Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
goranger

Marlon Brutal - Vera mi je pomogla da prebrodim teške situacije u životu

Recommended Posts

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од vetrometina,
      Poštovani,
        Prvo da se izvinim što vam ovim putem traćim vreme veoma dugačkim pismom, ali mi je potreban savet i pomoć.   Pre nekoliko godina, posle svojevrsne humanističke indiferentnosti ka religiji, sve sam više osećao unutrašnju potrebu ga ispunjenju duhovnog kratera, koji je u meni rasao iz godine u godinu. Pre toga sam se uspešno izborio sa anksioznošću i depresijom, ali su posledice bile strašne. Po prirodi sam bio samodestruktivan čovek. Taman izgradim nešto lepo, i kad moram da zakucam 'poslednji ekser', srušim sve kao sneška. Ostala mi je velika duhovna nestabilnost i krater. U međuvremenu sam stabilizovao život, stvorio porodicu, imam stabilan posao, krov nad glavom, egzistencija mi svakako nije ugrožena. Dete zdravo, Bogu hvala. Međutim, krater u meni je ostao, a mogao je donekle da ga samo ispuni katarzis koji je proizašao iz umetničkog iskustva. Potom sam počeo pre 3-4 godine nekako da svraćam u crkvu na večernje, a nekad samo da posedim tamo koji sat i jedan dan sam osetio nešto slično osećanju, kad pročitam nešto vrhunsko. Nešto apsolutno. Nešto što mi se učinilo kao da sam ujedno slobodno individualno biće i ujedno rasut u apsolutno postojanje. Apsolutno smirenje i stanje upotpunjenosti    E, da sad pređem na stvar   Tada sem se i registrovao na jedan pravoslavni forum (ne ovaj vaš) i počeo da prikupljam teološku literaturu (zbog navike na određeni diskurzivni standard, teško mogu da 'svarim' patos i opšta mesta koja se provlače po crkvenim internet sajtovima). Počeo sam malo da čitam Hopkovu Pravoslavnu veru, Pavla Raka, Loskog, Berđajeva itd.    Ali, kao i kod većine naših vernika, i ja se teško suočavam sa diskrepancijom sekularnog i religioznog iskustva.   Što sam više učestvovao u našoj zajednici, bilo virtuelno bilo lično, nailazio sam na sve, samo na smirenje ne. Naleteo sam opsesivnost sa sablažnjivanjem, odnosno kako napraviti neki 'revnosni štit' kojim bi se odbranili od svega, pop kulture koja 'sablažnjuje', vrhunski jazz u kome je 'previše strasti', golih pozorišnih umetnika kojih penisi nas 'teraju od Boga', ukratko, ogromno histerije.    Pa me spopadaju što nisam crkveno venčan, što dete nije kršteno, što slušam 'zapadnjačku' crnačku muziku u kojoj je previše strasti  i koja je zbog toga antihrišćanska. Pobogu, jedan od mojih jutarnjih rituala posle molitve za zdravlje najbližih je tradicionalno brijanje. Uživam u mirisu sapuna za brijanje ujutru. Uživam u šolji zelenog čaja dok čitam vesti. Ne čitam samo crkvenu literaturu, a i kad pročitam nešto poput Paklene pomorandže Burgess-a, ne osećam se ništa udaljenije od Boga, iako je knjiga prepuna nasilja. Da li stvarno mora svaki mali užitak da znači greh i  da li moramo da živimo život opšte askeze?   Imam problem, kako spojiti veru sa današnjim tempom života. Koliki je problem, kada organizuješ sve putem smartfona i Guglovih servisa, koliko uključiti dete u crkveni život i kako 'pogoditi' pravu meru, pošto želim da postane sve, samo ne fanatik (a u svakoj zajednici, iako najčešće presudan, nažalost lični primer nije dovoljan. Razlika je ako se 'vratiš' Bogu u nešto zrelijim godinama ili si 'indoktrinisan').   Kako održavati zdravu količinu ega, iz kog proizilazi samopoštovanje? Kad pitam nekog od sveštenika, uvek dobijam traktat o poniznosti i druga opšta mesta, a imam osećaj da me duševno gazi svako ko ima 5 minuta vremena i da previše duševne energije potrošim na brigu, da li sam nešto nekome zgrešio. A današnje vreme to ne prašta, a Boga mi, ni ja ne želim biti taj koji će uz dlaku da svedoči Boga ovom vremenu, i time uništim i porodicu i ostale bližnje.   Kako vidite, problema je nebroj. Ali, gde je tehnička 'crvena linija' u pravoslavlju preko koje se ne prelazi? Da li trpi pravoslavlje ličnog Boga? Zašto se piše u poslednje vreme o pošasti humanizma (jeza me hvata od same sintagme). Zbog čega takav odnos do nauke (razumem scientizam, koji je zabluda, ali čemu nauka?).   Kad god postavim to pitanje nekom od lokalnih sveštenika, dobivam nacionalističko/patriarhalno opšta mesta, uz veliku dozu gordosti.    Pišem vama, jer iz javnih nastupa osećam, da imate nešto kompleksniji senzibilitet. Ako možete da mi malo odagnate nedoumice i predložite i neku literaturu možda, biću zahvalan. A ako ne, onda preporuka i kontakt nekog od duhovnika koji bi mi mogao pomoći.   Unapred zahvalan.
