Jump to content

Препоручена порука

Широм Епархије Рашко-призренске данас је обележена четрнаеста годишњица Мартовског погрома. У манастирима и парохијским црквама служени су парастоси за пострадале жртве Погрома и све православне Србе на Косову и Метохији који су пострадали у ратном и послератном насиљу. У манастиру Грачаница, након Св. Литургије парастос жртвама терора служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештенства приштинског намесништва. Парастосу су, поред многобројних мештана и верника, присуствовали и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић, шеф мисије ОЕБС на Косову Јан Брату и државни секретар у Министарству привреде Бранимир Стојановић. Након парастоса, у свечаном мимоходу Владика са народом кренуо је улицама Грачанице до обележја жртвама и несталим испред Дома културе где су положене беле руже. У 12.00 часова почела је академија на којој се Епископ Теодосије обратио присутнима следећим речима, говорећи о Мартовском погрому, али и о значају Косова и Метохије за наш верни народ и очувању вере у Христа, народне слоге и светолазаревског завета као темеља на којима почива духовни и народни идентитет целог српског народа:

 

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА
АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА
ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po

Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја  Погрома  из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену.

У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу.

Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета.

Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући  ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам.

Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији.

Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.

 

Vladika-Teodosije.jpg


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Медијске објаве о крајње неоснованим и злонамерним оптужбама минорне приштинске (не)владине организације против архимандрита Саве Јањића, игумана манастира Високих Дечана, као и у целој јавности, и у Српској Патријаршији су примљене са индигнацијом.

       
      Јасно је да се ради о нападу на дечанску светињу и покушају угрожавања самог опстанка братства Високих Дечана, па самим тим и монаштва у осталим српским православним светињама и преосталог српског живља на Косову и Метохији.
      Још једном истичемо и са поносом понављамо да је дечански манастир са својим игуманом и братством током целе своје историје, а посебно током ратних деведесетих година двадесетог века, представљао уточиште за бројне страдалнике без обзира на веру и нацију. Као такви они служе са понос не само својој матичној Епархији рашко-призренској него читавој Српској Цркви.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 8. априла 2021. године у Патријаршијском двору у Београду др Петрa Петковићa, директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије.

       
      Предстојатељ Српске Православне Цркве са пажњом je саслушао анализу стања и питања од кључне важности за останак и опстанак српског народа у јужној српској покрајини. Патријарх г. Порфирије је изразио задовољство сарадњом Српске Православне Цркве са Канцеларијом за Косово и Метохију, посебно у односу на подршку црквама и манастирима које имају важност за све који тамо живе, зато што се у њима свештеници, монаси и монахиње свакодневно моле Богу за мир и добробит свих људи. Његова Светост је посебно нагласио нужност чувања мира и да наша држава треба да инсистира на одржању дијалога на начелима права и правде.
      Директор Петковић је указао да су безбедносна ситуација и положај српског народа на Косову и Метохији пред бројним изазовима и озбиљним искушењима, јер је постоји опасност да дијалог и разговори буде замењени уценама и претњама.
      Патријарх Порфирије, који је и иначе добро упознат са проблемима Цркве и народа на Косову и Метохији, посебно је указао на опасност да се наставе напади на наше светиње, попут последњих напада за време његовог боравка у Пећкој Патријаршији. Саговорници су се сагласили да такви напади имају за циљ протеривање српског народа са вековних огњишта, затирање наше прошлости и духовности, како би био уништен сваки траг историјског континуитета српског народа и државе на Косову и Метохији.
      Посебна пажња у разговору Његове Светости Патријарха и директора Канцеларије за Косово и Метохију дата је пројекту обнове тешко оштећене цркве Богородице Љевишке у Призрену и очувању и обнови ставропигијалне лавре Пећке патријаршије.
      Предстојатељ Српске Православне Цркве и директор Канцеларије за Косово и Метохију поновили су став да је од непроцењивог значаја да Црква и Држава заједничким напорима и старањем делају за бољитак нашег народа у покрајини.
      Његова Светост је саслушао и информацију о процесу имунизације српског становништва са Косова и Метохије против вируса ковид 19.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом гласина о „литији“ под називом „Молитва за спас народа“ од нашег храма до Храма Светога Саве, која би наводно требало да се одржи 04. априла 2021. године, које се шире путем друштвених мрежа и које су доспеле до наших парохијана, обавештавамо вас да таква литија нема благослов нашег свештенства и да као таква не може кренути од нашег храма. У питању су дезинформације које имају за циљ да смуте наш верни народ у време Великог поста. Позивамо све наше парохијане да тога дана узму учешћа на Литургијском сабрању у нашем храму.
       
