Jump to content

Zašto su jake žene naporne?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Kada se žena nađe u ulozi koja joj se ne sviđa, ona počinje da se takmiči sa muškarcima, dokazuje se, protestvuje...

 

Ne frustriraju jake žene svoje partnere, već one nakon nekog vremena mogu da im postanu naporne - tvrdi psihoterapeut Zoran Milivojević. Ovu teoriju on objašnjava i potkrepljuje brojnim primerima, ali podseća i na iskustva njegovih kolega iz celog sveta.

 

Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka o ovoj temi je pisao i austrijski psihijatar Alfred Adler i to je nazvao „muški protest“. Adler je govorio o tome kako mlada žena, kad malo bolje sagleda svet oko sebe shvata da su muškarci u blagoj prednosti. Nakon toga ona se po pravilu oseća inferiorno, kao da je manje sposobna. Kad se žena nađe u ulozi koja joj se ne sviđa, ona počinje da se takmiči sa muškarcima, dokazuje se, protestvuje, pokazuje da može bolje od njih da radi neke stvari. I zaista, danas imate one žene koje su bolje od mnogih muškaraca na raznoraznim poljima. Čak je i sistem takav da su ih istisle iz tradicionalnih muških zanimanja - napominje Zoran Milivojević u intervjuu za BGonline.

Savremene žene se trude da budu samostalne, nezavisne od muškarca, ali neretko svesno ili ne one preuzimaju njegove uloge. Antički koncept objašnjava androgini karakter- muškarca koji je heteroseksualan, razvijen, nežan. On kuva, održava kuću, piše poeziju, bavi se naukom,dok žena neguje svoje ženske osobine - nežna je, privlačna, ali pri tom je i direktor velike kompanije, ume da bude oštra, pa i da komanduje. Problem sa androginim karakterom je što se u njemu izgubila prednost polnih uloga. U islamskom svetu su tradicionalne uloge, zna se ko je žensko, ko muško i teraju ih da odbace atribute koji pripadaju suprotnom polu. Po tom principu on treba da potisne ženske osobine i da ga bude sramota ako ih nosi i obrnuto. Kultura tako deformiše polne uloge. Kod adrogina postoji razmišljanje da ako su muško i žensko njima ne treba žena, ali kad su ljudi komplementarni, onda imaju potrebu za drugom stranom. Takva društva su mnogo skladnija.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zoran Milivojević kaže da je “ugovorni brak” koji je nekad bio vrlo čest i nije loša solucijakako bi se sačuvalo “zdravo tkivo porodice”.

 

Takve ljude upoznaju i spoje roditelji, od malih nogu su pripremljeni da će se to dogoditi. Raduju se tome, pa iako se ne partneri međusobno ne poznaju dobro, oni dobro finkcionišu jer on igra ulogu muškarca, a ona žene i te uloge su komplenmentarne. Njih dvoje tako prave tim u kome su jasno podeljene uloge. Među njima zaljubljivanja po pravilu nema, emotivno se povezuju vremenom, rađaju se deca i gradi ljubav. Takvi parovi su biloški produktivniji, imaju koncept porodice i to su društva u kojem ima dece. Društva u kojima želimo da ostvarimo svoje potencijale i razvijamo se kao ličnosti su dosta narcisoidna. U njima se rađa malo dece, ljudi se “nalaze”, ali i razilaze.

Dve jake ličnosti mogu ostvariti zdravu porodicu - kaže Zoran Milivojević, ali i dodaje da je naročito važno da se oboje slažu oko temeljnih životnih vrednosti i oko toga kako brak treba da izgleda

