Jump to content

Jasmina Lukač: Dragan i Vulin

Оцени ову тему


Препоручена порука

Srbija nikad nije bila veća sila od koje svi u potaji zaziru u regionu i šire, ako je po naslovnim stranama Draganovih novina i po Vulinovim izjavama.

jasmina_lukac-8-678x381.jpg

Zašto Draganovim? Ne samo zato što je on pre Amerikanaca izmislio fejk njuz, probivši se u beogradsko novinarstvo izmišljenom pričom o devojci koja je prodata u seksualno roblje, iako je u Grčku otišla da bere narandže. Već i zato što je on te fejk njuz odmah pravio onako na srpski način. A to znači da je sa političarima u tekstovima uvek na ličnom imenu. To jest sa političarima sa kojima „sarađuje“. Dok je radio za Velimira Ilića – „Velja zgazio jelena kapitalca na putu za planinu Jelicu“ – imao je procenu da ako se udruže pokojni Vladan (Batić) i Vuk (Obradović), Sloba pada kao ništa. Kad je Sloba konačno pao, jedini je „imao“ priču da je bivši predsednik setno gledao kroz prozor, dok je Marija razbijala tanjire, a Mira plakala u sobi na spratu.

Sada nas naslovne strane Draganovih novina obaveštaju šta radi CIA i koliku vojnu silu Srbija ima, sa Rusima naravno. I koliko će tačno Srba da brani Kosovo. A kada su svojevremeno Dragana u Beogradu digli oni koji su skupljali momke za Erdut, tada je bio srećan da im objasni da to što mu piše u ličnoj karti kao mesto rođenja – Most, nije Mostar u Hercegovini. Nego da je to grad u Češkoj Republici, tako da on nije za slanje u taj centar za obuku u Erdutu. Posle je naravno Dragan usavršavao i svoj patriotizam, a od fejk njuz prešao je na fejk njuzpejpers. I odavno ne zove političare samo imenom, već one za koje mu je to u interesu opisuje nadimcima i pridevima od pragnija do žuti.

A šta je radio Vulin u vreme kad je bilo važno da li si rođen u Mostu ili u Mostaru? Pazio na ideološka skretanja pa se formalno povukao iz vlasti ne odobravajući ratnu koaliciju JUL i radikala. Ali, nikada nije objasnio da li je možda sedeo u Mirinom propagandnom štabu kada je tamo smišljeno da treba izvoditi civile na mostove i to slikati za televiziju – kako se prkosni Srbi ne boje da ih na mostu pogodi NATO bomba. Talibanska je tehnika da se mogući vojni cilj zakloni civilima i decom. Posle su nam pogodili most na Moravi kod Varvarina i stvarno ubili civile i dete.

A kad sada u Draganovim novinama pročitaju Vulinove izjave o tome kako je Tači puzao pred srpskom vojskom, šta mislite da pomisle Srbi na Kosovu? Verujem da misle isto ono što su mislili i pre 30 i pre 20 godina, i pre i posle Dragana i Vulina. A to je da treba da imaju spremne spakovane dokumente i pare tako da mogu lako da ih dohvate ako budu morali iznenada da izađu iz kuće pod topovskom paljbom. Ili pak, da im pare i dokumenti ne trebaju jer misle da imaju previše godina da ne bi bili spremni da izađu Bogu na istinu. I da je sva politika Srbije bila i ostala da se izazove na narod velika sila, da izginu najbolji i da ostanu Dragani i Vulini kao kontinuitet negativne selekcije.

danas-logo.png

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

      "Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
      Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

      SVI ZNAJU SVE
      Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

      Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
      Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
      "Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

      Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
      Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

      "USTALO JE MALO I VELIKO"
      Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

      U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
      Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

      A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

      Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

    • Од Милан Ракић,
      JEDAN DAVNI DOGAĐAJ IZ JUNA 1995, KOJI JE ČAK UŽIVO PRENOSILA I TELEVIZIJA BEOGRAD, TREBALO JE DA POSLUŽI ZA DIZANJE MORALA I BORBENOSTI KRAJIŠNIKA U HRVATSKOJ. MESEC DANA POSLE TOGA, KOLONE PREMA SRBIJI POSTAJALE SU SVE DUŽE
      Nakon nedavnog teksta o pozadini parade Vojske Srbije u Nišu i marketinškim trikovima koji su upotrebljeni, mnogi poznanici javili su se autoru, pitajući kad ću pomenuti još jednu takvu paradu kojoj sam prisustvovao. Navršava se gotovo četvrt veka od nje. Vidovdanska smotra Srpske vojske Krajine (SVK) održana je 28. juna 1995. na poligonu "Slunjska brda", u predvečerje akcije "Oluja", i trebalo je da pokaže navodnu moć SVK i podigne poljuljani moral i vojske i stanovništva.
      Ta parada je bila, u stvari, zamišljena kao predstavljanje novoformiranog Korpusa specijalnih jedinica (KSJ), formacije koja je postojala samo na papiru, a bila sastavljena od prisilno mobilisanih ljudi u Srbiji, koji su imali peh da im u ličnoj karti ili izbegličkoj legitimaciji kao mesto rođenja stoji neki grad u Hrvatskoj. Suočena sa slomom u Zapadnoj Slavoniji početkom maja 1995, kao i brzim napredovanjem Hrvatske vojske (HV) na Dinari i kroz Livanjsko polje ("brat Radovan" Karadžić je imao preče interese od savezništva sa RSK i njenim predsednikom Milanom Martićem), kao i sa činjenicom da nema nikakve rezervne snage, RSK je zatražila pomoć od Srbije, a ona je stigla u vidu prisilno mobilisanih ljudi, od kojih većina sa Krajinom nije imala nikakve veze.
      ...predsednik Milan Martić i general Milan Mrkšić Muškarci rođeni u Zagrebu, Splitu, Varaždinu, Rijeci, Puli, Našicama i drugim mestima koji su bili prisiljeni da napuste te gradove 1991. spasavajući glave, sklonili su se u Srbiju. Bili su hvatani po kućama, izbegličkim smeštajima, na ulicama, radnim mestima, u gradskom prevozu, neretko vezivani lisicama... Odvoženi su prvo do policijskih stanica, potom u sabirni centar u Sremskoj Mitrovici i onda – pravac Plitvice i poligon na Slunju, gde su ih zadužili uniformama i opremom i saopštili da su pripadnici KSJ. Druga strana medalje je da oni izbegli iz RSK u Srbiju koji su imali novca ili neke veze, nikad nisu mobilisani, posebno ratni profiteri. "Sveta dojče marka" rešavala je sve probleme.
      Na ideju o formiranju KSJ došao je novopostavljeni komandant SVK general-potpukovnik Mile Mrkšić, koji je na tu funkciju došao polovinom maja 1995, nakon što je njegov prethodnik Milan Čeleketić smenjen zbog pada Zapadne Slavonije. Mrkšić, koji je bio komandant Gardijske brigade JNA, samo je sledio formacijske promene u Vojsci Jugoslavije, koja je takođe formirala KSJ. Sa sobom je doveo i grupu oficira koja će sačinjavati njegov štab, delovati potpuno nezavisno od Glavnog štaba SVK, a ratovali su malo u krajiškoj vojsci, a malo za Fikreta Abdića i Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna. Svi su bili u operativnoj grupi "Pauk", osmišljenoj za akciju razbijanja Petog korpusa Armije BiH i osvajanje Bihaća i Cazinske krajine. Bilo je tu raznih formacija, Vojske Jugoslavije, MUP-a i Državne bezbednosti Srbije, MUP-a RSK i RS, "arkanovci" i razne druge paraformacije, poput "Škorpiona"... Sve se, naravno, svodilo na lepu zaradu.

      JEDINICA ZA DIZANJE MORALA
      Autor ovog teksta je, na primer, obilazeći Abdićevu "državu" u njegovom štabu, susreo osobu koja mu se predstavila kao "pukovnik Džemaludin". Par meseci kasnije, kad je Mrkšić preuzeo krajišku vojsku, isti oficir bio je uz njega, kao kapetan prve klase. Prepoznajemo se, pitam ga otkud "Džemaludin", odgovara da je uzeo to ime jer sadrži u sebi ono "ludin" – lud. Čovek je bio oficir VJ, dogurao je do čina pukovnika, penzionisao se i tragično preminuo, bio je čak i javna ličnost. S obzirom na to da je mrtav, ime je potpuno nebitno, ali to je ilustracija povezanosti i isprepletenosti raznih vojski u raznim sferama. Iako nije imao nikakve veze sa RSK, Beograđanin je, Martić ga je javno na Vidovdanskoj smotri unapredio u čin majora.
      Nekadašnji komandant SVK general Mile Novaković, koji je rukovodio "Paukom", u svojoj nedovršenoj knjizi (smrt ga je prekinula u radu na njoj), napisao je: "Formiranje KSJ kao rešenje operativnog problema nedostatka snaga na spoju Ličkog i Kordunaškog korpusa bilo je potpuno opravdano, ali izvedeno samo demonstrativno, a ne stvarno. Niti je to bio korpus, niti su jedinice bile specijalne, nije Gardijska brigada mogla biti takva, ako je formirana od nemotivisanih, dovedenih vojnih obveznika, zbog čega je komandovanje imalo velikih problema. Oklopni bataljon je to što jeste, bez obzira što se proglasio za brigadu. Komanda Korpusa je od samog početka agresije (Oluja) radila dosta nervozno, čak uz neke interne incidentne slučajeve. Nije jasno kako, kada i gdje je ispoljila svoj uticaj."
      Tadašnji pomoćnik komandanta SVK za moral i informisanje, pukovnik dr Kosta Novaković, u razgovoru za "Vreme" ističe da je, s jedne strane, SVK bila potrebna jedna takva jedinica, velike snage i manevarski pokretna, dok je istovremeno narodu i vojsci trebalo povratiti poljuljani moral. On je ukazao da se nešto slično pokušalo napraviti u proleće 1993, formiranjem Jurišne brigade "Vojvoda Vuk", koja je trebalo da ima 5800 ljudi raspoređenih u devet jedinica ranga bataljona (od kojih tri jurišna i dva oklopna) i da bude sastavljena od najboljih boraca svih šest korpusa SVK, a delovala bi tamo gde RSK bude napadnuta.
      Pojavilo se, međutim, nezadovoljstvo komandanata jedinica, jer su im uzimani najbolji borci, a posebno zbog toga što su im odvožena i oklopna sredstva. Za tri meseca formiranja brigade sakupljeno je svega 1800 ljudi i onda se od njenog formiranja odustalo, objasnio je Novaković.
      On navodi i da je dolaskom Mrkšića ponovo oživela ideja o tome, pa se krenulo u formiranje KSJ, sastavljenog od četiri brigade (po uzoru na VJ zvale su se 2. gardijska, 2. oklopna, 71. specijalna i Brigada MUP-a), diviziona PVO i četiri pozadinske jedinice veličine čete.

