Jump to content
  1. Danijela

    Danijela

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Uzbunjivači su ljudi sa imenom i prezimenom i dižu glas protiv zloupotreba i korupcije, rizikujući svoje radno mesto, svoju egsistenciju, pa i bezbednost. U Srbiji je, krajem 2014. godine, usvojen Zakon o zaštiti uzbunjivača kojim je predviđena zaštita onih koji koji ne mogu, kao većina, da okrenu glavu na nezakonitosti, korupciju, bahatosti i sve ono što ugrožava institicije ili kompanije u kojima rade ili mesta u kojima žive. Ipak, slučajevi na koje su ukazali neretko ostaju u fiokama, a njihovi životi više nisu isti. Iako različiti, svi ovi slučajevi pokazuju odnos institucija prema uzbunjivačima.
       
       
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Seminarski rad 14-godišnje devojčice srpskog porekla Katarine Ristić iz Čikaga na temu „Bosanski genocid“ uzburkao je duhove u njenoj osnovnoj školi.
      Sve je počelo u februaru 2017. godine, kada je Katarina Ristić, tada učenica osmog razreda Emerson škole u čikaškom predgrađu Park Ridž, zajedno sa još četiri školske drugarice dobila zadatak da uradi projekat na temu „Bosanski genocid“, objavio je portal „Serbian Times“, napominjući da je Park Ridž mesto gde je odrasla Hilari Klinton, supruga bivšeg predsednika Bila Klintona koji je presudno uticao na pokretanje NATO bombardovanja SRJ.
      Katarina se, prirodno, za informacije o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini obratila ocu Ranku Ristiću, rođenom u maloj bosanskoj varoši, Zavidovićima, koji je pre 24 godine kao izbeglica došao u Čikago, gde je formirao porodicu.
      Ranko Ristić je rekao da on nije imao nameru da se meša u njen rad, već je očinski obećao da će pomoći „ako negde zapne“, ali je, kaže, želeo da njegovo dete „samo dođe do istine“.
      Međutim, kada je Katarina iz školske biblioteke donela dostupnu literaturu za njen projekat, shvatio je da to neće ići tako lako….
      „Prvo što mi je palo u oči jeste da je u tim knjigama stajalo da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i pri tome ubila 200.000 muslimana, tj. Bošnjaka. Takođe je navedeno da je predsednik Slobodan Milošević odgovoran za genocid u Bosni. Pokušao sam da joj objasnim da je rat u Bosni bio građanski rat a ne agresija i da brojke poginulih nisu tačne. Posavetovao sam je da pokuša sama da istraži ne informacije na internetu, ali da koristi samo nesrpske izvore informacija, kako bi bila nepristrasna, s obzirom da je projekat radila sa još četiri drugarice, različitih nacionalnosti. Ali avaj…“, ispričao je za portal Serbian times Ristić.
      Devojčica je, kako se navodi, bila zbunjena pred činjenicom da podaci iz školske literature možda nisu dobri. S jedne strane našao se autoritet škole, sa druge autoritet rođenog oca…
      Ristić je rekao da mu je ćerka bila opterećena time da mora da uradi domaći zadatak onako kako joj je to servirano u školi i da se uplašila da će joj učiteljica dati lošu ocenu ako ne bude radila po programu.
      „Video sam kuda to vodi i nisam više hteo da je uznemiravam. Rekao sam joj da uradi onako kako misli da je najbolje“, priseća se Ranko.
      Na njegovo iznenađenje, u Katarini je proradio inat, pa je narednih nekoliko dana prionula na posao, sa namerom da pronađe relevantne informacije za svoj rad, ali o tome ocu nije rekla ni reči.
      Katarina je, prema rečima oca, izvršila „pravu pravcatu istragu“, pronašla gomilu podataka iz više nezavisnih izvora, međunarodnih ogranizacija, ali i spiskove poginulih iz bošnjačkih i hrvatskih izvora.
      Na nekoliko mesta je pronašla citate relevantnih stručnjaka u kojima se kaže da je rat u Bosni bio građanski rat u kojem su se, između ostalih, borili i Hrvati protiv Muslimana, kao i Muslimani, Bošnjaci, sami između sebe, kakav je slučaj bio recimo u Cazinskoj krajini. Koristila je i dokumentaciju Haškog tribunala, kao i video zapise iz zapadnih medija koji nisu završavali na udarnim vestima ili na naslovnicama poznatih novina“, naveo je Ristić.
      Katarina je, međutim, bila vredna, i odlučna da istera istinu do kraja. Rezultat njenog rada je bio buklet o „Bosanskom genocidu“ koji je na jednoj strani imao netačne medijske informacije koje su njene drugarice navele, gde na jednom mestu čak stoje slike Svetog Save, Tesle, Divca i Đokovića kao srpskih ratnih vođa koji su „počinili genocide“ u Bosni. Na drugoj strani bila je informacija da je prva žrtva rata u Bosni bio srpski svat u Sarajevu i da je rat u Bosni zapravo počeo napadima Bošnjaka na Srbe.
