Jump to content

Русија или Америка или... ?

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Вера нема никакве везе са политиком.

То је баш по амерички. Радним данима политички, а недељом у цркву да певамо мало. Православље се живи тако да не можеш имати неку активност у животу која ти је у нескладу са веровањем.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 964
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

NinaD, slazem se, ali razmisli, dok dodju Rusi ima da nas  zadese po tri Jasenovca od svakog naseg suseda sa sve cetiri strane sveta...  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Русија наравно, то су наша браћа. Боље изгинути са Русима него побиједити са Американцима

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Благовесник рече

NinaD, slazem se, ali razmisli, dok dodju Rusi ima da nas  zadese po tri Jasenovca od svakog naseg suseda sa sve cetiri strane sveta...  

Није то баш тако лако, поготово не у садашњем моменту. Да је лако било би тако и 90тих. Свако гледа да прикрије злочин, а тешко да може да се прикрије тако нешто. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Војвода7 рече

Русија наравно, то су наша браћа. Боље изгинути са Русима него побиједити са Американцима

ОК, поменућемо вас кад се заврши... :smeh1:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

ОК, поменућемо вас кад се заврши... :smeh1:

Или ћете нам се обраћати у молитвама за посредовање  :D:D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Pazite, neka Putin izvede iz NATO svoju jos drazu bracu, Bugare (Srbi su za Ruse braca, ali na drugom mestu, posle Bugara), pa onda ni Srbi nece  uci u NATO. Ovako je bestidno ocekivati od nezasticene Srbije, odsecene od Rusije, da izdrzi i ne pristupi NATO paktu. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, Православни Србин рече

Па, у чему је разлика у нашем случају? И ми смо у једном тренутку били на супротним странама?

Japan je bio imperija zla do drugog svjetskog rata. U II svjetskom ratu su ostali poraženi i oslabljeni značajno, i kao prve komšije znatno ojačanog SSSR-a. Oni su se SSSR-a bojali i zbog toga priklonili Amerima. Mi treba da se priklonimo Amerima, jer treba da se zaštitimo od koga...? 

пре 5 часа, Православни Србин рече

Што се признања Косова тиче, не знам шта ту није јасно- ми смо са Америма ратовали око Косова деведесетих (с тим што смо имали шансу да тај рат избегнемо а Косово сачувамо у каквом таквом свом поседу, причали смо о томе нашироко у једној од тема овде) и ми смо га изгубили. Рат је добио НАТО који је онда ушао на Косово, запосео га, окупирао, како год. 

Bar ti znaš kako stoje stvari oko Kosova...neću ti ovo objašnjavati. 

пре 5 часа, Православни Србин рече

Или ако јесте, онда је слаба да слабија не може бити. А највише ми је разочаравајући моменат што је поменуо овај Трифуновић је,  кад су Руси, на основу неког дила са Турцима, дозволили турским снагама да уђу на територију свог савезника Сирије и тамо извше своје злочине и покоље. Замисли да смо ми са Русима савезник и они, примера ради, склопе, пакт са Бугарима и дају бугарским снагама да се ,,прошетају" до Ниша или Пирота. Недај Боже да се то икада деси. 

Rusi nisu saveznici sa Sirijom, već sa Asadom i one koji podržavaju Asada. Kurdi ne priznaju autoritet Asada, prema tome Rusi nisu pustili Turke na svoje saveznike već na američke saveznike. 

пре 5 часа, Православни Србин рече

Да Руси допусте да Сирија потоне у сав хаос у који је потонула, а због руских база је у то потонула- то је доказ руске неозбиљности и неспособности.

Ne kapiram zbog kakvih baza je potonula? 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 51 минута, NinaD рече

Па не знам, мени ту има битне разлике. Немци су у 2.св.рату починили ужасне злочине

RSK za godinu dana od 50% srpskog postalo preko 80% srpsko. Zločini pri stvaranju Republike Srpske ( Bijeljina, Zvornik, Prijedor, Srebrenica, granatiranje Sarajeva mimo vojnih ciljeva, represija ALbanaca od strane Miloševićevog režima, egzekucije Albanaca tokom rata van pravila ratovanja pa sakrivanje tih zločina premještanjem leševa čak do Batajnice ).

пре 53 минута, NinaD рече

увели расне законе и можемо рећи да су кривци

Sloba je htjeo da uvede stanje u Jugoslaviji tako da Srbija bude ona koja će dominirati ostalim republikama - a ne da se živi ukakvoj-takvoj saradnji. Tako da, može se reći da je Milošević pokrenuo ( iako ja mislim da je on samo ubrzao ono neizbježno ) raspad Jugoslavije i uslijed svoje političke gluposti ( jer je bio i ostao samo komunistički apratčik koji razumije samo silu ) napravio onoliki haos, i nama i drugima.

