Jump to content

Русија или Америка или... ?

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 964
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 16 часа, Justin Waters рече

S Japancima su imali samo konflikt bili su na suprostavljenim stranama u drugom svjetskom ratu, ništa neuobičajeno nakon toga su našli zajednički jezik.

Па, у чему је разлика у нашем случају? И ми смо у једном тренутку били на супротним странама?

пре 16 часа, Justin Waters рече

Njemačku su možda ocrnjivali ali ne kao što su to radili Srbiji.

И горе од нас. Да се ми не замлаћујемо да смо најважнији на свету. Амерички конгресмени су, након другог светског рата, говорили да Немце треба стерилисати и да Немци, као изазивачи два свестска рата, треба да престану да постоје. Дакле, пропаганда их је горе сатирала него нас. Немци су приказивани као дегенерици, варвари, убице, хитлеровци, итд.

У ствари, у сваком рату, непријатељске стране једна другу оцрњујуу, ништа ту ми нисмо посебни. И ми смо то радили. 

Али, моја је поента у целој причи, да су и једни и други (Јапанци и Немци) умели да пређу преко сопствених понижења кја су добијали (а добијали су их), и да, као поражена снага, схвате ко је јака сила и да се, ако не приклоне, барем уклопе у ту његову причу. И да из свега тога извуку корист. Нису они заборавили Хирошиму, нити су Немци заборавили бомбардовање Дрездена. Али су једну поуку извукли- да то не сме да им се понови. Ако је за то потребно да се уклопе у причу оног ко је од њих јачи, иако их је тај ем поразио, ем понизио до краја- они су то урадили. 

Дакле, оставили емоције на једној страни, а политику са тим нису мешали. Сигурно деспоту Стефану није било лако да своју сестру да убици свога оца, али је то ипак урадио и био његов вазал, али је зато сачувао народ од погибије. А то је најважније. 

пре 16 часа, Justin Waters рече

Istina je da ne treba graditi politiku na emocijama, ali zapad nijednom nije pomogao Srbiji da se oslobodi tih emocija nego su zapravo konstantno potpirivali te emocije i sa priznanjem Kosova su možda trajno pokopali mogućnost da se narod kolektivno okrene ka zapadu. 

Што се признања Косова тиче, не знам шта ту није јасно- ми смо са Америма ратовали око Косова деведесетих (с тим што смо имали шансу да тај рат избегнемо а Косово сачувамо у каквом таквом свом поседу, причали смо о томе нашироко у једној од тема овде) и ми смо га изгубили. Рат је добио НАТО који је онда ушао на Косово, запосео га, окупирао, како год. 

А Слоба који је потписао безусловну капитулацију, је прогласио ,,победу" и уверавао народ како смо ми у ствари добили рат и како је Косово наше. И онда се наш народ љути на Амере и Запад и сматра да  је признање Косова нешто чудно и њихов удар на нас, а у ствари, реч је само о једној последици тог рата, који смо ми изгубили. 

Дакле, наш народ треба то да пита Слобу и оне који су нас лагали да смо ,,победили", не оне који само завршавају своју операцију. Дакле, ми више треба да се љутимо на наше политичаре, који нас лажу, него на Амере. Реално. 

Што се Косова тиче, најважнији елемент наше косовске политике треба да буде питање опстанка Срба тамо и очувања наших светиња, а сам статус да буде небитан. Опет, и то питање зависи од нашег односа према сили која доминира Балканом, а то је Америка.

 Хипотетичко питање- да ли је битније јел Косово независно или је битније како Срби тамо живе и да ли су српске светиње тамо заштићене? Мени је, после свега, то главно питање, а не сам статус Косова. То треба народу објаснити, а не лагати га више и причати му неке глупости. 

пре 17 часа, Justin Waters рече

Pa mogu da zaštite. Abhaziju i Osetiju su uzeli pod svoje. Siriju su spasili od raspada...

Немој да се лажемо- Абхазија и Осетија нису руски савезници, него руски сателити. Нешто ко Косово за Амере. Косово није амерички савезник, него амеерички сателит и амерички протекторат. Исто су Абхазија и Осетија за Русе.

Руски савезник је Сирија. А како је Сирија прошла? Катастрофално. Пола народа Сирије је побијено, пола народа је побегло. Градови разрушени, земља до краја дестабилизована, Асад држи само један део земље. Ко зна колико је људи изгинуло. 