      RATNICI BEZ MOTIVACIJE
      KSJ je trebalo da ima više od 5000 ljudi, ali nije sakupljeno ni 2000. Sve brigade su razvijene do nivoa bataljona, što je otprilike četvrtina predviđenog sastava, priznaje Novaković, koji potvrđuje da u tim jedinicama skoro da nisu bili pripadnici SVK, osim starešinskog kadra, kao ni dobrovoljci, nego mobilisani iz Srbije. Realno gledajući, oni nisu mogli biti oslonac na duži period, nisu bili pripremljeni niti motivisani, ocenio je Novaković. Iz VJ su slane u RSK starešine sa višim činovima, koji nisu za trupu, nego za kancelarije, jer je i Beograd kuburio sa tim kadrom – komandirima vodova i četa ili onima na određenim specijalističkim dužnostima.
      MONETA ZA POTKUSURIVANJE: Izbegli krajišnici Problem, naizgled sitan, na koji se tad nije obraćala pažnja, bio je i "zamor materijala" kod tih ljudi. Više od dva meseca bili su pod stalnom obukom i presijom, bez odmora, prisilno dovedeni, odvojeni od porodica. Problem je bio i obično logističko obezbeđenje, od pranja veša i kupanja pa nadalje. Pustiti nekog od tih ljudi na odsustvo, da odu u Srbiju, značilo je "pozdraviti se sa njima", jer se verovatno nijedan ne bi vratio.
      Govoreći o paradi, Novaković ističe da ni mnogi oficiri iz SVK nisu shvatili neophodnost njenog održavanja u cilju podizanja morala. Mnoge starešine su, naime, ukazivale na potrebu da se zatvori "rupa" na Dinari, koju su Hrvati prešli sa bosanske strane i onda se od proleća 1995. lagano spuštali prema Kninu, imajući ga ne samo na puškometu, nego i u optičkoj vidljivosti. Dinaru je do proleća te godine branila samo laka pešadijska brigada SVK, da bi joj tek kad je praktično već bilo kasno, došli u pomoć razni drugi kombinovani sastavi Sjevernodalmatinskog korpusa i Milicije RSK, iz Knina, Benkovca i Obrovca. Prekasno, jer je HV zauzela, pored ostalog, i strateški značajan vrh Antića glavu. Komandu nad odbranom tog pravca preuzeo je načelnik štaba korpusa potpukovnik Milorad Radić, ali se zbog nedostatka ljudstva i tehnike, kao i nepovoljnog položaja u odnosu na HV, nije moglo uraditi ništa.
      Oficiri su zamerali i što se, pored hronične nestašice goriva, ono troši na besmislenu paradu, a Novaković i sad tvrdi da je, pored promovisanja KSJ, došlo i do jačanja borbene gotovosti SVK i poraslo pozitivno raspoloženje kod boraca i starešina, kao i kod naroda, jer je po prvi put išao prenos uživo. Prenos je realizovan zahvaljujući Televiziji Beograd, koja je poslala svoja reportažna kola, linkove i drugu tehniku, kao i ljude. Stanovnici RSK, u kojoj su bile stalne restrikcije struje, upamtiće taj dan i po tome što im je, da bi gledali paradu, struja uključena.

      MOTRENJE NA SMOTRU
      Održavanje parade bilo je i bezbednosni rizik, jer je RSK bila najuža baš na području Slunjskih brda. Da su htele, hrvatske snage su mogle da gađaju paradu i njene učesnike, pogotovo jer se tamo okupio čitav krajiški vrh. Do toga međutim nije došlo, jednim delom zato što su bili prisutni predstavnici Evropske zajednice i UNPROFOR-a, a delom verovatno i zbog nekog dogovora. Hrvati su, međutim, iz vazduha nadgledali pripreme za paradu i njeno održavanje, a putem bespilotnih letelica sa ugrađenim kamerama imali su prenos u realnom vremenu.
      Godinama kasnije, neki od oficira HV su se u medijima hvalili da su pomoću posebno osmišljenog mehanizma iz bespilotnih letelica zasuli publiku na paradi i one na svečanoj bini lecima sa napisanim datumom "28. lipanj 1995." i odštampanim hrvatskim grbom. Niko od učesnika parade, kao i novinara kojih je u velikom broju bilo tamo, nije primetio tako nešto, a da se desilo ne bi se moglo sakriti, jer bi narod o tome pričao. Leci možda i jesu odštampani i bačeni, ali su pali ko zna gde.
      Samu paradu su bojkotovali zvaničnici "bratskih" Srbije i RSK. Iz Srbije, kao i iz Generalštaba VJ, iako su pozvani, nije došao niko, a iz RS, pored izostanka političara, nije bilo ni delegacije Vojske – došao je, usamljen, načelnik Glavnog štaba Manojlo Milovanović sa suprugom.
      Na vrhu bine, sa karticom zvaničnog službenog lica u organizaciji parade, tik ispod grba RSK, stajao je i mladić u američkoj maskirnoj uniformi zavrnutih rukava, sa crvenom beretkom na glavi i maramom oko vrata. Bio je to tada javnosti još nepoznat Milorad Ulemek Legija sa grupom svojih "momaka", koji su se borili u Cazinskoj krajini.
      Parada je održana kako je održana, i nije mogla bolje, s obzirom na to da su pripreme sa neobučenim ljudstvom trajale manje od 10 dana. Ko je malo bolje obratio pažnju, na licu mesta je tada, kao i u TV prenosu, mogao videti odsustvo emocija kod vojnika koji su navodni specijalci, ali i potištenost i bezvoljnost. Kako i ne bi kad su silom mobilisani i dovedeni u vukojebinu da rizikuju život.
      Za potrebe parade iz VJ su dovedeni padobranci, kao i nekoliko gardista, u svečanim uniformama, koji su držali počasnu stražu ispred bine, a VRS je "posudila" svoje avione (sama avijacijska brigada SVK na Udbini je praktično bila detašman VRS i pod njenom komandom).

