Jump to content

Русија или Америка или... ?

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Занимљив дуел на Балкан инфо. Занима ме шта мислите о овоме,  ко је у прави и зашто, ко по вама има боље аргументе, ко је реалнији, итд? Имам свој став о свему и рећи ћу, али прво бих волео да чујем остале.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 964
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Много дугачко... Може ли неки сажетак дискусије?

Русофил прича да морамо са Русијом, али чини ми се да не нуди ништа конкретно, како ми са окружењем од све НАТО сателита да преживимо сврставајући се на руску страну. Али, каже, морамо са Русијом и каже да би нас она бранила.

А Трифуновић тврди да је Русија слаба у односу на Америку и да би наше сврставање на руску страну за нас било самоубиство и да зато, логично, треба да будемо уз Запад тј. Амере. Такође, тврди да Русија није у стању да заштити своје савезнике и да би, ако би били руски савезник, да би прошли као Сирија, Либија, итд. И да Руси, ако су нам браћа, не треба да се љуте на нас ако се ми определимо за другу страну и не треба да нас гурају у погибију.

То укратко. Али, мислим да треба да погледаш емисију у целини. Чисто да увидиш аргументе и видиш чији су реалнији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Православни Србин рече

То укратко. Али, мислим да треба да погледаш емисију у целини. Чисто да увидиш аргументе и видиш чији су реалнији.

Хвала! Погледаћу ако стигнем, али три сата брааате... :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Grizzly Adams рече

Хвала! Погледаћу ако стигнем, али три сата брааате... :)

Па погледај на прескок, ако не можеш емисију у целини. ;)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 24 минута, Православни Србин рече

Русофил прича да морамо са Русијом, али чини ми се да не нуди ништа конкретно, како ми са окружењем од све НАТО сателита да преживимо сврставајући се на руску страну. Али, каже, морамо са Русијом и каже да би нас она бранила.

А Трифуновић тврди да је Русија слаба у односу на Америку и да би наше сврставање на руску страну за нас било самоубиство и да зато, логично, треба да будемо уз Запад тј. Амере. Такође, тврди да Русија није у стању да заштити своје савезнике и да би, ако би били руски савезник, да би прошли као Сирија, Либија, итд. И да Руси, ако су нам браћа, не треба да се љуте на нас ако се ми определимо за другу страну и не треба да нас гурају у погибију.

То укратко. Али, мислим да треба да погледаш емисију у целини. Чисто да увидиш аргументе и видиш чији су реалнији.

Mučno je razmišljati u pravcu kome se carstvu treba privoljeti i zašto se uopšte moraš privoljeti nekom carstvu. Možda je tačno da Rusija nije toliko jaka da zaštiti svoje saveznike, ali možda i nije baš posve tačno jer Rusija sad i od prije 10 i više godina nije ista. Amerikanci su možda pokazali da su u stanju da zaštite svoje saveznike, ali isto tako su pokazali i da vrlo lako mogu da se okrenu protiv svojih saveznika u više navrata. U konkretnom slučaju Srbije, možda ima nekog rezona da se geopolitički okrene ka zapadu, ali opet i sa druge strane emotivna bol koju su Ameri  nanijeli Srbima proteklih destina godina preko NATO agresije i konstantne i blatantne propagande koja je nesmanjena do današnjeg dana također ne ostavlja mjesta da se ignoriše osjećanje većine ljudi prema nekažnjenom zločinu i stavu kojeg SAD imaju prema Srbiji. Tako da je najbolje biti neutralan za sadašnje stanje na geopolitičkoj sceni. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 40 минута, Православни Србин рече

Руси, ако су нам браћа, не треба да се љуте на нас ако се ми определимо за другу страну и не треба да нас гурају у погибију.

Prema Bugarima tradicionalno imaju razumevanja, zasto ne bi i prema nama??

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Justin Waters рече

i i zašto se uopšte moraš privoljeti nekom carstvu

Јер та царства ти не дају да будеш неутралан. Неће непознате варијабле на шаховској табли, него да се јавно одлучиш за њих.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Ћириличар рече

Јер та царства ти не дају да будеш неутралан. Неће непознате варијабле на шаховској табли, него да се јавно одлучиш за њих.

