, или ће у храни тражити утеха. Жртве лако клизну у стање анксиозности, потиштености па чак и депресије.

Ипак, емоционални вампири нису надприродна бића. Обични су смртници с којима можемо изаћи на крај, само их требамо на време препознати и одмах поставити границе. Никако им не смемо дозволити да нас развлаче као гуму и на крају испљуну сломљеног срца на рубу банкрота.

Класификација

Од партнера траже савршену љубав, али сами не узвраћају емоције. Имају помакнуту перцепцију себе и других. Уопштено, на свет имају другачије погледе од других људи. Увек су у лову на нову жртву. Они не знају шта је то уљудно се понашање. По правилу су то лабилне особе с мало енергије. Кукавице су и кад им неко каже да је било доста малтретирања, брзо ће одустати и потражити неку другу жртву. Емоционални вампири су људи с хиљаду различитих лица, ипак може их се класификковати у категорије: нарциси, они који изигравају жртве, контролори, параноици, хистеричара.

Нарцисоидни су - его им је главни генератор развоја „звери."

Нарцисима је животни принцип: "ја испред свих". Све што се догађа, што хода, лети, плива... у вези је с њима. Имају пренаглашен осећај важности и права. Увек желе бити у центру пажње и дивљења. Нису способни саосећати с другима. Увек мора бити онако како они желе. Ако је шеф нарцис у жешћем сте проблему. Њихову особност немогуће је променити. Најбоље могуће решење је наћи други посао. Недруштвени су, тачније, показују елементе антисоцијалног понашања.

Жртва

clanak_44_1.jpg

Емоционалну жртву лако је препознати по реторици. Реченице започиње с: "Јадан ја" или "Нико ме не разуме". Они стално глуме жртву. Држе се сценарија како се цели свет уротио против њих и зато су јадни и несрећни. Ако им се понуди решење проблема увек ће у њиховом одговору бити неки тешки "али". Наравно, неће се мрднути с мртве тачке. Клоните се таквих људи, јер труд је узалудан, њима не можете помоћи.

Контрол Фрикови

Вампири контролори увек најбоље знају шта и како треба радити. У говору често користе глаголе "требати" и "морати". Имају опсесивну потребу контролисати друге. То су диктатори, јер воле наметати своје понашање и мишљење. Тешко онима чије емоције и понашање нису у складу с њиховим очекивањима.

Параноидни трагачи

Када чујемо реч параноја, тада помислимо на особе које мисле да их неко уходи или прогања. У овом случају се то односи на некога ко трага за откривањем истине и жели одагнати сваку двосмисленост или нејасноћу из свог живота. Параноидни вампир живи по конкретним правилима за која верује да су непромењива и очекује да се и сви други према њима равнају. Нуде осећај сигурности све док се дочепају жртве. Тада креће испитивачка тортура. Најбоља одбрана је сасути им у лице сурову истину и никако се не увући у мрежу њиховог испитивања.

Драмски глумци - хистрионски поремећај

Имају сталну потребу за пажњом, па чак и ако се она треба добити физичким контактом изразито сексуалне конотације. Драматичари, као што им име каже, театрални су и склони измишљати сценарије. Воле кад их се пажљиво слуша. Живе да би добили пажњу и признање, а изгледати добро њихова је мисија. Док изгледају добро, све остало је небитно. Мајстори су у скривању правих мотива. Склони су изокренути туђе риечи и дела како би тај неко испао крив, јер они су увек позитивни ликови у причи. Најбоље решење је уделити им коју споредну мање деструктивну улогу у животу.

Профињени предатори

Предатори плен бирају по осећају, углавном особе за које знају да им неће узвратити ударац. Једном кад жртва упадне у жрвањ они откривају своју праву природу. Уживе се у улогу тако добро да на крају и сами поверују у оно што говоре и што представљају. Највећа грешка је поверовати да су испод коже попут свих осталих људи. Они се не држе правила игре.

За њих важи: „Моје потребе су важније од твојих". Или: „Правила која вреде за друге, не вреде за мене". Заправо, то су особе које никада не одрасту. То су деца у телима одраслих особа. Стално се желе забављати, јер увек нађу некога ко се брине за „приземне" проблеме попут кувања, плаћања рачуна и слично. Предаторима владају незреле потребе за које сматрају да су најважније на свету. Имају ишчашен осећај за праведност. Њима је праведно све што води према циљу који желе остварити. Не занимају их туђе границе на путу до циља.

Есенцијални психопата – социопат би вероватно био – краљ вампира, јер таква особа не само да се храни енергијом већ и уништава животе.

С обзиром на патократију – владавину психопата, која се наметнула у свим облицима политичких и социјалних организовања, од демократије до непотизма, јасно нам је да живимо у друштву у којем владају вампири.

Како им се супротставити

85153-12.jpg

Емоционалним вампирима треба поставити границе као код деце. Избегавајте непредвиђене ситуације и будите доследни. Сведите примедбе на минимум. Наградите добро понашање и игноришите лоше. Такође, повремено их слободно игноришите. Имајте на уму да емоционални вампири најчешће нису свесни свог понашања, што је још један разлог више да ви то будете. Обично нису зли, али незрели су и уопште не размишљају јесу ли њихове акције добре или лоше. Они себе виде као жртве судбине и туђе непредвидљивости. Уместо акцијом, они кроз живот пролазе реакцијом, и сходно томе никада не науче из својих погрешака.