      KRAJ PARADE
      Prodefilovalo je razno naoružanje iz arsenala JNA koje je SVK nasledila, ali tadašnjim "spin majstorima" pala je na pamet i ideja da prikažu i navodno novo sredstvo, kako je objašnjeno, u potpunosti proizvod (nepostojeće) krajiške vojne industrije – raketa "Krajina", za koju je rečeno da ima domet od (neverovatnih) 150 kilometara, a u sebi sadrži 500 kilograma eksploziva. I naravno, to je izazvalo buran aplauz gostiju, kao i podsmeh (u sebi) onih koji su se malo razumeli u naoružanje. "Krajina" je, u stvari, raketa "more-more" (u prevodu, brodska raketa za uništenje drugog broda), koja je nađena u skladištu ubojnih sredstava Vojnopomorske oblasti u Trbounju kod Drniša, pa je nekom palo na pamet da napravi lanser od šina na kamionu i tako je predstavi kao moćno oružje. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, na bihaćkom ratištu, kada su slične bombe i rakete stavljane na improvizovane lansere napravljene od železničkih šina zavarenih na kamion, pa se onda lansiraju, a gde će pasti, to niko nije mogao da zna. Da su izazivale psihološki efekat – jesu, ali su isto tako bile i opasnost za svoje snage na prvoj liniji.
      Parada je završena, borbeni moral Krajišnika je prividno povraćen, po svim mestima je nastavljena mobilizacija svih muškaraca, uključujući i "trećepozivce" ili one koji su imali radnu obavezu, po Kninu su svi muškarci kupljeni i slani na Dinaru, ali bilo je prekasno.
      Nisu pomagali ni snimci parade koje je beskonačno reprizirala krajiška televizija, a nakon pada Bosanskog Grahova, mesec dana posle njenog održavanja, kolone prema Srbiji postajale su sve duže. A sam KSJ raspao se praktično posle prvog dodira sa neprijateljem.
      Istorija i posledice
      Teatralni govor na paradi je, nakon dodele ratnih zastava brigadama, imao Martić, a onaj ko mu je taj govor pisao nije štedeo na frazama.
      Dodeljujući zastavu komandantu 71. specijalne brigade potpukovniku Nikolu Gruboroviću, Martić, koga je Haški tribunal osudio i danas izdržava kaznu u zatvoru u Estoniji, govori: "Gospodine potpukovniče, i za vas vredi – ova zastava mora ponosno da se vijori do konačne pobjede, da ovim putem kojim smo krenuli završimo, i da nikad ne padne u ruke neprijatelju. Nadam se da ćete izvršiti zadatak."
      A u govoru, neko "inspirisan" ko ga je sastavio, pominju se: genocid, egzodus, "odbrana vjekovnih srpskih ognjišta", odbrana gole egzistencije, ustaška noga, tragična sjećanja na vreme Drugog svetskog rata, stradanje naših civila, pustošenje zemlje, pokušaji da se na ovim prostorima srpstvo zatre, neviđena međunarodna hajka protiv Srba, nehumane sankcije, zastrašujuća medijska kampanja…
      Mrkšić poručuje da će KSJ biti "jedan od najjačih na području bivše SFRJ" i da je ono što je prikazano "samo deo sredstava i snaga koje smo pokazali".
      Izgovarajući jednu rečenicu, Mrkšić je i nehotice bio u pravu i predvideo tok događaja. "Više neće moći biti od strane naših neprijatelja uzimanje parče po parče teritorija. Moraće da se suoče sa spremnom pokretnom jedinicom, koja će moći da spreči uzimanje prostora, ako treba da povrati sve izgubljene prostore."
      Hrvatska zaista više nije uzimala "parče po parče" teritorije RSK, uzela je sve odjednom. A navodno pokretna jedinica to ne da nije mogla, nego nije ni pokušala da spreči. Zašto? Možda zbog nekog dogovora postignutog u Karađorđevu ili negde drugde, da li preko posrednika ili lično, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su sasvim fino sarađivali.
      Šta je sa ostalim glavnim akterima parade? Pored Martića, u Hagu je osuđen i Mrkšić, koji je tamo i umro u avgustu 2015. Mesec dana kasnije umire i Novaković, od srčanog udara. Umrli su, kao penzionisani oficiri Vojske Srbije, i Gruborović i načelnik štaba KSJ pukovnik Velimir Bajat, a nedavno i komandant 2. gardijske brigade pukovnik Miloš Cvjetičanin.
      Komandant 2. oklopne brigade Stanko Letić penzionisani je pukovnik, kao i Kosta Novaković.
      Komandant KSJ Milorad Stupar, koga je Martić na paradi unapredio u čin generala, postao je kasnije komandant KSJ VJ i priznat mu je generalski čin. Za razliku od drugih oficira SVK, koji su po dolasku u Srbiju šikanirani i prebacivano im da su kukavice, Stupar je (sigurno ne slučajno) unapređen u načelnika Uprave pešadije.
      Zanimljiv je slučaj tada mladog potporučnika u oklopnoj brigadi Predraga Čučkovića, vanserijskog oficira koji je pokušao da organizuje kakvu-takvu odbranu na početku "Oluje", pa se susreo sa raznim oblicima izdaje. Stradao je kao kapetan VJ u maju 2001. godine na jugu Srbije, kada je jedna grupa odmetnutih pripadnika Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe, koja nije priznala sporazum o razoružanju, pucala na vojno vozilo, njega ubila, a još petoricu ranila.
       
      Zemunac pred sudom
      Mnogo godina kasnije, autor ovog teksta upoznao je čoveka čija sudbina najbolje ilustruje sve ono kroz šta su prošli prisilno mobilisani. Rođen je u Zagrebu kao dete vojnog lica, ali je u Novom Sadu završio i srednju školu i fakultet. I onda, početkom juna 1995, u policijskoj raciji je zbog mesta rođenjaodveden u policijsku stanicu, gde je zatekao još dosta takvih kao on. Potom su strpani u autobus i pravac Krajina – "specijalac", iako ograničeno sposoban za vojsku, zbog vida.
      Prošli su kako su prošli, uspeo je da se, polovinom avgusta, dokopa Novog Sada i kad je mislio da su sve njegove muke završene, policija ga ponovo pokupi na ulici, misli da je bilo njegovom greškom ("kad sam video da legitimišu, okrenuo sam se da pobegnem u bočnu ulicu, a tamo me sačekaju dvojica, koji su tu i postavljeni da zadrže one koji beže"), ista procedura, ovaj put još nešto gore – slanje u Arkanov kamp u Erdut.
      Na pitanje zašto se nije lagano okrenuo kad je video policiju na 100 metara i nonšalantno išao, a ne potrčao, odgovara: "Ajd’ sad, nemoj me i ti zajebavati. Znaš onaj vic o Zemuncu pred sudijom, koji, kad ga je već osudio zbog provale, pita: Ajd’ sad, bogati, reci mi kako to da ti je promaklo da u ormaru stoji 50.000 maraka, njih si prevideo, a uzeo si neke sitne pare i televizor. A Zemunac kaže: E moj gospodine sudija, sad i ti, dosta mi je što mi se čitav Zemun smeje i sprda se na moj račun zbog toga."
       

    • Од Милан Ракић,
      Vikend analiza Jasmine Lukač-Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti.

      Da je ljudima koji su koliko zimus demonstrirali protiv vlasti neko rekao na šta će to sada izgledati, većina ne bi verovala. A izgleda kao dvostruki potpuni neuspeh – i političara u liku Dragana Đilasa i građanske javnosti u liku Jove Bakića.
      Potpuni neuspeh jer koliko u decembru više desetina hiljada ljudi je izašlo na ulice zbog krvave glave Đilasovog potpredsednika Borka Stefanovića. U junu zbog tri okrvavljene glave studenata iz Novog Sada jedva da se okupilo više stotina ljudi.
      Priča o prebijanju političkih neistomišljenika neslavno je potrošena, kao što su Saša Janković i Saša Radulović pre dve godine neslavno uništili priču o izbornoj krađi. I kao što tri godine ranije Ne davimo Beograd nije uspeo da od protivnika urbanističkog nasilja i mafijaške gradnje izraste u ozbiljnu političku snagu.
      Uzalud je sada neprestano ponavljanje poruka o nasilju nad neistomišljenicima. Raskorak između očekivanja i ishoda je toliko nesrećno veliki da dovodi samo do prihvatanja situacije.
      Drugi nivo poraza koji se tiče građanske javnosti se ogleda u slučaju Jove Bakića – nakon toliko reči o ogromnom dometu protesta na planu oslobađanja od straha, svesti o ugroženim političkim slobodama, nakon javnih peticija i izjašnjavanja univerzitetskih profesora, stvar se vratila na šta?
      Na saslušanje Bakića u policiji u svojstvu građanina, zbog intervjua u kome je rekao da se u Radioteleviziju Srbije ne upada bez dugih cevi.
      Koliko u februaru zbog Bakićevog saslušanja u policiji možda bi na ulice Beograda izašlo više od 50.000 ljudi, koliko ove subote pet hiljada bi predstavljalo neverovatan uspeh. I to uz navođenja svih mogućih razloga, kao što su ispitni rokovi za studente, raspust, velike vrućine i slično.
      I Dragan Đilas i Jovo Bakić kao ličnosti paradigmatične za protest mogu sami sebi za zahvale za poraz, priznali to ili ne. Prvi, jer se i dalje ne obraća građanima, koliko Vučiću samom, a i drugi iz istog razloga.
      Za razliku od njih, Vučić se jedino i isključivo obraća ne kamerama, ne građanskoj javnosti, niti protivniku Đilasu i drugima, već građaninu, prosečnom stanovniku Srbije, šta god o njemu u sebi mislio.
      Obraća se osobi koja nosi obuću od 2000 dinara, majicu od 500, koja krpi kraj s krajem, i koja je u stalnom očekivanju nekog sloma. Iznimno, Vučić se obraća i stranoj javnosti, ali pazeći da ne poremeti svoju glavnu publiku.

      Foto: BETA
      I zato je prvo što je Vučić uradio, ako se sećamo, kada su protesti počeli, bilo da se izravno obrati onima koji su demonstrirali, i da isključi druge političare kao suvišne.
      Jer, politički protest može da ima kao zahtev samo promenu vlasti, bilo da hoće vanredne izbore, bilo pre toga ostavke najviših zvaničnika, ali tu svakako moraju biti dve grupe političara koje se oko toga bore.
      Međutim, ako protest zovemo građanski to znači da se može tražiti svašta – smanjenje poreza, otkrivanje izvršilaca nekog zločina, ili rešavanje duga u švajcarskim francima.
      Kada su se na kraju Vučić i građani dogovorili da je protest ovo drugo, i Đilas i Savez za Srbiju su se upodobili tom okviru – tražeći svoja građansko-partijska prava u vezi sprovođenja izbora.
      I saveznici su prosto priznali poraz – da samo traže svoja prava od Vučića, da ga ne smenjuju, ali će to jednom sigurno uraditi. Jednom – kada?
      Posle onoliko usijanih govora na trgovima Srbije i dizanja lestvice očekivanja, posle onoliko zaklinjanja da je stvar još malo pa rešena.
      I, pošto se većina ljudi ne može toliko sekirati oko izborne procedure i medija, koliko političari, na kraju više nije imao ko da demonstrira.
      A izjave tipa da su demonstracije maraton a ne sprint, bile su vrh debakla. Njima su vođe protesta svoje pristalice “mamuzale” na, u dlaku isti način kao i vrh Srpske napredne stranke svoje, jer i naprednjaci obećavaju svojima kad ih dovoze na mitinge, bolju budućnost u nekom dugom maratonu, koji nije kratka trka.
      I kada je konačno glumac i član DS Branislav Lečić otvoreno rekao da protesti više nemaju smisla, onaj ko je iz Saveza za Srbiju ili van njega, izvršio pritisak da povuče tu izjavu, učinio je toj grupaciji medveđu uslugu.
      Naterao je Savez za Srbiju da najotvorenije pokaže kako osim tog protesta u nestajanju nemaju ništa drugo da pregrme do proleća i izbora 2020.
      Da li su stvari mogle biti drugačije? Da li je Jovo Bakić i javnost koju predstavlja mogla da izvrši drugačiji, bolji uticaj na minuli društveni tok? Na čemu Bakić temelji prizivanje Revolucije karanfila, navodeći primer kada su protugalski oficiri izvršili vojni puč u tom intervjuu za NIN koji je morao da objašnjava “korektnim” policajcima?
      Da li Bakić ima priliku da razgovara sa srpskim oficirima, bivšim i sadašnjim, i da možda primeti, da su to vojnici jedne teško poražene države, te da bi, ako se o cevima radi, pre cev okrenuli i pucali sebi u glavu kao seljak-plemić iz poslednjeg romana Mišela Uelbeka, nego što bi pokušali da utiču na istoriju?
      Đilasu sada ostaje isto što i Zoranu Đinđiću pre 20 godina. A to je da razmišlja o ličnosti koja bi, kao nosilac parlamentarne ili bojkot liste, mogla da pokrene i pridobije podršku, i to "Jovo, nanovo", sa nekom novom temom.
      To ne bi trebalo da bude tako teško, Đinđić je, mladim ljudima sa kojima je voleo da raspravlja o politici, dugo pre nego što je to lansirano na političkoj sceni, tvrdio da je Vojislav Koštunica idealni kandidat protiv Slobodana Miloševića.
      Kako se prepričava, objašnjavao je da je to zato što Koštunici izgleda kao da nije preterano stalo do kandidovanja, deluje kao profesor koji uvek može da zabije nos nazad u svoje knjige.

