Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Црква – дом заједничке молитве

Оцени ову тему

Recommended Posts

Crkva

Чућете често неке да кажу да у цркву, на заједничку молитву не долазе, јер се они, веле, моле сами, у својој кући. Ту и свијеће пале и кандила прислужују. У своје оправдање, или похвалу, рећи ће да је Бог свуда и на сваком мјесту па да је тако свеједно гдје се човјек молио


Заиста,  Бог је свуда и на сваком мјесту, али из светог јеванђеља видимо да је Он Сам испуњавао црквене заповијести свога доба и, попут свију, у прописано вријеме, у дом молитвени долазио. „И учаше у једној синагоги суботом“, (Лк. 13, 10) вели свети јеванђелист Лука. На другом мјесту јеванђелист наводи да је одлазак у храм, на молитву, Господу нашем био редовни и уобичајени посао. „И дође у Назарет, гдје бјеше одгојен, и уђе, по обичају своме, у дан суботњи у синагогу и стаде да чита.“ (Лк. 4, 16


Нама, у овом хектичавом и брзолетећем времену, много што шта се изобичајило. Нема више некадашњег природног циклуса смјењивања радних и празничних дана, посних и мрсних времена.

Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду.


У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била


Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити


„Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма.

Хтео бих да вам помогнем али – немам времена.

Дете се игра – нема времена.

Ђак учи – нема времена.

Студент има предавање – нема времена.“

И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже:

„Болесник треба да се лечи – нема времена.

Смртник – нема …

Доцкан је – више заиста нема времена.

Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво.

Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно.

Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао,

Оно што очекујеш од мене.“

(Православни мисионар, 2. 79.


Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута.


Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио


”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива.


Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве.


Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом.


Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне


Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег.


Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић


„Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.


Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. 

 