пре 56 минута, NinaD рече

Кад си крив лакше се суочаваш са казном која ти следује

Netačno. Ljudi će prije da negiraju ili racionalizuju svoju krivicu, nego da kleknu kao Vili Brandt i pokajno priznaju svoje grijehe. I to je očigledno pogotovo kod balkanskih država i naroda. Hrvati su samo par koraka od rehabilitacije ustaša u javnom diskursu, Bošnjaci obožavaju da budu jedine jadne žrtve rata i da se prave laloši kako veze nisu imali sa NDH, a mi se pravdamo da "nismo mi htjeli rat niti smo išta počinjali" kako bismo izbjegli priznati da dosta zala nije trebalo biti učinjeno čak i da je ta tvrdnja tačna.

пре 59 минута, NinaD рече

У нашем случају је потпуно друга прича

Natrag na prvi dio. Da, nad nama jesu činjeni genocidi ( mimo NDH, propast Krajine, čišćenja Srba po teritoriji današnje FBiH, kao i ludilo na Kosovu svakako se mogu time nazvati, makar ovako kolokvijalno, ako ne već striktno pravno-tehnički ), ali to ne mijenja činjenicu da smo i mi isto radili. Već rekoh za Krajinu, a evo i za Bosnu - lijevo je 1991 a desno 2013. Očigledno je šta se odigralo i da nismo bili nikakva nevinašcad:

Bosna.thumb.jpg.57cf465a88e0470fbe5d7e48c905133f.jpg

Makar nismo jedini šenlučili, ako se to i može uzeti kao nekakva utjeha. Ali svakako jesmo, i to izuzetno efikasno.

1 hour ago, NinaD рече

ми смо протеривани са своје земље

Kao što je svako tokom ratova protjerivan sa svoje zemlje, i to čak od strane nas.

1 hour ago, NinaD рече

нама је отето свето Косово које је и даље катастарски највише наше власништво (да не говоримо о одузетој имовини после 2.св.рата, или о отетој државној имовини после овог последњег)

Istina. Što smo se onda ponašali kao glupani pa dasmo izgovor drugima da nam ga otmu? 

1 hour ago, NinaD рече

и за све то нико није окривљен и нико кажњен, осим нас самих.

Kao što je na Njemačku svaljena čitava krivica za Prvi svjetski rat ( iako je Austrija tu bila jedina koja je bila nerazumna ), a za Drugi svjetski rat su toliko ubijeni psihološki kolektivno u pojam da i dan danas imaju kompleks od toga. Prihvataju milione ilegalnih migranata samo kako ne bi bili "zli kao nacisti" ( mi se makar još i šaimo i pravimo viceve sa prošlim haosom pa time i možemo donekle objektivnije sve to sagledati ). Japanu je Amerika nametnula čitav ustav i zabranila im da imaju vojsku sposobnu za bilo kakve šire djelatnosti od odbrane ostrva ( kada je nama Amerika nešto takvo uradila? Kada nam je oktroisala ustav tako direktno i okupaciono? ). Ali pazi - opet su te države u tim ratovima bile krive dobrim dijelom za njih. Mnogo gore stvari su im urađene i uspjeli su se okrenuti i uzdići. A mi, sa druge strane, obožavamo da sebe predstavljamo kao nevine žrtve. I poslije zašto nas skoro niko u okruženju ne voli? 

Drugo, apsolutno je netačno da niko nije kažnjen. Istina, nije skoro niko kažnjen ( još k tome, niko od glavnih glavešina ), ali kažnjenih ima. Sitnica, ali jako bitna, jer pokazuje laž na kojoj počiva ta naša samoviktimizacija ( oh, samo nama je činjeno zlo ). Ali ajde i to nekako. Zašto bi uopšte trebalo biti bitno, kada se priča o tome jesmo li mi krivi za nešto, da li je neko drugi osuđen za svoja zlodjela? Ono što smo mi uradili ide na našu dušu i na nama je da se sa tim suočimo, a ono što su drui uradili ide na njihovu dušu i na njima je da se sa tim suoče. Ko će kad i kako, i da li će uopšte, to je nebitno za pitanje "jesmo li mi nešto krivi?", a uvijek se poteže kao odbrambeni mehanizam. Kao djeca u obdaništu da smo.

