Jump to content

Црква – дом заједничке молитве

Оцени ову тему


Препоручена порука

Crkva

Чућете често неке да кажу да у цркву, на заједничку молитву не долазе, јер се они, веле, моле сами, у својој кући. Ту и свијеће пале и кандила прислужују. У своје оправдање, или похвалу, рећи ће да је Бог свуда и на сваком мјесту па да је тако свеједно гдје се човјек молио


Заиста,  Бог је свуда и на сваком мјесту, али из светог јеванђеља видимо да је Он Сам испуњавао црквене заповијести свога доба и, попут свију, у прописано вријеме, у дом молитвени долазио. „И учаше у једној синагоги суботом“, (Лк. 13, 10) вели свети јеванђелист Лука. На другом мјесту јеванђелист наводи да је одлазак у храм, на молитву, Господу нашем био редовни и уобичајени посао. „И дође у Назарет, гдје бјеше одгојен, и уђе, по обичају своме, у дан суботњи у синагогу и стаде да чита.“ (Лк. 4, 16


Нама, у овом хектичавом и брзолетећем времену, много што шта се изобичајило. Нема више некадашњег природног циклуса смјењивања радних и празничних дана, посних и мрсних времена.

Ја призивам из најдубљих својих сјећања успомене на најраније дјетињство, како се, у оно доба, већ у суботу поподне почела осјећати недјељна, празнична, атмосфера; како су се послови – ма колико да их је било и ма како да су важни били – полако почели приводити крају; а жене би пролазиле поред наше куће, на свом путу према гробљу, одакле би се, потом, чуло њихово ритуално запомагање и запијевање, да би на крају дана, када је све свом концу приведено било, мајка припремила кадионицу и цијелу кућу кадила мрмљајући у себи само њој знане молитве и ми сви, с татом на челу, одстојали редовну кућну молитву, прије но што се за софру сјело и вечерало. И то све у неком свечаном и побожном реду.


У мојим данашњим сјећањима, наша парохијска црква, са прастарим попом Бранком, који је крстио наше родитеље и све нас, дјецу, редом, долази као да је са самих небеса спуштена била


Сада, са ужасом, посматрам стравичну небригу већине Срба, од најстаријих до најмлађих, који никако, ни у најмањи ћошак свога бића, не могу да удјену своју Цркву и да за духовну страну свога постојања бар мало времена изнађу. Тако, без Цркве и Бога, стасале су и, за увијек, изгубљене многе генерације. С каквом се небригом према Цркви односимо сви су жалосни изгледи да ни у будућности ништа боље неће бити


„Хтео бих да се молим али – немам времена – вели једна пјесма.

Хтео бих да вам помогнем али – немам времена.

Дете се игра – нема времена.

Ђак учи – нема времена.

Студент има предавање – нема времена.“

И све тако пјесма ређа док не дођу, и пјесма и живот, свом неминовном завршетку, па се каже:

„Болесник треба да се лечи – нема времена.

Смртник – нема …

Доцкан је – више заиста нема времена.

Тако трчећи пролазимо кроз живот, журно, нервозно, нестрпљиво.

Не молим Те, Господе, да ми даш времена да учиним ово или оно.

Молим Те да ми помогнеш да савесно извршим, у времену које си ми дао,

Оно што очекујеш од мене.“

(Православни мисионар, 2. 79.


Неко је израчунао, што није тешко израчунати, да „у току дана и ноћи, за 24 часа, прође 1440 минута. Запитајмо се и искрено одговоримо колико од тих 1440 минута дневно посветимо молитви – разговору душе са Богом?“ (Исто) При томе имајмо у виду да је за Молитву Господу, Оченаш, потребна само једна једина минута.


Православље је заједница, сабор дјеце Божије, окупљене истом вјером. Света Црква је и установљена у заједници. Дјела апостолска свједоче да рани хришћани „сваки дан бијаху истрајно у храму“. ( Дап. 2, 46-47) Прави хришћанин живи своју вјеру заједно са људима међу које га је Бог поставио


”Богу се можемо молити свуда и на сваком мјесту али Он нам сам, својим примјером, показује да је храм, ипак, то одабрано и посвећено мјесто гдје се сила Божије благодати најјаче излива.