Daju, kako kome... Švedska, Švajcarska, Austrija...bar kada je u pitanju neutralnost u odnosu na pripadnost nekom vojnom savezu. Istina je u tim zemljama ne vlada tolika emotivna naklonjenost Rusiji među stanovništvom, ali EU bi to morala imati na umu kada je u pitanju Srbija i ako žele mogu da prime na prečac Srbiju u EU i da ne traže da postane dio NATO-a time bi em lakše kontrolisali Ruski uticaj em možda i suzbili naklonjenost ljudi ka Rusiji u određenoj mjeri. Ako su mogli primiti korumpiranu Hrvatsku, i Bugarsku, neriješene granične sporove i odnose sa susjedima, mogli bi učiniti to i Srbiji...ali za Srbiju važe druga pravila, kao i za Tursku koju handre već 50 godina za članstvo. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Justin Waters рече

Daju, kako kome... Švedska, Švajcarska, Austrija...bar kada je u pitanju neutralnost u odnosu na pripadnost nekom vojnom savezu. Istina je u tim zemljama ne vlada tolika emotivna naklonjenost Rusiji među stanovništvom, ali EU bi to morala imati na umu kada je u pitanju Srbija i ako žele mogu da prime na prečac Srbiju u EU i da ne traže da postane dio NATO-a time bi em lakše kontrolisali Ruski uticaj em možda i suzbili naklonjenost ljudi ka Rusiji u određenoj mjeri. Ako su mogli primiti korumpiranu Hrvatsku, i Bugarsku, neriješene granične sporove i odnose sa susjedima, mogli bi učiniti to i Srbiji...ali za Srbiju važe druga pravila, kao i za Tursku koju handre već 50 godina za članstvo. 

Њих могу оставити на миру јер, како си рекао, нису никакви русофили. Ми, са друге стране, смо непредвидиви. И најсигурније им је да нас ставе под своју шапу, унутар ЕУ и НАТО, тако да се не мисле да ли ће Србија бити оруђе Русије у неком тренутку. Друго, Србија је битна за мир и стабилност у региону, јер има директне итнересе у БиХ, Црној Гори и на Косову, који су сви на ЕУ/НАТО страни ( што формално, што сентиментом ). Тако да ако се Србија опредијели за Русију, могуће је да се направи нови хаос који ће бити још једна криза коју неки амерички предсједник мора да смирује и да се безвезе нервира, а у међувремену то би могло имати негативне посљедице по амерички углед и савезништва ( након Ирака, мало је ко спреман да са њима сарађује, па им још не треба да се то у реалности покаже да су климави када треба ударити на Србију ). Добре воље у геополитици нема. Ми смо се показали као реметилачки фактор за Западне планове и сада је лакше камили проћи кроз иглене уши него нама доћи до неког нашег циља, јер нам ништа не дају. Нисмо им геополитички чак битни толико колико су им биле Румунија и Бугарска, јер су журили да направе коридор и зауставе руски продор ка Балкану. Тако да и ту смо извисили. 

Психолошко понижавање и јадни покушаји индоктринације у Србији, од стране про-Западних медије и НВО, јесу злочин против пристојности и здравог разума, али политика се не формира на осјећајима и антипатијама.

Просто, Србија је довољно небитна да нам не желе дати н инајмањи уступак, а са друге стране је довољно битна да им није свеједно што волимо Русију. Неки чудни лимбо.

Уосталом, мој став је ни Америка, ни Русија, него само Четврти Рајх са фирерком Меркеловом:

А опет, унутар тога, можда нам се буде исплатило и да уђемо у тјешњи савез са остатком источне Европе, ако се ове тензије наставе у недоглед.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Justin Waters рече

Mučno je razmišljati u pravcu kome se carstvu treba privoljeti i zašto se uopšte moraš privoljeti nekom carstvu. Možda je tačno da Rusija nije toliko jaka da zaštiti svoje saveznike, ali možda i nije baš posve tačno jer Rusija sad i od prije 10 i više godina nije ista. Amerikanci su možda pokazali da su u stanju da zaštite svoje saveznike, ali isto tako su pokazali i da vrlo lako mogu da se okrenu protiv svojih saveznika u više navrata. U konkretnom slučaju Srbije, možda ima nekog rezona da se geopolitički okrene ka zapadu, ali opet i sa druge strane emotivna bol koju su Ameri  nanijeli Srbima proteklih destina godina preko NATO agresije i konstantne i blatantne propagande koja je nesmanjena do današnjeg dana također ne ostavlja mjesta da se ignoriše osjećanje većine ljudi prema nekažnjenom zločinu i stavu kojeg SAD imaju prema Srbiji. Tako da je najbolje biti neutralan za sadašnje stanje na geopolitičkoj sceni. 