      Ristić je shvatio da je posle toga došao red i na njega da uradi „svoj domaći zadatak“.
      Uskoro su roditelji pozvani na roditeljski sastanak i Ristić je zatražio razgovor sa nastavnicom istorije, koja mu je priznala kako je vrlo interesantno to što je Katarina uradila i da je njen deo projekta drugačiji.
      „Ja sam to iskoristio pa sam negodovao što se u školi koristi propaganda kao izvor informacija, da su da su do te mere zbunili studente te su srpski sveci, naučnici i sportisti opisani kao ratni zločinci. Ona je slegla ramenima i rekla: ‘Šta ćete, Amerikanci ne poznaju istoriju… Ali, zašto se ne žalite ako ste nezadovoljni školskim programom?”
      Posle nekoliko dana Ristić je to i učinio i uložio je zvaničnu žalbu kao roditelj čije je dete, kako je ukazao, „izloženo lažnoj propagandi“.
      On je, takođe, tražio i da se provere izvori informacija koje se koriste u školskom programu. Ubrzo je stigao i odgovor od direktora škole da je oformljena grupa koja će izvršiti istragu, kao i da će škola tražiti savet profesora istorije Univerziteta u Čikagu, koji se smatra ekpertom za područje Jugoslavije, Dr. Tomasa Mokaitisa.
      To ime je zainteresovalo Ristića, pa je saznao da je Dr. Mokaitis bio finansiran od organizacije “US Institute Of Peace” u čijoj upravi je bila Medlin Olbrajt, kao i da je Mokaitis u nekoliko navrata pisao članke koji su bili izrazito antisrpski nastrojeni i u kojima poredi Miloševića sa Hitlerom.
      Na kraju, kako je ispričao, profesor Mokaitis, suočen sa činjenicama, morao je da prizna da su informacije u udžbenicima netačne i treba da se izbace iz školskog programa.
      Ristić je naveo da su udžbenicima napravljene sledeće izmene:
      — Broj poginulih Bošnjaka za vreme rata u Bosni nije 200.000 već su sve tri strane ukupno imale 80.000 do 100.000 žrtava
      — Reč „genocid“ se izbacuje i zamenjuje rečju „atrocity“
      — Potvrđuje se da presednik Slobodan Milošević nije bio osuđen za ratne zločine niti genocid
      Uvedena je i provera internet informacija koje se koriste u školstvu ovog distrikta, a u program su uvedena dokumenta i izvori koje je Katarina, inače danas srednjoškolka, koristila u svojoj istrazi.
      Ranko Ristić ističe da ova njegova i Katarinina pobeda može da ima veliki značaj jer stvara presedan za sve buduće žalbe u svim distriktima u Americi. On poručuje da se neće na ovome zaustaviti, već će tražiti uklanjanje profesora Mokaitisa sa mesta savetnika školskog distrikta.
      ONA JE PONOS SRPSKOG NARODA! Zbog Katarininog sastava promenjen američki udžbenik iz istorije: IZBAČENE LAŽI O SRBIMA!
      WWW.KURIR.RS Seminarski rad 14-godišnje devojčice srpskog porekla Katarine Ristić iz Čikaga na temu Bosanski genocid uzburkao je duhove u njenoj osnovnoj školi.Sve je počelo u februaru 2017. godine...  
    • Од Milica Bajic,
      Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva…
        Predrag J. Marković  - 24/03/2020 0   Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su najcrnji od svih Talebovih „crnih labudova“. To su neočekivani i retki događaji koji potpuno izvrću sudbine pojedinaca, naroda, pa i čitavog čovečanstva. Strašna boleština je pre dve i po hiljade godina pobila trećinu Atinjana, uključujući i najvećeg državnika Perikla. Ta morija je doprinela završetku zlatnog doba ovog grada.
      Današnje velike religije su se raširile svetom od drugog do šestog veka, a jedan od razloga je bilo traganje za duhovnim spasenjem u vreme velikih pošasti, koje su baš tada pustošile planetu.
      Tadašnja globalizacija je raširila mnoge bolesti po krajevima sveta lišenim imuniteta. Tako je Rim izgubio tri četvrtine ljudstva. Onda su Rimljani morali da svoju proređenu vojsku popunjavaju varvarima, koji su na kraju oborili zapadni deo carstva. Kuga je u šestom veku ubila do četvrtine čovečanstva i sudbinski oslabila i Justinijanovu Vizantiju i sasanidsku Persiju. Nekoliko generacija kasnije, veliki delovi oba carstva potpašće pod pobornike nove vere – islama.
      Ista ta bolest iz Justinijanovog vremena, sada nazvana „crna smrt“,  Evropljanima sredine 14. veka izgledala je kao smak sveta. Plućna i bubonska kuga su naročito pogodile velike gradove. Trebalo je više od sto godina da učenjaci  dostignu brojnost od pre 1347. godine. Narodu je trebalo i duže, do početka 17. veka. Ipak je oporavak bio brži nego u vreme poznog Rima. A bilo je i neke kolateralne koristi.