1 hour ago, NinaD рече

Сад ми треба да будемо хладне главе и да за све то прихватимо казну и консеквенце и кажемо ок, изгубили смо рат и то је то. Па тешко то може тако

Da. I može veoma lako. Samo kažemo:"Zeznuli smo se, izgubili ratove, ajmo sada da furamo mir i da se ponovo izgradimo, pa šta mognemo da povratimo, povratićemo". Čekaj, znači ti bi da mi ne reagujemo hladne glave, nego "srcem", jer nam je činjena nepravda? Znaš gdje to vodi? U nove Srebrenice. Vrh je što su neki kanadski psiholozi proučavali događaje prije Srebrenice i vidjeli da su njoj prethodili upravo ovakve izjave:"Mi žrtve jadne svi su nas maltretirali mi ništa nismo krivi to je nepravda... saćemo da se osvetimo" ( pa i ona Mladićeva izjava na snimku:"Danas ima da se osvetimo Turcima za 500 godina šta su radili na ovom prostoru" spada u to ). Šta misliš što je narod iz Krajine pobjegao 95? Jer su se Hrvati isto tako kljukali tom psihozom:"Mi jadne žrtve šta nam ćetnjici poradiše ništa nismo krivi... saćemo im mamicu *****". Šta misliš što su Srbi iz Srpske jedinstveni u otporu prema Sarajevu? Jer 20 godina gledamo bošnjačke televizije koje su pune istih tih priča:"Genocidna tvorecina, jadni mi šta su nam uradili, ništa nismo krivi...". Takvo mantranje je samo jedno samoobmanjivanje iz kukavičluka da se suoči sa istinom i nezdravog egoizma. I u bijegu od istine samo se još više posrne. 

1 hour ago, NinaD рече

Осећање да нам је учињена неправда не да

Čovjek koji se drži za svoja loša osjećanja je kao čovjek koji drži usijanu metalnu šipku koja ga peče i prži kožu, ali on samo još jače steže.

1 hour ago, NinaD рече

Неко рече да смо ми за западне земље непредвидиви. Па кад смо то ми њих издали и оставили на цедилу, или били против њих

Da, samo što nisam rekao da smo nepredvidivi jer smo nekakvi prevrtljivci, nego jer smo veliki rusofili  i zbog toga podložni ruskom subverzivnom uticaju. I zbog toga smo u očima Zapada nepredvidivi. Vučić tako može preko noći presvrnuti na drugu priču. Ne bi bio prvi lik iz istočne Evrope koji je tako uradio. Kačinjski u Poljskoj je počeo kao Vučić - umjereni konzervativac koji je blago za EU, a sada je gori autokrata nego Vučić. Orban iz Mađarske isto tako - liberalčina prve klase, ljubav ka Evropi, i onda hop, voli Putina, psuje Brisel i inati mu se i, naravno, gori autokrata od Vučića. Miloš Zeman iz Češke, isto tako, od umjerenog evroskeptika dođe do otvorenog inaćenja Evropi. Jedino on ipak nije nikakav autokrata. Čak je i zanimljiv lik.

Pomiješaj tu sliku o istočnoj Evropi sa otvorenim rusofilstvom u očima Zapada. Naravno da ne bi vjerovala takvom narodu dok se dobro ne potrudi da te uvjeri u suprotno.

пре 1 сат, NinaD рече

Да ли је то у данашњем свету постало легитимно водити освајачке ратове, зар нисмо то као човечанство превазишли и многим међународним конвенцијама осудили као неприхватљиво

Da, voditi osvajačke ratove je zaista nelegitimno:

2000px-Map_of_Greater_Serbia_(in_Yugosla

пре 1 сат, NinaD рече

Шта би са СБ УН и резолуцијом 1244 која каже да је Косово део Србије.

Mrtvo slovo na papiru. Pravo ne živi samo zato što je pravo. Pravo živi samo ako psotoji sila koja je željna i u mogućnosti da sprovede to pravo. A međunarodno pravo se kroji odnosom sila u svijetu. Isto tako je međunarodnim konvencijama utvrđena neprikosnovenost teritorijalnog integriteta država, u koju se i Amerika i Rusija kunu, pa jedna otcijepi Kosovo a druga Krim. I svaka to opravdava da je to "u skladu sa međunarodnim pravom", ili da je to "poseban slučaj".

Svjetska politika je uvijek krojena na taj način. Što bi Tedi Ruzvelt rekao:"Pričaj nježno i nosi veliku toljagu".

пре 1 сат, NinaD рече

Нас су бомбардовали без одобрења СБ УН и ником ништа.

