Jump to content

Прича о монаху алкохоличару

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 45 минута, Ђорђе Р рече

Мислим да људи који бране овако понашање чине медвеђу услугу цркви, црквеној заједници.

 

Брани се човек бре а не акохолизам, хомосексуализам, лоповлук, осуђивање, неразумност, таштиниа, гордост...

Не знам којим бојама треба да се нацрта да би некима било јасно. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Вилер Текс рече

Брани се човек бре а не акохолизам, хомосексуализам, лоповлук, осуђивање, неразумност, таштиниа, гордост...

Не знам којим бојама треба да се нацрта да би некима било јасно. 

Ниси у праву, овде се брани алкохолизам овог монаха. На оној теми се брани алкохолизам попа. Брањењем човека, брани се дело које тај човек чини, а у овим случајевима причамо о хроничном алкохолизму.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево још једног човека ког треба бранити:

DRAMA U ČAČKU: Pijani advokat se zapalio u bolničkom krevetu!

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:716846-DRAMA-U-CACKU-Pijani-advokat-se-zapalio-u-bolnickom-krevetu

Ах да, он није нит монах, нит свештеник, па га нећемо бранити.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Ђорђе Р рече

Ниси у праву, овде се брани алкохолизам овог монаха. На оној теми се брани алкохолизам попа. Брањењем човека, брани се дело које тај човек чини, а у овим случајевима причамо о хроничном алкохолизму.

Мислим да ти Ђорђе не разумеш шта ја причам. 

Човек је немоћан, сваки човек. И у својој немоћи ће погрешити. Али није човек на клик и супермен па да одмах исправи све рђаве навике. Неко може неке одмах а неке касније, неке никад али се и жеља рачуна. Људи нису исти. 

То што требају да се схвате околности у којима је неко грешио не значи да се грех оправдава и да не требају да делују државни судови ако се прекрши закон. Али не треба оговарати, осуђивати, пљувати и разапињати брата који је погрешио по форумима, друштвеним мрежама, кафанама, послу и говорити штети Цркви. Због таквих Црква и постоји. Заборави Холивуд.

Опрости али ти си овде почео да наводиш несрећне случајеве који су се десили због пијанства, без сагледавања суштине и то ме подсећа на муслимански поглед на живот. При том не кажем да се треба опијати. 

Заиста ти препоручујем да прочиташ Преко прага, књигу коју је писао Владике Григорије и да прочиташ Браћу Карамазове.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, Ђорђе Р рече

Ах да, он није нит монах, нит свештеник, па га нећемо бранити.

Најпрецизније: није наш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Ђорђе Р рече

Ево још једног човека ког треба бранити:

DRAMA U ČAČKU: Pijani advokat se zapalio u bolničkom krevetu!

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:716846-DRAMA-U-CACKU-Pijani-advokat-se-zapalio-u-bolnickom-krevetu

Ах да, он није нит монах, нит свештеник, па га нећемо бранити.

А ко зна каква га је мука задесила? Видиш ли да је човек на психијатрији? Ђаво однео шалу.

Можда је баш наш, можда је царско свештенство. А и да није. Човек је у мукама и не треба га осудити већ се за њега молити.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

E kvazi moralisti molite se da ne upadnete u ralje poroka, pa da i vama neko ne sudi kako vi sudite ovde.

Šta ste vi koji pričate o osudi uradili da se uništi barem jedan gutljaj alkoholnog pića? Jeste možda napali i izgrdili vlasnike prodavnica i marketa oko vas koji prodaju maloljetnoj djeci alkohol? Lako je iz komforne fotelje glumiti pametnoga. Ne brani ovde niko sveštenika i monaha, oni ako su uradili to snosiće sankcije. Ali vi ste ovčice koje podržavaju taj udar preko ovakvih vijesti na čitavu crkvu i pravoslavan narod. A ne zapita se niko od vas zašto se u zadnjih 7 dana plasira kroz medije nekoliko vijesti koje prikazuju sveštenstvo i monaštvo u lošem svjetlu. 

Koliko lijepih tema ima ovde na ovome sajtu o umjetnosti, lijepim organizovanim druženjima, obilascima svetih mjesta, knjigama, koje su i neaktivne ali bitno je da se stranice pune na ovakvim mjestima gdje je moguće osuditi nekoga i predstaviti samog sebe je l' te kao velikog pravednika i rasuđivača.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Миxајлo рече

Šta ste vi koji pričate o osudi uradili da se uništi barem jedan gutljaj alkoholnog pića? 

 

Не треба да се уништава ни кап алкохола. Боже сачувај. Само да се не злоупотребљава.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Миxајлo рече

A ne zapita se niko od vas zašto se u zadnjih 7 dana plasira kroz medije nekoliko vijesti koje prikazuju sveštenstvo i monaštvo u lošem svjetlu. 

