Jump to content
  1. Војвода7

    Војвода7

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на отварању традиционалне манифестације "Дани Српске у Србији", у Народном позоришту у Београду 22. септембра 2021, поручио да Србија и Српска треба да сарађују на унапређењу просвете, културе и економије и оних вредности које чине посебности српског народа - а то је Светосавље, по којем српски етос живи - Јеванђеље Христово. 

       
      Звучни запис обраћања
       
      Видео снимак обраћања Поглавара СПЦ на отварању поменуте манифестације коју организује Представништво Републике Српске у Србији девети пут и која траје до 29. септембра у Београду и још 10 градова у Србији - Крушевцу, Краљеву, Шиду, Крагујевцу, Кикинди, Зрењанину, Сечњу, Нишу, Суботици и Новом Саду, објављен је на инстаграм налогу Његове Светости.
       
      Извор: Инстаграм налог Његове Светости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо.

       
      Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха.
      Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују.
      Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија.
      Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом.
      Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви.
      С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић.
      Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход.
      И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају.
      Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама.
      Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу.
      Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато.
      Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити!
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 21. септембра 2021. године, на празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу.
      Том приликом, Патријарх, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио је г.  Стефана Максимовића, дипломираног теолога, у чин ђакона. Патријарху је саслуживало братство Саборног храма у Загребу са ђаконом Момиром Ђукиће, из Епархије далматинске.
      Предстојатељ Српске Православне Цркве у беседио по отпусту Литургије је казао: -Славимо Рођење Пресвете Богородице, јер је преко Ње дошло до спасења људског рода. Она је најчистији дар Божји људима, али и нешто најсавршеније и најчистије што смо ми људи могли Богу да принесемо као дар.
      Патријарх је указао на паралелу између Богородице и Цркве јер Она која је родила Спаситеља света, јесте и Мајка света, управо онако како је то и Црква. -Као и Црква, и Богородица је Мајка свих: блиска свима, све разуме, све заступа, казао је Патријарх и нагласио да постоје многи који понекад из незнања погрешно разумеју Цркву Христову:
      -Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све  је релативно. Државе, некада су веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава, рекао је Патријарх и подсетио на речи владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време.
      -Ми нећемо хтети да поистовећујемо Цркву са било којом државом, а камоли са било којом партијом, и чинићемо све свим силама, духовним, расположивим, да не дозволимо да нама било ко манипулише, рекао је Његова Светост Патријарх и истакао:
      -У нашем времену се стварају многи конструкти, фикције, виртуелне стварности које они, који хоће Цркву да увуку у разне неспоразуме и политичке игре, користе као полазну тачку, полазећи од тог виртуелног конструкта као реалности која никакве везе нема нити са природом Цркве, нити са њеним амбицијама, нити са њеним служењем. У Цркви заиста нема Грка ни Јеврејина. У Цркви нас Господ позива да сви једно будемо. Међутим, у џунгли, у прашуми силних интереса од овога света, разни - имајући оруђа, али, ако хоћете, и оружја медијска у рукама - могу да стварају лажне слике и да онда и од Цркве производе оно што нити је била, нити јесте, нити ће бити, казао је патријарх Порфирије и истакао значај очувавања у себи и свом срцу духа и етоса Цркве као Царства Божјег на земљи: -Очувајмо тај етос у свом срцу и никада га не изневеримо без обзира ко ће шта рећи и како ће рећи у односу на нас.
      -Циљ нашег живота је да будемо фокусирани на Христа. Живимо у свету информација, тј. дезинформација, у којем, оптерећени хиљадама информација, имамо само конфузију. Важно је да се изборимо са тим многим лажним информацијама, баш као што су радили исихасти, подвижници. Тај принцип увек важи. Користили су се Исусовом молитвом. Зашто? Да речима Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног спрече сваку лошу, сваку злу, сваку лажну и погрешну мисао која хоће да им упрља ум како би могли онда умом својим да сиђу у срце, где нема страних и лажних информација и да се ту сретну са најважнијом и  једином аутентичном информацијом која одозго од Бога долази, казао је патријарх Порфирије.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ово време пуно лажи и најцрњег и најпримитивнијег несојлука веома је важно да видимо шта су нам то у аманет оставили свети преци. Посебно они са Цетиња, које се до скора као град дичило именом српског почивала а данас се више не може препознати. 