https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у старом Саборном храму Сабора Светих Архангела у Нишу, на дан када молитвено славимо Сабор Светог Архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних.   Звучни запис беседе   Преосвећеном Владики саслуживало је братство Саборног храма у Нишу - протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.   Лепоти Свете Евхаристије допринело дивно појање Нишке црквене певачке дружине "Бранко", хора нишког катедралног храма, који предводи г-ђа Сара Цинцаревића, али и присутво бројног верног народа, од којих многи Аранђеловдан прослављају као своју крсну славу.   Након Свете службе освећени су славски дарови. Домаћица славе ове године је била г-ђа Јасмина Јанковић, док је за следећу годину ову лепу дужност на себе примио г-дин Саша Крстић, предузетник из Ниша.    Владика је потом одржао надахнуту беседу о данашњем празнику, поучивши верни народ о Светом Архангелу Михаилу и свим небеским силама бестелесним, поручивши да "Црква нисмо само ми овде на земљи. Црква је небеско-земаљска институција, односно Богочовечански организам."   Епископ је честитавши славу верном народу, захвалио још једном свима који су помогли да се мали Саборни храм обнови у години када се обележава два века његовог постојања и уручио грамате појединцима који су заслужни за обнову малог Саборног храма.   Ово је прва прослава храмовне славе малог Саборног храма у Нишу након завршене комплетне рестаурације храма која је трајала протекле две године.    Након Евхаристијског сабрања старешина храма отац Бранислав Цинцаревић позвао је благочестиви народ, да колико је у могућности, помогне даљу обнову старог Саборног храма.    Храм је освећен у недељу, 10. новембра 2019. године, док је централни догађај којим је прослављено 200 година овог нишког храма била Света архијерејска Литургија којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј у недељу, 17. новембра 2019. године у великом Саборном храму у Нишу.     Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      У овој епизоди емисије ,,Косметска кандила“ говорићемо о кандилу вјере које сија неугаслом свјетлошћу у манастиру посвећеном Успенију Пресвете Богородице, познатијем као манастир Соколица код Звечана. Ову светињу представља нам Игуманија ове Светиње, која је са својим сестрама чувала и очувала  ову Светињу током рата и мира, а које је, такође, живо кандило  вјере. Ова емисија постоји да нам помогне да чувамо памћење. Да никад не заборавимо чији је манастир Соклица, ко га је зидао, дозидавао и у њему живио, чувајући га кроз вијекове.   Звучни запис емисије   „Сестре нашег манастира најприје се вјежбају у љубави, да се угледамо на Христа. Да уђемо у суштину онолико колико је нама доступно Божанске љубави , да се међу собом волимо, да волимо своју сабраћу- православне Хришћане и све људе овог свијета, јер сви су људи Божија чеда а свако ће за себе дати одговор кад буде дошао онај дан. А Божји суд неће бити страшан. Дакле учимо се сијању љубави према људима“-каже мати Макарија.   Ово је први дио разговора са мати Макаријом, у коме је она говорила о Соколичкој светињи и животу у њој, статуи Богородице Соколичке, животу православних Срба на Космету.   У другом дијелу емисије мати ће говорити о ратним данима у јужној српској покрајини, свом монашком путу и свом духовном оцу блаженог спомена Владики Данилу (Крстићу).     Аутор емисије: Слободанка Грдинић     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Само неколико дана након што је архиепископ Јероним признао расколничку „Православну Цркву Украјине“ и Епифанија Думенка као њеног предстојатеља, Пољска Православна Црква је поновила свој чврсти став против ове националистичке групације.     Архијерејски Сабор Пољске Цркве, у присуству свих архијереја окупљених у Варшави у уторак 29. октобра 2019, под председавањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита пољског Саве, размотрио је више предмета, између осталог, и украјинску кризу.   Према архијерејском саопштењу, а после размотрења дописа Његове Светости пaтријарха српског Иринеја, Његовог Блаженства архиепископа албанског Анастасија и самог митрополита Саве цариградском патријарху Вартоломеју, Сабор је решио да „задржи свој став по питању аутокефалности Украјинске Цркве какав је изложен у саборским одлукама од 9.05.2018, 15.11.2018. и 2.04.2019.“   Митрополит Сава је упутио неколико писама у подршку канонској Украјинској Цркви. У октобру 2018. он је писао патријарху Вартоломеју молећи га да сазове свеправославни Сабор који би разрешио украјинско питање, док је у децембру 2018. упутио писмо подршке Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Он је овом првојерарху писао и 13. марта ове године у име целога Архијерејског Сабора поновивши раније црквене одлуке. Даље, ови православни јерарси истичу да њихов став нема ништа са наводним антиукрајинским понашањем, већ са учењем Светог православља: „Пољска Аутокефална Православна Црква није против давања аутокефалности Православној Цркви у Украјини на основу догматских, канонских норми, и то васцелој Цркви, а не групи отпалих расколника“.   Са своје стране Сабор истиче да канонска Украјинска Црква под митрополитом Онуфријем нити је тражила нити је желела аутокефалност. „Отпадници од учења Свете Цркве не могу представљати здрав црквени организам. То нарушава евхаристијско јединство свег Православља,“ тврде пољски архијереји.   У свом саопштењу од 9. маја 2018. Сабор је истакао важност светих канона и покајања у животу Цркве: „Ми изражавамо јасан став Пољске Православне Цркве, наиме, да црквени живот сваке канонске Православне Цркве почива на начелима догме и светих канона Православне Цркве. Кршење ових начела води у хаос у животу Цркве. Постоје извесне расколничке групе у Украјини које се најпре морају покајати и повратити у канонску Цркву. Једино онда можемо разматрати питање давања аутокефалије... Не сме да нас заведе политичка клима кад су у питању догма и канони.“   У својој саопштењу од 15. новембра 2018.  архијерејски Сабор Пољске Цркве тражио је сазивање свеправославног Сабора како би се разрешило украјинско питање и „забранио је свештеницима Пољске Православне Цркве да одржавају литургијско и молитвено општење са свештенством тзв. Кијевске патријаршије и тзв. Аутокефалне Православне Цркве, које су учиниле многа зла у прошлости“.   У одлуци од 2. априла 2019. Сабор је навео: „Аутокефалност Црве у Украјини треба да почива на догматским и канонским нормама свеколике Цркве, а не на групама расколника. Они који су се одвојили од Цркве и били лишени својих свештеничких рукоположења не могу представљати здрав црквени организам. Ове неканонске радње нарушавају евхаристијско и међуправославно јединство.“   У јануару ове године Пољска Црква је такође изричито одбацила молбу патријарха Вартоломеја да призна нову Цркву у Украјини створену на  „Сабору уједињења“ 15. децембра 2018. године.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Из овог документа се види да је Јеладска Црква и званично обавестила расколничку Цркву у Украјини да ју је признала (и на коверту стоји: Његово Блаженство Епифаније, Митрополит кијевскии све Украјине).

