Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
  1. Аристарх

    Аристарх

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Недељи о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва и појање хора Богословије „Светих Кирила и Методија“ из Призрена, под управом професора Дејана Ристића.      Приликом Литургије, Епископ Милутин у свештени чин ђакона рукоположио је досадашњег ипођакона Александра Панића и, упутивши пастирске поуке о значају молитве, покајања и смирења у нашем животу на земљи, о чему говори данашње Свето јеванђеље, позвао верни народ да у што већем броју дође на молебан и литију у знак подршке браћи и сестрама у Црној Гори и на Косову и Метохији. Данас Црква Христова, Црква Светог Саве и Василија Острошког страда у Црној Гори, на Косову и Метохији…    Нама овде који живимо у миру остало је да се молимо Богу за њих. Да народ Светог Василија Острошког и Лазара Косовског победи зло које га сналази, да сачува светиње своје. Са нама ће данас са својим дивним гласовима, освећеним Духом Светим, бити призренски богослови, сведоци вере православне, истине Божје. Ићи ће са нама у молитвену литију, а после извести песме у славу Божју и српског народа, рекао је Владика Милутин.   Браћо и сестре, вечерас све нас чека Свети Василије Острошки! Немојмо да не дођемо, немојмо да спавамо или гледамо телевизију! Чека нас Свети Василије Острошки, гледа из острошке греде, са висина, да ли ћемо доћи овде. Његове очи ће вечерас бити упрте свугде по Црној Гори, Србији и свугде где Срби чувају веру православну. Како нам рече јуче Митрополит Амфилохије, важно је да се у Ваљеву молимо за њих, јер ту су светитељи новог времена Свети Владика Николај и Ава Јустин Ћелијски – рекао је ваљевски архијереј.   У литији ће бити пронете честице моштију неколико светитеља. Не би требало да буде Србина који неће доћи да молитвено и тихо завапи живом Богу да сачува Цркву Божју, коју су утврдили Свети Василије Острошки и велики Његош, Ловћенски Тајновидац. Гледаће нас сви  они јесмо ли дорасли њиховом путу и свим светим прецима који су гинули за Свету Цркву, православну, светосавску, закључио је Владика Милутин.   Молебан на платоу испред Храма Васкрсења Христовог почиње у 16 часова. Након тога уследиће молитвена литија до Храма Покрова Пресвете Богородице, а потом назад до саборног храма. Посредством видео – бима обратиће се Митрополит Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и проигуман манастира Хиландар архимандрит Методије. У културно – уметничком програму наступиће истакнути драмски уметник Ненад Јездић и призренски богослови.     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      У мору лажи и превара, лудости и лудорија којима нас обасипају бројни новинарски коментари и информације појединих медија, јутрос нас је „Портал Аналитика“ насмијала и на тренутак орасположила вијешћу да у Цркви има заражених ни мање ни више него коронавирусом.      Ни овај текст није могао да прође без „великосрпског национализма и хегемонизма“ Митрополије црногорско-приморске који је, вјеровали или не, заразио и Кину. Али се очигледно Кина одбранила коронавирусом који ће, како се надају аутори ове оригиналне досјетке, коначно уништити и „великосрпски утицај“ у Црној Гори. Вјерујемо да ће овај текст пробудити духовитост Црногораца и да ће то бити најбољи одговор на ову лажну вијест.   Нажалост, ствар је много озбиљнија. Нарочито ако се ова небитна вијест сагледа у контексту свега онога што се последњих мјесеци догађа у Црној Гори. Свима је постало јасно да власт нема одговор на мирне и достојанствене литије, које су ујединиле разједињену Црну Гору, и дале јој наду да се истински помири и збратими. Умјесто да, по угледу на демократске земље, послушају глас народа и повуку овај неуставни Закон, који је једини разлог протеста, власт је упрегла све своје службе да се обрачунава са Православном црквом, њеним клиром и вјерницима, не презајући ни од чега.   