Ако мислиш да је то ,,одбрана", ја мислим да није. Или ако јесте, онда је слаба да слабија не може бити. А највише ми је разочаравајући моменат што је поменуо овај Трифуновић је,  кад су Руси, на основу неког дила са Турцима, дозволили турским снагама да уђу на територију свог савезника Сирије и тамо извше своје злочине и покоље. Замисли да смо ми са Русима савезник и они, примера ради, склопе, пакт са Бугарима и дају бугарским снагама да се ,,прошетају" до Ниша или Пирота. Недај Боже да се то икада деси. 

Дакле, мислим да је, поред свих емоција и симпатија за Русе, руска политика и њихов однос према савезницима катстрофалан. Ником не бих пожелео судбину Сирије, иако преофесор русофил Сирију проглашава ,,руском победом", што је ван памети, али ајде. 

пре 17 часа, Justin Waters рече

Istina je da bi Srbiju možda bilo teže zaštititi upravo jer je okružena NATO članicama i nema izlaz na otvoreno more, i neka logistička vojna podrška bi možda izostala...ali to je sasvim drugačije od tvrdnje da Rusija ne može da zaštiti svoje saveznike generalno. 

 

Русија ако штити своје савезнике, штити их слабо. Штити их тако што они прођу катастрофално. Русија данас није, нажалост, ни близу бившем СССР-у, који је био светска супер сила и које су се Амери заиста плашили. СССР је штитио своје савезнике, Америма правио карамбол у комшилуку (Јужна Америка), а данас Русија није у стању ни у Украјини да загаси пожар. Све земље око ње су нестабилне и подложне америчким манипулацијама, које Руси не могу да спрече. Да Руси допусте да Сирија потоне у сав хаос у који је потонула, а због руских база је у то потонула- то је доказ руске неозбиљности и неспособности.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 часа, grigorije22 рече

Ponovo se provlaci prica kroz medije da je Rusija spremna po recima Putina da u najkracem roku pruzi vojnu pomoc ako to Srbija zatrazi. Da li je nekada neko od ruskih diplomata demantovao to sto pisu nasi mediji? Ako je to tacno postavlja se pitanje na koji nacin je to tehnicki izvodljivo? Jedino ako je Rusija ovladala tehnikom plazme pa prakticno moze bez ikakve dozvole da prodje kroz vazdusni prostor Rumunije i Bugarske. Naravno postoje i neke druge mogucnosti.

Рускке дипломате то не негирају, али и не потврђују, јер зашто би се оглашавали поводом сваке булашатине које медији у Србији напишу? Другим речима, шта има да се баве глупостима?

Да иако желе, и могу, они би нам помогли. Али немају утицај овде никакав, сем медијског. Пропаганда им овдсе добро ради, свака част, али војно и геостратешки су нула. Немају никакав утицај.

Тако да су вести типа ,,Путин поручио: Амери даље руке од Србије" небулоза. Чак мислим да се и сами Руси смеју на то или мисле ,,Ови Срби стварно нису нормални". 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Благовесник рече

Realno, to je i mene strah, zbog nase dece. Srbija nema vise prava na taj luksuz, tri puta Pirova pobeda - svaka treca muska glava pala, bezbroj zena i dece mucenjem umoreni, citave familije nestale... Bugari opet rade kao i ranije i mislim da ce opet proci dobro...  Prepisujmo od Bugara!  

Бугари су мајстори геополитике. И то озбиљно мислим. Кад су јаки Руси, они су уз Русе, кад су јаки Немци, они уз Немце, кад су јаки Амери, они уз Амере. И зато су постигли да је у Другом светском рату, примера ради, погинуло нешто око 2000 Бугара. А колико је Срба погинуло? И шта су тим жртвама Срби добили?

Дакле, и ми морамо тако, у политици нема емоција, само интереси. А само зато да се сачува народ, јер шта ће нам држава и територија ако народа немамо који ће на њој да живи?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Православни Србин рече

Бугари су мајстори геополитике. И то озбиљно мислим. Кад су јаки Руси, они су уз Русе, кад су јаки Немци, они уз Немце, кад су јаки Амери, они уз Амере. И зато су постигли да је у Другом светском рату, примера ради, погинуло нешто око 2000 Бугара. А колико је Срба погинуло? И шта су тим жртвама Срби добили?