      Meso i ogrev su postali pristupačniji proređenom stanovništvu, a malobrojniji radnici su mogli da iznude bolje uslove u pregovorima sa poslodavcima i zemljoposednicima. Novo preispitivanje Katoličke crkve je delimično podstaknuto tom epidemijom, baš kao i u slučaju širenja novih religija hiljadu godina ranije.
       
      SRBINISU IMALI VELIKE GRADOVE, PA IH JE CRNA SMRT DONEKLE ZAOBIŠLA. MADA, ISTORIČARI MEDICINE TVRDE DA JE SKLANJANJE OD KUGE JEDAN OD RAZLOGA ZA POSETU CARA DUŠANA I CARICE JELENE HILANDARU. A TO JE BILO TEŠKO KRŠENJE ZABRANE ULASKA ŽENA NA SVETU GORU
      Obične bolesti Evropljana su odigrale strašnu ulogu u istrebljivanju starosedelaca Amerike. Tu je ulogu, tvrdi Džared Dajmond, odigrala jedna istorijska slučajnost.
      Evropljani su, živeći sa kravama, ovcama i svinjama, razvili otpornost na mnoge bolesti životinjskog porekla. Sa druge strane Atlantika, ljudi nisu uspevali da pripitome svoje domaće krupne sisare. Bizon je vrlo prgava životinja, pa nije mogao da se muze i upreže kao njegovi azijski i evropski rođaci. Zato se američki urođenici nisu susreli sa boginjama, na primer.
      Zato je i reč „vakcina“ nastala od reči „ krava“, tj. vacca na latinskom, jer su prve vakcine rađene na osnovu kravljih boginja.
      Zato su epidemije ispraznile obe Amerike i raščistile put za pohode Evropljana.
      Srbi nisu imali velike gradove, pa ih je crna smrt donekle zaobišla. Mada, istoričari medicine tvrde da je sklanjanje od kuge jedan od razloga za posetu cara Dušana i carice Jelene Hilandaru. A to je bilo teško kršenje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Kuga je proredila Dušanove protivnike i omogućila mu da bez vojnih napora zauzme Epir i Tesaliju. Neka nepoznata bolest je okončala njegov san da zameni vizantijske careve u Carigradu.
      Dugo vremena je karantin, reč nastala od italijanskog izraza sa značenjem „četrdeset dana“, bio jedina odbrana protiv kuge i sličnih morija.
      U srednjem veku su mudri i oprezni Dubrovčani bili prvi koji su sproveli tu meru, koristeći Cavtat, Mljet, Lokrum, plažu Danče i predgrađe Ploče. U jednoj od poslednjih velikih kuga na samom kraju 18.veka, Austrijanci su oko nekih mesta, kao što je Irig, kopali rovove da bi zadržali zaraženo stanovništvo. U tom pomoru, koji je tako dobro opisao Vule Žurić u svom romanu „Pomor i strah“, stradala je polovina Irižana.
      Jelena Simić je izučavala kako je knez Miloš bio veliki pobornik „sanitetskih kordona“, kojima je svoju mladu državu čuvao od boleština iz Turske. „Kordonoprestupnici“ su strogo kažnjavani. Takva, za to vreme moderna politika zdravstvene prevencije, verovatno je doprinela ogromnom porastu stanovništva Miloševe Srbije, nasuprot stalnom opadanju naroda u okolnim oblastima pod Osmanlijama.
      I u Bosni je rastao udeo pravoslavaca, koji su izgleda manje stradali u epidemijama od muslimana u prenaseljenim otomanskim čaršijama.
      Ima mnogo primera neobične uloge epidemija i u novije vreme. Tako je tifus uticao na Rusku revoluciju, jer je 1916. i 1917. pobio preko dva miliona ljudi. U Srbiji je srazmerno stanovništvu, pomor od tifusa bio i veći.
      Po istraživanjima Gorana Čukića, Jelene Simić i Zorana Vacića, u Srbiji je od tri vrste tifusa, pegavog, trbušnog i povratnog, obolelo do 600.000 ljudi. Umrlo je možda i 150.000 ljudi, što predstavlja četvrtinu svih obolelih. Vođa britanske vojnomedicinske misije pukovnik Hanter, napisao je da je to bila „najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u propagaciji, najveća u intenzitetu i najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“.
      Ima više razloga zašto je udarac bolesti bio tako strašan. Srpski lekari dotada nisu poznavali pegavi i povratni tifus. Pegavi tifus se u Kraljevini Srbiji prvo pojavio na Kosovu i u Makedoniji. Ali naročito su ga raširili austrougarski zarobljenici koji su ga doneli iz Galicije, gde je bio rasprostranjena bolest.