      Foto: BETA
      Đilasu bi potraga za kandidatom – profesorom koji izranja iz knjiga i nije mu stalo do para i moći - trebalo da padne još lakše nego Đinđiću. Jer Đilas mnogo lakše podnosi da bude čovek broj dva. To je dokazao i kada na velikom mitingu opozicije 13. aprila nije govorio, prepuštajući tu čast svom nekadašnjem partijskom šefu Borisu Tadiću.
      Taj Đilasov nadkandidat možda bi mogao da bude baš i Jovo Bakić, čime bi se postigao veliki dramski obrt i “pomirenje” dva pola protesta, jednog koji pripada opoziciji, i drugi uticajnoj javnosti.
      To bi označilo prećutni pakt onih koji ne misle dobro jedni od drugima, ali samo zajedno mogu da potvrde tačnost svog polazišta da je vlast represivna i diktatorska.
      Uzgred, to bi možda i sačuvalo od teškog raspada i Savez za Srbiju, budući da bi i dalje svi (Vuk Jeremić, Boško Obradović) ostali u trci za kasnije – nakon što nadikandidat uspe ili propadne na izborima.
      Jovo Bakić bi dobio životnu priliku da proveri koliko mu je naučna postavka tačna, što naravno, zahteva i lični doprinos. Mogao bi da proveri svoj zaključak da su Đilas i Vučić dva lica istog establišmenta, i da nešto uradi iznutra.
      Nešto slično kao što je uradio kada je svojevremeno objavio da mu je Vučić po dolasku na vlast 2012. pokazao dosije Ivice Dačića sa zabeleženim spornim kontaktima sa povezanim sa kriminalom.

    • Од Милан Ракић,
      POSTAVLJA SE PITANJE ŠTA ĆE VLADIN AVION U FORMALNOM VLASNIŠTVU BIA? ZAŠTO JE NJEGOVA CENA DRŽAVNA TAJNA? I ŠTA ĆE TIM POVODOM REĆI DRŽAVNA REVIZORSKA INSTITUCIJA KOJA BI, PO ZAKONU, TREBALO DA KONTROLIŠE I TROŠENJE SREDSTAVA SLUŽBE? OSIM, AKO SE, POŠTO JE PRODAVAC KUPAC GALENIKE, NIJE POSTIGLA NEKA "KOMBINACIJA"

      Nekad, u vreme socijalizma, posebno u JNA, svaka sitnica je proglašavana za državnu i vojnu tajnu. Kod aktuelne vlasti ovaj trend je ponovo u uzlazu, a kulminaciju je doživeo famoznom kupovinom aviona "embraer legasi 600" za potrebe državnih organa.
      PITAJ ANU ZA AVION
      Da je državi potreban novi avion, nije sporno. "Lir džet 31a" (registarske oznake YU-BRZ, proizveden 1991. godine) ima dolet od samo 2.200 kilometara i nedovoljan broj mesta,

      a famozni "falkon 50" (oznaka YU-BNA, proizveden i u upotrebi od 1981) poznat je po čestim kvarovima.

      Oba ova aviona jednostavno ne zadovoljavaju potrebe državnih organa. Upravo "falkon 50" u kome udobno može da se smesti i putuje 12 putnika, često je bio u žiži javnosti zbog tehničkih problema, a koristio ga je Aleksandar Vučić, bivši predsednik Srbije Tomislav Nikolić, nekadašnji premijeri Mirko Cvetković i Ivica Dačić... Ovaj avion je posebno "taličan" za sadašnjeg ministra spoljnih poslova Dačića: poslednji put je morao da prinudno sleti u Atinu zbog pregrevanja akumulatora i direktne opasnosti da eksplodira.

      Dačić putuje "letećom krntijom" koja, bez obzira na redovno održavanje i poštovanje propisa i predviđenih servisa, uvek nosi potencijalnu opasnost zbog godina starosti, a novonabavljeni "embraer" stoji na aerodromu; očigledno je nabavljen za potrebe predsednika države Aleksandra Vučića iako mu je formalni vlasnik Vlada, preko svoje Avioslužbe.
      Izvesnu dozu humora čitavom slučaju, kada se otkrilo da je avion kupljen (treba priznati zaslugu za to specijalizovanom vazduhoplovnom portalu tangosix.rs, čiju su vest s početka septembra 2018. bezočno "ukrali" neki drugi mediji, uključujući dopisništva jedne ruske i jedne američke redakcije koje rade u Beogradu), dala je izjava Vučićeve savetnice za medije Suzane Vasiljević:

      "Vlada Srbije je vlasnik aviona, i kao takav na raspolaganju je ministrima i predsedniku države kada dobije odobrenje Vlade, to jest kada avion nije zauzet."
      Dakle, premijerka Ana Brnabić određuje kad Vučić može koristiti avion, a kad ne. To bi isto bilo kao da je nekadašnji premijer SRJ (avioni su nekad bili u sastavu Avio servisa Savezne vlade) Momir Bulatović zabranio Slobodanu Miloševiću da koristi "falkon" ili "lir džet", ili da, na primer, 2009. godine premijer Cvetković lupi šakom o sto i kaže šefu kabineta Borisa Tadića: "Ne može avion, treba meni, neka on putuje redovnom linijom". Takvo nešto je u domenu samo satiričnog portala Njuz.net.

      Avion "embraer legasi 600" je kupljen, obojen u oznake Srbije, čak ima i natpis "Republika Srbija" i oznaku YU-SRB. Slučajnu premijeru u javnosti imao je u oktobru u Turskoj, gde je Vučić putovao u zvaničnu posetu, kada su objavljene fotografije i snimci na kojima se vidi kako predsednik Srbije sa saradnicima izlazi iz letelice. Pre toga je jedan strani specijalizovani vazduhoplovni portal objavio istorijat aviona i gde je sve bio u upotrebi pod oznakom PT-SKW: kupio ga je u oktobru 2007. brazilski Aero-taksi Sao Konrado i 2013. prodao farmaceutskoj kompaniji EMS, a ona državi Srbiji, gde je registrovan u oktobru 2018. Dolet aviona je 6.000 kilometara i prima 13 putnika – jednog više nego "falkon 50" – s tim da ima tri salona i mnogo je udobniji.
      AVIJACIJA I FARMACIJA
      I tu počinje "zapetljancija". Najpre je u novembru 2018. Vuk Jeremić objavio da je avion kupila Bezbednosno informativna agencija (BIA) pod razdelom "poverljive nabavke" i bez tendera, a posada nije državna, nego je iznajmljena od "Pink aviation" (vlasnik kompanije Željko Mitrović). Na sve to, da nisu čista posla u pitanju, nadovezala su se i saznanja portala Insajder.net da je kompanija EMS, koja je prodala avion BIA, kupac Galenike. O kakvom poslu se radi, kolika je cena, da li su neke trange-frange kombinacije (tipa "Aneks maneks internešnal), pitanja su koja su kolala u javnosti i stručnim krugovima, ali su ostala bez odgovora. Da BIA ćuti o toj "poverljivoj nabavci" nije čudno, ali je zaćutala i Vlada, a premijerka Brnabić je dala objašnjenje dostojno svih izjava sa kojima istupa u poslednje vreme, u najmanju ruku je čudno i nerazumljivo.