Дакле, и ми морамо тако, у политици нема емоција, само интереси. А само зато да се сачува народ, јер шта ће нам држава и територија ако народа немамо који ће на њој да живи?

Mi ne mozemo kao Bugari jer smo od Velike Britanije oznaceni kao mali rusi jos u 19 veku. Drugo, Amerika pred nas postavlja zahteve koje nije postavljala ni pred Rumuniju ni pred Bugarsku.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, grigorije22 рече

Mi ne mozemo kao Bugari jer smo od Velike Britanije oznaceni kao mali rusi jos u 19 veku. Drugo, Amerika pred nas postavlja zahteve koje nije postavljala ni pred Rumuniju ni pred Bugarsku.

Исте оне Велике Британије која је подржавала балканске ратове када су Срби ослободили Косово? Иста Британија која нам је Лондонским уговором нудила оно што Шешељ зове Великом Србијом? То ми себе зовемо ,,малим Русима", а мислимо да нас други тако сматрају. 

Великим силама је само интерес важан, кад им одговара подржаће нас, кад не, неће. То ми нисмо схватили, и зато смо се у политици служили емоцијама, а не главом.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 43 минута, grigorije22 рече

Drugo, Amerika pred nas postavlja zahteve koje nije postavljala ni pred Rumuniju ni pred Bugarsku.

Да, и ово поређење је, извини, бесмислено. Бугарска и Румунија нису ратовали против Амера, а ми јесмо. Зато се пред нас стављају дрзгачији услови, него пред њих. То је јасно и логично.

Не можеш очекивати од њих да, после свега кад смо пуцали на њих и обарали им авионе, нас третирају исто ко и Бугаре и Румуне који су, видевши колико има сати, одмах пристали на све услове новог, америчког поретка. 

Али, то није никакав крај, у политици поготово. Само, треба бити мудар и паметан, треба мислити главом, ајмо срце мало да одморимо, а главу да употребимо. И није ово ,,демагогија", за мене је демагогија и то празна оно ,,Живела Русија", ,,Путин вођа слободног света", итд. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Православни Србин рече

Па, у чему је разлика у нашем случају? И ми смо у једном тренутку били на супротним странама?

И горе од нас. Да се ми не замлаћујемо да смо најважнији на свету. Амерички конгресмени су, након другог светског рата, говорили да Немце треба стерилисати и да Немци, као изазивачи два свестска рата, треба да престану да постоје. Дакле, пропаганда их је горе сатирала него нас. Немци су приказивани као дегенерици, варвари, убице, хитлеровци, итд.

У ствари, у сваком рату, непријатељске стране једна другу оцрњујуу, ништа ту ми нисмо посебни. И ми смо то радили. 

Али, моја је поента у целој причи, да су и једни и други (Јапанци и Немци) умели да пређу преко сопствених понижења кја су добијали (а добијали су их), и да, као поражена снага, схвате ко је јака сила и да се, ако не приклоне, барем уклопе у ту његову причу. И да из свега тога извуку корист. Нису они заборавили Хирошиму, нити су Немци заборавили бомбардовање Дрездена. Али су једну поуку извукли- да то не сме да им се понови. Ако је за то потребно да се уклопе у причу оног ко је од њих јачи, иако их је тај ем поразио, ем понизио до краја- они су то урадили. 

Дакле, оставили емоције на једној страни, а политику са тим нису мешали. Сигурно деспоту Стефану није било лако да своју сестру да убици свога оца, али је то ипак урадио и био његов вазал, али је зато сачувао народ од погибије. А то је најважније. 

Што се признања Косова тиче, не знам шта ту није јасно- ми смо са Америма ратовали око Косова деведесетих (с тим што смо имали шансу да тај рат избегнемо а Косово сачувамо у каквом таквом свом поседу, причали смо о томе нашироко у једној од тема овде) и ми смо га изгубили. Рат је добио НАТО који је онда ушао на Косово, запосео га, окупирао, како год. 

А Слоба који је потписао безусловну капитулацију, је прогласио ,,победу" и уверавао народ како смо ми у ствари добили рат и како је Косово наше. И онда се наш народ љути на Амере и Запад и сматра да  је признање Косова нешто чудно и њихов удар на нас, а у ствари, реч је само о једној последици тог рата, који смо ми изгубили. 