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Jaki ljudi se ne takmiče između sebe, oni već znaju da su jaki. Dokazuje se onaj koji sumnja u sebe i svoje kvalitete. Sve te jake žene nisu samo žene, već su pomalo i muškarci pošto su preuzele delove muških polnih uloga. Muškarci se pored njih možda osećaju malo nepotrebno ili nekorisno, pošto nemaju ulogu nekoga ko je glava porodice, ko treba da zarađuje, donosi “lovinu i novac” jer ona više zarađuje od njega. Takve žene, bez obzira na svoje ljudske osobine, obično imaju i neku svoju romantičnu predstavu o tome da će ih on držati za ručicu, voditi, zabavljati… Kao takve, one muškarcu umeju da budu malo naporne. Ako je ona dama, onda on mora biti džentlmen. U realnom životu on treba da se vrti oko njenih želja, potreba i kaprica. Pravi dženlmen kaže: “Vaša želja je za mene zakon”. Dešava se da kad on u vezi postane džentlmen, žena počinje da ga prezire jer je to znak njegove slabosti (a ona bi ona htela muškarca koji bi je povremeno odbacio da bi ona patila za njim). Kako joj džentlmen nudi sigurnost i prihvata je, ona više nema taj momenat izazova. Postaje joj sve obično i dosadno. Muškarci kažu da je među takvim jakim ženama mnogo fenomenalnih osoba koje su lepe i zanimljive, ali su im nekad jako naporne. Dok je zaljubljen, muškarac se jako trudi oko nje, ali vremenom shvata da je ona super, ali i da mu ta vrsta veze ne odgovara. Tad hoće da ode od nje ili zaista odlazi kad mu se sve to smuči.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li žene mogu nešto da promene da do toga ne bi došlo?

 

One mogu da se isprave, a za to postoje dva preduslova. Jedan je da on shvati da postoji problem i da on ima deo odgovornosti za to, i nakon toga da počne da radi na sebi. Ali, ona se često zakači za konstataciju da je on bio “pogrešan muškarac”, i nakon što se trudio, postao je u njenim očima slabić koji nije izdržao. Upravo je problem u tome jer ljudi ne uče u ljubavi,sve greške pripisuju drugoj strani, veruju da će se pojaviti neko bolji i najčešće kažu da biraju pogrešne partnere.

 

https://stil.kurir.rs/porodica/67221/dr-zoran-milivojevic-zasto-su-jake-zene-naporne

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, JESSY рече

ona više nema taj momenat izazova. Postaje joj sve obično i dosadno.

Мислим да сам добио одговор на питање зашто жене (поједине) бирају мушкарце од којих се ''сутра'' разводе и то све зато што ти мушкарци буду алкохоличари, а онда и зато што бију те своје жене. Увек сам се питао, па шта је требало таквој лепотици, још и доброј мајци, да се уда за билмеза који пије, који је туче, злоставља психички и физички.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је истина, али ако говоримо о биолошком човеку. Са хришћанске стране гледишта, жена нема потреба да се доказује ако је једно са мужем или обратно. :) 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ko su jake žene?

Možda ne mislimo svi na isto?

Svaki čovek je mikrokosmos,a mi volimo nekako ljude da smeštamo  u neke kategorije,pogotovo teoretičari,analitičari svega i svačega.

jake žene ne postoje,izmislili su ih slabi muškarci:)

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Плаво Небо рече

Мислим да сам добио одговор на питање зашто жене (поједине) бирају мушкарце од којих се ''сутра'' разводе и то све зато што ти мушкарци буду алкохоличари, а онда и зато што бију те своје жене. Увек сам се питао, па шта је требало таквој лепотици, још и доброј мајци, да се уда за билмеза који пије, који је туче, злоставља психички и физички.

Hmmm, pojasni malo, molim te. Misliš da se udaju za takve jer im je dosadno u životu, pa izazov pronalaze u privremenom ili stalnom trpljenju batina?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 37 минута, ГрешниСлуга рече

Ово је истина, али ако говоримо о биолошком човеку. Са хришћанске стране гледишта, жена нема потреба да се доказује ако је једно са мужем или обратно. :) 

Неки људи никако да скапирају да има нешто изнад биологије, отуда и ове километарске приче "мушкарци против жена".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 22 минута, ninaana рече

pa izazov pronalaze u privremenom ili stalnom trpljenju batina?

Не верујем у то, него ми није јасно како то да се удају за ''проблематичне'' типове.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Плаво Небо рече

Не верујем у то, него ми није јасно како то да се удају за ''проблематичне'' типове.

 

пре 2 минута, Плаво Небо рече

Не верујем у то, него ми није јасно како то да се удају за ''проблематичне'' типове.

Жене не воле досаду, жене хоће заштиту, сигурност...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Плаво Небо рече

Не верујем у то, него ми није јасно како то да се удају за ''проблематичне'' типове.

Skoro niko na početku ne pokazuje da je alkoholičar i nasilnik. Glume finoću, džentlmenstvo, umeju da šarmiraju, manipulišu... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bokisd,
      Super �ena
      SUPERZENA.B92.NET �enski portal - Super �ena Mozemo mnogo da naucimo od prica svih ovih zena.
    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
×
×
  • Креирај ново...