      "Ja sam rekla da je to strogo poverljiva nabavka i bilo šta drugo da kažem, ja bih kršila zakon", bio je njen odgovor na sva pitanja o nabavci aviona. I onda je narodski konstatovala: "To nije avion Aleksandra Vučića ili Ane Brnabić, avion će ostati u vlasništvu Vlade Srbije".
      Od kojih para je BIA kupila avion i da li je bilo planirano budžetom za 2018, praktično je nemoguće saznati jer se u zakonu o budžetu više ne navode tačni razdeli za tu Službu. Zna se samo da je ona za 2018. dobila budžet od 5.305.654.000 dinara ili 51 milion dolara, a da je za njene "kapitalne projekte" izdvojen još 271 milion dinara, što je 2,6 miliona dolara. Zna se da svaka tajna služba u svetu ima crne fondove, stečene na razne načine, za potrebe tajnih operacija, pa ne čudi da se tako našao i novac za avion. Inače, cena novog "embraera 600" je 25 miliona dolara, dok se polovni, prema oglasima na specijalizovanim sajtovima, kreću od 4 do 14 miliona dolara. Trenutno je u ponudi aktuelan "embraer 600" proizveden 2006, za koji se traži 5,25 miliona dolara. Taj je proveo 4.303 sata u vazduhu i imao ukupno 1.603 leta. Avion BIA je, kada ga je prvi vlasnik prodavao farmaceutskoj kompaniji 2013, imao 3.880 sati u vazduhu i 1.565 letova.

      Let ovog aviona košta, zavisno od toga koliko ljudi putuje i kuda se ide, od 7.000 do 10.000 dolara, dok su troškovi godišnjeg održavanja od 800.000 dolara za redovno do 1,3 miliona ako su potrebne i vanredne intervencije. Sve to su podaci poznati javnosti pošto se u svetu svuda objavljuju. Ali za Vladu Srbije i BIA to predstavlja državnu tajnu. Kakvi su "bezbednosni aspekti" u pitanju, ne zna se. Međutim, zna se da je zbog novonabavljenog aviona naprečac svoj posao zaboravio i Direktorat za civilno vazduhoplovstvo u čijoj nadležnosti je registar svih letelica u Srbiji, koji je javni dokument. Taj registar je, slučajno (ako je tako, neko treba da odgovara jer ne radi svoj posao) ili namerno, poslednji put ažuriran 23. avgusta 2018. i u njega je upisano 445 vazduhoplova, bez "embraera 600", koji je registrovan u oktobru. Tako ispada da, prema zvaničnim državnim registrima, taj avion ne postoji.

      Naravno, neminovno se postavlja pitanje – šta će u formalnom vlasništvu BIA taj avion, koje je obrazloženje za kupovinu i šta će tim povodom reći Državna revizorska institucija koja bi, po zakonu, trebalo da kontroliše i trošenje sredstava Službe. Osim, ako se, pošto je prodavac kupac Galenike, nije postigla neka "kombinacija" tipa one scene iz filma "Ko to tamo peva", kad seljak kolje prase, daje ga Paji Vujisiću i kaže: "Ako imate vremena, kupite mi (u Beogradu) džak soli, pa ćemo prebiti od ovoga", a ovaj odgovara, nakon što je otpio podugačak gutljaj rakije iz flaše: "Jašta, brate".
      Nekad bilo, sad se ne pominje
      Sam Vučić je 2015, želeći da pokaže svoju skromnost i odlučnost da štedi, izjavio: "Ne, u ovom trenutku nemamo ni pravo ni novac da kupujemo novi državni avion, a ako hoćete, i ne dam pare. Država će o tome moći da razmišlja kad budu povećane plate u javnom sektoru i penzije, takav avion bi koštao oko milijardu (9,7 miliona dolara) dinara. Mi tu milijardu dinara nemamo, ako avion radi, radi, ako ne radi, naći ćemo neki drugi način da putujemo. Prioritet države je da ojača vojsku, kako bi se piloti, koji treba da štite građane, osećali bezbedno i da je to važnije od toga kako će državni vrh putovati. Suočavamo se sa tim da šta god uradite, nije dobro. Da kupimo novi avion, zar ne biste rekli – kupujete avion za vas dok narodu smanjujete plate."
      U međuvremenu, deficit je smanjen, Vučić se hvali velikim suficitom u budžetu, povećanjem plata i penzija i najavom još većih, pa je čudno zašto se onda avion, koji je stvarno neophodan, nabavlja tajnim kanalima.
      Simbioza
      Pored otkaza prouzrokovanih kvarom tehnike, "falkon 50" je 2015. imao i jedan problem uzrokovan ljudskim faktorom, i to kad je Tomislav Nikolić njime leteo za Vatikan, pa se morao vratiti zbog naglog propadanja aviona. Zvanična priča je bila da se prosuo sok, pa se tokom brisanja slučajno uključio prekidač zakrilca za sletanje, što je, pri toj brzini, moglo biti kobno. Iskusni kapetan Petar Romčević, bivši pilot MiG-21, na vreme je reagovao, isključio motore da zakrilca ne bi pukla od opterećenja i posle poniranja i smanjenja brzine uvukao zakrilca i startovao motore.
      Prema izvorima iz Avio-servisa Vlade, krivac za to je pilot ER Pinka, jedan od onih iz ove firme koje su posle dolaska Vučića na vlast počeli da dovode u Avio-servis. On je, naime, metalnim kaišem sata zakačio poklopac prekidača i otvorio ga, što je posle, tokom brisanja, dovelo do aktiviranja zakrilaca.
      Zašto piloti ER Pinka u Avio-servisu – izvori tvrde da je to rađeno da bi ostvarili dovoljan broj časova naleta za dalje doškolovavanje na većim avionima i kad su to postigli ponovo su se vratili u matičnu kompaniju. Zato ni ne čude tvrdnje da oni sad voze "embraer" BIA, a ne piloti Avio-servisa.

       
    • Од Милан Ракић,
      "KOD VUČIĆA JE SVE FIKCIJA, ON PRAVI INVERZIJU REALNOSTI VEĆ PET GODINA. SVE ŠTO ON RADI DRUGIMA, GOVORI DA DRUGI RADE NJEMU. NJEGA NAPADAJU MEDIJI, MI SMO NASILNICI, LOPOVI, FAŠISTI, MI VREĐAMO, LAŽEMO... A TI NAZOVIMEDIJI NAPADAJU ISKLJUČIVO OPOZICIJU I NJEGA VELIČAJU. NAŠE ČLANOVE TUKU NA SVAKOM KORAKU, NAS SAM PREDSEDNIK NAZIVA OLOŠEM, DRUŠTVENIM TALOGOM... MISLIM DA JE POČEO DA BRKA KAD JE U REALNOM SVETU, A KAD U TOME ŠTO ON POKUŠAVA DA PRAVI"