Da, mozda je zaista najbolje biti neutralan ali dal je to moguce i realno to je pitanje koje se postavlja. 

I slazem se, jeste tacno da su nas zlocinacki bombardovali i vodili propagandu, zato jer sko bili u ratu sa njima. Ali to su isto uradili i Japancima njima bacili dve atomske bombe a vidi Japan je sad sa njima i ima nekw koristi od toga. I Nemacku su rasturili posle Drugog svetskog rata i ocrnili gore nego nas (americki kongresmeni su govorili da Nemce treba kao narod stetilisati, itd), pa su oni opet zajedno. Ili primer iz base istorije, despot Stefan je dao svoju sestru Bajazitu, coveku koji je ubio njegovog i njenog oca i bio je njegov vazal zarad toga da sacuva mir. 

Zelim da kazem da su emocije jedno (bomvardodovanje nase zemlje je gnusan i strasan zlocin i to nikada ne treba zaboraviti) ali politikaje drugo. U politici se ne vodis emocijom nego razumom bas zbog naroda na cijem si celu. A najvaznjji je interes da narod prezivi. Sukobljavanjem sa velikim silama tesko da ce preziveti. 

I te cinjenice da Rusija nije u stanju da zastiti svoje saveznike je ono sto mene brine. Ne bih voleo da prodjemo ko Sirija ili Ukrajina ne treba nam to.

Izvinjavam se zbog gresaka pisem sa telefona.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ово је заиста значајна тема, и на срећу свих грађана Србије власт на челу са председником Вучићем ће као и увек поступати државнички мудро али и одлучно, чиме ћемо још једном показати да смо лидер у региону на кога сви морају озбиљно рачунати!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Православни Србин рече

I slazem se, jeste tacno da su nas zlocinacki bombardovali i vodili propagandu, zato jer sko bili u ratu sa njima. Ali to su isto uradili i Japancima njima bacili dve atomske bombe a vidi Japan je sad sa njima i ima nekw koristi od toga. I Nemacku su rasturili posle Drugog svetskog rata i ocrnili gore nego nas (americki kongresmeni su govorili da Nemce treba kao narod stetilisati, itd), pa su oni opet zajedno. Ili primer iz base istorije, despot Stefan je dao svoju sestru Bajazitu, coveku koji je ubio njegovog i njenog oca i bio je njegov vazal zarad toga da sacuva mir.

S Japancima su imali samo konflikt bili su na suprostavljenim stranama u drugom svjetskom ratu, ništa neuobičajeno nakon toga su našli zajednički jezik. Njemačku su možda ocrnjivali ali ne kao što su to radili Srbiji. Teško da se može bilo šta u prošlosti porediti sa time kroz šta su Srbi i Srbija prošli jer se sve desilo i još se dešava u eri brzog prenosa informacija i mnogo ljudi je zapravo upućeno šta se sve zbivalo. Istina je da ne treba graditi politiku na emocijama, ali zapad nijednom nije pomogao Srbiji da se oslobodi tih emocija nego su zapravo konstantno potpirivali te emocije i sa priznanjem Kosova su možda trajno pokopali mogućnost da se narod kolektivno okrene ka zapadu. 

пре 12 минута, Православни Србин рече

I te cinjenice da Rusija nihe u stanju da zastiti svoje savetnike je ono sto mene brine. Ne bih voleo da prodjemo ko Sirija ili Ukrajina ne treba nam to.

Pa mogu da zaštite. Abhaziju i Osetiju su uzeli pod svoje. Siriju su spasili od raspada...zapravo Sirija je prekretnica nastupa - povratka Rusije na geopolitičku scenu. Dok je SSSR bio moćan koja od zemalja njihovih saveznika je napadnuta brutalno poput Avganistana, Iraka, Libije ili Sirije? Zapravo kad pričamo o Iraku ili Libiji kao stradalnim zemljama, pričamo o poretku između pada SSSR i povratka Rusije u Siriju. Te zemlje su napadnute brutalno jer je SAD- sa saveznicima bila jedina sila tada, to im je tad bio omogućavao novi svjetski poredak. Sada je to stari svjetski proedak, a imamo noviji. 

Istina je da bi Srbiju možda bilo teže zaštititi upravo jer je okružena NATO članicama i nema izlaz na otvoreno more, i neka logistička vojna podrška bi možda izostala...ali to je sasvim drugačije od tvrdnje da Rusija ne može da zaštiti svoje saveznike generalno. 