Годинама смо навикли на игнорантски и непријатељски однос према Цркви од стране појединих медија блиских режиму, па чак и од оних које називамо Јавним сервисом свих грађана. Тако је и ових дана. Важно је присјетити се разних метода и злоупотреба у борби против истине. Били смо у прилици да чујемо да је загађеност ваздуха повећана у поподневним часовима и савјетима у свим информативним емисијама да се без неке потребе не излази из домова. О подметањима да су литије политичке природе, да имају другу позадину, да чувају интересе других држава, да и не говоримо. Пријетње Митрополиту Амфилохију и последња упозорења, хапшења и привођења дјеце, па све до намјере полиције да не обезбјеђује литије, само су неки од покушаја да се, ако је икако могуће, смањи број учесника на литијама. Зато ова хумореска са коронавирусом добија на озбиљности.   У периоду који је пред нама, очигледно се спрема нови покушај дискредитације епископа, свештеника и вјерног народа. Тајне и јавне службе, по сценарију неких од аутора поменутих медија који се ових дана утркују ко ће више мржње посијати у својим писанијама, припремају јавности оно што би требало да зада нови ударац православљу у Црној Гори. Ко је тај и шта жели постићи обмањивањем јавности, ширењем лажних вијести и непрекидним застрашивањем народа? Можда одговор на ово питање лежи у неспретној и несмотреној констатацији једног од полицијских службеника: „докле год дјеца шетају у литијама репресивни апарат не смије да дјелује“. Све ово показује у каквом правном, политичком и моралном ћорсокаку је власт увела Црну Гору.   Шта год власт радила и каквим се методама у својој борби користила, ми ћемо и даље остати доследни завјета које смо дали на Тројчинданском и Световасилијевском сабору. Научени од Патријарха Павла да је боље да нестанемо као људи него да опстанемо као нељуди, мирно, достојанствено и молитвено ћемо изражавати своје противљење овом безакоњу, увјерени да овим бранимо и вјечно људско достојанство, али и Црну Гору. Тако ће то бити све док Закон не буде стављен ван снаге. Све остале оптужбе и клевете остављамо јавности на суд. Како ко радио тако му Бог и Свети Василије и Свети Петар помогли. Амин!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У свом говору у Државној думи Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да најважнији проблем који треба решити јесте проблем у области породице и демографије. „То је проблем опстанка нашег народа, проблем који је повезан са многодетношћу, проблем од којег реално зависи наша будућност,“ – тако га је дефинисао патријарх.     „Можемо да развијамо технологије, – истакао је поглавар, – можемо да чинимо све оно што нам данас нуди логика цивилизацијског развоја, али ако нас буде мало, ако будемо физички и духовно слаби, нећемо моћи да решимо задатке који се налазе на дневном реду, посебно ако имамо у виду огромну територију и велики број култура и етноса који живе у нашој домовини.“   „Драго нам је што се у Државној думи предлажу нацрти закона који предвиђају ширење могућности коришћења материнског капитала. Сматрамо да је овај правац веома важан у постојећим економским условима кад рођење једног детета, а тим пре другог и наредне деце битно утиче на породични буџет. У том случају ће гаранције од стране државе младимо породицама уливати сигурност у то да ће моћи достојно да одгаје и васпитају своју децу,“ – истакао је Његова Светост.   „С великом забринутошћу, – истакао је, – видимо како се појачава притисак на традиционалну институцију породице у Русији. Сама идеја породичног живота се често дискредитује у јавном простору, на страницама модних часописа, на друштвеним мрежама које наглашавају то да породични живот наводно снижава ниво комфора и потрошње. Предлаже нам се да породицу као колевку живота заменимо новим репродуктивним технологијама. Убеђен сам у то да је дошло време да реагујемо на овај изазов. Породици је потребна комплексна заштита, укључујући и јавни простор.“   Његова Светост је такође истакао посебну улогу културе, филма и позоришта у овом питању:     „Свако од нас зна да се тема љубави данас на различите начине приказује у савременој уметности; често уметничка дела ни на који начин не помажу у формирању породичних вредности. Проповед морала, проповед чедности и породичних вредности наилази на агресивну тежњу задовољења људских инстинката. Шта нам се нуди као идеал? Пре свега богатство, материјално благостање, повећање могућности потрошње све већег и већег броја роба и услуга. Неки кажу да без тога нема развоја економије, а ја се питам: каква је то економија која не може да се развија без задовољења људских инстинката?    