Jump to content
  1. Sva imena su vec zauzeta

    Sva imena su vec zauzeta

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      SUKOBI i nered odgovaraju onim snagama koje žele da Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) odvoje od SPC. Pošto u tome ne mogu da uspeju, nastoje svim silama da odvoje Univerzitet od fakulteta.
       
       
      Zaboravljaju, pritom, da se većina najstarijih evropskih univerziteta razvila iz bogoslovskih škola, čime se njihovi rektori i profesori ponose. Na pokušaj uklanjanja PBF iz akademske porodice može se gledati i kao na deo akcije čupanja Univerziteta iz njegovih najdubljih identitetskih korena. Ovim napadima meta je i Ministarstvo prosvete, koje je preko svoje nadležne inspekcije, koja jedina ima pravo vršenja istražnih radnji, potvrdilo svu legitimnost rada fakulteta.
      Ovo u razgovoru, za "Novosti", poručuje prof. dr Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Naglašava i da Sveti sinod ne utiče protivpravno na rad ustanove na čijem je čelu, kao i da su sve crkvene odluke dosad bile saglasne Statutu fakulteta.
      Kako ste razumeli poslednju poruku rektorke Ivanke Popović da je "sazrelo vreme da se otvori pitanje da li Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) treba i dalje da bude deo Univerziteta u Beogradu"?
      - Sa tugom u srcu moram da konstatujem da ona nije upoznata, između ostalog, ni sa istorijom Univerziteta na kome je rektor. Trebalo bi da zna da su ti razgovori sa njenim prethodnicima pre više godina započeti i vođeni, a da smo kao njihov rezultat dobili poništenje odluke o likvidaciji Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta. Pošto se, sa naše strane, ništa nije promenilo od tih razgovora i pravnih okvira koji su njima utemeljeni i potvrđeni, ostaje nejasno čime su motivisani novi pokušaji da se PBF, izložen nebivalim pritiscima i medijskim napadima i klevetama, ponovo ukloni iz akademske porodice koju je, zajedno sa nekoliko drugih fakulteta, svojevremeno utemeljio.
      Ovi razgovori mogu se, dakle, samo nastaviti, a nikako započeti, uz poštovanje rezultata dosadašnjih razgovora i napora. Bojim se da se, u protivnom, vraćamo na partizanske političke ideale u kojima se sudi bez osnova, istorija počinje od nas samih, a razlika između dobra i zla nije moralna nego ideološka. Nije mi jasno zašto rektorka hoće da ovu našu najvišu akademsku ustanovu surva u taj politički kal u kome decenijama nije bila.
      Stoji li ocena da je fakultet u procepu crkvenih i svetovnih visokoškolskih akata i da Sveti arhijerejski sinod SPC utiče na njegov rad suprotan ustrojstvu i propisima?
      - Apsolutno ne stoji. Fakultet ispunjava sve akademske zahteve koje pred nas postavlja Univerzitet, istovremeno bivajući veran predanju i učenju Crkve. Sveti arhijerejski sinod, po prirodi stvari, budući da je PBF pod duhovnim i kanonskim okriljem SPC, pomaže Fakultetu da održi ovu svoju poziciju koja je značajna ne samo za Crkvu, već i za Univerzitet u celini.

      Foto M. Anđela
      Statutom PBF još od 2004. i povratka na Univerzitet određeno je da radi pod punim okriljem SPC, a propisana je nadležnost patrijarha i Sinoda. Zašto se ovo pitanje tek sada nameće kao problematično?
      - Na ovo pitanje ne mogu sa sigurnošću da odgovorim ali mogu da iznesem svoju pretpostavku. Postavljanje pitanja nadležnosti patrijarha i Svetog sinoda izlazi iz sfere akademske i pravne logike. PBF u okviru Univerziteta funkcioniše po odredbama Statuta fakulteta koji je više puta prihvatio i potvrdio Univerzitet. Pošto u međuvremenu nije došlo ni do kakvih promena u odredbama koje se odnose na nadležnost Sinoda u pravnim aktima fakulteta, postavlja se pitanje šta je uzrokovalo novu debatu o njihovoj legitimnosti. Neko bi mogao zaključiti da je čitav ovaj nepostojeći "problem" samo sredstvo za ostvarenje drugih, prvenstveno ideoloških pa i dnevnopolitičkih ciljeva, a ne cilj sam po sebi.
       Šira javnost početak problema na PBF povezuje sa udaljavanjem sa fakulteta episkopa Maksima i docenta Marka Vilotića. Postoji li veza između ovog događaja i inicijativa da se fakultet oslobodi navodno protivzakonitog uticaja SPC?
      - Nisam baš siguran da je ta javnost mnogo šira od svega nekoliko medija, finansijski vezanih za svima poznati krug ljudi, koji se, i inače, utrkuju u fabrikovanju lažnih i loših "vesti". Sveti sinod nije, uveren sam, ni olako, ni rado, ni bez odgovarajućeg obrazloženja razrešio navedene nastavnike prava poučavanja na PBF. Kao što to nisu činile ni druge crkve u svetu kada su se našle u sličnim situacijama. Praksa davanja i povlačenja dozvole za učenje postoji na svim univerzitetima gde crkve imaju svoje fakultete. I ona se, ma koliko to zapanjujuće moglo izgledati našim, da li neinformisanim ili nedobronamernim kritičarima - kada je to neophodno, primenjuje. Primer za to je oduzimanje dozvole za učenje poznatom nemačkom teologu Hansu Kingu 1979. godine, nakon čega je napustio državni Univerzitet u Tibingenu na kome je predavao.