Дакле, наш народ треба то да пита Слобу и оне који су нас лагали да смо ,,победили", не оне који само завршавају своју операцију. Дакле, ми више треба да се љутимо на наше политичаре, који нас лажу, него на Амере. Реално. 

Што се Косова тиче, најважнији елемент наше косовске политике треба да буде питање опстанка Срба тамо и очувања наших светиња, а сам статус да буде небитан. Опет, и то питање зависи од нашег односа према сили која доминира Балканом, а то је Америка.

 Хипотетичко питање- да ли је битније јел Косово независно или је битније како Срби тамо живе и да ли су српске светиње тамо заштићене? Мени је, после свега, то главно питање, а не сам статус Косова. То треба народу објаснити, а не лагати га више и причати му неке глупости. 

Дакле, мислим да је, поред свих емоција и симпатија за Русе, руска политика и њихов однос према савезницима катстрофалан. Ником не бих пожелео судбину Сирије, иако преофесор русофил Сирију проглашава ,,руском победом", што је ван памети, али ајде.

 

Па не знам, мени ту има битне разлике. Немци су у 2.св.рату починили ужасне злочине, увели расне законе и можемо рећи да су кривци. Исто је и са Јапанцима. Кад си крив лакше се суочаваш са казном која ти следује. У нашем случају је потпуно друга прича. Над нама је извршен геноцид (не једном) ми смо протеривани са своје земље, нама су вађени органи, нама је отето свето Косово које је и даље катастарски највише наше власништво (да не говоримо о одузетој имовини после 2.св.рата, или о отетој државној имовини после овог последњег) и за све то нико није окривљен и нико кажњен, осим нас самих. Сад ми треба да будемо хладне главе и да за све то прихватимо казну и консеквенце и кажемо ок, изгубили смо рат и то је то. Па тешко то може тако. Осећање да нам је учињена неправда не да. Неко рече да смо ми за западне земље непредвидиви. Па кад смо то ми њих издали и оставили на цедилу, или били против њих. Да ли је то у данашњем свету постало легитимно водити освајачке ратове, зар нисмо то као човечанство превазишли и многим међународним конвенцијама осудили као неприхватљиво. Шта би са СБ УН и резолуцијом 1244 која каже да је Косово део Србије. Цео свет се прави слеп на очиледну чињеницу да су се велике силе отеле свакој контроли и УН су фарса. Нас су бомбардовали без одобрења СБ УН и ником ништа. Битан је статус Косова, како да није. Не живи се само за сад, постоји прошлост и будућност. Ко нама гарантује да ће Срби на Косову лепо живети и наше светиње да ће бити сигурне, ако га признамо. Можда ће живети лепо као у Албанији са албанским именима и презименима... Па није нам први пут да нас освајају и окупирају, увек смо знали шта је наше и своје враћали. Пошто се каже да је напад најбоља одбрана, ми бисмо требали почети мало озбиљније схватати медијски рат и на том пољу кренути у офанзиву свим могућим средствима не бисмо ли створили ситуацију да се други оправдавају и бране, не бисмо ли добили на времену... нама сад само одуговлачење треба. Ако причамо о правим и кривим странама, има ту један показатељ (као лакмус папир), а то су Хрвати. Коју год су они у прошлости страну одабрали, у почетку је деловала као права и најјача, али је свака на крају апсолутно пропала. Ово су само нека моја лаичка размишљања, онако из срца. Па срце и јесте то које не може да се помири са неправдом, а без срца се не може живети. Шта рећи о Русима, па браћа су како год окренеш. Са братом се можеш и свађати и мирити, али брат је брат. Ни њима није лако.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ми смо Срби 100% слични Америма. Све остало су празне приче. Са Русима немамо скоро ништа заједничко осим вере.

А бомбардовање смо добили због Слобе и ничег другог. Нико нас не мрзи, нити оће да нас "окупира" итд.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Православни Србин рече

Да, и ово поређење је, извини, бесмислено. Бугарска и Румунија нису ратовали против Амера, а ми јесмо. Зато се пред нас стављају дрзгачији услови, него пред њих. То је јасно и логично.

Не можеш очекивати од њих да, после свега кад смо пуцали на њих и обарали им авионе, нас третирају исто ко и Бугаре и Румуне који су, видевши колико има сати, одмах пристали на све услове новог, америчког поретка. 