Резиме: беж'те главом без обзира, куд вас ноге носе и осигурајте себи карту у једном правцу.

 forumprijateljbozji.com
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Ja čitam tekst, i razmišljam, i čitam u dnu ono, još malo, razmislite, još malo razmislite...i kažem u sebi: "Ma, pojma nemam. Što? " I rolam miš, da pročitam odgovor. Strašno. Znači, po testu, ta bi utepala nekoga, ko veli da bi videla đuvegiju opet ?! Au. :(

 

Pošto ne pogodih, Srdašce, rileks. :) S tobom je sve u redu. :)

 

@tema: šalu na stranu, samo mislite da možete da ih prepoznate, nekada. Ponekad i pored najbolje volje, je to, toliko duboko zamaskirano, uvreženo, odglumljeno, do perfekcije perfektne...da uvidiš, tek kada je prekasno.

 

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Знам лично особу која се уклапа у неколико горе поменутих категорија. Једном сам је овде помињао на теми о самоћи и усамљености, чак сам изнео и неке конкретне ишчашене умотворине које дотична особа има обичај неуморно да врти. Савети које сам добио били су у фазону да треба бити толерантан. И ја сам за то али само до јасно одређене границе, као што је у тексту и наведено... Што рече један епископ: "Ја јесам хришћанин али нисам будала." :0102_laugh:

Share this post


Link to post
Share on other sites
@tema: šalu na stranu, samo mislite da možete da ih prepoznate, nekada. Ponekad i pored najbolje volje, je to, toliko duboko zamaskirano, uvreženo, odglumljeno, do perfekcije perfektne...da uvidiš, tek kada je prekasno.

 

To je nažalost tačno, tek kad ih dobro upoznaš tek onda možeš da ih prepoznaš po ovom ili sličnom tekstu. Do sada sam upoznala jednu mušku i tri ženske osobe, koji odgovaraju gore navedenom opisu i od prijatelja postaju noćna mora.

 

Резиме: беж'те главом без обзира, куд вас ноге носе и осигурајте себи карту у једном правцу.

 

Ovo napisano je najbolji savet, kad vidite sa kim imate posla (u početku biće dosta teško), ignorišite ih, izbegavajte dok se ne umore i nađu novu žrtvu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени то личи на ову причу о добром пастиру,вуковима и најамницима:

 

Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре мене, лопови су и разбојници; али их овце не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроз мене, спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго неог да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце, и бежи; и вук граби овце и разгони их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, биће једно стадо и један пастир.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени то личи на ову причу о добром пастиру,вуковима и најамницима...

Несумњиво има вукова али можда већину чине оболеле овце... (@_@)'

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад сам био клинац, по граду су ми редовно прилазили неки ликови, тотално рендом ликови, од целог се друштва закаче за мене, и крену да ме смарају неким глупим причама. Било ту и дрогираних и пијаних, ал и нормалних. Само некако успостави комуникацију с тобом и крене да ти прича неку причу.

 

Сад ми више такви не прилазе. Чак мислим да и беже од мене. 

 

Тако да контам да све ово горе написано има везе са тим каква смо ми особа, а не дал је неко вакав или онакав вампир ил шта већ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад сам био клинац, по граду су ми редовно прилазили неки ликови, тотално рендом ликови, од целог се друштва закаче за мене, и крену да ме смарају неким глупим причама. Било ту и дрогираних и пијаних, ал и нормалних. Само некако успостави комуникацију с тобом и крене да ти прича неку причу.

 

Сад ми више такви не прилазе. Чак мислим да и беже од мене. 

 

Тако да контам да све ово горе написано има везе са тим каква смо ми особа, а не дал је неко вакав или онакав вампир ил шта већ.

Жртва и тиранин су две стране исте медаље. Кад престанемо да будемо жртва тиранин ће отићи. Тиранин је огледало нас самих. 

Зато не кривите друге већ тражите како да промените себе.

Овај трекст нема никакву вредност јер полази од тога да су други криви што смо жртва, не сагледава се право стање ствари.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Ovo sa zabranom mise u režiji Hrvatske biskupske konferencije na Bleiburškom polju (ja bih se ipak priklonio k tomu da to mjesto nazovemo ne kao što ga nazivaju Nijemci, već kako ga nazivaju domaći ljudi – Pliberk), taj šamar koji su prilijepili biskupima i nositeljima vrha vlasti predstavnici mjesne Crkve u Koruškoj nedvojbeno nas poziva da se kaže istina o nama.