      Kako kaže za "Vreme" Dragan Đilas, nekadašnji gradonačelnik Beograda i sada predsednik Stranke slobode i pravde (SSP), Skupštinu ne prati i ne sluša šta se tamo govori. Kaže da nije slušao ni kada je opozicija bila u Skupštini, "pošto to nije imalo nikakvog smisla, a pogotovo nema sada". Ipak, kada je reč o tzv. "kosovskoj" sednici, jasno je da je detaljno upoznat o zbivanjima u parlamentu.
      "Desilo se ono što smo očekivali, napravljen je cirkus da bi se pokušalo da se uvede opozicija u parlament na raspravu o Kosovu, prvu posle šest godina – bez ideje, bez platforme, bez plana, bez ovlašćenja predsedniku da on vodi pregovore", kaže Đilas.
      "Na osnovu čega ih vodi, kad to nije njegova nadležnost? Video sam da su na galeriji zajedno sedeli g. Radoičić i g. Milojević, a da su pored njih sedeli ambasador EU i ambasadori nekih zemalja koje su priznale Kosovo a koje je izdalo poternicu za g. Radoičićem. Zato smo mi kao SSP insistirali, u Deklaraciji o pomirenju, na saradnji dve policije i dva tužilaštva. Nekad su ljudi koji su danas na vlasti hteli da naprave sigurnu kuću za Ratka Mladića, a sada prave sigurnu kuću za razne kriminalce u Srbiji. Isto to se dešava i na Kosovu, samo obrnuto. U zemlji u kojoj nema slobode, u kojoj nema slobodnog izjašnjavanja građana, gde se ljudi prebijaju po ulicama, u kancelarijama predsednika opštine – nema parlamenta, niti je moguće da ga ima. I to se pokazalo tri dana ranije, kada je bio organizovani linč na sudiju Miodraga Majića u parlamentu Srbije. Nije to ustao Marijan Rističević i nešto pričao, nego je pričao i Martinović, pa je sišla i Maja Gojković da i ona priča. Očigledno je da su dobili naredbu od Aleksandra Vučića da svi govore o čoveku čiji je ‘greh’ bio u tome što je rekao da pre donošenja jednog zakona treba da se održi javna rasprava i izneo svoj stav. Sa tim stavom se, inače, ja kao običan građanin ne slažem. Naprotiv, smatram da je doživotna robija za te neljude koji naprave takve zločine, da siluju i ubiju dete, preblaga kazna."
      "VREME": Zašto onda poslanici, koji su sad kod vas u stranci, nisu glasali za ovu promenu krivičnog zakonika? DRAGAN ĐILAS: Ti poslanici će do kraja mandata ostati samostalni, a ne poslanici Stranke slobode i pravde, jer mi na izborima nismo učestvovali. Ali oni su se obavezali kroz Sporazum sa narodom da će bojkotovati parlament i shodno tome ne mogu da glasaju ni za jedan zakon, pa ni za ovaj.
      Bilo je onih koji su tada prekinuli bojkot. Jedni su slagali građane jer su potpisali da neće tamo biti dok se ne ispune zahtevi koje smo postavili. Drugi nisu potpisali Sporazum sa narodom. Reč je o nekoliko pojedinaca koji su opozicija i koji su smatrali da treba da su u parlamentu. To je njihovo pravo.
      A čemu onda sazivanje te sednice, ako je sve to bilo besmisleno? Što je to bilo potrebno Vučiću? To je pitanje za Vučića. Ja mislim da mu je bila potrebna još jedna govornica, još jedna mogućnost da priča dva sata i da dâ deset izjava na razne teme. Zašto svaki dan negde ide, nešto priča, obilazi, slika se, komentariše 15 stvari? Zato što čovek živi kao u Matriksu – živi u virtuelnom svetu medija i mediji su mu sve. On vlada medijima, plus parama i pritiskom na ljude, raznim ekipama koje idu po Srbiji i prete. Ne vlada rezultatima, pošto ih nema. To je bio još jedan igrokaz i uvek mi je zanimljivo da ljudi misle da, ako uđu u parlament i nešto mu kažu u pet minuta, da će to, kao, nešto da promeni. Šta ćeš tamo, čoveče? Slušaš ga dva sata i 20 minuta, čovek ne odgovori ni na jedno pitanje. A što se tiče Kosova, mislim da je vrlo jasno šta je Aleksandar Vučić radio u ovih šest godina. On je 2012. obećao neke stvari, ne da bi Zapad podržao njega da pobedi, pošto ne glasa Zapad, glasaju građani Srbije, nego da bude prihvatljiv ako pobedi.
      Otkud znate da je obećao i šta je obećao? Vidim po tome šta je radio. Ne treba tu neka velika pamet. On je prvi deo toga što je obećao realizovao kroz Briselski sporazum, a što Boris Tadić nije hteo da prihvati – da povuče državu Srbiju sa severa Kosova. On je to uradio, a u isto vreme je tražio određeni vremenski rok da bi doveo Srbiju do toga da prihvati nezavisnost Kosova na ovaj ili onaj način. Možda ne formalno, ali suštinski da.
      Čekajte, DS je tada podržao Briselski sporazum? Ne, svaki poslanik je glasao po svojoj savesti o Briselskom sporazumu. Jedan deo ljudi je glasao "za", jedan deo – ne tako mali – glasao je "protiv", a jedan deo je izašao iz sale. Ali, ova država je potpisala Briselski sporazum i taj sporazum obavezuje svakoga da ga poštuje i da se u skladu sa njim ponaša. Možemo mi kao država, možda, jednog dana da pokrenemo zahtev da se taj sporazum poništi, ali ne možemo da kažemo da nećemo da ga primenjujemo. Nakon Briselskog sporazuma, Vučić je planirao da podigne ekonomski standard građana, da plate sa 380-400 evra porastu na bar 600 – sećate se da je odmah pričao o 500 evra – i da Srbima 2017. kaže: gospodo, ili ćemo da prihvatimo prećutnu ili zvaničnu nezavisnost Kosova ili ćemo ponovo da se vratimo u ono vreme, onakve plate, onakve životne uslove, očekujući podršku građana za to. Pošto se to nije desilo, i nije mogao čak ni kroz svoje medije da građanima proda priču da se u Srbiji živi bolje, jer se ne živi – pustite statističke podatke ili MMF ove priče i slične stvari koje nisu realan život – onda je pokušao razmenu teritorija. Njima Preševo i Bujanovac, a on je tražio zauzvrat sever Kosova na koji bi, da je u svom planu uspeo, ušao kao veliki oslobodilac. Očigledno je da je Tači to prihvatio. Međutim, Haradinaj i druga ekipa nisu, kao što nije prihvatila ni Nemačka zbog obećanja koje je dao 2012. godine. Makronu i Trampovoj administraciji možda i može da ponudi nešto novo, njima ništa nije obećao, ali Angeli Merkel ne može. I tako je taj plan propao i on danas više nema ništa da ponudi.
      On je u Skupštini ponudio dva scenarija – da Kosovo bude priznato u celosti ili da se primeni taj njegov "neviđeni" plan. To što čovek priča, isto je kao kad maše ljudima koji njemu ne mašu, pa onda kaže "neki mašu, neki ne mašu". Kome mašeš, čoveče? Kod njega je sve fikcija, on pravi inverziju realnosti već pet godina. Sve što on radi drugima, govori da drugi rade njemu. Njega napadaju mediji, mi smo nasilnici, lopovi, fašisti, mi vređamo, lažemo... A ti nazovimediji napadaju isključivo opoziciju i njega veličaju. Naše članove tuku na svakom koraku, nas sam predsednik naziva ološem, društvenim talogom... Mislim da je počeo da brka kad je u realnom svetu, a kad u tome što on pokušava da pravi. Govori o tome da se povećava zaposlenost, a ljudi pobegoše iz zemlje, kaže da ekonomski neviđeno napredujemo. O čemu pričaš, čoveče? Pa 2014. je Vučić otvarao proizvodnju mercedesa u Ikarbusu i kačio znak mercedesa na autobuse. Pet godina kasnije grad je kupio turske i kineske autobuse. Mercedesa nema. Mercedes je bio fikcija, kao što je ekonomski napredak Srbije fikcija.
      Vi ne mislite da zemlja ekonomski stoji bolje? Zemlja ekonomski stoji katastrofalno.
      U odnosu na 2012? Pogledajte koliko se povećao broj ljudi koji odlaze, a, za razliku od Hrvata, nismo ušli u EU pa da možemo da se zaposlimo u bilo kojoj zemlji Evrope. Kada to pogledate, biće vam jasno koliko je gore. Ili hajde da pričamo u brojevima. Dug 2012. je bio 15,4 milijarde evra, a sada je 23,4 milijarde. Da li je 2018. bio najveći spoljnotrgovinski deficit u poslednjih ne znam koliko godina?
      Vratio se taj deficit negde na nivo iz 2012. Ali u ovoj godini deficit raste i preći će i taj nivo iz 2012. Od 15 najvećih izvoznika iz Srbije samo jedan je počeo da radi u mandatu ove vlasti. Pad nezaposlenosti je posledica promene statističkog obračuna, to jest načina kako se računa broj nezaposlenih, i ogromnog broja ljudi koji odlaze iz ove zemlje.
      Samo zbog toga? Nema napretka u zapošljavanju. Jesu li porasli prihodi od poreza i doprinosa na plate? Nisu, zato što nema novih zapošljavanja, a i to što se zapošljava, to je na malim platama i prihodi države su minimalni jer se, kao što znate, ne plaća porez do određenog iznosa. Kad pričamo o ekonomskoj poziciji Srbije, ona je neodrživa. Po svemu sudeći, EPS je u prošloj godini bio ili na nuli ili u minusu, što je skandal. EPS treba da vuče pola Srbije. Telekom je povećao svoj dug na 91 milijardu dinara, odnosno na 750 miliona evra. Uskoro će taj dug biti na nivou njegove ukupne vrednosti.
      Pa i oni mogu da kažu da su investirali, evo, kupili su Kopernikus... Hoćete da kažete da je ta investicija zasnovana na ekonomskoj potrebi, a ne na političkoj? Da je to što je Telekom dao pare privatnom kablovskom provajderu, a on zatim kupio dve televizije, ekonomski potez? To nema veze sa ekonomijom. To je politička odluka Aleksandra Vučića. Ta vrsta investicije nije isplativa. Ovi krediti koje smo uzeli ili dogovorili sa Kinezima mislim da su već na nivou od 3,5 milijardi, za razne projekte. A sad im se obećava i metro. Kako mislite da gradite metro bez tendera, jeste li poludeli?