      Братство Храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову
       
      Извор: Световазнесенски храм у Жаркову
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом вијести која се појавила на порталу Радио Требиње, наиме, да владика Димитрије предводи волонтере који помажу на ковид одјељењу Болнице Требиње, нажалост, морамо скренути пажњу јавности на неколико нетачности и произвољности.
       
      Прије свега идеја о потреби помоћи медицинском особљу, на ковид одјељењу Требињске болнице, је настала пошто смо се лично увјерили колико је медицинско особље посвећено свом позиву и са колико пажње али и надљудских напора се стара о свим болесницима, па и о нашим вољеним новоупокојеним пастирима владики Атанасију и проти Миленку Спрему.
      Друго, владика Димитрије не предводи волонтере који долазе да помогну, него су то вјерници који су се осјетили позваним да помогну и, без жеље за публицитетом, по одобрењу и сагласношћу читавог колектива ковид болнице ТБ, помажу тако што бивају предвођени онима који ту свакодневно раде.
      И треће, што је и разлог овог нашег обраћања, је да се у поменутом тексту једногодишњи труд и жртва свог медицинског особља не помиње, а помиње се тродневна волонтерска помоћ (не десетина него за сада неколицине волонтера), која се може показати корисна али у суштини тек треба да заживи и да покаже праве плодове.
      Због свега реченог, иако не сумњамо у добре намјере писца поменуте вијести, истовремено знајући да она није објављена ни од једног вјерника волонтера, ипак, молимо све који надаље буду укључени у ову акцију солидарности са свима који страдају од ове болести али и са свима који их лијече, да се уздрже од било каквих јавних и медијских објава и експонирања.
       
      Из канцеларије епископа ЗХиП
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас се навршава годину дана од пресељења нашег првопастира, архијереја, драгог нам Владике Милутина. Драга браћо и сестре, служили смо данас Свету Заупокојену Литургију и парастос. Шта ми то хришћани радимо? Узносимо молитве, палимо свеће… Свети апостол Павле каже:“ Ако Христос не васкрсе, узалуд нам вера наша.“Сам Господ стоји као победитељ смрти и Дародавац живота. У томе је  Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа нашег Исуса Христа и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, а то значи да ћемо и ми васкрснути.  Он је зато и васкрсао да нам дарује живот вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту  победу на овом свету.