Можда су нам осим таквих стимуланса потребни и други, између осталог, они који се односе на поглед на свет, духовни и културни, који би помогли људима да схвате да човек не живи само о хлебу, већ да људски живот може да се назове Животом с великим „ж“ тек онда кад поред хоризонталне димензије, која је усмерена на задовољење материјалних потреба постоји моћна вертикална димензија која се испуњава идејама, узвишеним осећањима и формира оно најлепше за шта је човек способан.“     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је јутрос на Савиндан, 27. јануара, Свету архијерејску литургију  у манастиру Светога Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу.   Звучни запис беседе   Ово сабрање је имало посебну радост што је данас са Митрополитом служио Преосвећени владика баришевски г. Виктор из Украјинске православне цркве са својим свештеницима, који је јуче служио у Кијево-печерској лаври, а данас Грбљанима донио благослове кијево-печерских подвижника и пустињака, као и Блажељејшег Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија.   Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је сабране вјернике поучио ријечима архипастирске бесједе у којој је, подсјећајући да је Црква Христова непобједива, позвао власт да не припрема злочине какви су се догодили у Украјини, него да се врате путу који води у живот вјечни који нам је утврдио наш путеводидитељ Свети Сава.   „Многи храмови су у ово наше вријеме од канонске Украјинске православне цркве отимани. Братски, малтене грађански рат траје на тим просторима, али Црква Божија је непобједива, ни врата пакла је неће надвлаадти, ни у Кијеву ни овдје кода нас у Црној Гори.“   Црква православна у Украјини, Кијевској Русији, као и наша Црква, страдала је кроз вјекове, али је сачувала своју вјеру и вјерност Христу Богу:   „И данас чува и страда. И код нас наследници оних послертаних безбожника покушавају да угрозе Цркву, да Божије светиње присвоје, и кажу да припада власти која управља државом, иако се она отуђила од Бога и крста часнога и светиња“, бесједио је владика подсјећајући да су њихови претходници убијали наше митрополите и свештенике у ратном и послијератном пероду.   Свето дрво Божије засађено Божијом руком расте и узраста, а живот Цркве кроз вјекове и данас је истовјетан са животом Христовим: Христос се крстио, преобразио, разапет ради нас и нашега спасења, али васкрсао из мртвих.   „Тако да Црква као тијело Његово чија је Он глава, пролази и живи свим оним што је и сам Господ доживио на земљи. Рађа се, преображава, крштава, али и разапиње – Црква Христова страда кроз вјекове, у свим временима гоњена и прогоњена, али увијек остаје моћнија и снажнија силом, не људском, него Божијом. Она се сараспиње са Христом, без обзира гдје се налазила и у ком времену, и непрекидно дарује овоме свијету ту силу Христовог васкрсења.“   У току Свете службе Божије, на овај свети празник, крштена су и миропозана дјеца, близанци Петар и Сава Пејовић, који су се, како је казао владика, родили силом Духа Светога, примили име Оца и Сина и Духа Светога – Бога који се уселио у њих и подарио им вјечни и непролазани живот, јер рођење у Христу Господу управо рођење за вјечни, непролазни живот.   Високопреосавећени владика Амфилохије је казао да све што се догађало у Божијој творевини до Христовог васкрсења је припремало управо Његово васкрсење као квасац новога, вјечнога и непролазнога живота. Бог је све створио Својом чудесном руком, Својим логосом, ријечју вјечном, да би то била припрема да и Он сам дође у овај свијет и прими на Себе тијело људско и постане као један од нас, да даде човјеку не само привремени земни живот, него вјечни, непролазни живот и достојанставо. И само они који ходе тим путем, Њиме као путем, истином и животом задобијају то вјечно, непролазно достојанство:   „То и  јесте смисао Цркве Божије, која дарује тај непролазни и вјечни живот силом Христовом људима и свима који приђу Господу, и који ходе за Њим као путем, истином и животом.