    • Од Cico,
      Zanima me,zabranjuje li hriscanska vera,da se slusa nesto poput heavy metala? Mozda je naizgled glupo pitanje ,ali mislim da moze biti vazno. Kako muzika uspeva uticati na mentalitet neciji? Moze li muzika svakodnevnice moci da utice da neke verske moralne dogme lakse shvatimo? Zasto npr. heavy metalce nazivaju “satanistima“ ,kad takvi “satanisti“ mogu biti veci vernici od onih koji ih osudjuju? Zanima me najvise,dozvoljava li hriscanska vera da se slusa ta “divlja metal muzika“ ,ili ne? Neki to krajnje osudjuju,a drugi kazu da je to nebitna stvar slobodne volje
    • Од Katarina1973,
      Ne znam da li je nekome tema zanimljiva ili se nekada osecao ovako ili mu je samo smaranje, jer je ovde na forumu da se opusti.
      Ja se osecam grozno (u prevodu depresivno, pred samoubistvo), jer moj partner, u fazi bivsi - ja trazim stan, odustao od vestacke oplodnje i sada smatra iako je i sam cekao do 47 godine, da mu je porodica bitnija nego ja, a da sam ja samo jedna negativna osoba koja njemu unistava srecne dane sa drugarima u kladionici. Jedva je docekao da ja predlozim kraj, ali ja ne mogu da se izborim da cinjenicom da cu ponovo biti sama i strah me je da cu zivot provesti sama ili ja to nesto radim pogresno.
      Izvinite ako smaram, pa onda samo zaboravite ovu temu
    • Од Милан Ракић,
      Jedan golman, koji brani prostor od ulaska lopte „kroz vratnice“, očajan zbog sudijske odluke – koju je procenio kao nepravednu – najavio je svoje razdržavljenje. Vratiće, kaže on, srpski pasoš, jer se takva sudijska slabovidost i pristrasnost ne mogu trpeti, niti se pak može živeti u državi gde su one moguće. A sve zbog toga jer je sudac, kako bi rekao Mladen Delić, „fućkao gol, iako gola bilo nije…“
      Izgleda da se golman brzo pokajao zbog svoje apatridne brzopletosti, pa je izvesno da će svoju putovnicu zadržati. Kao, mladost-ludost, vrela krv, sportska strast. Ohladio se momak, pa se izvinio naciji. Neće je napustiti.
      Nevažno je, međutim, je li u srpskoj oračkoj verziji fudbala jeste ili nije bio gol, kad se mnogo ozbiljnije igre odvijaju u loptačkoj mafiji, koja pod dilerskim opijatskim uzdama drži brojnu stranačku paravojsku. A ona je, uz patriotsko navijanje, zadužena da kliče nekadašnjem huliganu.
      Taj se uzdigao daleko iznad stvarnog sebe, pretvoren u drvenog boga, sve glasniji, nejasniji i mahnitiji kako vreme prolazi, neopisivo i nepovratno ljut na sve koji ga ne mogu razumeti. A ne može ga razumeti skoro niko od onih koji moraju da ga slušaju. Oni su prepadnuti da nisu možda ogluveli, otupaveli, je li im mentalni sklop pod manom, ili se njihov lider toliko misaono udaljio, uzdigao na viši nivo igre, pa se više nikakvim sredstvima ne može dostići.
      Konačno je priznao i jedan poraz, i to onaj najteži, kosovski, u boju u koji je uložio sve što je umeo. Dugo je ubeđivao iste one koji ga vole, iako im je sve manje jasan, da je pred njim i pod njegovom rukom pobeda čista kao suza, pa ispada da se poraz ukazao iznenada, u neskladu sa njegovom snagom. Zaslugom drugih, jer njegova Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali – tako je rekao, ne objasnivši povode ni za plač ni za radovanje.
      Golman, koji zbog sumnjivog gola zamalo nije vratio pasoš, bar nije izgubio.
      Vučiću je stiglo vreme za bilans: šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Ako ne, zašto je sve pokušao da upropasti sam. On govori: „Politika koju vodim…“ To znači da je ovlastio samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi. Ali za njega već davno ne postoji politički cilj, jer on zna da nijedan od njih ne može dostići. Zato jer ovde politički ciljevi inače ne postoje, niti ih je bilo ko postavio. Kako je onda uspeo da prepozna poraz, ako već nije iskusio pobede, i zašto je saznanje o izgubljenom, nasuprot svom stilu, saopštio tako skrušeno, skoro bez otpora?