      Čitam ovih dana i kako je ”zabrana mise na Bleiburgu” napad na Hrvate ”i njihovu Crkvu”. Ponovit ću: nijedan narod ne može sebi anektirati Crkvu, ne može sebe proglasiti istovjetnim s Crkvom bilo tako da Crkvu učini isključivim oruđem svojih interesa, bilo tako da se odrekne tobože svih svojih narodnih interesa u korist Crkve. U svakom slučaju, kad se nešto takvo pojavi ili kad se nešto takvo tvrdi, u pitanju je zapravo jedna velika zbrka.
      Ne može se poistovjećivati kršćanstvo i katolicizam s hrvatstvom (što pod šifrom ”Stepinčeva crkva” i čine mnogi), ne može se govoriti da je Katolička Crkva isto s hrvatskim narodom, da ne može biti Hrvat tko nije član Katoličke crkve ili pogotovo onaj tko nije aktivan i praktični katolik. To je tako očevidno da o tome ne bi trebalo ni govoriti, ali je među katolicima u Hrvatskoj bilo, nažalost, takvih brkanja u prošlosti, a i danas mnogi ponovo upadaju u tu staru pogrešku.
      Crkva koja bi sebe poistovjećivala s jednim narodom i koja bi u to ime pokušala izbaciti iz tog naroda sve koji nisu efektivni njezini članovi izdala bi time samu svoju narav, ona bi time prestala biti Crkva na putu, ustvrdila bi da kao Crkva ima svoju domovinu ovdje.
      U tom smislu kršćanstvo može biti uzeto kao polazište nacionalizma ili kao komponenta patriotizma, ali to onda nije kršćanstvo u svojoj autentičnosti. To je onda samo nacionalna vrednota, a budući da joj se po nesporazumu pridodaje transcendentalna vrijednost koja pripada kršćanstvu kao takvom, može postati temeljem fanatizma koji ponekad urodi pravom i nacionalnom i ljudskom tragedijom, pa čak katastrofom.
      Čini se da iz svega toga jasno slijedi da katolicizam to manje može sebe postavljati isključivim temeljem nacionalne svijesti ili polazištem i nadahnjivateljem nacionalizma što je više autentično proživljavan kao objava i zajedništvo s Kristom.
      Nacionalizam u tom smislu hipostazira na neki način svoju naciju (to je otprilike u istom smislu kao Hitlerov nacizam), bezobzirno želi zadominirati drugim nacijama smatrajući nacionalni egoizam i moć nacije dobrom koje se samo po sebi razumije i u ime kojega se mogu gaziti sva ostala dobra bilo svoga naroda, bilo drugih naroda.

      Nacionalizam je, zajedno s rasizmom, u enciklici pape Pavla VI. Populorum progressio optužen kao jedna od zapreka koje stoje na putu izgradnji pravednijeg svijeta. I Koncil je našao za shodno da upozori vjernike da se čuvaju ”pretjeranog nacionalizma” (Dekret o misijama, čl. 15, 6), a Pavao VI. je i inače rekao o nacionalizmu nepogodnih riječi.
      Problematika s kojom se u vezi javlja nacionalizam još uvijek ne silazi s dnevnog reda u Hrvatskoj, a osobito nakon ”zabrane Bleiburga”. Mnogi vjernici žele u tom sklopu pitanja doseći veću jasnoću, to više što se riječ nacionalizam nije uvijek upotrebljavala u tom smislu.
      Prva i temeljna spoznaja koje moramo biti svjesni je da kršćanstvo ne može biti poistovjećeno ni s jednom nacijom, nego da je kršćanstvo jedna stvarnost višega reda, koja prelazi (transcendira) sve narode, sabire svoje članstvo iz svih naroda, stvara zajedništvo druge vrste nego što je nacionalno zajedništvo.

      Kršćanstvo se, kako tumači fra Tomislav Janko Šagi-Bunić (”Katolička Crkva i hrvatski narod”, KS, 1983.), očituje svijetu kao jedan svojevrstan – narod Božji, ali taj narod kao takav nema svoje domovine na zemlji, on vjeruje u osvajanje konačne i vječne domovine prema kojoj sada putuje, a koja je u Bogu. Crkva je zajednica onih koji vjeruju u Krista i koji se u Kristovo ime ujedinjuju oko Kristovih misterija da, proživljavajući vjerom zajedništvo s Kristom, ostvare svoj život na zemlji tako da dosegnu vječno zajedništvo s Kristom u kraljevstvu Očevu.
      Mislim da smo apsolutno dužni raščistiti nejasnoće koje su se tako uvukle među nas i reći da držimo sve sinove hrvatske domovine jednakima bez obzira na njihov odnos prema Katoličkoj crkvi ili bilo kojoj drugoj sestrinskoj crkvi, ma kako se ona nazivala i koliko članove brojila, te da upravo kao kršćani ne bismo nikad smjeli pobjeći pred praktičnim posljedicama koje i za nas proizlaze iz te činjenice.
      Ne može se nijekati da je kršćanska religija kao povijesna činjenica duboko ušla u tkivo nekih nacija kao povijesna stvarnost. Sigurno je da je katolicizam značio za neke nacije odlučujući faktor u procesu njihova oblikovanja. Bilo bi smiješno to nijekati. Ali to treba dobro razumjeti.
      Prihvatiti treba istinu koju HBK ne uspijeva reći.
      Ne uspijeva kazati istinu ni o Crkvi za doba ustaške vladavine, ni o gospodinu Stepincu kao suputniku te strahovlade takvu istinu koja bi zadovoljila ne samo pravoslavne Srbe ili Papu već u prvome redu Hrvate koje je savjet natjerala da kažu ono za što Stepinac nije imao hrabrosti ni pameti: ”Hrvatska da, ali ne ovakva!”
      Na propovijedi u Bleiburgu (13. svibnja 2007.) nadbiskup Josip Bozanić se predstavio kao ”biskup Crkve hrvatskog naroda”. Takvo nešto ne postoji! Ispravio sam ga odmah, a on je ispravak, vidim, prihvatio, barem u naknadnim izdanjima svojih sabranih propovijedi.
      Dakle, da zaključimo: Crkva ne evangelizira i ne dominira narodima, nacijama ili etničkim skupinama. Ona iz njih izdvaja pojedince i spaja ih u novu zajednicu – Božji narod – koji svoju snagu crpi ne iz nacionalnog ponosa, nego iz povezanosti s Bogom i slušanjem poticaja Duha Svetoga.