 

 

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 27 минута, Ћириличар рече

Њих могу оставити на миру јер, како си рекао, нису никакви русофили. Ми, са друге стране, смо непредвидиви. И најсигурније им је да нас ставе под своју шапу, унутар ЕУ и НАТО, тако да се не мисле да ли ће Србија бити оруђе Русије у неком тренутку. Друго, Србија је битна за мир и стабилност у региону, јер има директне итнересе у БиХ, Црној Гори и на Косову, који су сви на ЕУ/НАТО страни ( што формално, што сентиментом ). Тако да ако се Србија опредијели за Русију, могуће је да се направи нови хаос који ће бити још једна криза коју неки амерички предсједник мора да смирује и да се безвезе нервира, а у међувремену то би могло имати негативне посљедице по амерички углед и савезништва ( након Ирака, мало је ко спреман да са њима сарађује, па им још не треба да се то у реалности покаже да су климави када треба ударити на Србију ). Добре воље у геополитици нема. Ми смо се показали као реметилачки фактор за Западне планове и сада је лакше камили проћи кроз иглене уши него нама доћи до неког нашег циља, јер нам ништа не дају. Нисмо им геополитички чак битни толико колико су им биле Румунија и Бугарска, јер су журили да направе коридор и зауставе руски продор ка Балкану. Тако да и ту смо извисили. 

Психолошко понижавање и јадни покушаји индоктринације у Србији, од стране про-Западних медије и НВО, јесу злочин против пристојности и здравог разума, али политика се не формира на осјећајима и антипатијама.

Просто, Србија је довољно небитна да нам не желе дати н инајмањи уступак, а са друге стране је довољно битна да им није свеједно што волимо Русију. Неки чудни лимбо.

Уосталом, мој став је ни Америка, ни Русија, него само Четврти Рајх са фирерком Меркеловом:

Slažem se u svemu zato ako je moguće pustiti Srbiju u EU bez NATO-a, to neće uznemirit ni Rusiju a opet Srbe gurnuti konačnom zapadnom uticaju. Ovako ako zapad ne želi učiniti nijedan jedini kapitalni ustupak onda je sasvim suludo da očekuju da Srbi preko noći počnu da vole njihovu geopolitiku. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Broken,
      Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго.
      Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују.
      И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају.
      Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе.
      19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима.
      Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава).


      Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута.
      Црква  (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа.
      Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим.
      Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали.
      Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију  њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора.
      Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
    • Од JESSY,
      АТИНА – Грчка православна црква затражила је од својих верника да службама присуствују са потврдом о вакцинацији или са негативним тестом на корона вирус, пошто је у тој земљи забележено рекордних 6.808 нових случајева заразе.
      Свети синод грчке православне цркве упутио је ту препоруку свим парохијама у земљи, али није наведено да ли је њено спровођење обавезно, преноси Танјуг.
      У Грчкој су прошле године верске службе биле отказане неколико месеци због пандемије, али је влада одбијала да уведе обавезну вакцинацију или тестирање за улазак у цркве.
      Црквени званичници траже од верника да поштују смернице лекара, а у среду је епископ на острву Лезбос потписао наредбу о суспензији невакцинисаних свештеника.
      У Грчкој је јуче регистровано 6.808 нових случајева ковида-19, што је највише од почетка пандемије. Претходни рекорд је био у уторак – 6.700 нових случајева инфекције.
      Здравствени званичници саопштили су да се ситуација погоршава и да је попуњеност одељења интензивне неге повећана на 87 одсто са 70 одсто пре три недеље.
      У Грчкој, која има око 11 милиона становника, од последица корона вируса умрло је више од 16.000 људи. 
       
      https://www.politika.rs/scc/clanak/491395/I-u-crkvu-sa-potvrdom-o-vakcinaciji-ili-testom?fbclid=IwAR2ipKqOosGLoE5dOmAL20S3_mmzSOSlzMikfLRDCs4p5VHWM3duSh8GKR0
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. 
       
      ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао.  Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући,  испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим.
       
      *Део из текста катихете Бранислава Илића 
      под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома?
      Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
       
    • Од Иван Ц.,
      Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало

       
      Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон.
      Голи оток (Фотодокументација „Политике”)
      Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу.
      Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“.
      Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић)
      Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија.
      Оскар Давичо
       

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон.
      Голи оток (Фотодокументација „Политике”)
      Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу.
      Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“.
      Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић)
      Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија.
      Оскар Давичо
       
×
×
  • Креирај ново...