“   Говорећи да је наш Свети отац Сава био учитељ тога пута кроз ових 8 вјекова од кад је постао архиепископ жички, Митрополит је истакао да је и 8 вјекова прошло од када је на Михољској Превлаци поставио првога зетскога епископа, митрополита, те је данашњи митрополит црногорско-приморски наследник тога првог Епископа зетскога Илариона:   „И ево кроз вјекове народ се овдје сабира око имена Христа Бога нашега, прима Свету тајну крштења и миропомазања, прима Тијело и Крв Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Светој цркви Божијој која без прекида дјела своје дјело на овим светим просторима, и овдје на овој Главици која је добила назив по Светоме Сави“, бесједио је владика истичући да је одавде, са приморја, два пута одлазио за Свету земљу, те да је својим свештеним ногама освештао ове просторе и призвао и призива непрекидно сва покољења да иду за Христом Богом и слушају Га као путеводитеља, и примају Христа као пут, истину и живот.   Подсјетио је Митрополит да је ова Савина Главица била запустјела одређено вријеме, али гдје је канула кап Божије благодати и силе, то, како је рекао, никада не може да запусти, јер се изнова обнавља том благодаћу и вјером народа Божјега. Тако се и данас ова светиња обновила.   Поводом Савиндана славе манастира на Савиној главици, пререзан је славски колач након чега је Митрополит Амфилохије наградио Златним ликом Светог Петра Ловћенског Тајновидца Марију и Александра Радовића из Радановића који су се, родивши шесторо дјеце, потрудили да испуне закон Христов: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме.   Митрополит Амфилохије је у својој бесједи још једном подсјетио на страдање и прогон Цркве Божије у Украјини од тамошњих власти, истичући да је Бог удесио да је трезвени народ збацио на изборима предсједника Петра Порошенка који је почео да прогони Цркву Божију и ствара некакву своју:   „Дај Боже да се догоди и нашима овдје, који исте такве безбожне законе хоће да доносе и отимају цркве Божије, да окончају као Порошенко. То није политика, него само молитва да Бог доведе праве истинске челнике ове наше државе Црне Горе.“   Високопреосвећени Митрополит је на дар владици Виктору поклонио икону Светог Петра Цетињског, а он је Митрополита даривао иконом Мајке Божије и сабранима пренио благослов страдалне Украјинске цркве.   Дјеца из Грбља извела су пригодан програм у славу Светог оца нашег Саве.   Прије одласка на Савину Главицу владика Виктор у пратњи Митрополита Амфилохија у Цетињском манастиру је цјеливао десницу Светог Јована Крститеља, часни крст и мошти Светог Петра Цетињског.   У повратку Митрополит Амфилохије, Владика Виктор су са вјерним народом, обишли су манастир Михољска превлака, а Митрополит је испричао гостима о манастиру и упутио их у његову историју.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      Наш саговорник Игор Зиројевић рођен je 1977. године у Требињу. Ту је завршио основну, основну музичку, и средњу школу. Од 1997. године налази се у Атини ради студија црквене музике. Студирао је на конзерваторијуму „Никос Скалкотас“ у Атини, у класи професора Константина Ангелидиса. Након студија наставља да изучава богослужбени репертоар, музичку теорију и слично. Честим боравком на Светој Гори пружа му се прилика да интензивније изучава музичке рукописе. Потом уписује и завршава постдипломске студије на Атинском конзерваторијуму, у класи професора др Георгија Констандинуа, за време којих проширује и продубљује своја музичка знања. Хороначалник је Српског византијског хора, а од скора и свештеник. А пре свега и изнад свега супруг и отац шесторо деце. У том смислу његово искуство ће нам бити драгоцено.
      Игоре, с обзиром да имаш шесторо деце, реци нам кад је било најтеже? Мислим на то која бројка деце је најтежа или најлакша за поднети :)?  Мислим да не постоји експлицитан одговор на то питање. Сваки случај је имао другу врсту тешкоће, али и друге, да тако кажем, погодне факторе. На примјер, са првим дјететом увијек постоји тај полет и одушевљеност, па ти ништа није тешко. Сјећам се са колико лакоће сам устајао ноћу када ми је први син имао грчеве и носио га на рукама по читаву ноћ.. а сада када имам шесторо, већ гледам “попријеко” будилник кад зазвони 🙂  Али, са првим дјететом истовремено постоји и неискуство, па радиш и многе ствари које нема потребе да радиш, или их радиш много компликованије и спорије него што би се могле урадити. Свако наредно дијете тражи више труда, што у случају мале дјеце значи мање времена за друге ствари, а неријетко и мање сна. Чини ми се од трећег дјетета ствари постају доста практичније, иако су услови знатно компликованији и ситуација захтјева добру организацију у кући и много жртве. Али, већ се стекне неко искуство практично како и шта треба радити.