      Teološko mjesto nije domovina. A ako nisam dovoljno uvjerljiv, evo što kaže papa Benedikt XVI.: ”Kršćanstvo ne smije biti potisnuto u svijet mita i osjećaja, nego mora biti poštivano kako bi njegov navještaj rasvijetlio istinu o čovjeku grešniku”.
      Locus theologicus suvremene hrvatske teologije, ako se želi biti u znaku vremena, mora biti borba za istinu. Mora se moći kazati istina o nama.
      Naše društvo tek traži (doduše, to traje malo predugo) svoj novi duhovno-etički oslonac bez kojega se ne može formirati ni istinski demokratska ni pravna država ni opće dobro. Građani, vjernici su zbunjeni. U ovom času je prijeko potrebno mijenjanje praktičnih političkih predodžbi i političke kulture širokih slojeva naroda.

      Iskreno i najiskrenije rečeno: ne vjerujem da zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac može biti u tome orijentir. Ja toga čovjeka ne klevećem, o njemu ne govorim s mržnjom niti ga blatim neistinama. Iznosim činjenice i vrednujem ih.
      Naš bi horizont trebao biti ekumenski. Stepinac ga nije imao.
      Stepinac nije bio sposoban položiti život za unesrećene Židove, Rome i Srbe u NDH. Točka.
      Kada bismo imali pravi horizont, tek bismo tada bili sposobni razraditi teologiju mira bez koje ćemo svi mi kao teolozi promašiti naše vrijeme i izdati evanđelje na najdrastičniji način. Dokazat ćemo da nismo bili sposobni čitati i razumjeti znakove vremena. Vremena u kojemu je najviše odzvanjao poziv na pomirenje s Bogom i ljudima.
      Budućnost, izlaz iz krize, zaokret koji tražimo, preokret, obraćenje Bogu, da se dogodi mir, plod pravednosti – može li biti išta važnije za kršćansku zajednicu, za njezine službenike, za teologe, za kršćanske novinare, za mene?
      Ne, nit’ smije, nit’ može.
      Ta ”bleiburška” histerija koja se pokriva demokracijom i u odsutnosti bilo kakvog sadržaja izjednačava s njom u suštini služi da bi se sakrio temelj onoga što se ovdje u ime HDZ-a i HBK naziva ”demokracijom”, a predstavlja manje ili više ogoljeni nacionalizam.

      Kako kaže povjesničarka Olivera Milosavljević: ”Svaki oblik ekskluzivnog nacionalizma, ksenofobije, rasizma, antisemitizma, militarizma… uključujući i pravdanje kvislinštva, a svjedoci smo da se javljaju, nosi u sebi neki od elemenata koji u povoljnim uslovima može prerasti u fašizam. Ti opći uvjeti mogu biti vezani i za ekonomsku krizu i za ideološku promjenu odnosa snaga u Europi i svijetu…
      Uvijek je problem u političkoj eliti, u vrijednostima koje zastupa, u odnosu koji ima prema ovim pojavama. Ako za ispoljavanje ovakvih stanovišta kaže da predstavljaju demokratsko pravo na ispoljavanje svog mišljenja, što smo imali prilike čuti, onda je njena odgovornost i kada one ojačaju.”
      Ja bih stvar postavio ovako: ima tu jedno mi – pristojni građani kojima je puna kapa nacionalizma, to jest lažnog patriotizma koji se prakticira kako bi se kralo i devastiralo, šovinizma i netolerancije. Mi smo dobri ljudi. Dobri kao Boris Dežulović, kao jučer preminula kolegica Suzana Barilar ili kao Boris Pavelić.
      A ima i jedno oni – to su građani koji su neosjetljivi i neodgovorni, skloni nepravdama i alergični na pomirbu, ljudi koji ne žele priznati vlastita nedjela i koji bi se radije predali vragu negoli se ispričali. To su ljudi koji ”na Bleiburgu” mašu zastavama HOS-a i nose ustaške oznake, bilo kakve!
      A pitanje svih pitanja je ono o ispravljanju nepravdi gdje god je to moguće.
      Da, to bi bila poanta poruke iz mjesne Crkve u Koruškoj: da mi budemo dobri ljudi. Ako oni drugi ne žele biti dobri, ostaje im samo da sustavno poriču, pa i demoniziraju naš antifašizam, njegove tekovine i vrijednosti u Republici Hrvatskoj. To bi bila vrlo kriva i vrlo tužna odluka.
      Antifašizam se treba konstituirati kao društveno i politički relevantan subjekt koji će – uz otpor neofašizmu – promicati i demokratske procese, dijalog, solidarnost i kritičko promišljanje realnosti. Antifašizam danas valja prilagoditi novim društvenim uvjetima i proširiti ga novim akterima, novim idejama kako bi se djelotvorno mogao suprotstaviti akcijama i manifestacijama u kojima je nemoguće ne prepoznati prijeteće karakteristike fašizma. Antifašizam mora znati biti sućutan prema žrtvama partizana nakon kapitulacije kvislinških snaga.
      Današnja, demokratska Europa nastala je na antifašizmu. Fašizam i njegovi oblici kao što je nacizam, a u hrvatskom povijesnom iskustvu ustaštvo i četništvo, doživjeli su poraz zato što se radilo o najmračnijim pojavama u povijesti naše civilizacije.
      Nacizam i fašizam, sa svojim domaćim inačicama, nanijeli su golemo zlo našim ljudima i našoj zemlji. Pod zastavom fašizma i nacizma Hrvatska je bila okupirana i raskomadana. U našu je zemlju uveden totalitarni poredak koji je odgovoran za masovne zločine, etnička čišćenja i genocid. Rasni zakoni te nasilje i okrutnost bili su glavna sredstva vladanja nacističkih i fašističkih režima. Židovi, Srbi, Romi, Hrvati i drugi domoljubi bili su žrtve ustaškog režima.