      Ako se nekom logikom volje za moć može definisati „njegova politika“, onda je to delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Dakle, postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Dakle ono što se nije smelo izgubiti – izgubljeno jeste, i sada, kada dolazi kraj valja krenuti od početka: razumeti život sa onim čega nema.
      Tako se Vučićeva uloga u sopstvenom životu može videti kao razularena, ali strastvena borba za gomilanjem moći, koja je sve nepotrebnija ukoliko je više ima. Šta bi on uopšte mogao da učini sa njom? Da ponovo osvoji Kosovo? Da zavede oblik tiranije koji bi mogao da opstane? Da bude zapamćen kao zadužbinar, koji umesto nakaznih projekata gradi nešto što opstaje a ne ruži? Da bude komandant najsilnije vojske na Balkanu? Da dokaže podanicima kako ne ume da laže niti je ikada umeo?
      Svoju je poziciju apsolutnog vladara apsolvirao potcenjivanjem građana, prezirom i mržnjom prema njima, stvaranjem odreda uterivača dugova i atmosfere slobodnog otimanja dobara, siromašenjem trudnica, pauperizacijom radnika, devastiranjem i biološkim satiranjem penzionera. Tako se moć, akumulirana bez ikakve kontrole, realizuje čak bez elementarnog autoritarnog stila, kao haotični uličarski model.
      Ništa od toga u velikom građanskom otporu, kad god se on dogodio, ne može biti prećutano niti može biti amnestije. To je poraz, a ne (samo) Kosovo. Kosovo je bilo poprište amaterskog političkog šepurenja nekadašnjih balkanskih delinkvenata, koji svoje poslednje sklonište traže u odanim stranačkim torovima. Ali, kako uopšte stojimo sa tom vrstom vernosti?
      Kao predsednik SNS-a, Vučić se oseća nesigurnim i uzdrmanim unutar sopstvene političke partije, čijim se neospornim vlasnikom smatra. Male pukotine i veći raskoli nastaju u vučjim borbama za plen. Otimača je sve više a plena sve manje, pa je već uočljiva podela na gazdine miljenike i one koji su definitivno udaljeni od glavne sofre. Zbog toga je njegov govor na Glavnom odboru bio nervozniji i konfuzniji nego ikad, uz brojne rebuse, pletenice i gatanke, ezopovske poruke i ljutite pretnje da sledi velika rekonstrukcija stranke.
      Svakako je najdirljivija ideja o jačanju smešnog kulta, koji se i među revnosnim ljubiteljima lika ima smatrati uzdrmanim. Vučićeva opsesija da bude voljen i slavljen davno se izjalovila. Ne postoji nijedan razlog za izlive ljubavi, niti dela za slavu; čak su i aplauzi „na stranci“ bili usiljeni i potencirani bukačkim entuzijazmom.
      Jedan od takvih, izvesni Aleksa Jokić, stari Slobin kadar – u delu sednice zatvorene za javnost – tražio je udarničku agilnost naprednjaka u javnom slavljenju Vučića.
      Kako bi ga obožavaoci uzdigli na visine gde njihov gospodar nije uspeo da se uzvere sam, svojim velikim pobedama?
      Tako što će ga hvaliti, kačiti njegove slike gde god se može, govoriti o njemu sa uvežbanim divljenjem. Jer niko od njih, kaže Jokić, ne bi bio tu da nije bilo Vučića, nijednu funkciju naprednjaci ne bi imali bez njega.
      Jokić je tako otkrio i suštinu Vučićeve moći: njegovi stranački podanici neće govoriti ni o čemu što je on stvorio, kako je preskočio epohe, usrećio narod, uveo nas među civilizacijski krem. Neće, naravno, jer takvo nešto i ne postoji. Oni će veličati Vučića, jer je sve njih doveo tu gde jesu; bez njega ne bi bilo ni njih ni funkcija.
      To je smisao postojanja stranke, u poduhvatu osvajanja vlasti svi su drugi ciljevi bez smisla. Samo valja sačuvati bar javno saznanje o Vučićevom značaju za njihova živote, i razumeti ono što je skoro neobjašnjivo: ulogu njihovog vođe u sopstvenom. Šta ga je vodilo i dovelo dovde? A odavde se konačno ne može krenuti nigde, vratiti negde niti uteći bilo gde.
      Peščanik.net, 27.09.2018.
    • Од Ђорђе Пожарев,
      Dugo sam mislio da su Amerikanci protestanti.
      Prevario sam se.
      Nakon toga sam video mnoge Rimske svestenike i pomislio sam da su katolici.
      Prevario sam se.
      Onda sam razmisljao o tome da nisu oni mozda ateisti.
      Prevario sam se i tu.
      Danas sam siguran da oni imaju svoju sopstenu religiju a to je Holivudska religija,
      To je vera puna imaginacija,maste,prevara,ne milostivosti i sto vise krvi.neka.
      Mozda gresim,
      Sta vi mislite o tome?
       

×
×
  • Create New...