      Posle Kolubarske bitke, vlasti su gledale da što više bolesnika i ranjenika (koje nisu razdvajali jedne od drugih) puste na odsustvo. Železnica, taj simbol napretka, pomogla je brzom širenju bolesti po celoj zemlji. Po vozovima se, piše Vladimir Stanojević, „šarenelo od najrazličitijih vrsta sveta… pored nosilaca zaraze putovali su još i zdravi, ali već u periodu inkubacije…“
      Da stvari budu gore, od oko 400 srpskih lekara, samo su njih desetorica bili specijalisti za bakteriologiju i higijenu. Da stvari budu još gore, oni su bili raspoređeni na neodgovarajuća mesta, a tek su dvojica posle izbijanja epidemije  postavljena gde treba. Ni to nije sve. Skoro trećina lekara i studenata medicine je stradalo u rednji.
      Ali tu još nije kraj. Još je 1909. godine dokazano da bela vaš prenosi tada još nepoznatog uzročnika zaraze. Izgleda da mnogi srpski lekari nisu znali za to otkriće, a mnogi nisu hteli da poveruju u to. Državne vlasti nisu na vreme obavestile narod o opasnosti od vašaka. Ima jezive sličnosti sa današnjicom, zar ne? Može biti da je tada nastala panika od vaški. Svi se sećamo kako su se majke očajnički borile protiv vašiju, kada se pojave u vrtićima i školama.
      Pre epidemije 1915. godine vaške su bili neugodni ali uobičajeni žitelji glava. Iz narodnih priča znamo kako su devojke biskale kosu svojim draganima. Danas ne bismo vezivali vaši za tako jednu nežnu sliku. Džon Rid, pisac jedne od najčuvenijih knjiga o Oktobarskoj revoluciji „Deset dana koji su potresli svet“, napisao je i knjigu „Srbija – zemlja smrti“, koja pruža prilično mračnu sliku prljavštine, bahatosti i nebrige za prevenciju bolesti.
      Onda je nastupilo ono što je Hanter nazvao „najbržim zaustavljanjem epidemije u istoriji“. Mnogo lekara i bolničarki iz Velike Britanije, Kanade, Australije, SAD, ali i iz drugih zemalja, priteklo je u pomoć. Među prvim žrtvama tifusa su jedan grčki doktor i jedna švajcarska doktorka. Ukupno je umrlo dvadesetak britanskih bolničarki i dvadesetak lekara iz raznih zemalja. Pogotovo je dirljiva požrtvovanost tih žena. Kolika li je plemenitost nagnala te Škotlanđanke, Australijanke i druge, često otmene i bogate žene, da svoju sudbinu podele sa nekim nepoznatim narodićem, bukvalno u kaljugama improvizovanih i loše održavanih srpskih bolnica! Toliko i o tome da nas Britanci tradicionalno ne vole.
      Međutim, najvažniju ulogu je, po Jeleni Simić, odigrao Hanterov zamenik Džordž Stamers, koji je imao bogato epidemiološko iskustvo iz Afrike i Indije. On je u Indiji video jedan uređaj za dezinfekciju koji će dobiti naziv „srpsko bure“, „englesko-srpsko bure“ i „srpsko bure za uništavanje vašiju“ (Serbian barrel delouse). Osim toga, on je Državnom odboru za suzbijanje zaraznih bolesti predložio spisak mera za prevenciju. Ovaj put je taj odbor za svega nedelju dana prihvatio njegov predlog i počeo da sprovodi mere.
      Stamers je organizovao i „srpski voz“ za putujuću vakcinaciju i dezinfekciju, prvi takav na svetu. Vredni radnici železničke radionice u Nišu su za deset dana napravili taj voz. U Srbiju su dolazile svetske veličine da proučavaju pegavi tifus, kao Ludvig Hiršfeld. Tifus je suzbijen u nezabeleženo kratkom roku, od mesec ili dva.
      Sledeća velika svetska pandemija, španska groznica, opustošila je svet 1918. godine. To je bila neka vrsta gripa koja je pobila 50 miliona ljudi, što bi, srazmerno tadašnjem broju stanovnika na Zemlji, bilo kao danas 200 miliona. Dakle, ta morija je pomorila više sveta nego svi ratovi 20. veka. Najviše su umirali mladi i zdravi ljudi. Stariji su možda bili imunizovani nekom ranijom epidemijom blaže vrste tog virusa.
      Iz nekog tajanstvenog razloga, u samoj Srbiji nije zapamćen pomor od španjolke, za razliku od neposrednog susedstva, kao što je Hrvatska i neki drugi krajevi pod Austrougarskom. Makar jedna velika svetska nevolja nas je možda zaobišla, mada o tome nema skoro nikakvog istraživanja.
      Sada se, zajedno sa celim svetom, suočavamo sa jednim od najvećih iskušenja novije istorije. Da pokušamo da napravimo mentalni skok i da za trenutak zanemarimo neposredne posledice (recesiju, žrtve).