A da su nas bombardovali sa odobrenjem SB UN, onda bi to bilo pravednije, bolje ili? Ne bi to ništa promijenilo. Samo tada bi se furala kod nas priča:"SB UN je farsa" kao sljedeći korak u bježanju od sopstvene odgovornosti i gluposti.

пре 1 сат, NinaD рече

Битан је статус Косова, како да није. Не живи се само за сад, постоји прошлост и будућност. Ко нама гарантује да ће Срби на Косову лепо живети и наше светиње да ће бити сигурне, ако га признамо

A sada Srbi na Kosovu žive fino inače? Ili su fino živjeli prije 1999? Ili su fino živjeli 2004 kada je još i nesumnjivo Kosovo bilo dio Srbije?

Status Kosova je bitan, ali ne iz razloga koje navodiš, niti ima toliku važnost za život Srba dolje. 

Da bi ALbanci bili spremni da ostave te Srbe na miru, moraju znati da ih ne smiju dirati. A to se neće desiti dok njihovi gospodari ne promijene stav, ili dok mi ne budemo mogli im zaprijetiti nekom svojom toljagom ( vojnom, ekonomoskom, diplomatskom ,kojom god ).

пре 1 сат, NinaD рече

Можда ће живети лепо као у Албанији са албанским именима и презименима... Па није нам први пут да нас освајају и окупирају, увек смо знали шта је наше и своје враћали.

I još brže sve to gubili.

пре 1 сат, NinaD рече

Пошто се каже да је напад најбоља одбрана, ми бисмо требали почети мало озбиљније схватати медијски рат и на том пољу кренути у офанзиву свим могућим средствима не бисмо ли створили ситуацију да се други оправдавају и бране, не бисмо ли добили на времену... нама сад само одуговлачење треба

Ovo se apsolutno slažem. Nego smo mutavi za medije, kao prvo. A kao drugo, naš narativ je loš i ne može proći u sadašnjoj formi. Mora se modifikovati, jer ovako samo nas podržavaju neki ultradesničarski manijaci po Zapadu ( uz par nekih izuzetaka, kada nas podržava neki dobar i umjeren konzervativac - ili makar ne osipa drvlje i kamenje nego normalno priča ).

пре 1 сат, NinaD рече

нама сад само одуговлачење треба

Ili nam treba brza akcija zbog, kako ti reče, življenja za budućnost. Da li je dobro ostaviti djeci državu koja sjedi na dvije stolice pa joj stoga malo ko vjeruje, a ona sama opterećena raznim dilemama?

пре 1 сат, NinaD рече

Ако причамо о правим и кривим странама, има ту један показатељ (као лакмус папир), а то су Хрвати.

I da i ne. Krivi su što su uvijek favorizovali separatizam. Ali nisu oni krivi što je Sloba htjeo da se Srbija nameće drugima i da vlada drugima. To je potpuno na našoj strani.

Isto i Bošnajci. Krivi su što su favorizovali separatizam i što nisu bili spremni da sjednu sa Srbima i nešto se pokušaju dogovoriti. Ali niko od njih nije tjerao nas da poradimo sva ona šenlučenja.

пре 1 сат, NinaD рече

Коју год су они у прошлости страну одабрали, у почетку је деловала као права и најјача, али је свака на крају апсолутно пропала

1848. - Mađari se digli na ustanak. Htjeli su nezavisnost od Austrije. Na stranu Beča od starta stadoše Srbi i HRvati, jer iako im nije Beč mio, mnogo su im mrži Mađari. Tadašnji ban svih hrvatskih zemalja, ban Jelačić, okupio je vojsku, porazio Mađare u nekoliko bitaka zaredom, čak je i povratio Beč nakon što su nemiri izbili u njemu, te na kraju kada je Rusija ušla u Mađarsku da ugasi ustanak, na poziv Beča, ostali su na pobjedničkoj strani.

Oni silni Austro-Turski ratovi od 16-18 vijeka takođe su suprotan primjer.

I posljednji primjer je upravo rat 1991-1995.

пре 1 сат, NinaD рече

Ово су само нека моја лаичка размишљања, онако из срца. Па срце и јесте то које не може да се помири са неправдом, а без срца се не може живети.

Ne može ni bez mozga.

пре 1 сат, NinaD рече

Шта рећи о Русима, па браћа су како год окренеш. Са братом се можеш и свађати и мирити, али брат је брат. Ни њима није лако.

Šta reći o Hrvatima/Bošnjacima? Slovenska braća, kako god da okreneš. Sa bratom se možeš svađati i miriti, ali brat je brat. A kada se pobijete, t obude krvavo jer opet - "ko će koga, ako ne svoj svoga".