       
      С друге стране, већ кад добије треће дијете, чини ми се, човјек некако схвати да то што успјева да постигне сваког дана је заиста дар Божији, и некако почиње да не брине толико. Видиш сваког дана колико Бог помаже и родитељима и дјеци. Са сваким наредним дјететом је то све очигледније. Али, то свакако не смањује напор родитеља у физичком смислу. Даје једну потпору и утјеху и полет, тако да човјек може тако велику жртву да поднесе са радошћу. И да се не лажемо, највећи терет у једној породици са много дјеце подижу мајке, и зато свака мајка, а посебно она која има много дјеце, је достојна сваког поштовања и части. А уз то, за нормалну породицу, а поготово је то евидентно у породицама са више дјеце, неопходно је у сваком смислу присуство оца у породичном животу, и тоу свим његовим аспектима.
      Шта си преузео на себе када је у питању одгој деце? Чини ми се да постоје двије врсте „преузимања“ ствари у породици. Једна је ствар некако практична. На примјер, неким данима, зависно од неких других мојих обавеза, ја водим дјецу у школу, а неким данима моја супруга. Исто тако је и са преузимањем дјеце из школе. Некада ја купам дјецу, некада супруга. Некада ја пресвучем бебу, али углавном супруга. (Код прве дјеце сам ја то радио знатно чешће, али су и моје професионалне обавезе биле знатно мање). Углавном ја помажем дјеци око учења. Пошто четворо старијих тренира пливање, на базен их водимо наизмјенично са супругом. У шетњу углавном иду са мном. Неке кућне послове раде са мном, а неке са супругом. На примјер, некада кувају са мајком, а некада са мном. У набавку исто тако. То су, дакле, те неке ствари практичних обавеза. Али, постоји и један други аспект, који је у вези са карактером људи и неким афинитетима, и свакако и са личним односом који родитељи имају са дјецом. Иако су наша дјеца веома комуникативна и знају да испоље доста добро оно што осјећају, и то раде и са мајком и са мном, чешћи је случај уколико имају неки проблем да дођу мени да разговарамо о томе. У неким случајевима, ипак, прво разговарају са мајком. То је на примјер једна „обавеза“, која углавном не улази ни у један распоред кућних обавеза, али постоји као могућност у сваком тренутку, и добро је да човјек има слуха и за такве потребе дјеце. То некада може бити свега неколико секунди, када дијете има потребу да ти нешто каже, и  чак и не очекује да му нешто одговориш, већ само да га саслушаш, али некада може да потраје и знатно дуже.
      У принципу, добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту и да се гаји дух да човјек може трудом много да постигне, и да својим трудом можемо учинити сретним многе друге. Ако човјек то научи у породици, он је заиста способан да живи било гдје и да се бави било чиме, и биће успјешан. И што је најважније, биће му пуно срце.
      Како се носите са кризним ситуацијама? У принципу, читав живот је једна криза. Етимолошки криза и значи суд. Дакле, на основу тога како се поставимо у некој ситуацији, биће нам суђено, тј. други ће донијети суд о нама. У том смислу, у животу родитеља нема момента који није криза. Али, ако говоримо о тим неким тежим ситуацијама или периодима, свака криза је потпуно јединствена, јер се тиче саме личности свакога од нас који учествује на неки начин у тој кризи. Оно што се ми трудимо је да учимо из својих и туђих грешака, и да се потрудимо да будемо на „висини задатка“.
      Добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту.
      Искрено, ја лично често не успијевам да будем онакав какав бих требало да будем. Али, и то је саставни дио узрастања и нас родитеља и дјеце. Оно на чему ми инсистирамо у том смислу, је да дјеца схвате да проблеми, тешкоће, кризе, безизлази нису нешто толико страшно од чега треба створити неки баук. То је све нормално, и сви ми пролазимо кроз то. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Не успијевамо увијек да будемо онакви какви бисмо жељели бити, али није ни то страшно. Ја неријетко дјеци признам да сам у нечему погријешио, да нешто не знам, да и ја сам имам слабости и да не успијевам да постигнем све онако како бих желио, и видим да то дјецу веома растерећује у погледу њихових слабости. Лакше им је да и сами прихвате себе са слабостима, а не да стварају маске. У свакој кризи се човјек суочава са самим собом, и има прилику да упозна и прихвати себе заиста онаквим какав јесте, а не онаквим каквим му се чини да је. Ми дјеци у разговору често кажемо да уопште није страшно погријешити или имати слабост, али да је за самог човјека веома деградирајуће да се не бори да буде бољи него што је сада.
      Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо.
      Чини ми се да је суштински важно да човјек схвати и прихвати своју слабост, а у исто вријеме да се бори да буде бољи. Свакако, ако се човјек ослони на Бога, Који је Љубав и Који је Свемогућ, онда то прихватање себе као слабог није уопште толико страшно колико изгледа. Један реалан став према себи и према животу, са много искрености, без оправдавања себе, оставља дјеци много простора да се и сама изборе са својим проблемима на један здрав и конструктиван начин.
      И наравно, у тешким тренуцима, више од свега помаже смирено обраћање Богу.
      Да ли се променило нешто од када си постао свештеник, да ли су те додатне обавезе оптеретиле или растеретиле као оца? Па, када постанеш свештеник, све буде исто, али се и све промијени. То је, просто, тако. Практично су се у нашем животу промијениле неке ствари, у смислу да ја имам и неке додатне обавезе и потребе, интезивније и на другачији начин испољене него што је то било прије мог рукоположења. Али, суштински се у том смислу није ништа промијенило. Просто, то што сам свештеник ни у ком случају не треба и не може да значи да сам ја сада својој супрузи мање супруг, или да сам својој дјеци мање отац, или у својој кући мање домаћин. Мислим да би једно такво тумачење свештенства било јако опасно и штетно. Напротив, и као родитељ и као супруг, а посебно као свештеник, позван сам да будем примјер служења. Тако да то што сам сада свештеник мени лично буди свијест о томе да треба још више да се трудим да својој породици будем све, по цијену било какве жртве. А, свакако, сада је на мени и већа одговорност у одгајању дјеце. Ако је неко, на примјер, лош отац, он својој дјеци преноси лошу и искривљену слику о браку, љубави и родитељству. Када је уз то тај отац и свештеник, он му пренесе и јако погрешну слику о томе шта је Црква. Тај примјер родитеља је нешто што се јако дубоко утисне у душу и свијест дјетета, и не знам да ли је могуће икада да се промијени тај утисак. Сјећам се неке моје познаинце, која је имала јако лоше искуство са својим оцем. Када јој је један духовник објашњавао да је нама Бог отац, да нас тако воли… она је рекла: „Ако је Он као отац (мислећи на свог оца), мени он није потребан. Не желим Га!“ Страшно је кад човјек схвати колика је одговорност родитеља у изграђивању цјелокупне личности дјетета!
      Сада када сам свештеник, постоји само још већа потреба за служењем, за исправљањем самога себе и доброг и суштинског односа са дјецом, а када то кажем мислим прије свега на однос једне озбиљне љубави, која изграђује и родитеља и дијете.
      Какав однос си ти имао са својим оцем и у каквој породици си одрастао? да ли нешто од тога што си добијао као поуку у детињству користиш и сада међу својом децом? Моји родитељи су били сасвим различити једно од другог и по карактеру и по навикама и по начину како су функционисали. И поред тога, с обзиром да су се много вољели, налазили су начине да функционишу добро. Ја сам са обоје родитеља имао добар однос. Према покојном оцу сам, поготово када сам већ био одрастао, али и док сам био млађи, можда и због карактера обојице нас, могао лакше да се отворим. Он је имао љубави и њежности и поготово стрпљења да се носи са мном. И оставио ми је свој примјер као заиста веома висок идеал. Био је веома сталожен и расудљив човјек, и знао је веома добро да одржава равнотежу у многим стварима и односима у кући. Такав став ствара свима у породици велику сигурност. Као млад, нисам то баш добро схватао. Сада му се најискреније дивим! Имао је љубав и самилост који су могли да опросте све. То су ствари које су за мене велики светионик у животу, мада не успјевам да их остварим ни приближно колико је то успјевао мој отац.
      Оно што и ја интезивно покушавам са својом дјецом да остварим, а то сам научио у својој породици од родитеља, је принципијелност. Ако се нешто договоримо, то просто мора да буде тако. Није могуће да кажемо да постоји неко правило, и да за преступање тог правила ће се сносити неке посљедице, било какве да су оне, па да када се преступи то правило ми кажемо просто „нема везе“. Не као да је циљ да се неко казни, на било који начин, већ да је неопходно да се сви учимо и научимо дисциплини, одговорности и поретку. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Очекују да им сви испуњавају све прохтјеве, и да никада не сносе посљедице за своје изборе или промашаје. При том, оно што је можда најгоре, поистовјећују такву родитељску попустљивост са љубављу, па ко год у животу није попустљив према њима, они то доживљавају као нељубав.