Заједничка молитва у храму има већа преимућства над посебном. На ова преимућства Господ је мислио када је рекао: „Гдје су два или три сабрани у име моје, онда сам ја међу њима.“ (Мт. 18, 20) „Разуме се – вели прота Живан Маринковић – Бог је присутан свуда и на сваком месту, али његово присуство особито се осећа у храму, за време заједничке молитве.


Зато се ту у највећој мери осећа благодат Божја и изливају њени дарови на учеснике у заједничкој молитви. Зато су заједничке молитве снажније од појединачних. То нарочито истиче свети Јован Златоусти: „Ја могу, веле неки, да се молим и код куће… Вараш се ти, човече, разуме се, моли се и код куће, али да се молиш тако, као у цркви, где се једнодушно уздиже песма Богу, код куће није могуће. Ти нећеш тако брзо бити успешан, молећи се Господу код куће сам, као молећи се са својом браћом.


Овде је нешто више: једнодушност и сагласност, савез љубави и молитве свештеника. Зато и предстоје свештеници, да би се молитве народа, као слабије, сјединиле са њиховим, јачим, молитвама и заједно са њима узлазиле на небо… Молитва са народом има више смелости него молитва која се врши код куће у осами.“ У потврду реченог светитељ као примјер наводи светог апостола Петра, кога су топле и силне молитве јерусалимске цркве избавиле из окова и тамнице, (Дап. 12, 5-17) и светог апостола Павла, који је у својим посланицама молио Цркве да се моле за њега Богу. (Рим. 15, 30; 2. Кор. 1, 10-11; Ефес. 6, 18-19) А он је то тражио зато што је знао моћ заједничке молитве. „Ако је Петру помогла молитва Цркве и извела га из тамнице, како онда ти, реци ми, пренебрегаваш њену моћ и какво оправдање можеш имати?“ пита свети Златоусти. Он затим наводи да је заједничка молитва становника Ниневеје спасила њихов град од казне којом је Бог запријетио преко пророка Јоне


Заједничке молитве у храму, по ријечима светог оца Јована Кронштатског, подстичу узајамну љубав међу хришћанима тиме што им указују да су они дијелови једног тијела у Господу, па треба да живе у јединству и међусобној љубави, какво јединство и љубав постоји између лица Божанске Тројице, (Јн. 17, 21) да помажу једни друге; имућнији – сиромашног, мудрији – простијег, школовани – необразоване, моћнији – слабијег.


Посебна молитва, ако се хришћанин само на њу ограничи, издваја га од заједнице и потхрањује у њему себичност, поред тога што га лишава оних благодатних дарова, које Бог излива на верне приликом њихове заједничке молитве. Издвајање од заједнице у молитви води у духовну смрт, као што би у сигурну смрт одвело руку или ногу, која би се одвојила од тела и престала да се храни крвљу, од које живе сви делови и ћелије тела. Оно што је крв за наше тело, то је благодат Духа Светога за тело Цркве. Као што рука или нога не могу физички живети ван тела, тако ни хришћанин не може живети духовно ван црквене заједнице, сам за свој рачун“, закључује прота Маринковић


„Господе, кушала сам моћ храма Твога – пјева Исидора Секулић. Гле, кућица је то као и свака друга кућица крај друма, између неколико дрвета. Улазила сам у тај храм када сам била горка и мргодна и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам у њега када сам била беспомоћна и уморна као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.


Кушајмо и ми, чешће и приљежније, моћ храма Божијега и хранимо се благодатним даровима Духа светога, у заједници браће и сестара, вјерних, на спасење наше. 

 

https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3743


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена.

       
      У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути.
      Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета.
      И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што  неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу.
      Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију.
      Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека.
      Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог?
      Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима.  Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу.
      Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан.
       
