Jump to content
  1. Благовесник

    Благовесник

  2. Лидија Миленковић
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Bokisd,
      Super �ena
      SUPERZENA.B92.NET �enski portal - Super �ena Mozemo mnogo da naucimo od prica svih ovih zena.
    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan.
      Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu.
      Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina!
      Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država. uloga majke i oca
      Na pragu smo, međutim, ulaska u neko sasvim novo doba – da li je to zbilja početak new age u zapadnoevropskom svetu? Patrijarhalno vreme koje je u hrišćanstvu trajalo dve hiljade godina – a u drugim delovima sveta, u drugim civilizacijama i religijama (Indija, islamske države) još traje – na samom je kraju svoga dugog postojanja, sa neznatnim izgle- dima na oporavak ili povratak starom. U Srbiji, koja se doskora smatrala prilično konzervativnim društvom, sa još mnogo ostataka starog načina mišljenja, osećanja i življenja (pozitivnim i negativnim slojem paganstva), duh novog doba već je dobrim delom prodro u srpski narod i u srpsku porodicu. Neprirodno brzo prodire uticaj Zapadne, sve brže tehokratske civilizacije koja, koliko god bila ubrzana i na Zapadu, tamo manje oštećuje daleko bolje prilagođeno zapadno društvo na nove načine života, nego što je to bilo pripremljeno u konzervativnom, i u isto vreme neubedljivom socijalističkom društvu Srbije.
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
×
×
  • Креирај ново...