       
      Веома је, на пример, поучан и занимљив текст Службе св. Петру Цетињском, штампане 1895. године по Благослову Митрополита црногорског, приморског и скендеријског Митрофана Бана, у време независне Књажевине Црне Горе. Текст Службе Светом Петру Цетињском нам говори о свему: и ко су Црногорци и како им се зове Црква и ком народу припадају. Ево само пар секвенци из поменуте Службе.
      Стихире на Господи возвах:
      "Имајући вас светитељи: новојаљени Петре Чудотворче Цетињски, Василије Острошки, Стефане Пиперски и Арсеније Косијеревски, који својим моштима освећујете земљу нашу, као угодници Божији, који предстојите Престолу Сведржитеља Бога, усрдно вас молимо, сачувајте отечество наше и све људе крстоносног народа српског.
      Свеосвећени оче Петре умоли Христа Бога да сачува народ српски од мрежа вражијих ...
      Усхвалимо сви славу јерараха, светитеља Петра, Српске Цркве светли украс и отечества свога предивну заштиту ... Не заборави отаџбину твоју и српски род." 
      Значи и тада се у независној Књажевини Црној Гори, као и данас, и као и увек, наша Црква звала - Српска Црква а народ у Црној Гори - српски народ. 
      Стога господа србомрсци, немоћници и незналице, ма одакле они били, могу слободно да плачу од муке или шкргућу зубима од зависти. Није забрањено. Нека слободно вришти и плаче свака немоћна поквареност људска и свака злоба демонска, јер сви они који се у Црној Гори кукавички, за чинију сочива, одрекоше својих српских предака и својих српских светитеља - Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Стефана Пиперског, светог Арсенија и свих других светих Срба чије свете мошти почивају у Црној Гори, и који би да праве сукобе и јуришају на Цетињски Манастир, заиста и јесу за плакање. 
      Но, није то први пут да су поједини Цетињани и Црногорци правили проблеме Митрополитима црногорским, приморским и скендеријским. Било је тога и раније на претек. И сам Свети Петар Цетињски је за свога живота на земљи трпео велику злобу и невољу од појединих Цетињана. Није Свети Петар 21. новембра 1823. године без велике невоље писао: "Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе Цетињске под старост бјежим из Цетиња ... Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах. Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат ..."
      Због таквих проклетих крвомутника Свети Петар Цетињски је у свом Тестаменту из 1830. године између осталог писао: " ... Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или делом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре".
      А све се то раније, као и данас, због проклете гордости и зависти дешавало, јер Свети Петар Цетињски још 1804. у писму Архимандриту Манастира Пиве Арсенију (Гаговићу) пише са болом: "Ми смо Срби такви. Не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати. И што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која (јер) у србском народу, како и у греческом, гордост царствујет".
      Но, на хиљаде је сведока, од тада до данас, да свако ко је устајао на Цетињски Манастир, на било коју светињу Српске Цркве или пак лично на Светог Петра Цетињског, желећи ширити мржњу и раздорe, убрзо је од Бога био строго опоменут а неретко и веома оштро кажњен.
      Ко има уши да чује, нека чује.
       
      Архимандрит Петар (Драгојловић),
      игуман манастира Пиносава
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Нови број новина Српске Патријаршије, доноси:

       
      – Један век од упокојења краља Петра I Карађорђевића, Краља ослободиоца, кога је српски народ и српски војник од милоште звао Чика Пера, молитвено и уз највише почасти обележен је 16. августа 2021. у срцу Шумадије, на Опленцу.... Беседећи после св. арх. Литургије и парастоса, Патријарх Порфирије је између осталог, рекао: Сабрали смо се данас да одслужимо стогодишњи помен краљу Петру Ослободиоцу. И он је знао да смрт није последња реч коју може дати о себи, јер је веровао у реч Христову, Јеванђеље Његово. Веровао је у Христа Спаситеља, распетог и васкрслог. Да ли хоћемо доказ? Толико их има ако се удубимо у његов живот. Али једна ситница наизглед, крупно и много говори о њему – када је ишао са својим народом на крстоваскрсли пут, кроз зиму, кроз мећаве и снегове, једино што је понео са собом био је диптих – икона Светих апостола Петра и Павла....
      – Докле поју светиње на Косову и Метохији, нећемо га доживљавати као изгубљено него као своје – Двадесет година од почетка повратка расељених и избеглих Срба у Осојане, обележено је тродневним Сабором, који је био посвећен и блаженопочившим митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију Јевтићу који су видели тајну косовског вековног распећа, али и његов смисао... Осојане представља један од ретких примера успешног повратка Срба у Метохију, јер се од 2001. вратило око 350 Срба, а у овом селу данас живи и око осамдесеторо деце...
      – Лета Господњег 2021. црквена и академска јавност обрадована је вешћу да је из штампе изашао превод Светог Писма Старог Завета са јеврејског изворника на српски језик од умировљеног професора ПБФ, протојереја-ставрофора Драгана Милина. Са протом Милином за Православље разговарао је доцент др Ненад Божовић са ПБФ... Девет година сам интензивно преводио текст и две године прочишћавао, јер сам имао недоумица и остављао да мало сазри. Понекад се шалим да је блаженом Јерониму било потребно петнаест година, а ја сам имао боље приручнике па сам завршио за свега девет година...
      – Историјска посета Патријарха српског Порфирија Епархији зворничко-тузланској – На празник Преображења Господњег – славу града, Првојерарх српски је служио свету архијерејску Литургију у Храму Св. апостола Петра и Павла у Добоју.... Ово је крај којем ја у потпуности, без остатка, и телом и душом припадам, крај који добро познајем, али не само крајолик, него људи који овде живе јесу у правом смислу део мојих костију и ја сам део тог тела и тих костију. Могао бих данима да причам и описујем своја искуства која су уграђена у моје биће, али све би се то могло описати у једној јединој речи, а то је љубав коју осјећам према вама, браћо и сестре, и љубав коју од вас осећам према мојој маленкости, не зато што сам ја важан, него зато што је то љубав ваша за Цркву Христову, поручио је на почетку ове посете Српски Патријарх.
      – Живот посвећен Богу – Беседећи, Владика шабачки Лаврентије је узнео молитвену захвалност Господу на дару за многаја и благаја љета свога земнога века. Истакао је да је 12. августа напунио 63 године живота у монашкој ризи, а 16. августа пуне 54 године архијерејске службе, подсећајући присутне да је то, у осмовековној историји Српске Православне Цркве, најдужи архијерејски стаж једног епископа...
      – Ватерполисти Србије, овенчани златном медаљом на недавно завршеним Олимпијским играма у Токију, потврдили су друго златно одличје. Фантастичне играче кроз такмичење је водио селектор Дејан Савић. За новине Српске Патријаршије Савић је говорио о посети ватерполиста светињама КиМ пред Олимпијаду, важности разговора и пријема код Патријарха Порфирија и његовом благослову пред сам пут који су осећали током Игара, али који осећају и данас....
       
      Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...