      презвитер Оливер Суботић
       
      *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола "Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања"
    • Од Milan Nikolic,
      Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га подижу да не врше абортус, већ да га дају Руској православној цркви на васпитање.
      „Ако не можете да подижете дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте Цркви и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге“, истакао је патријарх.
      Он је објаснио да Црква никад неће спречавати мајку да посећује дете, већ напротив — све ће урадити да ојача породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и пред целом отаџбином.
      Патријарх Кирил: Не убијајте нерођену децу, и не напуштајте рођену — Црква ће их гајити
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га васпитавају да не врше абортус, већ да га предају Руској православној цркви на васпитање, преноси Спутњик.

       
      “Ако жена жели да сачува своје дете, црква ће јој сигурно помоћи… Ако не можете да васпитавате дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте нам га, цркви, и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге. Никад нећемо спречавати да га ви, као мајка, посећујете, да осећате јединство са својим дететом. Напротив, све ћемо урадити да ојачамо вашу породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и према целом нашом отаџбином”, рекао је Патријарх у обраћању учесницима X Црквеног сабора где се расправља о раду социјалних служби који је у четвртак почео у Москви.
      У овом тренутку Руска православна црква води више од 4.500 социјалних установа, реализује пројекте и иницијативе у овој сфери, саопштила је прес-служба Синода. Међу њима је више од 350 сестринстава милосрђа, 77 прихватилишта за жене у другом стању, мајке са децом, 218 центара за хуманитарну помоћ, више од 60 прихватилишта за старе особе, више од 400 пројеката помоћи за људе са инвалидитетом, више од 200 структура за помоћ зависницима од дроге и више од 90 прихватилишта за бескућнике.
      Неки експерти су већ изразили мишљење да је ово добра иницијатива за решавање демографских проблема у Русији. Истина, број абортуса у овој земљи је у опадању, али РПЦ жели овим да тај број сведе на минимум.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Загребачки надбискуп Јосип Бозанић упутио је честитку поводом прославе Васкрса Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију и епископима Српске православне Цркве у Хрватској, објавила је интернет страница Загребачке надбискупије.  Кардинал Бозанић је казао да моли Духа Светога да све учврсти у заједништву васкрсне вере и непоколебиве наде.

       
      У поруци се истиче да ”догађаји у садашњем тренутку говоре о крхкости и несигурности људских планова и програма и све позивају на поуздање у Бога и промену живота. Нека нас и та искушења подстакну на захвалност за Исусову откупитељску жртву и на хршћанску љубав према онима који више трпе”.
      - За Вас и Ваше ново црквено служење у сестринској Српској Православној Цркви, молим снагу Духа Светога да Божјем народу будете и заговорник и знак Божјег милосрђа. Повезан са Вама заједништвом вере у Христа Васкрслога, желим срећан и благословен Васкрс Вама, Вашим епископима, свештенству, монаштву и свему Божјем народу, повереном Вашој пастирској бризи, каже се у писму Загребачког надбискупа.
      Васкрс је честитао и председник Хрватске бискупске конференције задарски надбискуп Желимир Пуљић, који је своју честитку упутио Патријарху српком Порфирију, али и Епископима далматинском Никодиму, славонском Јовану и нишком Арсенију.
      Надбискуп Пуљић је захвалио на добрим жељама које је Патријарх поводом прославе Васкрса у Римокатоличкој цркви упутио њему, хрватским бискупима, сарадницима, свештенству и верницима католицима. 
      - Тајном Христовог Васкрсења започело је доба новог стварања, а Васкрсли је показао да је Он наше светло, средиште и смисао свега. Нема, уистину, под небом другог имена дана људима по којем се можемо спасити, осим имена Исуса Христа. У тој вери поздрављам Вас васкршњим ускликом: Господ је васкрсао заиста, алилуја!, стоји у честитки председника ХБК.
      Пожешки бискуп Антун Шкворчевић честитао је Патријарху српском Порфирију први Васкрс у служби предстојатеља Српске Православне Цркве и онима којима је на челу, епископима, свештеницима, монаштву и верницима у њиховим епархијама, објавила је интернет страница Пожешке бискупије.
      Бискуп Шкворчевић, који је председник Већа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, рекао је да се моли Васкрсломе да нас у неизвесностима и страху који захвата људе у садашњим светским збивањима прати својом близином и храбри наду, утемељену на Христовој победи над смрћу.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...