      Foto M. Anđela
       Da li je bilo kršenja procedure u slučaju profesora Rodoljuba Kubata, kome je uskraćen blagoslov za rad na fakultetu?
      - Sva, do sada sprovedena procedura, u skladu je sa svim pravnim aktima koji regulišu rad našeg fakulteta. Tako će biti i sa onim postupcima koji tek treba da uslede.
      STUDENTI BEZ POSLEDICA
      A ODRŽAVAJU li se svi ovi događaji i kampanje u javnosti koje ih prate na nastavni proces i rad sa studentima?
      - Ni najmanje. Prema istraživanju koje je nedavno prikazano na Senatu UB, po izlaznosti na ispite i uspehu na njima naš fakultet je u samom vrhu. Ovo jasno govori o ozbiljnosti kolegijuma u izvođenju kako redovne tako i onlajn nastave, ali i o odgovornosti i marljivosti naših studenata.
       Kako gledate na pozive na "odbranu" Univerziteta, njegove autonomije i integriteta profesora koji se pojavio u delu akademske, mahom opozicione, tzv. građanske i Crkvi permanentno nenaklonjene javnosti, kao reakcija na Kubatove javne istupe?

      Foto M. Anđela
      - To bi bilo poprilično smešno da nije ovoliko tužno. Mi danas gledamo nebivalu situaciju da na najekstremnijim anticrkvenim portalima lamentiraju nad "tužnom sudbinom" pojedinih nastavnika sa PBF, u jednom malotiražnom dnevnom listu pišu pohvale teološkom opusu istih onih ljudi koje su pre ove situacije samo i jedino neprekidno besomučno napadali... A da se te naše bivše i sadašnje kolege pri tome ne zapitaju zašto nepomenuti mediji to rade i kome oni, svi zajedno, službu čine? Sve me ovo podseća na jednu znamenitiju situaciju u kojoj su, takođe, zla misao i lični interesi, ujedinili, do tada, nepomirive protivnike. Reč je, naravno, o zajedničkom planu rimske okupatorske vlasti i glavara jevrejskog naroda da se pogubi Onaj koji je ne samo propovedao "drugačiju" veru nego je i isprevrtao stolove za menjanje novca. To što se pre više od dvadeset stoleća desilo sa Gospodom Hristom u Jerusalimu sada se dešava sa PBF u Beogradu.
      VUKAŠINOVIĆ PROŠAO LINČ
      A FAKULTETU čiji ste dekan i Crkvi spočitavaju ignorisanje optužbi o seksualnom uznemiravanju protiv profesora protojereja stavrofora Vladimira Vukašinovića. Da li je to tema za fakultet ili samo za tela SPC?
      - Pomenute optužbe u javnosti bile su sastavni deo višegodišnjeg medijskog napada i besramnog linča kojima je bio izložen naš kolega. Sama činjenica da nisu od samog početka upućene na jedinu adresu na koju se one, inače, upućuju - pravosuđe, nego da su ih njihovi autori orkestratori mesecima koristili za narušavanje ugleda ne samo pomenutog profesora nego i PBF i SPC, govori mnogo o prirodi tog kafkijanskog procesa. Jedna od retkih dobrih stvari koje je rektorka, nehotice, učinila bila je da taj klevetnički materijal dostavi tužilaštvu. Kako sam iz medija saznao, sve optužbe protiv prof. Vukašinovića su odbačene.
      Postoji teza o ideološki obojenom pokušaju udaljavanja PBF od Crkve i njegovom sekularizovanju. Vidite li elemente ove pretpostavke u nedavnim događajima? Da li je u našim uslovima uopšte zamisliv Bogoslovski fakultet koji bi bio potpuno nezavisan od Crkve?
      - To pitanje pogađa u srce, definiše i objašnjava sve što se u navedenom periodu dogodilo, ali i ono što se sada događa sa fakultetom. Tome želim da dodam da, iako je sekularizacija najvidljiviji cilj ovih mutnih radnji koje sprovode napadači, ona nije jedini cilj kome oni streme. Dugoročno gledano reč je o nastojanju da se naši studenti - budući veroučitelji, sveštenici, episkopi i drugi delatnici u službi Crkve, ne školuju u duhu čuvanja, negovanja i unapređivanja sopstvenog crkvenog, kulturnog, nacionalnog - identitetskog nasleđa, nego da se oni formiraju tako da bi različite domaće i inostrane crkveno-političke aktivnosti, poput onih koje su viđene u Ukrajini i svega što je iz toga za život Crkve proisteklo, učine ne samo neizbežnim i prihvatljivim, nego i neophodnim.
      INTERVJU Zoran Ranković: Napadaju fakultet, progoneći crkvu! Rektorka gura Univerzitet u politički kal
      WWW.NOVOSTI.RS SUKOBI i nered odgovaraju onim snagama koje žele da Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) odvoje od SPC. Pošto u tome ne mogu da uspeju, nastoje svim silama da odvoje...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33)     Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим.   Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота.   Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт.   Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи:   „…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“   Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу.   Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА!   Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено.   И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је!     ХРИСТОС ВАСКРСЕ!     протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије   Извор: Епархија сремска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење.     Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога.   По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно.   Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе.   Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало.   Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења.   Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“.   Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима.   Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом.   Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве.   Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама.   Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез.    Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем.   Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове.   Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности.    На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском).    Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће.   Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну.    Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима.   Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим.    Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора.   Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати.   Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту   (Wycliffe College, University of Toronto)     Извор: Светосавље
×
×
  • Креирај ново...