Jump to content

Породица или не

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 3 минута, Снежана рече

има, има...иди и не греши више  :)

Ма сумњам да ће ови наши лопови то да послушају, или мислиш да хоће?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 730
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Pa dobro nije kao domaća ciganska, ali ima neke sličnosti. Evo nemam bolju sliku od ove trenutno. Ovo je kod ženinih roditelja, pa se malo zagledaj u pozadinu...nazire se vrlo neuredno dvori

@Иван ♪♫  прва брачна ноћ, млади супруг се обраћа својој вољеној - знаш драга, одмах у старту да ти кажем ја имам три животна правила од којих никада не одступам 1. сваког петка без изу

Ma da. Kad imaš dva sata u biblioteci jer posle toga juriš da podojiš dete, onda radiš. Kad znaš da neće biti slobodnog i dobrog trenutka, radiš stojeći dok u nosiljci ljuljaš bebu sa grčevima, radiš

Постоване слике

пре 1 минут, Vladan ::: рече

Ма сумњам да ће ови наши лопови то да послушају, или мислиш да хоће?

једном... хоће, не сумњам у оног који је то изговорио :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Снежана рече

једном... хоће, не сумњам у оног који је то изговорио :)

Не сумњам ни ја у њега али сумњам да ће сви лопови да послушају тај позив, мислим и да већина неће...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Православни Србин рече

Да је Господ Исус Христос размишљаоо као ти, Он би се придружио фарисејима у каменовању проститутке, а не би је заштитио и спречио да је каменују. Дакле, Христос није тако урадио, Он је одбранио проститутку и опростио јој је.

Koliko vidim, nije bas prostitutka, nego , zena u preljubi, ali, .... opet, na kraju je Isus rekao,....ne osudjujem te, ali, ....idi i ne gresi vise,.... iako si dobila oprostaj i niko te nije osudio ( meni deluje, zbog specificnosti situacije i konteksta price), ipak, ne treba vise da cinis takav greh.

Licno je pokazao prema toj zeni samilost, ali, je osudio sam cin i greh preljube ( ili, prostitucije ). Mislim, da je bitno da odvojima ove dve stvari , licni odnos prema nekom bicu ( koje je pogresilo ) i same greske i greha. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Vladan ::: 

увек се сетим једне сјајне приче, у рату је један Јапански генерал три пута заробљавао истог војника, и три пута га је ослободио, и ако су остали били за стрељање. Када су се четврти пут срели, војник се сам предао и прешао код тог генерала у војску.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Vladan ::: рече

Значи можемо да се надамо да ће наши лопови да постану поштени када их 4. пут ухвате у крађи... добро и то је нешто :)

када не буду имали више шта да украду :smeh1:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Снежана рече

када не буду имали више шта да украду :smeh1:

То када се деси могу и нас да продају биће и онако свеједно :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Vladan ::: рече

То када се деси могуи нас да продају биће ионако свеједно :) 

нас су одавно продали

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Naidjoh na temu i procitah samo prvih par postova...zato se izvinjavam jer poslednje nisam citala...Osetila sam potrebu da iskazem svoje misljenje...nije ni svako zensko stvoreno za porodicu...Ja jesam devojka, ali nikada nisam smatrala da moram porodicu da imam. Vencanja su mi uvek bila tako daleka, cudna pojava, a nije mi bilo ni jasno zasto je sklapanje braka najsrecniji dan u zivotu...S godinama sam postala tuzna kada sam shvatila da skoro svaki roditelj smatra zivot deteta promasenim ukoliko nema potrebu za brakom, detetom i sl. Pitala sam se i zasto je crkva protiv samackoz zivota van crkve i zar covek ne moze biti koristan iako zivi sam...Smatram i da covek mnogo toga gubi odlukom da sa nekim provede ostatak zivota...Zasto coveka koji koji to ne zeli smatraju sebicnim...Nije mi jasno...Zar je sebicnost oslusnuti sebe i odustati od te ideje po svaku cenu porodica...Cak se smatra nenormalnim ako neko ne voli decu...Covek moze da bude human na milion drugih nacina, a nije neka garancija ni to da se ima dete i racuna za stare dane da ce dete da ga cuva...jer nema tu obavezu...Nikako mi to nije jasno...Kao budi kao drugi...po svaku cenu...ili kajaces se...Zasto bi? Svakako e lepo kada se nadje neko i sve bude koliko-toliko lepo, ali je po meni nekako prirodnije vecinom biti sam...Covek je sam po sebi celina...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, NadaILjubav рече

Smatram i da covek mnogo toga gubi odlukom da sa nekim provede ostatak zivota

Може да губи ако се не ради о браку из љубави, а ако је брак из љубави, ако волиш некога више него самога себе..онда никако не можеш да губиш...