       
      Том победом и науком се водио и наш Владика Милутин. Као дете, одлучује се на монашки пут и усавршава се том науком. Дошавши у манастир Каона код мудрог старца Теофила, постаје и искушеник и манастирски ђак. У том тешком времену, када су се адове жвале надвијале над Црквом Христовом и српским народом, није било лако. Али, Владику то није спречавало да остане на том путу. Каона је постала његов дом, а он њен верни служитељ. Не можемо данас да се не сетимо и његовог рођака, нашег доброг оца Арсенија, који је, видећи  пут свог рођака,  убрзо кренуо за њим. Каона је напредовала. Прве часове веронауке су организовали у манастиру. Њиховом љубављу, сва деца из околних села  долазила су и похађала наставу. Потом, по благослову Епископа Лаврентија, почела је да ради и ванредна богословија. Неколико генерација првог разреда  изашло је из манастира . У то време креће и велика обнова целокупног манастира. Посебно је црква украшена и осликана, израђен нови иконостас, а манастирска порта проширена. То је данас најлепши парк у који је себе уградио блаженопочивши наш Владика. Потом је обављао и дужност архијерејског намесника и архијерејског заменика у Епархији шабачко – ваљевској. Постао је омиљени духовник. Сви су ишли њему по савете, на разговоре и никада му није било тешко да свакога прими  и поучи. Тако, промислом Божјим, Свети сабор 2003. године бира га за епископа наше Цркве и шаље на Пети континент( како је и сам често говорио) у далеку Аустралију и Нови Зеланд. Тада се овде међу нама осећала празнина, осећао недостатак . Били смо навикнути на њега, на његове речи, некада и на прекоре, али тај прекор је био очински пун љубави. Ти прекори су били да нас усправе, подигну и управе на прави пут, пут Христов. Погледали смо сваке године  када ће мајски сабор да дође међу нас и тако изнова. И опет, ето Божје посете и милости над нашим ваљевским крајем! Дође време да се обнови древна Епархија ваљевска, после двеста и више година, и да за првог епископа обновљене Епархије ваљевске Свети Сабор  изабра баш Владику Милутина. ДОЂЕ МЕЂУ СВОЈЕ !
      Овде опет међу Свете Николаја и Јустиноа, међу своје Ваљевце, од којих је отишао као дете. Он је живео Светим Николајем и Светим Јустином.  Од њих се цео свој живот напајао. Увек нам је говорио у неким животним недоумицама:“ Шта мислиш шта би рекао Николај Свети или како би то Ава велики Јустин?“ Сви знамо да нема храма у којем није служио. Обилазио је врло често и црквене општине и манастире. Бринуо се о свима, трудио се да подигне да изгради, помогне свештенику, игуману игуманији… Али, никада није престао да мисли о српском народу у Аустралији. Увек је говорио с љубављу и старао се. Изнедрио је и изродио свог духовног сина, Владику Силуана, који је овде баш стасао с њим поред Јустина и Николаја. И започео свој пут, СВЕТОСАВСКИМ стопама, СВЕТОНИКОЛАЈЕВСКИМ И СВЕТОЈУСТИНОВСКИМ.
      Владика је отишао рано. Отишао је млад. Можда у најбољим и најзрелијим годинама свога  живота, када је могао својом мудрошћу и истрајношћу да нас учи, да нас поучи и научи још много на овом свету. Али, Господ има за нас друга мерила и призива нас када смо најспремнији. За тобом, Владико, у Небеску Србију кретоше и други јерарси: Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије и велики Патријарх наш Иринеј. И осети се велика забринутост, велика молитвена ћутња и празнина међу нама. Али, с правом знамо и верујемо да сте данас заједно са свима светима и да пред престолом Творца служите Свету и Небеску Литургију, да се молите за нас да истрајемо на свом путу .
      Свештенство, монаштво и верни благочестиви народ наше епархије колико год да су тужно примили вест о вашем упокојењу, толико су смогли снаге да Црква Света настави пун живот. Он није с нама телом на земљи, али и те како је духом и молитвом. Знамо ми и верујемо, Владико, да се ти за нас молиш пред Престолом Божјим и да нас твоја рука и даље руководи. Браћо и сестре, и ово морам да напоменем: једино Црква Христова своје упокојене рачуна и води као живе. Нема институције на овом свету која то чини у овој плачној долини, како је Свети Ава говорио.
      Ево нас данас овде у Храму Васкрсења Христовог, у храму где су  и олтари, параклиси Светом Николају и Светом Јустину, у храму који је ваша рука, поред свега набројаног, и водила и украшавала заједно са браћом свештеницима. Знамо да није било рада, а да нисте учествовали и давали све од себе да се Ваљево данас дичи, јер има храм највећи после Храма Светога Саве. Поред овога храма, уз помоћ наше Ваљевке Наталије Ковачевић, подигли сте и Храм Светом Нектарију Чудотворцу Егинском и неуморно уградили себе. Нема данас Србина хришћанина да не зна за овај храм. Колико само их долази на молитву да тражи исцељење… Мислио си о свима, Владико. Само када се сетимо са каквом радошћу си нам говорио да ће храм добити честицу моштију овога угодника Божијег и када су монахиње из Камаризе послале… Какву си свечаност молитвену приредио…
      Знамо и да си први положио живот у овом несрећном и неразумном времену за стадо своје. Прослављајући данас овај дан, верујемо да смрт није тачка, него запета у нашем животу. Овде су, браћо и сестре, пред нама његови земни остаци и његов гроб. Ми ћемо долазити овде и поколења наша,  да затражимо помоћ и благослов од њега.
      Нека би Благи и Васкрсли Христос, преко Својих ученика, Свете Богомајке, Светога Јована Претече и Крститеља Господњег и свих светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Исуса Христа! У васкрсење наше. Да смо и ми бића вечна и да је наш посао у овом свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу доживљава сваки од нас који живи јеванђељски. Када се труди вером у Господа Христа да љубављу и молитвом испуни свој живот. Тако је живео и веровао наш Владика Милутин.
      Нека му је вечан помен и Царство небеско .
      Хтео бих да завршим са ових неколико речи. Хоћу да Вас поздравим оним нашим хришћанским , победоносним, православним поздравом .
      ХРИСТОС ВАСКРСЕ СВЕТИ ВЛАДИКО!
       
      Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...