Али, то није никакав крај, у политици поготово. Само, треба бити мудар и паметан, треба мислити главом, ајмо срце мало да одморимо, а главу да употребимо. И није ово ,,демагогија", за мене је демагогија и то празна оно ,,Живела Русија", ,,Путин вођа слободног света", итд. 

Па нисмо ми ратовали против њих, већ они против нас, а ми смо се бранили. Нису они ником другом растакали државу осим нама. Нисмо ми обарали њихове авионе изнад Америке већ изнад Србије коју су они без одобрења СБ УН бомбардовали. Кад би ми глава рекла да се придружим силеџијама, јер толико има сати, срце би је се одрекло преко новина. Имам доста година, није да нисам осетила рат на својој кожи, није да нисам бринула за безбедност и будућност своје деце, није да нисам остала без свега због рата, али није ми падало на памет, ни онда ни сада, да аминујем силеџиство, па макар и међународно. Ипак још верујем у Божију правди и истину. Верујем да за то вреди и гинути.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, NinaD рече

Верујем да за то вреди и гинути.

Само што нећеш ти него неки младићи којима се не гине...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Grizzly Adams рече

Ми смо Срби 100% слични Америма. Све остало су празне приче. Са Русима немамо скоро ништа заједничко осим вере.

А бомбардовање смо добили због Слобе и ничег другог. Нико нас не мрзи, нити оће да нас "окупира" итд.

Тако да, оно најважније нам је заједничко. Шта бисмо ми сад требали, због трица и кучина да занемаримо најважније.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, NinaD рече

Тако да, оно најважније нам је заједничко. Шта бисмо ми сад требали, због трица и кучина да занемаримо најважније.

Вера нема никакве везе са политиком.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Само што нећеш ти него неки младићи којима се не гине...

Ко каже да нећу ја. Колико је жена погинуло до сада у протеклим ратовима. То је можда било у време Косовске битке, изађете ви мушкрци на ливаду па удри. Чак и тада су жене губитника стрададвале од победника.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Broken,
      Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго.
      Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују.
      И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају.
      Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе.
      19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима.
      Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава).


      Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута.
      Црква  (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа.
      Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим.
      Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали.
      Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију  њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора.
      Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
    • Од JESSY,
      АТИНА – Грчка православна црква затражила је од својих верника да службама присуствују са потврдом о вакцинацији или са негативним тестом на корона вирус, пошто је у тој земљи забележено рекордних 6.808 нових случајева заразе.
      Свети синод грчке православне цркве упутио је ту препоруку свим парохијама у земљи, али није наведено да ли је њено спровођење обавезно, преноси Танјуг.
      У Грчкој су прошле године верске службе биле отказане неколико месеци због пандемије, али је влада одбијала да уведе обавезну вакцинацију или тестирање за улазак у цркве.
      Црквени званичници траже од верника да поштују смернице лекара, а у среду је епископ на острву Лезбос потписао наредбу о суспензији невакцинисаних свештеника.
      У Грчкој је јуче регистровано 6.808 нових случајева ковида-19, што је највише од почетка пандемије. Претходни рекорд је био у уторак – 6.700 нових случајева инфекције.
      Здравствени званичници саопштили су да се ситуација погоршава и да је попуњеност одељења интензивне неге повећана на 87 одсто са 70 одсто пре три недеље.
      У Грчкој, која има око 11 милиона становника, од последица корона вируса умрло је више од 16.000 људи. 
       
      https://www.politika.rs/scc/clanak/491395/I-u-crkvu-sa-potvrdom-o-vakcinaciji-ili-testom?fbclid=IwAR2ipKqOosGLoE5dOmAL20S3_mmzSOSlzMikfLRDCs4p5VHWM3duSh8GKR0
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. 
       
      ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.
       
      *Део из текста катихете Бранислава Илића 
      под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома?
      Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
       
    • Од Иван Ц.,
      Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало

       
      Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон.
      Голи оток (Фотодокументација „Политике”)
      Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу.
      Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“.
      Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић)
      Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија.
      Оскар Давичо
       

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон.
      Голи оток (Фотодокументација „Политике”)
      Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу.
      Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“.
      Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић)
      Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија.
      Оскар Давичо
       
×
×
  • Креирај ново...