Мислим да особа мисли да не жели брак, породицу, само из разлога што није срела праву особу.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja mislim da covek uvek mora najvise voleti sebe...to je nesto prirodno...Ne mora da voli sebe u narcisoidnom kontekstu, ali mora da postuje sebe...Celog svog dosadasnjeg zivota gledam bracne parove i nesto bas i ne smatram da su se svi uzeli iz velike neke ljubavi...daj Boze da gresim...Pa cak i da osoba ima nekoga koga neizmerno voli, nece valjda ostatak zivota da tu osobu gleda, ceni, postuje, vec s godinama i ljubav prolazi...Ostaje opet isto - postovanje samo...a covek ako ne moze da zivi sam, nece moci ni u zajednici...uvek ce traziti nekoga da se osloni...Razumnije mi je da se ljudi srecu, zblizavaju, druze, pa i decu naravno dobijaju i razilaze nakon toga...Zar moze iko ceo vek, zivotni, mnogo voleti bracnog partnera? Ja mislim da je to nemoguce...a naravno, svaka zajednica donosi i velike obaveze, zakoje svako nije sposoban...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Eh, to s ciganima je gadna stvar. 

Nama je sin bio dugo zaljubljen u cigancicu iz grupe u vrticu. Njeni su valjda rumunski cigani, rodjeni u bem ga becu sta god, dosli ovde puni love, bave se legalnim biznisom... A mala, mala je san snova, lepa, prelepa, dobro detr, osmeha carobnog, ma pametna, dobra, ma nema sta nema. 

No, ne lezi vraze mi se generalno druzimo sa ciganima jer živimo tu kod marinkove bare i cigane zovemo prosto ciganima, odrasli su to ljudi, posecujemo se, druzimo, ima tu i dosta kolega... I valjda nas je dete culo i svojoj nesudjenoj simpatiji je nesto u prici potpuno nevezano pomenuo rec ciganka. Kuku i lele sto gromova. Ona se dete naljutila, na kraju smo mi imali fajt sa idiotkinjom od vaspitacice, a ceo problem je bio sto su njoj rodotelji rekli da ona nije ciganka da su to oni prljavi i musavi sto prose a ona je cokoladna samo. Isfolirani isfrustrirani idioti. E to su cigani po karakteru. Dete sebe zove cokoladnom rasom i nasem milom i dragom prvencu se simpatija automataki ugasila. Jer mama a sto se ona stidi toga ko je ona. Cvrc aj objasni detetu sta znaci iskompleksoran covek u 6god. I da to nema veze sa njom i da je ona stvarno dobro dete nego ima idiote za roditelje ?

Tako da propade za sad ideja da imamo cigancicu za snajku. A bas nam se svidjala ??? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити!

       
      На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље?
      Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно.
      Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу?
      Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати.
      Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће.
      Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова.
      Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства.  
       
      Ваш, у Христу Господу, 
      епископ бихаћко-петровачки и рмањски 
      + Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Срндаћ,
      Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.
      Википедија каже:
      Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.
      Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).
      Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.
      Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.
      Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.
      У сваком случају, ево текста:
       
       
    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уреднички уводник протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника "Православља" - новина Српске Патријаршије. Објављено у 1293. броју "Православља" од 1. Фебруара 2021. лета Господњег. 
       