      Zahvaljujući antifašističkoj borbi partizanskih jedinica te njihovih saveznika u svijetu Hrvatska se oslobodila i svrstala na stranu pobjedničke koalicije.
      Imam obvezu progovoriti iz iskrenosti mojega intimnoga procesa konverzije iz totalitarne kulturne paradigme u trajnu odanost ideji mira i demokracije, ideji ljudskih prava i borbe protiv diskriminacije, ideji ujedinjene i na antifašizmu utemeljene Europe. Moja je obveza kazati istinu o nama.

    • Од Bernard,
      Bio sam pozvan 1966. da održim nekoliko duhovnih obnova kršćanima imigrantima u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Na jednoj od tih obnova bilo je prisutno trideset troje muslimana, a da mi to uopće nismo znali. Naime, njima je zakonom zabranjeno sudjelovati u bilo kakvim programima koji imaju veze s kršćanstvom. Kršćanima u toj i okolnim zemljama nije dopušteno ikome svjedočiti svoju vjeru ili dijeliti Biblije i drugu kršćansku literaturu. Četvrtoga dana obnove ti su ljudi došli k meni i zamolili me da im pričam detaljnije o Bibliji, jer su željeli znati više o Kristu, i ja sam odgovarao na njihova pitanja. Kada sam prvi put posjetio državu Oman koja je sultanat, cijeli sam muslimanski svijet na grobu Ane i Joakima u Salalahu posvetio Srcu Isusovu po Bezgrešnom Srcu Marijinom. Nisam ni znao da na njihovu grobu postoji sagrađen spomenik i tamo sam prvi put došao iz čiste radoznalosti. Tamo sam, međutim, našao pedesetak muslimana koji su uvijek molili na tom mjestu za različita  zdravljenja.
      Približio mi se jedan čovjek i posvjedočio da se na tom mjestu događaju mnoga ozdravljenja. Imali su neku knjigu u kojoj je sadržano sve što u njihovoj svetoj knjizi, Kuranu, piše o Mariji i njezinom sinu Isusu, proroku. Taj mi je čovjek rekao da se mnoga ozdravljenja događaju kada mole molitve iz te knjige, jer su Ana i Joakim roditelji Marije, najčišće Djevice koja je ikada živjela na zemlji i od koje se rodio prorok Isus, koji je i sam činio čudesa i mnoge ozdravljao. Bio sam silno iznenađen kada sam te riječi čuo iz  usta jednog muslimana. Tada sam podigao svoje srce Isusu i cijeli muslimanski svijet predao Njemu. U jednoj molitvi imao sam i viziju u kojoj mi je Isus rekao da pođem naviještati Božju Riječ muslimanima. 
      Islam, židovstvo i kršćanstvo vrlo su bliske religije i dijele kulturu, vjerske objave, povijesno i zemljopisno okruženje. Kad bi te tri religije ponovno postale jedno, ispunilo bi se proroštvo Svetoga pisma o novom nebu  i novoj zemlji. 
      Jednom sam propovijedao Radosnu vijest muslimanima u šatoru u pustinji, 256 Arapa muslimana došlo je slušati o Isusu. Počeo sam s Kuranom, gdje možemo iščitati mnoge dijelove Staroga zavjeta. Trećega dana govorio sam o deset zapovijedi. Iz Kurana, njihove svete knjige, objasnio sam im koja su prokletstva i kazne koja dolaze na one koji ne drže zapovijedi. Upitao sam ih kako riješiti problem grijeha - nisu znali. Oni vjeruju u Alaha - vrhovnoga suca koji stoluje u nebu. Za njih je to mjesto s mnogo užitaka i materijalnog komfora - za pravednike je to stotinu puta više nego što imaju na zemlji. Za zle je pripremljen pakao - mjesto nezamislivih tjelesnih i duševnih patnji. Čovjek mora dakle živjeti pravednim životom prema svim uputama iz Kurana, posebno treba davati mnogo milostinje.
      Međutim, nisu znali dati zadovoljavajući odgovor na pitanje što je s grešnicima u svijetu; kako će oni naći svoj put u nebo i postići oproštenje grijeha. Bog milosrdan i sućutan, koji traži i čeka grešnika da se obrati od zlog puta, za muslimana je nezamisliv. "Oko za oko, zub za zub" - to je njihovo pravilo. Tada sam im objasnio da je svako kršenje zapovijedi uvreda "Alahu", i da on jedini može opravdati naše grijehe. Nijedan čovjek ne može se opravdati svojim naporima, pravednim životom ili davanjem milostinje. Citirao sam im dva biblijska odlomka: A on je naše bolesti ponio, naše je boli na se uzeo, dok smo mi držali da ga Bog bije i ponižava. Za naše grijehe probodoše njega, za opačine naše njega satriješe. Na njega pade kazna - radi našeg mira, jegove nas rane iscijeliše (Iz 53,4-5). ...Žrtvuje li život svoj za naknadnicu vidjet će potomstvo, produžit' sebi  dane, i Jahvina će se volja po njemu ispuniti (Iz 53,10).