      Da li je postojao tender kada ste vi hteli da pravite metro sa Francuzima? Sa Francuzima je bio potpisan međudržavni ugovor po kome bismo od njih kupili vozove i elektro-opremu za 350 miliona evra. Prihvatili smo da tu ne bude tender iz prostog razloga što ne može niko da vam proda voz mimo cene koju su davali u ostalom delu sveta.
      Dobro, da li bi bio tender? Ne, za kupovinu vozova ne bi, ali nemojte da poredite te stvari, one su neuporedive.
      Pa, ako ćemo da gledamo princip... Pa niste u pravu, to vam govorim, nemojte da imate neka predubeđenja i da vas to ograničava u onome što radite. Znači, 350 miliona evra je bila procenjena vrednost kupovine vozova i elektro-opreme. To su vozovi koji se prodaju u celom svetu, i imate vrlo jasne reperne cene, ne može niko da vam naplati više. To vam je kao da kupujete automobile. Pa zna se koliko košta auto koji kupujete, ne može vam niko prodati punta za 20.000 evra. Francuska država je finansirala i izradu studije i projekta metroa, plus bi dala 150 miliona evra za građevinske radove. Uz to, dobili smo pismo EIB a i EBRD a da će finansirati građevinske radove kreditom do 500 miliona evra. Bilo je i tad zemalja koje su htele da rade građevinske radove bez tendera, ali sam rekao da ne može. Ne postoji čovek koji može bez tendera da vam kaže kolika je zaista vrednost tako ogromnog građevinskog projekta kao što je metro.
      Po mojoj proceni, mi smo od Kineza uzeli kredite za građevinske projekte u vrednosti od oko 3,5 milijardi evra. Te poslove dobijaju kineske kompanije bez tendera. To je ogroman iznos, koji još uvek nije ušao u dug, pošto još te pare nismo povukli. Gradimo auto-puteve koji su besmisleni. Kakav auto-put od Niša do Prištine, šta će nam? Ne postoji potreba za tim. Kakav auto-put od Preljine do Pojata? To smo dali Amerikancima bez tendera. Behtel, 800 miliona evra. Koji je to saobraćaj koji zahteva taj auto-put? Zar nije bilo dovoljno da se, kao u Italiji recimo, napravi put sa po dve trake u jednom smeru? Nama je potreban auto-put od Čačka prema Užicu, jedan kraj da ide ka Novom Pazaru, drugi preko Užica ka Prijepolju. I u vreme prethodne vlade, postojalo je nerazumevanje za moje stavove. Ja sam se tada zalagao da se prvo napravi auto-put do Kragujevca, pa da se nastavi pored Kraljeva do Čačka. Ali ovde postoji uverenje da će, kada napravite auto-put, investitori automatski da pohrle. A to nije tačno. Kao što nije tačno da će Kuršumlija procvetati ako auto-put prođe pored Kuršumlije prema Prištini. Zaposliće se 20 ljudi na pumpi i još 20 na naplatnoj rampi. I to je to. Zar ne bi bilo bolje da smo napravili jedan kvalitetan, normalan put, a ostale pare uložili u one tri banje koje su propale, u poljoprivredu u tom regionu, u višu školu u Blacu...? Da podignemo ekonomiju tog regiona, pa kada neki turista iz, recimo, Skandinavije sleti u Niš, može brzo i kvalitetno da se preveze do tih banja. Tako se ekonomski diže neki deo Srbije.
      Vi znate da ja imam ozbiljna neslaganja sa stavovima MMF a o ekonomskom razvoju. Kakav razvoj, kad mi već sedam godina rastemo najsporije u regionu? Po Zavodu za statistiku, gde Miladin Kovačević na vrlo čudan način obračunava te statističke podatke – pa će jednog dana kada se promeni vlast biti interesantno pogledati kako se dolazilo do tih brojeva – rast BDP a u prvom kvartalu je 2,3 odsto. Dozvolite da iskažem svoju ogromnu skepsu prema podatku da je, uz pad industrijske proizvodnje od 1,9 odsto, rast BDP a 2,3. Pustite me priče o rastu građevine u januaru i februaru, ili poljoprivrede, a energetika nije porasla. Ekonomski nema nikakvih šansi da ova država napreduje u sledećim godinama. Ako je smanjenje plata i penzija način na koji se zemlja pokreće, hajde da ih smanjimo duplo više od onog koliko smo smanjili, pa da imamo razvojni bum. Naravno da je to besmislica. Nema obrazloženja zašto je minimalna plata lekara u Rumuniji 1960 evra, a naša minimalna 590, jer Rumunija ima 80 odsto veći BDP per capita od Srbije, a ne tri i po puta veći. Vi govorite o suficitu u budžetu...
      Ne kažem da je suficit dobar, nego da je onaj deficit iz 2012. bio neodrživ. Ne kažem da je bio održiv, iako je margina u EU tri odsto. Ja sam u to vreme sa svojim timom vodio grad i mi nismo imali te probleme. Drugačije smo radili stvari, verovatno je nama bilo i lakše, neću da grešim dušu. Ljudi stalno zaboravljaju da je Grad dobijao kredite bez garancija države, da je GSP, koji se danas potpuno raspao, bio prva firma u centralnoj i istočnoj Evropi koja je dobila kredit od EBRD a bez garancije Grada i Republike.
      Da li je pametno da se hvalite time kako ste ostavili GSP? Ne hvalim se, ali je u odnosu na ovo danas...
      Uvođenje "Bus Plusa"... "Bus Plus" je sistem koji i dan-danas radi, niko ga nije poništio.
      Rekli su da su veliki penali ako se izađe iz tog posla. To su besmislice, posle pet godina grad Beograd ima pravo da otkupi ceo sistem, posle 10 godina on postaje vlasništvo Grada. Ali džaba ja objašnjavam "Bus Plus", kada je slika o njemu davno kreirana.
      Konkurs na ćirilici, sa kratkim rokom, jedan ponuđač... A šta bi promenilo da je bio na latinici? Mi smo imali više zainteresovanih, ali su svi tražili garancije za to koliko ćemo minimalno da im plaćamo bez obzira na prihode. Turci su jedini prihvatili da rade i bez takvih garancija, i pokajali su se, kao i mi.
      Pokajali se oni, pokajali se mi, naplata je slabija... Šta je onda bila svrha toga? Svrha je bila pre svega da se uredi sistem. Ugovor za "Bus Plus" je bio takav da je služba kontrolora prelazila iz GSP a kod njih. To je 400 ljudi plus još nekoliko stotina koji su radili u sistemu prodaje koji nisu radili skoro ništa, osim što su slali fakture firmama koje su kupovale "markice". Ili dođe neko kod njih, dâ im menicu, oni mu daju karte za 300.000 evra, firma propadne i mi se ne naplatimo. Nažalost, samo jedan kontrolor je prihvatio da pređe u privatnu firmu, a onda se ispostavilo da po kolektivnom ugovoru ne možemo da otpustimo one koji nisu hteli da pređu. Ali suština je u tome da građani nisu hteli da prinose kartice automatu kad su ulazili u autobus, niti da ulaze na vrata na kojima piše "ulaz". Na 100 km od Beograda, u Novom Sadu, to prihvataju, u Beogradu ne. Korist od ovog sistema je informacija gde se svaki autobus nalazi pomoću GPS a. Kad smo to uveli, prestalo je potkradanje Grada od strane privatnih prevoznika, ali i GSP a. Više nismo plaćali polaske koji se ne realizuju, jer privatni prevoznik da dispečeru 500 dinara, on napiše da je autobus odradio pet krugova između prve i poslednje stanice, a on uradi četiri. To je sve automatski prestalo, ušteda je bila ogromna, građani su mogli da dobiju informaciju kad autobus stiže u njihovu stanicu, efikasnost je povećana, kao i bezbednost vozača, uvedena je mogućnost da saznate koliko ćete čekati sledeći autobus.
      Ali šta je onda bio problem? Problem je bio što je sve odmah napadnuto i što su naši prijatelji koji su danas na vlasti pravili lažne kontrolore, izbacivali žene sa decom i penzionere. Ali sve što sam naveo je manje važno od činjenice da smo mi pogrešili jer nismo pripremili građane za novi sistem. Smatrao sam da, kad postoji u celom svetu, biće prihvaćen i kod nas. To je moja greška kao gradonačelnika Beograda, trebalo je da mnogo ozbiljnije pristupim tome i da shvatim da u Novom Sadu svi hoće da uđu na prednja vrata, a da u Beogradu neće. Trebalo je da radimo sa ljudima, da objasnimo koristi sistema, da vidimo kako da ovladaju time, da prihvate sistem kao nešto što donosi dobro. Ne postoji nijedan grad u Evropi koji plaća manje od 8,5 odsto, koliko je ugovorio Beograd, ali je ispalo da su sad došli neki stranci koji će da otmu GSP. Sami smo krivi zbog toga.
      Pomenuli ste da Vučić živi u matriksu, ali se u izveštaju EK o Srbiji kaže da bi trebalo da postoji međupartijski dijalog. Kako razgovarati sa takvim Vučićem, i da li je to uopšte cilj? Pa to je jedan od zahteva protesta. Međustranački dijalog. Živimo u zemlji prepunoj tenzija, agresije, mržnje, u kojoj sutra nije moguće organizovati fer i poštene izbore, jer ko zna do čega bi dovele te tenzije. To je jasno, vidimo šta se dešava na lokalnim izborima. Da bismo došli do izbora, moraju da se smanje i tenzije i mržnja i da svi koji idu na izbore prihvate rezultate koje će ti izbori dati. Da bi do toga došlo, mora da se pregovara između stranaka opozicije i stranaka vlasti, kakva god da je vlast i kakva god da je opozicija, i ko god činio te stranačke pregovaračke timove. Na kraju krajeva, i Evropa je rekla isto što i mi. Ja to govorim još duže, ali protest je to rekao pre dva meseca. Evropa je rekla i da je parlament takav kakav je, da regulatorna tela ne rade svoj posao, da nije prihvaćeno ništa od preporuka OEBS a i ODIHR a od izbora 2016... U tom izveštaju sve piše. Čitao sam ga vrlo pažljivo i vidim velike razlike u ocenama koje su bile pre šest meseci ili godinu dana.
      A otkud ta promena? Posle sedam godina i milion primera, i Evropa je shvatila sa kim ima posla. Sami protesti su u tome pomogli jer su ogolili mnogo toga u ovoj zemlji. Pokazali su kakva je vlast, pokazali su i slabosti opozicije, pokazali su energiju građana. Mnoge stvari su se promenile u ovih šest meseci, mnogih još nismo ni svesni.