      Šta će se događati na duže staze, kada čovečanstvo pobedi i ovog, najnovijeg neprijatelja? Može biti da će se ubrzati neki preobražaji koji su već u toku. Već premoćni „Amazon“ i ostali onlajn dostavljači robe će verovatno još ojačati svoj položaj. Roboti, koji ne kašljucaju i ne sline, verovatno će biti još prihvatljiviji u svim poslovima u kojima danas još preovladava ljudski kontakt.
      Poznate su statistike da je i pre pandemije rastao broj ljudi koji su izbegavali dodir sa drugim pripadnicima svoje vrste. Prema istraživanju BBC-ja, 43% mladih Japanaca starih između 18 i 34 godine nije nikada imalo seks, a 64% nije bilo u vezi. Taj trend je primećen i u Južnoj Koreji, Britaniji i SAD. Koronavirus će možda krunisati taj tekući proces međuljudskog otuđenja. A sa druge strane, možda će zajednička borba pomoći da se prevaziđu neke uskogrude ideološke razlike i pohlepe.
      Već sada vidimo kako se lekari i naučnici celog sveta sabiraju u isti stroj za borbu protiv apokaliptičnog neprijatelja. Za borbu protiv tog najcrnjeg labuda, celo čovečanstvo treba da ima ono što se rimuje sa labudom u našoj bezobraznoj izreci.
       
       
      Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva...
      WWW.NEDELJNIK.RS Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su...
       
    • Од Danijela,
      Danas, na praznik Preobraženje, vernici pokloniće se i senima časnog vladike u Beočinu. Dr Jovan Janjić opisao žitije ovog svetitelja u novoj knjizi.

      Episkop Varnava / Crkva i manastir u Beočinu / Foto privatna arhiva
      IMA ljudi kroz čiju se sudbinu iščitava čitavo jedno vreme. Prilike u kojima se živelo. Kako se u tom vremenu opstajalo. Ko je to vreme preživeo, a ko mu je podlegao. Ko je doživeo da mu, i posle tog vremena, zaiskre sveće za dostojno služenje veri i kada je to bilo pitanje života i smrti.
      Na praznik Svetog Preobraženja, danas, u crkvi manastira Beočin, mnogi vernici, kao i prethodnih godina, pokloniće se senima episkopa Varnave (Nastića), jednog od najvećih stradalnika Srpske pravoslavne crkve u vreme posle Drugog svetskog rata, kome je dr Jovan Janjić posvetio tek objavljenu knjigu “Svetonosac u mraku - sveti ispovednik Varnava”. Reč je o naučnoj studiji ovog, najtiražnijeg hrišćanskog pisca, u kojoj se iščitava sudbina vladike Varnave, a svaki podatak ovde je potkrepljen arhivskim dokumentima i živim svedočenjima. Na pripovedan način, čistim narodnim jezikom - kojim, inače, Janjić i piše, ispričano je žitije ovog svetitelja. I to je do sada najpotpunija priča o ovom svetom čoveku, koji je kao dečak, a povratnik iz Amerike, od vladike Nikolaja Velimirovića zatražio blagoslov da se zamonaši i školuje na Bogoslovskom fakultetu.
      Sudbina vladike Varnave je paradigma odnosa komunističke države prema Crkvi - kaže, za “Novosti”, dr Jovan Janjić. - Ovaj sveti čovek toliko je bio nepoželjan i progonjen od jugoslovenskog komunističkog režima da je i njegovo pominjanje ili pozivanje na njegove besede bilo ugušivano. Tako je on ostao nedovoljno poznat u srpskoj javnosti. Za mene lično, bio je to dovoljan motiv da se posvetim njegovoj sudbini.
      Dr Janjić kaže da je vladika Varnava bio nepoželjan zato što je u svojim propovedima, po uspostavljanju komunističkog režima, pozivao narod da ostane u veri. Nije se, kaže Janjić, suprotstavljao državi, ali je država u njemu prepoznala neprijatelja. Pretila je opasnost od dela najumnijih crkvenih velikodostojnika, koji su poštovali državu, ali su sasvim izričito upućivali u pogubnost bezbožništva i odustajanje od pravoslavlja zarad privilegija, nekakvog internacionalizma, tobože epohe budućnosti. Zato je episkop Varnava dužnost episkopa obavljao samo malo više od četiri meseca. Onda je uhapšen i osuđen na jedanaest godina strogog zatvora s prinudnim radom. Uz to, i s tri godine lišavanja građanskih prava. Tako se nova komunistička vlast obračunavala s najumnijim arhijerejima Srpske pravoslavne crkve, posle Drugog rata.
      - Život vladike Varnave u svakom pogledu je bio hrišćanski, ne samo zato što je živeo po Božjim zapovestima, već i što je taj njegov život bio prava golgota, od stradanja do vaskrsenja - upućuje Janjić na sudbinu episkopa.

