Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Ракић

Дописници шабачке телевизије настрадали на Банији пре 27 година, у свом граду добили улицу!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – залог професије и људскости

Улица у Шапцу из које су Зоран Амиџић, Бора Петровић, Дејан Милићевић и Сретан Илић кренули на свој последњи радни задатак од данас ће носити њихово име. Четворица колега из шабачког дописништва убијена су на Банији 9. октобра 1991. године док су радили свој, новинарски, посао.

poginuli_novinari_na_baniji.jpg

Иницијативу шабачког дописништва РТС-а да једна градска улица добије име четворице колега убијених на радном задатку на Банији 1991. године подржали су новинари из свих шабачких редакција, а одборници Скупштине града једногласно су је усвојили на данашњој седници.

У Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – улици из које су кренули на свој последњи радни задатак – налази се и тзв. медијска зграда "Глас Подриња", у којој су они радили, и у којој су уз недељник Глас Подриња, Телевизију и Радио Шабац и просторије Дописништва РТС-а.

Симболика је утолико већа што ће на новој адреси бити само ова зграда у централном градском језгру у насељу Бенска бара. Улица носи име по Зорану Амиџићу, уреднику Дописништва РТС-а, Бори Петровићу, сниматељу, Дејану Милићевићу, асистенту сниматеља Дописништва, и Сретану Илићу, уреднику Радио Шапца. 

ubijeni-novinari-830.jpg

Њих четворица били су узор професије, људи који су новинарству подарили највредније – свој живот. Иницијативу нашег дописништва без двоумљења су подржали сви шабачки новинари, а нису се двоумили ни одборници.

"Били су врхунски професионалци, а то је за професију најважније", наглашава Драган Ераковић, дописник листа Данас, и додаје да "та улица носи назив по личним именима, а друга ствар, тамо ће бити постављен споменик као трајно обележје за једну екипу која је свој посао радила на најбољи начин".

"Коначно, да се никада не заборави оно што су они урадили и оно што се њима догодило", истиче Александра Делић, дописница Вечерње новости, али и наглашава да је "ово је велики дуг колегама и професији".

Најмање што Град може да учини јесте да им посвети једну улицу, сматра Немања Пајић, председник Скупштине града Шапца: "Драго ми што је то учињено једногласно и то показује да град Шабац негује сећање на те људе."

Управо у Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан, испред зграде Гласа Подриња биће и споменик настрадалим колегама, који је након њихове погибије урадио Слободан Павловић, инвеститор Павловића моста на Дрини код Бадовинаца, у знак сећања на екипу шабачког дописништва која је прва извештавала о идеји а потом и градњи моста.

Споменик који је са граничног прелаза у Републици Српској премештен у Универзитет "Слобомир" у Бјељини, Слободан Павловић поклониће граду Шапцу, а надлежни су подржали иницијативу Дописништва у Шапцу да спомен-обележје буде управо ту.

У Дописништву РТС-а у Шапцу очекују да све административне и техничке процедуре буду завршене у наредних месец дана и да ће тада, у присуству породица убијених колега, и озваничити новинарски "Кварт сећања", 27 година након њиховог убиства које никада није разјашњено и за које нико није одговарао – као залог професије и људскости – за незаборав.

rts_sat-300x250.png

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Милан Ракић рече

Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – залог професије и људскости

Улица у Шапцу из које су Зоран Амиџић, Бора Петровић, Дејан Милићевић и Сретан Илић кренули на свој последњи радни задатак од данас ће носити њихово име. Четворица колега из шабачког дописништва убијена су на Банији 9. октобра 1991. године док су радили свој, новинарски, посао.

poginuli_novinari_na_baniji.jpg

Иницијативу шабачког дописништва РТС-а да једна градска улица добије име четворице колега убијених на радном задатку на Банији 1991. године подржали су новинари из свих шабачких редакција, а одборници Скупштине града једногласно су је усвојили на данашњој седници.

У Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан – улици из које су кренули на свој последњи радни задатак – налази се и тзв. медијска зграда "Глас Подриња", у којој су они радили, и у којој су уз недељник Глас Подриња, Телевизију и Радио Шабац и просторије Дописништва РТС-а.

Симболика је утолико већа што ће на новој адреси бити само ова зграда у централном градском језгру у насељу Бенска бара. Улица носи име по Зорану Амиџићу, уреднику Дописништва РТС-а, Бори Петровићу, сниматељу, Дејану Милићевићу, асистенту сниматеља Дописништва, и Сретану Илићу, уреднику Радио Шапца. 

ubijeni-novinari-830.jpg

Њих четворица били су узор професије, људи који су новинарству подарили највредније – свој живот. Иницијативу нашег дописништва без двоумљења су подржали сви шабачки новинари, а нису се двоумили ни одборници.

"Били су врхунски професионалци, а то је за професију најважније", наглашава Драган Ераковић, дописник листа Данас, и додаје да "та улица носи назив по личним именима, а друга ствар, тамо ће бити постављен споменик као трајно обележје за једну екипу која је свој посао радила на најбољи начин".

"Коначно, да се никада не заборави оно што су они урадили и оно што се њима догодило", истиче Александра Делић, дописница Вечерње новости, али и наглашава да је "ово је велики дуг колегама и професији".

Најмање што Град може да учини јесте да им посвети једну улицу, сматра Немања Пајић, председник Скупштине града Шапца: "Драго ми што је то учињено једногласно и то показује да град Шабац негује сећање на те људе."