      Kad sam ih pitao tko je taj koji je patio za naše grijehe i sebe prikazao kao naknadnicu, između svih svojih proroka i svetaca nisu mogli naći nikoga. Pročitao sam im Zahariju 12,10. A na dom Davidov i na Jeruzalemce izlit ću Duh milosni i molitveni. I gledat će na onoga koga su proboli; naricat će nad njim kao nad jedincem, gorko ga oplakivati kao prvenca.(Zah 12,10) Nisu mogli odgovoriti na koga se ovi odlomci Svetoga pisma odnose. Tada sam im, čitajući različite odlomke iz Novog zavjeta, govorio o Isusu kao jedinom "Alahovom" sinu, koji je sišao s neba kao okajnica za naše grijehe, odnoseći naše krivnje, kazne, prokletstva, bolesti i patnje, na svom tijelu na križ. Nisam mnogo znao o islamu, nikad ga nisam sustavno proučavao. Ne znam kako su mudrost i znanje došli u moje misli i na moje usne; znam samo da sam punih četiri i pol sata hrabro govorio o Isusu! Potpuno sam uvjeren da sve što sam im govorio nije došlo od mene nego od Duha. ...ne budite zabrinuti kako i što ćete govoriti. Dat će vam se u onaj čas što ćete govoriti (Mt 10,19). 
      Znam da sa svojim znanjem ili sposobnostima nikada ne bih mogao muslimane uvjeriti da je Isus Bog. Satima sam im govorio o Svetom Trojstvu, Utjelovljenju, Kristovom životu, Raspeću, Uskrsnuću i silasku Duha. Zapravo, ne mogu se jasno sjetiti o čemu sam im sve govorio. Na kraju sam sve te muslimane, za koje kažu da su tvrda srca, vidio u suzama.
      Završio sam svoj govor i odlučio otići, kazavši da sam im rekao sve o Isusu. Tada me jedan mladić čvrsto uhvatio za ruku i rekao mi: "Oče, ne možete sada otići! Pogledajte nas - plačemo zbog svojih grijeha kao što piše u Zaharijinoj knjizi. Mi smo mrtvi u svojim grijesima jer smo odbili prihvatiti Isusa, Božjeg sina. Oče, molite da nam se oproste grijesi i da se ispunimo Duhom Svetim, jer smo spremni slijediti Isusa i Bibliju!" 
      U tom sam trenutku bio potpuno zbunjen i nisam znao što učiniti. Nalazio sam se među muslimanima, gdje nije dopušten nikakav oblik evangelizacije ili obraćenja na kršćanstvo. Objasnio sam im da sam im o Kristu govorio samo iz čistoga poriva da više spoznaju o kršćanstvu i da mi nije namjera obraćati ih. Oni su na to rekli: "Mi se ne želimo obraćati na tvoju religiju, mi se želimo obratiti srcu Isusovu u kome jedino možemo naći rješenje za naše grijehe i bijedu!" 
      U suzama sam molio Duha Svetoga za mudrost i vodstvo. Bio sam jako uplašen, jer je stvar bila vrlo osjetljiva i rizična. Duh mi je izričito rekao da hrabro idem dalje, baš kao što su tražili. Svaki je od njih, stavljajući ruke na moju Bibliju, rekao: "Prihvaćam Isusa Krista kao jedinoga Boga i odlučujem slijediti Njegov put". Na svakoga sam od njih položio ruke i molio za oproštenje njihovih grijeha i ispunjenje Duhom Svetim. Otpjevali su nekoliko pjesama hvale, koje sam ih naučio i dodali neke svoje pjesme. Pjevali su neke pjesme na arapskom.
      Nemoguće je opisati što se nakon te molitve događalo sljedeća četiri sata. Pjevali su iz svega glasa, pljeskali rukama i radosno plesali. Neki od njih bili su na zemlji prostrti u tihoj molitvi. Na kraju su posvjedočili o ozdravljenjima koja su primili. Svaki od njih imao je predivno iskustvo Duha Svetoga, koji ih je očistio i učinio novim ljudima. Iako im uopće nisam govorio o daru jezika ili o vizijama, mnogi od njih su molili i pjevali u jezicima, a gotovo svi su imali viziju raspetoga Isusa. 
      Kao dar i uspomenu na to njihovo iskustvo Pedesetnice, darovali su mi zlatni križ, koji uvijek nosim sa sobom. Dok su radosno klicali i slavili Boga, pjevali i svjedočili, ja sam bio sav u suzama od radosti i sreće. 
      Duh mi je tada šapnuo u mislima: "Ovo je tek Prva  Pedesetnica među muslimanima, još će mnoge uslijediti". Tada sam mogao samo zamišljati prve Duhove (Pedesetnicu) u Jeruzalemu kada je šačica Isusovih učenika ispunjena vatrom Duha Svetoga podigla toliku radosnu buku da su se oko njih okupili svi Židovi koji su tada bili u Jeruzalemu, a bilo ih je iz više od šesnaest zemalja. 
      Poput starog Šimuna u jeruzalemskom hramu i ja sam u sebi govorio: Sad otpuštaš slugu svojega, Gospodaru, po riječi svojoj, u miru! Ta vidješe oči moje spasenje tvoje, koje si pripravio pred licem svih naroda... (Lk 2,29-32). Ali Gospodin me nije otpustio, nego me vraćao natrag nekoliko puta, kada sam ponovno bio svjedok takvim događajima. Danas je na tisuće ljudi u tom dijelu svijeta iskusilo spasenje Gospodina našega Isusa Krista, na desetke tisuća ljudi čitaju Bibliju i ostalu kršćansko štivo u zemljama u kojima je to zabranjeno. Slava Gospodinu koji živi i koji čini slina djela među ljudima.
      Ovaj odlomak je uzet iz "Eureke", knjige o Duhu Svetomu, koju je napisao 
      o. James Manjackal, M.S.F.S.
    • Од Милан Ракић,
      Predstojeća vojna vežba „Vek pobednika 1918-2018“ koja će biti najveća po obimu od osamostaljenja Srbije 2006. godine, biće izvedena u čast obeležavanja 100 godina od završetka Prvog svetskog rata a istovremene vežbovne aktivnosti uz primenu ubojnih sredstava biće održane na 10 lokacija.