      Dr Jovan Janjić
      Dr Jovan Janjić je i prvi koji je uočio bitnu činjenicu da se upravo na Veliki petak (1951) desila kulminacija stradanja vladike Varnave, ali i drugih zatvorenika (rimokatoličkih i muslimanskih sveštenika), kada je njih četrdesetak prebacivano iz KP Zenica u zatvor u Sremskoj Mitrovici.
      - Vagon u kome su bili ovi zatvorenici ostavljen je na otvorenoj pruzi u selu Slakovci kod Vinkovaca - zabeležio je u svojoj knjizi naš sagovornik, a za “Novosti” preneo detalje: - U Slakovcima, dok je poslednji vagon kompozicije iz Zenice prelazio prugu, ovde je na njega “slučajno” naleteo teretni voz. Preživela su jedanaestorica zatvorenika, a među njima i episkop Varnava. Gotovo smrvljen, potpuno prelomljenih nogu.
      Uspeo je vladika da preživi ovaj “udes”, i do kraja je, teško povređen, uz izbegavanje adekvatne medicinske nege, izdržao izrečenu zatvorsku kaznu. Ipak je prerano otišao iz života, u pedeset i prvoj godini. Smrt je nastupila posle popodnevnog ručka, a pre toga je bio kod zubara u Novom Sadu. Osetio je najpre da mu se grče ruke i noge. Pomoći nije bilo.
      - U takvim slučajevima dokazi se, naravno, ne ostavljaju, ali je neporeciva sumnja da je vladika Varnava otrovan - kaže dr Janjić. - I smrt i sahrana vladike Varnave bile su sasvim u saglasju sa ovom sumnjom. Sve okovano tišinom. I, dugo posle toga. Tek posle njegovog Velikog petka i njegove Velike subote, koja je trajala četiri decenije, doživeo je - vaskrsnuće. Za vreme patrijarha Pavla proglašen je za svetitelja. Tako, danas, ne samo Beočin nego i cela sremska eparhija obeležavaju ime i svetost vladike Varnave. Narod, tako, doživljava duhovno preobraženje. Mnogi dolaze da se pred njegovim grobom pomole, krste i venčavaju.
      Janjić za to ima i objašnjenje, koje je u svojoj knjizi pretočio u snažnu poruku:
      - Molitvena sabranja dešavaju se pred grobom episkopa koji je, služeći veri, izabrao golgotu umesto podaništva. Sveća u najgušćem mraku.
      ODBIO PAVELIĆA
      EPISKOP Varnava rođen je 1914. u Geriju, u državi Indijani u Americi. Posle Velikog rata vratio se sa roditeljima u njihovo rodno Sarajevo. Otac ga je, posle završene srednje škole, odveo u Ohrid kod vladike Nikolaja (Velimirovića) po blagoslov da upiše teologiju u Beogradu i da se istovremeno zamonaši. Završio je teologiju, zamonašio se, i vratio u Sarajevo. Kao obrazovan mladi čovek iz Srpske pravoslavne crkve, bio je poštovan od svih konfesija. U to vreme Pavelić, u svojoj NDH, formira Hrvatsku pravoslavnu crkvu i poziva mladog jeromonaha Varnavu da bude episkop te crkve. Odbio je. Nije ni slutio da će mu nove komunističke vlasti naknadno ispostaviti račune.
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:744740-Episkop-Varnava-stradalnik-i-svetac
    • Од Милан Ракић,
      Oficir rečnih jedinica Jevrem Radovanović i pilot Goran Topalović su oficiri koji su učestvovali u mirovnim misijama od Indijskog okeana i voda Somalije, do Obale Slonovače i Bliskog istoka. Tamo su se susretali sa piratima, pobunjenicima, regularnim vojskama, Hezbolahom i brojnim opasnostima koje ove misije sa sobom nose. Naša ekipa razgovarala je sa dvojicom pripadnika Vojske Srbije u Centru za mirovne operacije u Beogradu, jednom od samo dva u svetu koji imaju tri sertifikata UN za obuku "mirovnjaka".

      Oni su nam ispričali kako se hvataju pirati, kako se jedan od njih našao između dve neprijateljske strane u Obali Slonovače, zatim o razgovoru sa Libancima koji su otkrili da oni i Srbi, imaju zajedničkog neprijatelja, i kako su Španci reagovali kada su im srpski vojnici, u šali, saopštili da će pucati za Božić.

      Kapetan korvete Jevrem Radovanović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Kapetan korvete Jevrem Radovanović trenutno radi u Odeljenju za obuku Centra za mirovne operacije pri Vojsci Srbije kao referent za pripremu i realizaciju kurseva i seminara.
      - Dobio sam priliku da radim ono za šta sam se školovao, za četiri i po meseca oplovio sam 24 hiljade nautičkih milja, što je impresivno za svakog pomorca. Ljubav prema pozivu me je motivisala da se prijavim – kaže nam naš sagovornik.
      Radovanović je bio stacioniran na brodu holandske Kraljevske mornarice HNLMS "Johan De Vit" koji je bio komandni brod misije "Atalanta".