      Zašto je toliko pao broj građana na protestima? Idete danas (subota) u Kruševac. Šta ako tamo bude manje ljudi nego prvog dana protesta, pre pola godine? A što je to bitno? Nije pritisak broj ljudi. Ako tako gledate, najveći pritisak je bio 13. aprila, kada je po tim neutralnim procenama bilo 35.000 ljudi. Vučić zna da na njegovom protestu nije bilo više od 50.000, a doveo je 2000 autobusa. On zna šta to znači. Neki kažu da on ponekad pokazuje neke znake ludila. Da li je lud ne znam, ali znam da nije glup. On jako dobro zna da u Beogradu ima više od 100.000 članova stranke, a da ih na mitingu nije bilo ni 10.000. On zna da je u Smederevo doveo 70 autobusa i da je imao samo 3000 ljudi. Naravno, pošto je sve fikcija, sve je laž i manipulacija, prvo što kaže jeste da je iznenađen koliko je puno ljudi došlo. Kad Vučić kaže da je iznenađen velikim brojem ljudi, znajte da ih nema dovoljno.
      U redu, ali zašto je broj ljudi znatno manji na protestima sada nego pre mesec ili dva? Ne možete da očekujete da će ljudi da hodaju svakog petka ili subote iz nedelje u nedelju.
      Ali, hodali su, mesecima. Jesu, nekad ih je bilo više, nekad manje, najviše ih je bilo kada je bila šetnja za Olivera Ivanovića, pa sledeći put 13. aprila, pa će opet na jesen, ako se ništa u ovoj zemlji ne promeni. Ponovo će biti ljudi u velikom broju na ulici. Ta energija ne može da nestane, ona je tu. Ona je dovela da u Srbiji danas koalicija oko SNS a može pod ovakvim izbornim (ne)uslovima da dobije 43 odsto, a ujedinjena opozicija 41 odsto.
      Odakle taj podatak? Ima više raznih istraživanja.
      Dajte jedno. Pa imate vi u "Vremenu" istraživanja NSPM a Đorđa Vukadinovića koja objavljujete.
      Jeste li na njih mislili kad ste napisali taj podatak na Tviteru? I na njih, pošto ih ima još, samo su naručeni za klijente koji ih ne objavljuju. Verujem njima, a ne IPSOS u koji je, kad je Vučiću trebalo, davao DS u sedam odsto u Beogradu, a listi koju sam ja vodio 13,4 odsto. DS je dobio tri puta manje, naša lista 50 odsto više. Ne verujem ni Faktor plusu, koji uzme IPSOS ove podatke, pa ih malo promeni, stavi Nenada Popovića na 2,5 odsto i PUPS na 3,5, a oni nemaju zajedno jedan odsto. Ljudi ne znaju da se danas najveća opoziciona stranka zove "opozicija, ali ne znam za koga". Kada se radi istraživanje, vi na upitniku dobijete imena stranaka, organizacija za koje ćete glasati. Ako među njima nije ta stranka ili organizacija za koju ćete da glasate, onda se vi vodite kao "neizjašnjeni". I sve to znaju i u IPSOS u, samo što iz lukrativnih razloga to neće da saopšte. Brisanjem ljudi koji su za opoziciju ali ne kažu za koju stranku, procenat podrške koaliciji oko SNS a raste sa 43 na preko 50 odsto, ali to nema veze sa realnošću.
      Kada kažete da je opozicija na 41 odsto, to je uključujući te neizjašnjene ili ne? Da, 19 odsto ljudi kaže "opozicija, ali ne znam za koga". Onda ide Savez za Srbiju sa 15 odsto i tako dalje. Ti ljudi će izaći na izbore, i zato se zalažem da na izborima mora da bude jedna opoziciona lista. Nema druge. Ali, da bismo došli do tih izbora, moraju da se promene izborni uslovi i moraju da se promene mediji. Imate drastičan pad rejtinga vlasti u Beogradu. U ovom trenutku, 46 odsto građana smatra da grad ide u lošem smeru, a 36 odsto da ide u dobrom, i to po telefonskom istraživanju, koje je uvek bolje za vlast. Mislim da je taj odnos 50:30. Pedeset odsto Beograđana danas misli da grad ide u lošem smeru. I nema više tih izbora na kojima ova vlast može da pobedi u Beogradu. A ne bi pobedili ni u Srbiji jer danas oko pola miliona ljudi koji su glasali za Vučića nisu više sigurni da bi to opet uradili.
      A kako do pobede na izborima kroz bojkot izbora? Bojkot postoji da bismo dobili poštene izbore na kojima vlast nema ama baš nikakve šanse. Ali, u tom slučaju imaćete jednu stvar, koja je, realno, falila ovim protestima, a to je nešto što vas povuče – jedna stvar je kada se borite protiv nečega, a druga kada se borite za nešto što vam je uzeto. I 1996. i 2000. vlast je htela da otme pobedu. Ako Vučić raspiše izbore pod ovim uslovima, svi mi znamo da on ide u krađu izborne volje građana i da nam otima nešto što je naše. U tom trenutku se stvara taj dodatni motiv i, svestan toga, Vučić je odustao od prevremenih izbora.
      Čekajte, kako vam otima ako ne izađete na izbore? Zato što svi znaju da ti izbori nemaju veze sa slobodnim izborima i da otima mogućnost da mi iskažemo volju na njima. On čovek krade izbore. I to građani neće da dozvole, a neće ni Evropa. Evropa ne može da dozvoli da i dalje ima to što ima ovde. Jer, gde smo mi 30 godina posle raspada Jugoslavije i 20 godina posle bombardovanja Srbije? Johanes Han priča besmislice kad dođe ovde, pa onda dobije izveštaj u koji uđe sve ono što je napisala televizija N1 i oko čega se pravio lud prilikom posete Beogradu. Ali gospodin Han više neće biti na poziciji na kojoj je bio. Platili smo ogromnu cenu što neki ljudi koji su "dužili" Srbiju u ovom periodu na kraju nisu hteli da priznaju da je ovde gore nego što je bilo pre, jer bi priznali da su oni bili neuspešni. To je problem i zamka u koju su upali i MMF i svi ostali.
      Jedna stvar sa kojom se ne slažem u Izveštaju EK jeste da Srbija ide sporije ka EU nego što bi trebalo. Srbija zapravo uopšte ne ide ka Evropskoj uniji. Srbija se od nje udaljava. Jesmo li imali Sašu Jankovića za ombudsmana? Da li je sada napredak što je došao čovek koji se ne može uporediti sa Sašom Jankovićem? Jesmo li imali poverenika za informacije od javnog značaja? A da li ga imamo sada? Nemamo. Pritom vlast kaže da će i kad ga bude bilo on biti suprotnost Šabiću. A svi znamo da je Šabić sjajno radio taj posao. Da li su mediji 2012, uz sve što se dešavalo, ipak bili daleko slobodniji nego 2019? Jesu li sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, osim RTS a, bile tabloidne kao što su danas? Nisu. To je pitanje medija, a ne da li se svaka vlast bori da je mediji što manje kritikuju. To je u celom svetu tako. Jedna stvar je da se borite da vas neko ne kritikuje, da biste sutra imali više glasova, a druga da te medije koristite da napadate svoje političke protivnike i da ih masakrirate, kao i sve ljude koji drugačije misle.
      Koliko ste vi imali uticaja na medije tada? Priča ide da sam ja imao uticaj na medije zato što sam bio vlasnik Direct Media? A svi su zaboravili da Direct Media nema svoje pare, nego pare svojih klijenata, i klijent neće da dozvoli da se reklamira na televiziji gde mu nije isplativo. Ne možete vi da stavite reklamu tamo gde nema tiraža i rejtinga. I 2013. i 2014. imao sam Direct Mediu, ali su me mediji masakrirali.
      Dobro, šta se promenilo? To ja vas pitam. Ako sam preko tih budžeta, minuta i sekundi kontrolisao medije, kako ih nisam kontrolisao i posle 2012, kad je krenula haranga u "Kuriru" i na Pinku? Ta priča da time kontrolišete medije što imate medijsku agenciju i budžete klijenata na osnovu rejtinga usmeravate prema raznim medijima, jeste ordinarna budalaština.
      Uostalom, gde se uticaj video? Jesam li odlazio na B92 i imao emisije sa Danicom Vučenić, koje su se završavale maltene u potpunoj svađi? Ili sa Suzanom Trninić, Jugoslavom Ćosićem? Da li me je Olja Bećković štedela u pitanjima? Ona me pitala isto ovo što me vi danas pitate, a mogu da kažem da je ona moja prijateljica. Kako sam prolazio kad jednom u nekoliko meseci odem u "Beogradsku hroniku" kod Rade Đurić? Jesam li ja bio gost na Studiju B svaki drugi dan ili jednom godišnje?
      Da li je pametno da pominjete Studio B? Kako nije pametno, to je bila čista gradska televizija, nije se uopšte bavila politikom. Vodili su je Saša Timofejev i Nemanja Vranković. Na njoj su radili Danijela Šegan, Maja Nikolić... Što ih ne pitate da li sam ih ikad zvao i bilo šta tražio, osim što sam molio Timofejeva da vrati Sarapi emisiju koju mu je oduzeo jer je imao probleme sa alkoholom...
      Ne govorim u odnosu na ovaj sadašnji Studio B, ali je bio hvalospev vama. Ma kako je bio hvalospev, zašto to pričate, siguran sam da Studio B niste ni gledali. U kom delu je bio hvalospev?
      Generalno, na nivou televizije. Nemojte to "generalno", to vam je "Informer" i Vučićeva priča. Dajte vi konkretno, kako je bio hvalospev? Dajte podatke koliko sam puta bio na Studiju B, koliko su priloga objavili u kojima sam ja govorio?
      Hvalospev politici gradske vlasti. Oni su pratili šta se dešava u Gradu Beogradu, bili su gradska televizija, bavili su se gradskim temama, uopšte nisu imali visoku politiku. I imali su nekoliko puta veći rejting nego danas zahvaljujući kvalitetnim ljudima koji su tada radili na Studiju B.
      Generalno, cela koncepcija Studija B je bila takva. Ko god je gledao tada, može to da kaže. To nije tačno, niste u pravu. Uostalom, da biste to tvrdili potrebno je da razgovarate sa svim tadašnjim gledaocima Studija B. Jesam li ja bio na otvaranju svakog vrtića, svakih 10 kilometara asfalta, pingvinarijuma? Da li sam se slikao na otvaranjima mostova? Danas se slikaju kad stavljaju kućice za vrapce. Da sam se ja slikao na svemu što smo uradili, bilo bi me pet puta više nego što Vučića ima danas u medijima
      Radmilo MARKOVIĆ

×
×
  • Креирај ново...