      Опширније на: 
      The document of the recognition of the Church of Greece has arrived in Kyiv (upd)
      ORTHODOXTIMES.COM LAST UPDATE: 19:28 The recognition of the Church of Greece is now officially in the hands of Metropolitan Epifaniy of  
    • Од Логос,
      Дана 27. октобра када наша Света Православна Црква молитвено прославља Преподобну мати Параскеву, Преосвештени Епископ жички Господин Јустин началствовао је евхаристијским сабрањем у Храму Преподобне мати Параскеве у Рудници.     Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник студенички протонамесник Здравко Николић, протојереј Србољуб Стојковић, парох други при Храму Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка, јереј Милован Вучковић, парох трнавски, парох бељачки јереј Предраг Радојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон рашчански Владимир Јовановић.     Нашега Архипастира са великом духовном радошћу дочекао је велики број мештана парохије рудничке и околине, свих узраста. Молитвеном сабрању су присуствовали и представници војске, полиције, као и ктитор храма у Викенд насељу на Копаонику г. Бојан Премовић.   Храм Преподобне мати Параскеве уједно је обележио јубилеј 60 година од освећења храма. Освећење храма 1959. године извршио је блаженопочивши Патријарх српски Герман.     Литургијско славље пропраћено је велелепним појањем појца Ивана Трајковића из Краљева и мешовитог хора из Храма Светог кнеза Лазара на Љубићу код Чачка.   Након прочитаног Јеванђеља, Епископ Јустин се обратио својој духовној пастви протумачивши речи из литургијског зачала. Епископ је између осталог рекао: „Сабрали смо се у овоме Светоме храму који данас слави 60 година од свога васпостављања, реновирања, припреме и давања храма онима који су потребити. Онима који траже реч Божију и траже место где ће главу склонити. Данас је много јубилеја које славимо, многа имена, многе светитеље, многе поуке и поруке смо чули у Светом Јеванђељу. Главно за нас Србе јесте да у овој години славимо 800 година аутокефалности наше Цркве.   Наша Црква данас слави Преподобну мати нашу Параскеву која је заштитница овога храма. И много је поука данас Господ нама дао. Када је апостол Павле, некадашњи Савле, гонитељ хришћана призван од Господа, почео је да ревнује за самога Господа. Он је познао Бога, а прво је њега Бог познао. Када је упознао Бога, Његов благи лик, Његову љубав и решеност да Он спаси овај свет, он га је толико заволео да је рекао: „Не живим више ја, него у мени живи Христос“. Тај исти Павле описује се у данашњем апостолу. Говори за себе, неће себе да истиче, али каже: “Знам једнога човека који је у телу или ван тела узнесен до трећег неба где је чуо неисказане речи, које човеку није допуштено говорити.“ Дакле, не може овоземаљски човек то да чује нити да говори о томе, јер су то речи надумне; то су речи самога Бога, речи истине. У Царству небеском само је истина и само се то чује; само се чује слављење Бога и од херувима, серафима и анђела и арханђела, који једним устима и једним срцем славе Бога и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове.“   Епископ Јустин је такође нагласио: „Црква Божија је стуб и тврђава истине. Ту обитава Бог кроз Свете Тајне и ту је радионица нашега спасења. То је радионица спасења Преподобне мати Параскеве. Она је 50 година живела у пустињи, као и Марија Египћанка. У житију Марије Египћанке помиње се да је дошао Зосима свештенослужитељ. Она га је питала за Свету Божију Цркву и за народ како живи, јер она 50 година није имала контакта са људима. Ипак је живела у цркви. Како? Тиме што се молила за Цркву и тиме што је од Цркве добијала благодат и молитве.     Света Параскева је заштитница рода нашега православног. Она је од нашега рода Српкиња у Епивату рођена, међу Грцима и међу разним народима и чије су мошти због најезде Турака, једно време биле у Београду, на Калемегдану, да би после тога биле на разним местима док се на крају нису обреле у Јашију, у Румунији. Тамо мошти Свете Петке чине чудесна и велика дела Божија. Објављују силу Божију и приводе народ Богу. То је исцељење – није исцељење да обајемо нешто, да кажемо две, три речи, буди здрав. Онда си здрав када упознаш Бога.“   Владика је у својој беседи такође нагласио да данас славимо још један велики догађај – Седми Васељенски Сабор који се догодио 787. године. На њему се после 8 векова почело да расправља о иконама, јер у Старом Завету стоји да не требамо да се клањамо никаквом лику, ничему изрезбареном. Ипак, Господ Исус Христос дошавши собом донео је тај Лик, Лик којим се ми спасавамо. То је Лик Спаситеља нашега који никад нико није нацртао у почетку. Његов лик је остао на убрусу Вероникином када је ишао да страда, када је обрисао своје знојаво и крваво лице и од тада су многи почели да сликају иконе. Први је апостол Лука који је насликао неке иконе Пресвете Богородице које су све до данас чудотворне, а онда су почели људи у Цркви да сликају оно што доживљавају.   На крају беседе Епископ је рекао: „Наш Женик, Господ Христос ће поново доћи да суди овоме свету и зато док још имамо времена да се потрудимо да читамо Свето Писмо, да слушамо реч и поуку Светог Писма, да када год можемо дођемо у Цркву, да запалимо свећу, да се помолимо, а најпре да долазимо на Свету Литургију и учествујемо у светотајинском животу Цркве.     После Свете Литургије уприличена је трпеза љубави, за време које се бираним речима Епископу Јустину и верном народу обратио бивши парох ове парохије протојереј Србољуб Стојковић. Након њега поздравну реч Епископу упутио је и старешина храма јереј Предраг Радојевић, захваливши се Епископу на доласку.     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...