      Na njoj će u periodu od 8. do 11. novembra učestvovati oko 8000 pripadnika Vojske Srbije, biće upotrebljeno oko 600 borbenih sistema kao i 24 vazduhoplova. Ozbiljnije pripreme jedinica koje će učestvovati na vežbi započele su na poligonima još krajem oktobra a prema dostupnim fotografijama koje je objavilo Ministarstvo odbrane, najdinamičnije je za sada bilo na Pešteru. Autor fotografije imao je dovoljno umeća a i sreće da na ovaj način uhvati momenat niskog preleta jurišnika Orao / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Pored prisutne tehnike Kopnene vojske iznad ove lokacije su nadletali avioni i helikopteri RV i PVO, među njima lovci MiG-29, jurišnici Orao, laki višenamenski helikopteri Gazela, laki borbeni GAMA i srednji transporteri Mi-8.
      MiG-29A 9.12A sa vežbovnim raketema UZR-60 u letu iznad Peštera 31. oktobra / Foto; Ministarstvo odbrane Srbije Uvežbavanje vojne avijacije primećeno je i iznad matičnih vazduhoplovnih baza ali i ostalih poligona na kojima je planirana njihova upotreba. Tako  su se, počevši od aerodroma Batajnica ali i u drugim krajevima Srbije proteklih dana mogao videti do skoro nezamisliv broj aviona MiG-29. U subotu 3. novembra je na primer viđeno 6 29-ki, prvu formaciju činila su tri, drugu dva aviona a iza njih ih je pratio poslednji šesti primerak.
      Već u ponedeljak 5. novembra letelo je 7 aviona, dve formacije od po 3 aviona i ponovo jedan usamljeni avion. Kasnije su u rejonu Batajnice viđeni kako lete u jednoj formaciji, a danas, kako Tango Six saznaje, može se desiti da leti čak 8 MiG-ova 29 što se nije dogodilo oko 20 godina a ovako brojne formacije nisu viđene i duže vreme.
      Kako smo saznali poleteo je i treći stariji primerak kome su resursi istekli ove godine, u pitanju je dvosed 18301 pa tako RV sada može računati na 9 29-ki. Ostalo je da se prvi let izvrši samo još na poslednjem, desetom odnosno šestom avionu koji je dobijen od Rusije a koji je nakon generalnog remonta isporučen 1. novembra.
      Orlovi su već imali vežbovna GRB. Detalj sa ranije vežbe Morava-2016 / Foto: Dimitrije Ostojić, Ministarstvo odbrane Srbije Što se tiče lovačko-bombarderske avijacije, sa Lađevaca je u proteklih nekoliko dana obično poletalo do 4 jurišnika Orao, kako jednoseda J-22 tako i dvoseda NJ-22. Na osnovu dostupnih fotografija može se videti da je letelo ukupno 6 Orlova.
      Njihove posade su več imale i uvežbavanja raketiranja i bombardovanja, avioni su uočeni da lete sa lanserima L-16-57 nevođenih raketnih zrna BR-1 i 2 kalibra 57 mm kao i fugasnim bombama FAB-100 M80 i FAB-250 M79.
      Prva objavljena fotka naših MiG-ova 29 sa vežbovnom raketom UZR-73. Na fotografiji dvosed MiG-29UB iznad Peštera / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Sa druge strane pojedine 29-ke su imale okačene vežbovne rakete UZR-60 (учебно-записывающая с регистратором) kao i UZR-73 koje gotovo nikada nisu viđene na do sada objavljenim fotografijama naših aviona.
      Živojin Banković

    • Од obi-wan,
      https://www.danas.rs/drustvo/fatf-srbija-medju-11-zemalja-sa-visokim-rizikom/?fbclid=IwAR0nCFNVHHpBekSakzlRyKEEMWoFTJX5QPs11uxIS-Yj0uUxn5d3e8CVzt0
      ...
      Srbija je u poslednjem izveštaju međuvladine organizacije FATF (Financial Action Task Force), koji je objavljen juče, svrstana među 11 zemalja u svetu sa visokim rizikom.

      Ova organizacija se bori protiv pranja novca i finansiranja terorističkih organizacija, a među visokorizičnim zemljama su osim Srbije i Severna Koreja, Etiopija, Sirija, Irak, Iran, Šri Lanka, Trinidad i Tobago, Tunis, Jemen i Vanuatu. U prethodnom izveštaju se na ovoj listi nalazila Bosna i Hercegovina umesto Srbije, ali se ona od ove godine više ne nalazi na „crnoj“ listi.
      Kako se navodi na sajtu FATF, u februaru ove godina Srbija je pokazala spremnost na visokom političkom nivou da radi sa ovom organizacijom na unapređenju efektivnosti međunarodnog režima u borbi protiv pranja para i finansiranja terorizma i da će ukazati na bilo koje tehničke nedostatke.
      Srbija će, kako se navodi, raditi na primeni akcionog plana kako bi ispunila kriterijume među kojima su bolje razumevanje faktora rizika, kontrola, približavanju standardima ove organizacije, garancija za adekvatne i efektivne istrage i procesuiranja, kao i finansijske kazne za finansiranje terorizma.
      Na ovo je danas ukazao i lider SDS Boris Tadić rekavšiu da je Srbija na listi sa državama koje učestvuju u pranju novca i čije institucije to ne sprečavaju, čije institucije ne sprečavaju dotur novca terorističkim organizacijama. „To naša vlada sakriva od javnosti“, kazao je Tadić novinarima ispred Predsedništva.
      „Više puta sam govorio da su ljudi koji su danas na vlasti u Srbiji oni koji su prodavali oružje nelegalno terorističkim grupacijama i različitim paradržavniom entitetima u svetu, a posledica svega je da je Srbija sada na ‘crnoj listi'“, kazao je Tadić.
    • Од Danijela,
      Sveštenik i pesnik Risto Jaramaz, simbol odbrane vere i stradanja, U redu Hristovih mučenika
      Mošti novojavljenog sveštenomučenika Rista Jaramaza Kosijerevskog / Foto V. Kadić
      SABRAO je sveštenomučenik Risto Jaramaz svoje parohijane, brastvenike i plemenike, potomke onih koje je krštavao i venčavao, u Crkvi Svetog velikomučenika Georgija na Valu u Vraćenovićima kod Nikšića, administrativnoj međi Crne Gore i Hercegovine. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve pribrojao je i njega u redu Hristovih mučenika, postavši, i formalno, simbol odbrane vere i stradanja.
       