      - Iako postoji više brodova, upravo sa ovog se vršilo komandovanje čitavom operacijom. U toku misije, boravio sam u šest država, a uglavnom sam plovio Indijskim okeanom – kaže Radovanović, prisećajući se svog prvog odlaska kada se ukrcao na Kritu, preplovio Suecki kanal, a zatim u Džibutiju, primio dužnost.

      Misija Atalanta Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Radovanović priča da je tada bio uzbuđen, veoma motivisan i što je najvažnije, dobro pripremljen.
      Mandat misije "Atalanta" je zaštita brodova koji prevoze humanitarnu pomoć, najčešće hranu, u luke u Somaliji. Drugi zadatak je bilo sprečavanje napada pirata na brodove i treći zadatak posmatranje ilegalnih ribarskih aktivnosti, a kasnije je dodat i zadatak da se pruža podrška drugim EU misijama i međunarodnim organizacijama radi ojačavanja i izgradnje pomorskih bezbednosnih snaga.
      - Tokom mog mandata imali smo prijavljena četiri napada pirata. Intervenisao je i brod na kome sam bio, dva i po dana smo bili u poteri za piratima. Na kraju ih je uhvatio australijski brod koji je bio brži – kaže Radovanović.
      Naš sagovornik je govorio i o tome sa kakvim se sve opasnostima susretao. Više o tome pogledajte na sledećem snimku:
      Prelazak ekvatora prvi put i neobična pomorska tradicija Radovanovic nam je ispričao i jednu od najvećih anegdota iz svoje misije. Naime, pomorci imaju običaj, pri prelasku ekvatora koji je izuzetno neobičan i interesantan. Oni koji prvi put prelaze ekvator naterani su da ispunjavaju čitav niz neprijatnih i bizarnih zadaka, kako bi zaslužili dozvolu od Neptuna da isti pređu.
      - To je jedan običaj među pomorcima. Nije prijatan osećaj, ali je nešto što se svakako pamti čitav život. Toj pomorskoj tradiciji bili su izloženi i komandant broda i njegov zamenik, i još oko trista drugih oficira koji su plovili – kaže Radovanović.
      Naš sagovornik kaže da je tokom misije bilo i lepih i teških trenutaka, ali da je to jedno neverovatno iskustvo koje se ne može steći ni na koji drugi način.
      Borba protiv pirata Radovanović priča i o prijemu vojnog vrha Somalije na brodu, a na kojem je služio, a posebno se osvrnuo na borbu protiv pirata. On nam je objasnio da je taj vid kriminala u velikoj meri suzbijen.
      - Borba protiv pirata u velikoj meri zavisi od obaveštajnog rada. Ne možete eliminisati piratstvo u potpunosti. Somalija ima jednu od najdužih obala u Africi. Pirati pod okriljem noći izađu na okean i nije ih moguće uvek primetiti, niti pokriti toliki prostor, pa ih fizički sprečiti – kaže Radovanović.
      O tome kako izgledaju okršaji sa piratima, možete pogledati na priloženom video-snimku:
      Radovanović kaže da brodovi kao zaštitu od pirata koriste privatno obezbeđenje, ograde, vodene topove ili ih čak vojska matičnih zemalja štiti.
      - Međutim, oni koji se bave piratstvom su uglavnom najsiromašniji sloj stanovništva, a pravi kriminalci su zapravo, njihovi nalogodavci – zaključuje Jovanović.
      Jedan pokret rukom umalo napravio rat Potpukovnik Goran Toplaović služio je u Obali Slonovače kao vojni posmatrač. Radio je na terenu, nenaoružan, prikupljajući informacije od značaja za realizaciju zadataka misije i živeo među lokalnim stanovništvom. On obezbeđuje poštovanje mirovnog sporazuma jer da bi misija uopšte bila uspostavljena, mora postojati mirovni sporazum koji je potpisan kao posledica rešavanja oružanog sukoba.
      - Kada se nađete u jednoj drugoj sredini, ona vas menja i vrši uticaj na vas. Vrlo često vi niste ni svesni te promene i ne možete sami da je registrujete. Da li će nam to biti najlepše ili najgore mesto, to je samo stvar naše percepcije i samo od nas zavisi – priča Topalović.

      Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambić Topalović nam je ispričao kako je imao ozbiljan bezbednosni problem, nastao samo zbog jednog pokreta rukom. To je bilo dovoljno da se nađe između dve vatre. Tako je dospeo na nišan dveju sukobljenih strana, na mostu koji je razdvajao vladine snage i pobunjenike u Obali Slonovače.
      Više o tome pogledajte na snimku ispod:
      Misija u Libanu Misija u Libanu ove godine obeležava 40 godina. Ustanovljena je još 1978. Vojska Srbije je započela učešće u toj misiji sa štabnim oficirima još 2010. Topalović je bio 2012.  kao stariji nacionalni predstavnik.
