Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Извор: https://youtu.be/-xjOSdMcdfQ
      Званична презентација: https://otelders.org
      Facebook: https://www.facebook.com/otelders
      Instagram: https://www.instagram.com/otelders
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори.
      „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе.
      „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У московском Донском ставропигијалном мушком манастиру 25. марта 2021. године служен је свечани молебан и литија за борце грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године, који су своје последње земаљско уточиште пронашли у древном московском манастиру.

       
      Уз благослов Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила, богослужење је предводио митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, коме су саслуживали архиепископ каширски Теогност, председавајући Синодског одељења за манастире и монаштво, настојатељ Донског манастира, и викар Најсветијег патријарха, епископ дмитровски Теотилакт, протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ОСЦП-а, протојереј Игор Јакимчук, секретар ОСЦП-а за међуправославне односе, протојереј Сергиј Звонарјов, секретар ОСЦП-а за иностране послове.
      Служби посвећеној двестагодишњици од почетка грчког ослободилачког покрета присуствовали су гђа Екатерина Насика, изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији, грчке дипломате, представници Московског друштва Грка, удружења грчких жена АГАПИ, других грчких јавних организација, грчка дијаспора, бројни филхелени, као и председник одбора Државне думе за јавна удружења и верске организације, С. А. Гаврилов, председник Међупарламентарне скупштине православља и Валериј Пирогов, генерални директор Института руског Атоса.
      На крају свечаног молебана, председавајући ОСЦП-а прочитао је честитке Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила председнику Републике Грчке поводом двестагодишњице од почетка ослободилачке борбе грчког народа.
      Затим се присутнима обратио изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Грчке у Руској Федерацији. Захваливши се свима на присуству, госпођа Екатерина Насика је посебно истакла да је руски хеленизам одиграо важну улогу у припреми, вођењу и успешном исходу грчке револуције.
      Према њеним речима, борба за слободу, након векова османске владавине, базирала се на чврстим темељима: националним – заснованим на језику Византијског царства, верским – на православној вери и политичко-социјалним – на принципима европског просветитељства и демократије.
      „Као представник Грчке, велика ми је част да изразим захвалност Русији и руском народу, јер су Русија и руски народ вековима стварали повољне услове за многе генерације наших сународника, такве да су у прилици да живе у просперитету, а да заузврат својој другој домовини много дају у свим областима – политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству. Пре неколико дана у Таганрогу, поново сам се уверила у то какав су историјски траг Грци оставили у Русији и осетила на својој кожи снажно пријатељство које уједињује наша два народа“, посебно је нагласила шефица грчке дипломатске мисије у Москви.
      Затим је митрополит волоколамски Иларион повео литију на место где су сахрањени Грци који почивају у некропољу Донског манастира.
      Узнете су молитве за упокојење ерсекијског митрополита Антима, палеопатрског митрополита Партенија, архимандрита Натанаила и других представника грчког друштва и грчке културе, као и бораца грчког ослободилачког покрета 1821-1823. године.
      На крају литургије митрополит Иларион је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Републике Грчке у Руској Федерацији.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Испоставило се да постоји тако важно правило – правило „три минуте“. Ради и за супружнике и за децу. Када родитељи у породици почну да испуњавају ово правило, примећују да оно се у односима много тога мења набоље.
      Правило „прва три минута“ је да дете увек срећете са таком радошћу, као да се срећете са пријатељем којег нисте видели много, много година. И није битно да ли сте се вратили из продавнице у коју сте истрчали по хлеб или сте се вратили кући са посла. Обично све оно што дете жели да подели са вама, оно „изда“ у првим минутима сусрета, управо је зато важно да не пропустите то време.
      Лако је препознати оне родитеље који интуитивно следе правило „прва три минута“. На пример, када покупе дете из школе, увек чучну до нивоа његових очију, загрле га кад га сретну и кажу да му недостаје. Док други родитељи једноставно узимају дете за руку и говоре „идемо“ док разговарају телефоном.
      Кад се вратите са посла, одмах сву пажњу усмерите детету. Имате неколико минута да седнете поред њега, да питате како је прошао дан и да га саслушате. А после идите на вечеру или да гледате вести.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски.

      Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије.
      Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности.
       
      Манастирска ракија изоштрава чула
       
      Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу.
      Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу.
      "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије.
       
      Пет епископа и патријарх – из Ковиља
       
      Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела.
      "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир.
      Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља.
      "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали".
      Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије:
      "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех.
       
      Мисија лечења од болести зависности
       
      Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу.
      До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника.
      "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава.
      У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује.
       
      Производе хлеб, свеће, мед, сир…
       
      Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара.
      Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру.
      И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије.
      "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки.
      У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих".
      Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије.
       
      Извор: Спутњик
×
×
  • Креирај ново...