Jump to content
  1. Лидија Миленковић
  2. Рапсоди

    Рапсоди

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      "Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио".     Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ.   "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота.   - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао:   -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"?   Тихо је одговорио:   - "Хоћу".   - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије.   Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно...   - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече:   - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем".   Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне.   А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао:   - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?"   Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим.   Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју:   - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој".   БЛАГОСЛОВ   Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака.   Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења.     БРИГА НА ВМА   -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана:   - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако".   16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански     Превод и обрада: Танкосава Дамјановић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      Две ознаке обележиле су двадесети век српске историје, у њима као да се скупило све што смо проживели: вољно и невољно. Те две ознаке су шапка српског официра из Првог светског рата са ћирличним "П" у кокарди и капа титовка са пролетерском звездом са српом и чекићем.

      Да ли ово данас још неком смета? Време које је прошло неумитно је учинило своје. Не само да су данас умрли дословно сви учесници Првог светског рата, не само да је у дубокој старости мањи број учесника Другог светског рата, него је опаки двадесети век – тај век идеологија – изгледа заувек завршен и више се неће вратити у свом пламтећем и непопустљивом виду. 
      Кокарда краља Петра која је стајала на шајкачама српских официра који су ослободили Београд 1. новембра 1918. године и пролетерска звезда са српом и чекићем која се налазила на титовкама партизана који су ослободили Београд по други пут 20. октобра 1944. године, данас – ето, чуда – више нису супротстављени иделошки војнички знаци. 
      Сведени су на музејски експонат, на дах и дух једног времена, па из тога произилази ново чудо: и кокарда и црвена звезда постали су графички и индустријски симболи. И то какви! Не зна се да ли је атрактивнија кокарда или звезда.
      Погледајте само тај елегантни овал кокарде, то извијено ћирилично слово П са преплетима који тек на други поглед отварају простор за примећивање слова П које носи официр краља Петра. Осмотрите потом црвену звезду: пламтеће црвена као основица; краци звезде нису равнострани, већ благо задебљање кракова звезде чини да углови између крака буду већи, те се она стога чини масивнија; на крају ту је више него атрактивни знак српа и чекића.
      Слово "П", знак краљевих официра, и срп и чекић знак пролетера партизана, дакле, изузетни су графички знаци који нас подсећају на прошлост, али пре свега, и то је парадокс, на основни историјски валер које је остао до данас заједнички обема војскама, и један и други знак у својој основи имају слободу.
      Зато су ови знаци данас амблеми културних догађаја који ће се одвијати на улицама и трговима Београда од 18. октобара до 1. новембра 2019.
      Идеологије пролазе, показаће концерти, изложбе и позоришне представе, а жеља за слободом је вечна.

    • Од александар живаљев,
      Sinod SPC obavestio Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta da je odluka o smeni vladike Maksima i Marka Vilotića konačan stav Sinoda Pritisak Sinoda na vladiku Ignatija
      Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta u ponedeljak se nije izjašnjavalo, niti je raspravljalo o potvrđenoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda SPC o smeni dvojice predavača najviše obrazovne ustanove SPC – episkopa zapadno-američkog Maksima (Vasiljevića) i Marka Vilotića, sekretara vladike diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića), nezvanično saznaje Danas u vrhu SPC.
      Piše: Jelena Tasić 02. oktobra 2019. 10.51    Foto: www.eparhija-prizren.com Izvori našeg lista tvrde da je dopis Sinoda, kojim se traži sprovođenje ranije odluke donete 8. jula o smenama, uprkos dopisu dekana Bogoslovskog fakulteta episkopa braničevskog Ignatija (Midića) u kome navode zakonske prepreke k?je se tiču državnog zakonodavstva, stigao samo desetak minuta pre sednice Nastavno-naučnog veća, kome je prisustvovao i član „crkvene vlade“ i portparol SPC episkop bački Irinej (Bulović).
      Sinod je prošle srede odbacio dekanovo mišljenje i naložio sprovođenje odluke. Vladika bački Irinej je prekjuče na Nastavno-naučnom veću, kako se spekuliše u crkvenim izvorima, navodno rekao da o sinodskoj odluci nema šta da se raspravlja jer je potpisao predsednik Sinoda patrijarh srpski Irinej.
      Novonastala situacija na samom Bogoslovskom fakultetu tumači se na različite načine – deo profesora smatra da su njihove kolege vladika Maksim i docent Vilotić završili karijeru na ovoj visokoškolskoj ustanovi, dok drugi ukazuju da je otkaze nadležan samo dekan i da do juče, 1. oktobra, niko nije otpušten, tako da bi nova akademska godina 9. oktobra, na praznik svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova i jedne od tri slave fakulteta, nastava trebalo normalno da počne.
      Pojedini crkveni krugovi, kao i veći deo nastavno-naučnog osoblja Bogoslovskog fakulteta uznemiren je zbog nametanja metoda svršenog čina ili bar privida konačnosti sinodskih odluka, jer je ova ustanova deo Beogradskog univerziteta i dužna je da poštuje državne zakone koje prihvata i u svom statutu.
      Pojedini crkveni krugovi strahuju da su sinodske odluke o smeni dvojice predavača, od kojih je jedan episkop, presedan nezapamćen u odnosima Crkve i Univerziteta i da su samo uvod u dublje procese u SPC. Takođe se spekuliše da bi na udaru Sinoda mogla da se nađe i aktuelna uprava Bogoslovskog fakulteta i da bi, iako problem već poprima razmere saborskog značaja, bilo čudo da dočeka sledeće zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Mnogi nadu polažu u najavljeno okupljanje svih srpskih arhijereja SPC na centralnoj proslavi 800 godina autokefalnosti SPC 6. oktobra u manastiru Žiča i dan kasnije na Kosovu i Metohiji, gde bi eventualno moglo da se razgovara i o ovom problemu.
    • Од Zoran Đurović,
      +  + +
      5.  И  ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО
      Њ. СВ. Патријарху Иринеју и Св.Синоду о несаборној одлуци о  Еп.Максиму Западно- америчком
      Ваша Светости и Оци Синодалци,
            Лежећи у болници у Требињу од упале плућа, добри људи донеше ми ово Писмо које већ кружи  у јавности по Српским Земљама.
      Његов писац је познати професор Правног Факултета у Бгд.  Б. БЕГОВИЋ.
           Шаљем вам га на пажљиво читање и упознавање да оно представља глас јавности у Српским Земљама и Српском Народу, - и процену поступка осуде Еп. Максима како ју је формулисао Еп.Бачки Иринеј (добро би било да га прочита и проучи и Брат Крушевачки Давид, еда би схватио да о 800-годишњици Светосавске Цркве не може се писати тако површно и несаборно о брату Еп.Максиму, па и о нама осталима).
       