Можда зато што је таква ситуација у реалности?

У ствари, ситуација је много гора, него што се кроз медије види. Тек кад реално сагледамо себе, и своје слабости, моћи ћемо да напредујемо.

Зашто су нам храмови грандиозни и велелепни, ал празни? Криви су нам медији који искривљују слику о цркви, а ми имамо само светитеље међу свештенством и монаштвом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pa realno sagledajući nas same, i naše slabosti dolazimo do zaključka da su hramovi prazni zbog nas samih. I slažem se da je situacija danas loša, preloša. I sad nisam još obrazovan čovjek, ali sam svjestan da sam rođen u najgrđa vremena, izopačena i izobličena u potpunosti. Ali neka. U SPC se vjerovatno dešava mnogo toga, jer je zlo ušlo u sve pore ovog života. Ali sve će to izaći na svoje kad-tad, i nije ni moje, ni tvoje da diskutujemo o tome. 

Pričamo ozbiljno, zato ću te zamoliti da ne pišeš ironično kao u zadnjoj rečenici. Živ bio

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 13 минута, Ђорђе Р рече

Можда зато што је таква ситуација у реалности?

 

Ја сам убеђен да свети људи живе међу нама. Иначе је све лаж. Реланост је и тамна али и светла.

Само се може злоупотрбљавати то што смо немоћни и грешни до бесвести, и доводити људе у очај или револуционарно стање ума и притом заборављати да постоји светло.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто.
      Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха.
      Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага.
      Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула.
      Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich-а, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле.
      Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу.
      То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. „Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика.
      Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти?
      Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек.
      Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи.
      И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки.
      Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала.
      Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари.
      Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем.
      Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца.
      Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику.
      У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године.
      Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019.
      https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Прича о проти Живану Маринковићу је и историографија једног од најтежих периода наше цркве, пре, за време и после Другог светског рата. Ипак, то доба изродило је по оцу Саши Антонијевићу, пароху бресничког храма, неке од најзначајнијих личности и духовника наше свете цркве.

       
      Звучни запис разговора
       
      Прота Живан Маринковић је један од њих. Дугогодишњи ректор Богословије у Призрену, отац Живан Маринковић је водио ову школу, у његово време богословско-учитељску у тешким и турбулентним временима, пре почетка Другог светског рата и годинама распада Краљевине Југославије, за време окупације и у послератним комунистичким временима.
      Рођен у Брзану, преминуо је у Крагујевцу а сву своју имовину и кућу у нашем граду завештао је цркви.
      Како каже отац Саша прота Живан Маринковић сав свој живот посветио је цркви и свом народу. Образован у Паризу и једно време вероучитељ у Београду свештеник Живан Маринковић, пуно је писао и објављивао и преводио и то не само за црквену и богословску публицистику. Протонамесник Саша Антонијевић, парох у Храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници приљежан је историчар цркве и црквених збивања и објавио је више историографских радова о историјату наше цркве и Епархије шумадијске. Његов рад о проти Живану Маринковићу објављен је 2019. године приликом прослављања стогодишњице Храма Свете петке у Лапову, тако да је тема наше данашње емисије „Изазови историје” не само животпис проте Живана Маринковића, већ и прича о патријарху Димитрију Павловићу, као и историјат лаповске цркве и призренске Богословије чију је библиотеку и ризницу за време окупације у Другом светском рату сачувао баш отац Живан Маринковић.
       
      Извор: Радио Златоусти
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао:
      „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини  грешке!’“

       
      Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.
      Љут  и без имало исказивања  захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“
      Роб му одговори:
      „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не  греши!“
      Бесан због одговора, краљ је наредио да роба  стрпају у тамницу.
      Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања  људи.
      На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља.
      Након  повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба.
      Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“
      Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у  тамницу?“
      Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста.
      Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов.
      Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и  да све има своју сврху.
      Свако  јутро, предај свој дан Богу, немој  бити у журби.
      Моли  Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје.
      И  немој бити уплашен. Бог никада не греши!
      Знаш  ли зашто је ова порука за тебе?
      Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке…
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У прилогу можете погледати видео запис и причу о манастиру Пресвете Богородице – Рустово, и о чудотворним иконама које се налазе у овој паштровској светињи. Кроз историју овог манастира и њених светиња водила нас је монахиња Теодотија.  У прилогу је коришћено појање духовних пјесама које поју монахиње манастира Рустово са професорицом пјевања Софијом Јевремовић. Емисија је снимљена са благословом игуманије манастира Рустово, мати Теодоре, коју је реализовао г. Никола Тодоровић, уредник јутјуб канала Todovid, на чему му топло благодаримо.

       
      Александар Вујовић, 
      уредник Катихетског програма Радио Светигоре
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...