      „Тежко бреме грјеховно тако је нагнуло главу нашу што свакад, и у свако доби, о земли се бринемо и о овом садањем животу нашем, кратком, умудравамо се и мислимо. И докле год сам Господин Бог изпод тога товара не извади наша леђа, да подигне главе наше к њему, и о тамошњем свијету мислити се, дотле не можемо никакве користи својој души придобити.” (Гаврил Стефановић Венцловић, Беседа на 27. недељу по Сошаст. Сјат. Духа, 1736)
      Година 2020. остаће упамћена по пандемији вируса корона. За време пандемије научили смо много тога, између осталог, и то да не постоји издвојена линија фронта већ смо сада сви на фронту. Нико није био сигуран у то шта носи дан, а шта ноћ. Та чињеница снажно обележава протеклу календарску годину. Међутим, наша обазривост попустила је оног тренутка када су нам стручна лица саопштила да стега вируса попушта, и то управо крајем календарске године, када еуфорија новогодишњих празника снажно надолази, а нови вирус – конзумеризма и потрошње – немилосрдно стеже… Преко ноћи смо се вратили тренду нашег друштва, да дане испуњавамо уобичајеним пословима, бригама и суманутом куповином. Одавно смо капитулирали пред материјалним и, као такви, извлачимо сурови закључак да је све заправо само производ материје, у милости материје, све почиње и завршава материјом. Није ни чудо што свуда око нас влада немир и празнина. Сумњамо у себе и вољу Божју; опседнути смо генетским манипулацијама и теоријама завере... Историчар Арнолд Тонб у тексту „Живот после смрти”, између осталог, пише да „све већи број људи живи у духовном вакууму.
      Нелагода и узнемиреност, …иду далеко од објашњења кризе у коју свет срља.” Будући да живимо у цивилизацији опседнутој материјалним стварима, непрестано желимо боље и више (ствари). Педагози кажу да овакво стањеума почиње још од малих ногу, а покушај преношења концепта смисла дељења на мало дете није лак посао. Посесивност не мора да нестане са годинама. Са синдромом „моје и само моје” боримо се целога живота. Међутим, оно што не смемо дозволити јесте да наша опсесија материјалним стварима замрачи наш вид према Богу и Његовој присутности у нашим животима.
      Свети Григорије Палама каже да страсти, које се рађају из среброљубља, тек онда постају непобедиве када се изгуби вера у промисао Божји, јер онај који нема вере узда се у новац. Такав и кад чује речи Господње да је лакше камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у Царство небеско (Мт. 19,24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира на то што је у питању Царство небеско и вечно, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним. Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, упадају у искушење и ђаволску замку (1.Тим. 6,9).
      Није ствар у томе колико новца имамо, него у томе шта радимо са оним што нам је Бог дао. Док размишљам о самозадатој теми, прво што ми пада на памет, а при помисли о новцу, јесте „усхићеност, важност и сигурност”. Новац, заиста, може учинити много ствари, али не може да нам купи „срећу”, не може да нас учини „важнијим” у друштву (можда на кратко), и не може нам гарантовати овоземаљску „сигурност”. Последња тачка је критична, а када узмемо у обзир свет у коме живимо и пандемију вируса корона која ће, надам се, једном, ипак, бити иза нас, долазимо до сазнања наше немоћи и крхкости.
      Никада и нигде у свету нема трајне сигурности. Богатство није нужна препрека да бисмо били с Богом. Историја је испуњена примерима богатих хришћана који су мудро користили своје богатство и донели велику корист хришћанској цивилизацији. Новац није препрека нашем односу с Богом, али је, дефинитивно, тест за човека. Начин на који трошимо новац казује истину о нашим вредностима и нашим приоритетима. Сумњам да постоји Црква која није имала неку корист од материјално богатих верника. Покажите ми како трошите новац и сазнаћу истину о ономе у шта заиста верујете. Ако желите да знате истину, пратите пут новца. То је готово непогрешиво животно правило. Новац прича, а прича коју он казује, открива истину о нашем (не) идењу за Богом, порука је духовника. Касније или пре, сви ћемо стати пред Господа. Није битно колико ћемо новца имати на крају свога живота, битно је шта смо урадили са оним што смо имали. Оно што задржимо за себе, на крају из- губимо, а оно што поклонимо, то нам остаје вечно.
      Молимо се да Господ подржи наше племените намере да (п)останемо великодушни даваоци и тако уђемо у Царство Његово, које припада онима који се не боје да узму Бога за животног сапутника. У овом броју вашој пажњи препоручујемо текст игумана манастира Високи Дечани, архимандрита Саве Јањића под насловом Наша Црква је јединствена у ставу око Косова и Метохије; разговор са Епископом баришевским Виктором, представни- ком Украјинске Православне Цркве при европским међународним организацијама; разговор са Ми-трополитом Иларионом, председником Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије... Текст о обележавању 79-годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године; разговор са ђаконом Радомиром Маринковићем о Светом Сави као узору и светосављу као опредељењу... Ауторски текст Eпископа пакрачко-славонског Јова- на Ћулибрка под насловом: Дa ли је Израел још увијек предводник у истраживању холокауста? Ауторски текст Срећка Петровића о српским Ромима... У рубрици Свет књиге прочитајте приказ књиге Дневник дечанског монаха 1903–1906, из пера протојереја-ставрофора Велибора Џомића; приказ књиге епископу Симеону Злоковићу, добром пастиру Карловачког владичанства из пера Епископа горњокарловачког Герасима и приказ књиге о сакралној архитектури Бањалучке епархије... Овај број Православља читаоцима доноси и текст о Сретењу Господњем ђакона Владимира Пекића, као и друге текстове о црквеним дешавањима и поводима кроз сталне рубрике новина Српске Патријаршије.
       
      Протођакон др Дамјан С. Божић,
      главни и одговорни уредник "Православља".
       
      *Објављено у "Православљу" бр. 1293. од 1. фебруара 2021. лета Господњег, стр. 1-2.
       
      Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...