          Професор Б. БЕГОВИЋ је очигледно човек високо стручан и такође добронамеран. Молим Вас да у години прослављања 800 година Аутокефалије Апостолске Цркве Светог Саве схватите да се не може  доносити одлука која личи на језик Конзисторије Карловачке Митрополије (која је у Црно-Жутој Монархији била под  дирекним утицајем поунијаћене Украјине).
         Својом одлуком Св.Синод није усвојио наводно “прећутно“ одобравање чланова Св.Сабора, јер је по сведочењу бројних Епископа Св.Сабора после читања Давидових неутемељених  оптужби  итекако гласно и јасно већина Епископа протествовала (зато су накнадно тражили да се исправи Саопштење Св.Сабора, редиговано самовољно од Брата кога ја зато зовем цензором у СПЦ). Брат Давид из Светолазаревског Крушевца треба да схвати да се тако не пише из Светосавског живог Апостолског Светоотагког Предања. Језуитизам и инквизицијски дух никад није био својствен Светосавском Предању. Очигледно да је тај Брат писао из “крушебачке“ Епархије, а не из суседног Светој Жичи Крушевца.
            Свети Оци, очигледно је да је оваквим „одлукама“ диктираним  само од једног члана Св.Синода, понижен углед и Светог Синода, и његовог Председника Патријарха, и самим тим целе Светосавске Цркве Христове. Такво понижавање није обележавање  800-годишњице Свете Архиепископије Светог Саве и Мученичке Пећске Патријаршије.
                Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019.г, у Њеном Манастиру  Тврдошу.
      Еп.Атанасије, који се због повреде повукао са Светосавске Столице, али се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Св.Патријарх Николај Мистик).       
      У Херцеговини Светога Саве, Треће по рангу од оснивања Жичке Архиепископије.
      Прилог: Писмо професора Б. Беговића
        
       

    • Од Zoran Đurović,
      +  + +
      5.  И  ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО
      Њ. СВ. Патријарху Иринеју и Св.Синоду о несаборној одлуци о  Еп.Максиму Западно- америчком
      Ваша Светости и Оци Синодалци,
            Лежећи у болници у Требињу од упале плућа, добри људи донеше ми ово Писмо које већ кружи  у јавности по Српским Земљама.
      Његов писац је познати професор Правног Факултета у Бгд.  Б. БЕГОВИЋ.
           Шаљем вам га на пажљиво читање и упознавање да оно представља глас јавности у Српским Земљама и Српском Народу, - и процену поступка осуде Еп. Максима како ју је формулисао Еп.Бачки Иринеј (добро би било да га прочита и проучи и Брат Крушевачки Давид, еда би схватио да о 800-годишњици Светосавске Цркве не може се писати тако површно и несаборно о брату Еп.Максиму, па и о нама осталима).
       
          Професор Б. БЕГОВИЋ је очигледно човек високо стручан и такође добронамеран. Молим Вас да у години прослављања 800 година Аутокефалије Апостолске Цркве Светог Саве схватите да се не може  доносити одлука која личи на језик Конзисторије Карловачке Митрополије (која је у Црно-Жутој Монархији била под  дирекним утицајем поунијаћене Украјине).
         Својом одлуком Св.Синод није усвојио наводно “прећутно“ одобравање чланова Св.Сабора, јер је по сведочењу бројних Епископа Св.Сабора после читања Давидових неутемељених  оптужби  итекако гласно и јасно већина Епископа протествовала (зато су накнадно тражили да се исправи Саопштење Св.Сабора, редиговано самовољно од Брата кога ја зато зовем цензором у СПЦ). Брат Давид из Светолазаревског Крушевца треба да схвати да се тако не пише из Светосавског живог Апостолског Светоотагког Предања. Језуитизам и инквизицијски дух никад није био својствен Светосавском Предању. Очигледно да је тај Брат писао из “крушебачке“ Епархије, а не из суседног Светој Жичи Крушевца.
            Свети Оци, очигледно је да је оваквим „одлукама“ диктираним  само од једног члана Св.Синода, понижен углед и Светог Синода, и његовог Председника Патријарха, и самим тим целе Светосавске Цркве Христове. Такво понижавање није обележавање  800-годишњице Свете Архиепископије Светог Саве и Мученичке Пећске Патријаршије.
                Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019.г, у Њеном Манастиру  Тврдошу.
      Еп.Атанасије, који се због повреде повукао са Светосавске Столице, али се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Св.Патријарх Николај Мистик).       
      У Херцеговини Светога Саве, Треће по рангу од оснивања Жичке Архиепископије.
      Прилог: Писмо професора Б. Беговића
        
       


      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...