      Има ли нека поука неког старца или светитеља која ти корсти у родитељству? Трудимо се да сваку поуку ставимо у свој свакодневни живот. Али, можда су нама најважније оне поуке које нам помажу да стекнемо свијест о томе да су нам дјеца дата на дар, на неко вријеме, да им помогнемо да постану људи и да онда она ураде са својим животом оно што хоће, без обзира на то да ли се нама то што ће она да изаберу свиђа или не. Говорим то у смислу да и ја вјерујем да је велика грешка да родитељи покушавају да живе живот своје дјеце, умјесто да стоје поред и да помогну, веома дискретно.
      Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу.
      Такође, много нам користе и свакодневно се опомињемо савјета да само добар примјер родитеља исправља дјецу. Ми родитељи смо често склони да много причамо дјеци шта и како треба, па чак да им причамо много и о Богу, вјерујући да ће дјеца тако да науче. А истина је да дјеца уствари највише уче из онога што виде да ми радимо. Свети старац Порфирије је рекао некој мајци која је много бринула о свом дјетету, јер у пубертету више није хтјело да иде у Цркву: „Мање причај дјетету о Богу, а више причај Богу  о дјетету“. Дакле, да не испирамо дјеци мозак поукама, него да живимо живот, да се молимо Богу, и то ће да буде најбоља поука и свједочанство.
      Шта видиш као највећи изазов данас у родитељству? Као највећи изазов доживљавам то да човјек у браку има могућност да кроз жртвену љубав према својој супрузи постане један цјеловит и здрав човјек, и да онда као такав може бити јако користан својој дјеци, а и много шире. Вјерујем да ако човјек схвати какве су перспективе и могућности истинског брачног живота, а када то кажем мислим на брак схваћен на начин како га поима Црква, сви остали аспекти живота, па свакако и родитељство, добијају своје мјесто, смисао и пуноћу и само још више изграђују човјека. То излажење из себе, превазилажење себе кроз брачну љубав је врхунац храбрости и узбуђења. Када као плод такве љубави и борбе са собом дођу и дјеца, па кроз родитељску љубав човјек још више заборавља на своје прохтјеве и комфор, и несебично се даноноћно жртвује за своју дјецу, његово срце омекша и толико се отвори да може да смјести у себе и Самога Бога, а са Богом и читав свијет и све свијетове. Треба ли нам нешто друго? Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. То је права мала икона Цркве Божије, Царства Божијег.
      Да ли би нешто урадио другачије да време може да се врати? Прије свега, опет бих изабрао исту жену и опет бих се радовао због много дјеце.
      А промијенио бих, да је могуће, само себе. Жао ми је за сваки тренутак и поступак гдје сам мислио више на себе него на друге и када год нисам урадио оно што сам могао да урадим за добро других.
      Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња.
      Нека поука за крај? Не сматрам себе за узорног родитеља, па тако не сматрам да сам у ситуацији да из личног искуства посавјетујем било кога како би требало живјети. Али, ето, могу подијелити са вама један натпис, који ми држимо у кући на видљивом за све нас мјесту, а који нас свакодневно подсјећа на неке основе принципе успјешног и пријатног саживота, коме сви стријемимо:
      У ОВОЈ КУЋИ:
      СМО ИСТИНИТИ (НЕ ФОЛИРАМО)
      МОЖЕ И ДА СЕ ПОГРИЈЕШИ
      ТРАЖИМО ОПРОШТАЈ
      ДАЈЕМО СВАКОМЕ ЈОШ ЈЕДНУ ШАНСУ
      ПРОВОДИМО СЕ ДОБРО
      ГРЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ
      ПРАШТАМО СВИМА
      СТРПЉИВИ СМО
      ЖИВИ СМО ЉУДИ
      ВОЛИМО СВАКОГА
      Деца су нам дата на дар - отац Игор Зиројевић - Први пут с оцем
      PRVIPUTSOCEM.COM  
×
×
  • Креирај ново...