      Arhijerejsku liturgiju služio je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije sa sveštenstvom, u toku koje su unesene mošti novojavljenog sveštenomučenika Rista Jaramaza Kosijerevskog. Vladika je podsetio da je duhovna obnova našeg naroda zablistala iz krvi novih sveštenomučenika poput Rista Jaramaza, koji je službovao u crkvi na Valu, ali i drugima širom Banjana i Rudina.
      - Presreli su ga i ubili oni koji su mislili da će doneti bolje narodu ako pobiju sveštenike, zatvore crkve i ugase slavske sveće. U tim zloslutnim godinama, ne od okupatora nego od svog naroda, za veru pravoslavnu postradali su i jeromonasi Damjan (Tomić), iguman manastira Kosijerevo, Teofan (Beatović), Timotej i Arsenije, i paroh vučedolski Vaso Popović, kojem se do danas ne zna grob - kazao je vladika Joanikije.
      OTAC Risto oktobra 1941. godine kod crkve na Valu sukobio se zbog komunističke ideologije sa Petrom Komnenićem, bivšim profesorom i komandantom banjsko-vučedolskog partizanskog odreda (nakon rata golootočki stradalnik). Na Božić 1942. otac Risto je otišao u selo Počekoviće kako bi služio svetu liturgiju, da bi u toku službe partizani kroz crkveni prozor pucali u njega, ali ga nisu pogodili. Videvši šta mu se sprema, otac Risto se zatvorio u crkvu do narednog jutra, da bi ga nekoliko dana kasnije na praznik Svetog Jovana na putu Knež Do - Petrovići partizani presreli i ubili. Mrtvome su mu stavili epitrahilj i krst u ruku. Njegovo telo je drugi dan po Jovanjdanu preneto kod crkve u Počekovićima, gde je i sahranjen.
      Bratstvenik, protođakon Vladimir Jaramaz, s ponosom govori o svom bratstveniku.
      - Tvoje sveto i mučeničko telo je odgovor koji dajemo kao hrišćani na sva ljudska pitanja od postanka sveta, na onu "pregršt svesti" u kojoj smo zapreteni imenom Hristovim, i kojom razumemo i sebe i drugoga kao bića koja su naučena da vole i da žive u zajednici sa Bogom. Iz te zajednice kao tvoj od tvojih, prinosim ti i ovu mantiju koju nosim kao još jedan Jaramaz, koji je osenjen i oblagodaćen onim mučeničkim krstom koji su ti krvnici mrtvom u ruke metnuli, ne znajući u svom bratoubilačkom slepilu, da se ti od njega nisi odvajao i da ti nisu mogli lepšu pesmu spevati kad su te mrtva opremili - kazao je otac Vlado.
      RISTOV unuk Stevo došao je iz Jagodine da se pokloni moštima svoga deda.
      - Posle njegove mučeničke smrti, moj otac je sa majkom, mojom bakom, popadijom Marijom otišao u Jagodinu. Veliki je ponos i čast prisustvovati ovakvom događaju i nadam se da će svi moji budući dolasci u postojbinu predaka biti redovniji - poručio je Stevo Jaramaz.
      Jaramazi ispred Crkve Svetog velikomučenika Georgija na Valu u Vraćenovićima
       
      DRAMA U STIHU
      PREDSEDNIK Matice srpske u Crnoj Gori Jelica Stojanović kaže da se sve donedavno nije znalo za jednu dramu u stihu koju je napisao otac Risto - "Za rod i slobodu".
      - Ona se čuva u Rukopisnom odeljenju Matice srpske, a napisana je 1936. godine. Za štampu ju je pripremila njegova praunuka Miljana Čopa, ali još nije objavljena - podseća Stojanovićeva.
      Vladika Joanikije služi arhijerejsku liturgiju
       
      PESNIK I MISLILAC
      OTAC Risto bio je poznat kao pesnik i mislilac. Pred rat je objavio zbirke pesama "Ogrevi", "Otkucaji srca" i "Pregršt svesti".
      - Svaki susret pesnika sa nasilnom smrću je klasična predstava najbolnijeg događaja pod nebesima, i u tom kontekstu mi čitamo poeziju Rista Jaramaza, molitvenika, koji je postradao na pravdi Boga, u ime Božje, živeći puni zanos u poeziji - ocenjuje pesnik Radomir Uljarević.
      Protođakon Vladimir Jaramaz
       
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:730761-Sa-krstom-medju-svete  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...