       - Imao sam tu čast da sam odlukom nadležnih organa namenski poslat tamo kako bih prihvatio prvu jedinicu vojske Srbije koja će se angažovati van naših granica nakon formiranja nove države. Mi smo imali jedan prekid misija tokom 90ih, onda smo počeli lagano sa individualnim angažovanjem od 2002. godine da bi se tek 2012. stekli uslovi da angažujemo jedinicu. Ja sam, pored tog što sam bio štabni oficir zadužen za obuku u sektoru Istok (u komandi sektora) i stariji nacionalni predstavnik koji je imao za zadatak da izvrši prihvat jedinice i glavne opreme. To je u to vreme bio veliki izazov, nešto što je trebalo uraditi na političkom nivou i ugovoriti memorandum sa Ujedinjenim nacijama, sa Kraljevinom Španijom, i sve to operacionalizovati. To znači izvršiti transport, transfer kamiona, džipova, naoružanja, iz Srbije prugom, morem, prihvatiti to u Bejrutu. Tamo imate 5 različitih slojeva službi koje brinu o bezbednosti luke. Jedna je zadružena za carinu, jedna za obezbeđenje, prihvat brodova itd. Onda izvesti taj konvoj od Bejruta do juga Libana, taj konvoj je bio negde 33 vozila, i onda stići u sektor Istok. To je za mene i dalje jedno od naupečatljivijih iskustava, biti u jednoj takvoj situaciji je velika odgovornost, ali i veliki osećaj zadovoljstva kad se nešto tako veliko uspešno uradi - kaže Toplaović.

      Potpukovnik Goran Topalović Foto: Srbija Danas / Saša Džambi Potpukovnik nam otkriva i sa kakvim se sve opasnostima suočavao:
      - Bilo ih je dosta. Jedna od najozbiljnijih jeste ubistvo šefa državne bezbednosti u to vreme. Desilo se u samom Bejrutu, što je izazvalo probleme i na jugu Libana, i to se prenelo... Takođe, imali smo par puta situaciju da su pripadnici Hezbolaha raketama gađali na Izrael. Izrael je uzvraćao, tako da je dosta bilo tih incidenata sa kojima ljudi tamo žive već generacijama, a to su sve stvari koje su nove za nas i onda mi to drugačije percipiramo od njih.
      Libanci i Srbi prijatelji Toplaović je podelio sa nama priču koju je čuo od lokalaca, a koja ga je fascinirala, gde su mu rekli da su Srbi i Libanci prijatelji.
      Šta spaja ova dva naroda, možete pogledati na sledećem snimku:
      Pucanje za Božić Jedinica Vojske Srbije kao i štabni oficiri bili su vezani za španski kontigent, ali u svakodnevnoj komunikaciji sa mnogo drugih, preko 38 nacija koje su učestvovale u mirovnoj misiji, samo u Libanu.
      - Imali smo odlične odnose sa svima njima, sa Špancima imamo dosta toga zajedničkog, posebno taj južnjački temperament - kaže Topalović, a onda nam je ispričao i kako su se pripadnici naše vojske našalili sa Špancima, najavljujući im da će pucati za Božić.
      Kako je to izgledalo, pogledajte ovde:
      Topalović sa pripadnicima Hezbolaha Topalović nam je pričao i o susretu sa pripadnicima zvaničnih vlasti u Libanu, ali i sa pripadnicima Hezbolaha, među kojima ima i pravoslavaca, kao i Druza, ali i drugih pripadnika različitih religija.
      Prema njegovim rečima, Srbi su uvek i svugde dobro prihvaćeni, zbog svoje empatije i pristupa ljudima.
      - Španci imaju taj kolonijalni stav. Oni prilaze noseći naočare na licu, puška je u rukama i drži se ispred. Mi, Srbi, imamo drugačiji pristup. Prilazimo prijateljski sa poštovanjem, skinemo naočare, puška je okačena o rame i na leđima. Zato nas svi cene i poštuju - kaže Jovanović.
      Naučite da cenite ono što imate Na naše pitanje šta ga je motivisalo da ode u mirovnu misiju, Topalović kaže:
      - Motiviše me da upoznajem druge kulture. Neka mistika ima tamo. Upoznavanje različitih običaja otvara nam vidike, mi svi živimo u jednoj državi, imamo jednu vojsku. Kada odete u mirovnu misiju imate priliku da se uporedite, da uporedite vašu vojsku sa drugom vojskom ali i da uporedite vašu državu sa drugom državom. Onda naučite da cenite šta su vaše generacije ostavile vama, ali i pokupite korisno od drugih što možete da primenite u svom kontekstu.
      Topalović zaključuje da se u drugoj, dalekoj sredini nauči kako razumeti nečije shvatanje vremena. 
      - Shvatite da neke nacije razmišljaju vekovima, neke u decenijama, neke od danas do večeras. Kad naučite da shvatate kako ljudi prilaze rešavanju nekog problema, onda shvatite da se u stvari većina konflikata zasniva, upravo, na različitim percepcijama - zaključio je Topalović.

×
×
  • Креирај ново...