Управо у Улици Амиџа, Бора, Дејан и Сретан, испред зграде Гласа Подриња биће и споменик настрадалим колегама, који је након њихове погибије урадио Слободан Павловић, инвеститор Павловића моста на Дрини код Бадовинаца, у знак сећања на екипу шабачког дописништва која је прва извештавала о идеји а потом и градњи моста.

Споменик који је са граничног прелаза у Републици Српској премештен у Универзитет "Слобомир" у Бјељини, Слободан Павловић поклониће граду Шапцу, а надлежни су подржали иницијативу Дописништва у Шапцу да спомен-обележје буде управо ту.

У Дописништву РТС-а у Шапцу очекују да све административне и техничке процедуре буду завршене у наредних месец дана и да ће тада, у присуству породица убијених колега, и озваничити новинарски "Кварт сећања", 27 година након њиховог убиства које никада није разјашњено и за које нико није одговарао – као залог професије и људскости – за незаборав.

rts_sat-300x250.png

Био сам дете тада, али, увек сам волео да гледам дописништва Зорана Амиџића. Као данас да је било, сећам се када су..

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      У суботу 22. фебруара 2020. године, у Чешком народном дому у Загребу, одржана је манифестација под називом "Причај ми на свом језику" у орагинизацији Координације вијећа и представника националних мањина Града Загреба.
      Полазници дјечијег хора Црквене општине загребачке, под вођством проф. Олене Циглењак, учестовали су на овој манифестацији, која се већ шести пут одржава поводом Међународног дана матерњег језика, који се обиљежава 21. фебруара.
      Учесници програма били су и ученици босанског, чешког, мађарског, македонског, пољског и украјинског језика и културе града Загреба,као и ученици албанског језика и културе из Велике Горице, те посебни гости из Удруге глухослијепих особа града Загреба.
      Својом пјесмом, глумом, рецитацијом и прочитаним текстовима, дјеца су указала на важност учења матерњег језика као и развијања свијести о култури и традицији народа којем припадају.
    • Од Логос,
      Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.  
      Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].     Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.   И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.   Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].   Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.   Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.   Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!   Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).   Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?   Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.   Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.   * * *   «Лествица» поука XXIX
    • Од Логос,
      Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“     Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости:    „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком.   Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави.   Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју.   Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу.   Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне.   Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати.   Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“.   Протосинђел Јеротеј Калуђеровић,  Манастир Ђурђеви Ступови     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На Немањином граду у Подгорици јуче је игуман манастира Светог Симеона Мироточивог архимандрит Данило Трпчевски открио камени крст-розету, који датира из 6. вијека, из времена цара Јустинијана.     Протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина подгоричког саборног храма Васкрсења Христовог, иначе академски вајар и добар познавалац ранохришћанског наслеђа на нашем простору казао је за наш портал да и ово откриће показује да Подгорица, а нарочито њено старо језгро има више слојева.   Отац Драган, чијим трудом и љубављу су у архитектуру подгоричког саборног храма уграђени елементи читавог хришћанскох наслеђа наших простора, од апостолских времена до наших дана, подсјећа да је својевремено преко пута Немањиног града, на десној обали Мораче, на мјесту гдје се сада налазе хотел „Подгорица“ и спортски центар, откривена илирска некропола, највећа на простору екс Југославије.   Она свакако указује на постојање значајног насеља на овом простору у том периоду.   „То потврђује и овај крст-розета, као и још неки елементи архитектонске камене пластике које је својевремено открио и изучавао чувени архитекта Василије Вајо Кнежевић и уградио их у стијене и зидове на Немањином граду и на тај начин их сачувао од даљег пропадања. Иначе, сама розета-крст по својој врло раскошној каменој пластици указује на период цара Јустинијана, тј. на 6. вијек“, категоричан је отац Драган Митровић.   Отац Драган објашњава да сличне розете постоје у епископској базилици из тог времена, која се налази на римској Дукљи, гдје се јасно виде слично украшене парапетне плоче.   „Руски археолог Иван Новицки, белогардејац и професор подгоричке гимназије изучавао је својевремено римске водоводе који су ишли од Цијевне. Један крај је ишао према римској Дукљи, а други уз обалу Рибнице. Осим тога, и камени мост на саставцима на Рибници је из римског периода, иако су га Турци касније преуређивали. Све то указује да је у том периоду овдје постојало значајно насеље. И ово најновије откриће потврђује тај закључак Новицког“, каже отац Драган Митровић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У суботу 11-ог јануара 2020. године када прослављамо 14.000 мученика Витлејемских, у Мркоњић Граду је у послијеподневним часовима одржана литија подршке братском народу и Српској Православној Цркви у Црној Гори која страда од стране неразумних властодржаца који доносећи закон о „слободи вјероисповијести“ настоје да одузму од СПЦ управу над црквеном имовином.   Звучни запис беседе   Литија је образована испред Храма Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старог храма) и кретала се према храму светог Саве (новом храму). У литији су на рукама свештеника ношене мошти светих преподономученика Медљанских. По доласку у храм светог Саве извршен је чин Молебна са каноном Пресветој Богородици Заштитници и брзој Помоћници од свих искушења, којег је предводио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије.     Након Молебна Епископ Сергије поздравио је присутно свештенство и вијерни народ ријечима којима је изразио побједу Православља Васкрсењем Христовим и поручио свима са овога светога мјеста да се наоружамо оним јединим и истинским оружјем, Крстом Господњим којим је побиједио смрт и највећег непријатеља људског рода-ђавола и кога поготово никаква људска сила ни власт не може надвладати.     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...