Ukratko, imam samo ovo reći, kao moj zemljak iz Vlasenice:

Tesko%20Bogu%20s%20nama.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 часа, Justin Waters рече

Slažem se u svemu zato ako je moguće pustiti Srbiju u EU bez NATO-a, to neće uznemirit ni Rusiju a opet Srbe gurnuti konačnom zapadnom uticaju. Ovako ako zapad ne želi učiniti nijedan jedini kapitalni ustupak onda je sasvim suludo da očekuju da Srbi preko noći počnu da vole njihovu geopolitiku. 

Prosto, zabolje ih za nas. To je problem.

A nešto se razmišljam, koliko bi prihvatljivo bilo da se napravi nekakav "Kiparski model" ( ako se to može tako nazvati ) da sa jedne strane Kosovo prizna suverenitet Srbije i prepusti joj samo spoljnju politiku, a da sa druge strane Srbija Kosovu prizna pravo na specijalne veze sa ALbanijom ( kao što ona ima sa R. Srpskom ) i ogroman nivo autonomije ( praktično da budu država u državi ), s tim da im se status digne na nivo "entiteta" ( kako bi se izbjegli pokušaji ekvivalencije Vojvodine i Kosova ). I onda pod takvim dogovorom zatražimo ulazak u EU. Plus za ALbance što bi se šlepanjem na Srbiju brže približili EU, plus za Srbiju što je to konačne riješeno.

Ali jok, njima dolje je sada milina što su nezavisni. 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 часа, Неки тамо рече

Зашто баба Анђа и рајх, неки лични фетиш? Што се гурати да будеш слуга слуги?

Zna se ko je Ubermensch, a ko je SUdsklawischen Untermensch :smeh1:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, grigorije22 рече

Ako hoce da se opredelimo za njih onda treba nesto da ponude, a ne da hoce Srbiju da zgaze u potpunosti a mi da se opredeljujemo za njih.

Istina. Samo što, kao što rekoh, dovoljno smo nebitni da se ne moraju i ne žele cimati oko nas, ali smo dovoljno bitni da ne žele da nas puste ka Rusiji i žele nas pod svojom šapom. U nekoj smo čudnoj "crnoj sredini". Ispade da se nekada ne isplati biti između.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Broken,
      Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго.
      Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују.
      И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају.
      Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе.
      19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима.
      Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава).


      Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута.
      Црква  (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа.
      Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим.
      Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали.
      Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију  њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора.
      Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
    • Од JESSY,
      АТИНА – Грчка православна црква затражила је од својих верника да службама присуствују са потврдом о вакцинацији или са негативним тестом на корона вирус, пошто је у тој земљи забележено рекордних 6.808 нових случајева заразе.
      Свети синод грчке православне цркве упутио је ту препоруку свим парохијама у земљи, али није наведено да ли је њено спровођење обавезно, преноси Танјуг.
      У Грчкој су прошле године верске службе биле отказане неколико месеци због пандемије, али је влада одбијала да уведе обавезну вакцинацију или тестирање за улазак у цркве.
      Црквени званичници траже од верника да поштују смернице лекара, а у среду је епископ на острву Лезбос потписао наредбу о суспензији невакцинисаних свештеника.
      У Грчкој је јуче регистровано 6.808 нових случајева ковида-19, што је највише од почетка пандемије. Претходни рекорд је био у уторак – 6.700 нових случајева инфекције.
      Здравствени званичници саопштили су да се ситуација погоршава и да је попуњеност одељења интензивне неге повећана на 87 одсто са 70 одсто пре три недеље.
      У Грчкој, која има око 11 милиона становника, од последица корона вируса умрло је више од 16.000 људи. 
       
      https://www.politika.rs/scc/clanak/491395/I-u-crkvu-sa-potvrdom-o-vakcinaciji-ili-testom?fbclid=IwAR2ipKqOosGLoE5dOmAL20S3_mmzSOSlzMikfLRDCs4p5VHWM3duSh8GKR0
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. 
       
      ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.
       
      *Део из текста катихете Бранислава Илића 
      под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома?
      Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
       
    • Од Иван Ц.,
      Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало

       
      Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон.
      Голи оток (Фотодокументација „Политике”)
      Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу.
      Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“.
      Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић)
      Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија.
      Оскар Давичо
       

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон.
      Голи оток (Фотодокументација „Политике”)
      Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу.
      Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“.
      Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић)
      Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија.
      Оскар Давичо
       
×
×
  • Креирај ново...