Jump to content

Уснула у Господу мати Евпраксија, игуманија манастира Никоље

Оцени ову тему


Препоручена порука

 Среда, 7. март 2018. (22. фебруар 2018.)
Уснула у Господу мати Евпраксија, игуманија манастира Никоље

Овога јутра у раним јутарњим часовима, у својој келији се упокојила у Господу мати Евпраксија, игуманија манастира Никоље у Овчарско-кабларској клисури, која је осам деценија живота провела као искушеница, монахиња, игуманија, манастира Јовање и Никоље. Како је Радију „Слово љубве“ потврдила настојатељица манастира Никоље, монахиња Јелисавета, у петак 09. марта 2018. године биће служена света Литургија пређеосвећених дарова са почетком у 9 часова, након службе и опело, а мати Евпраксија биће сахрањена на манастирском гробљу. Преносимо вам текст из новина „Пресс“ од 10. децембра 2007. године, посвећен животу почивше, игуманије Евпраксије.

 

 

У манастире Овчарско-кабларске клисуре дошла је као Надежда Белић из малог места Бангула, код Ердевика, у Срему, како каже, двадесетак километара удаљеном од Саве и Дунава. Била је најмлађа, рођена 1919. године као 12. дете Станимира и Марије. Због породичне трагедије у којој је већина деце умирала врло мала, нека и од туберкулозе, кум јој је дао име Нада, како би бар она преживела и избегла тужну судбину своје браће и сестара. Остала само с мајком, јер је у међувремену преминуо и отац Станимир. Вођена неком чудном, божанском силом и снагом, 1938. године, као деветнаестогодишња девојка, по први пут је дошла у Србију. На Богомољачки сабор у манастир Жичу, сећа се, било је то на Крстовдан, онај јесењи - и остала ... Била је ученица св. Владике Николаја.

- Тако је морало да буде. Мајка ме је и учила да будем побожна, да идем у хришћанску заједницу. Послушала сам је, али је она платила високу цену - остала је сама. Тако је ипак морало да буде - сећа се данас мати Евпраксија, 20 година игуманија манастира Никоље.

Њен нови дом, након оног рођеног кућног, сремског, био је манастир Јовање. Замонашила се тек 1949. године, пуних 11 година после уласка у манастирске одаје Овчарско-кабларске клисуре и исто толико година искушеничког живота. Чекала је, каже, тако дуго, само зато да би је замонашио свети Владика Николај, који је и највише утицао на њено духовно освећење и поткрепљење. У Јовању је остала 16 година, а када је због изградње хидроцентрале дошло до урушавања манастирских одаја, преселили су их у Никоље, у коме и данас броји своје монашке дане.

За који дан биће то и пуних седам деценија у манастирима Овчарско-кабларске клисуре, двадесет година као игуманија манастира Никоље, након мати Ефросиније. Седам деценија, за обичне смртнике, готово невероватног живота. Јер, није лако објаснити и разумети каква то животна енергија и снага носе наизглед крхко људско биће да свако јутро устаје у четири сата, проведе више сати на богослужењу, преко дана обавља и најтеже физичке послове, присуствује вечерњем ... И тако из дана у дан. Већ готово седамдесет година.

- За разлику од ранијих година сестринство је сада знатно мање, двадесетак сестара, углавном старих и болесних. Млађих је све мање. Долазе, рекла бих више натрче случајно, па кад схвате где су дошле, врло брзо и одлазе у свет. Јер овде је много посла за све, мора се добро запети и радити, сваки дан, практично од јутра до мрака - каже мати Евпраксија.

Манастир Никоље по подели припада средњим споменицима културе, а по некадашњим прописима и Аграрној реформи припало му је 15 хектара земље и исто толико шуме. Ту је и на далеко чувена манастирска воденица. За мати Евпраксију и сестринство манастира много посла и свакодневних обавеза. Немају послужитеља, али део најтежих послова обавља им један житељ Пријевора који живи у оближњој железничкој станици. Некада је брата и њега манастир прихватио као своје, хранио их и пружао уточиште, данас о манастиру брину као о својој кући.

Тешко је у једном даху сетити се свега. И савета владике Николаја да не иде у Јовање јер се тамо умире од глади. И деце о којој је требало бринути. И дана када је приликом бежања преко Мораве погинула мати Катарина. И глади и немоћи да се преживи. А земља дата у закуп. Али...

Нешто што се не заборавља су дани градње куће. Али... Још јаче и још дуже од тога памти године враћања зајма.

- Кућу смо правили углавном од зајма, уз новац који смо добили од хидроцентрале чијом је изградњом дошло до урушавања Јовања, тадашњих 830.000 динара. Чим смо се уселили и мало скућили почели смо да враћамо дугове. Али није било лако. Неком смо враћали у новцу, неком у животним намирницама, неком сечом шуме. Остаће записано да су једино Раде Тодоровић и Милановачка црква опростили свој део - наглашава мати Евпраксија.

С посебном пажњом мати Евпраксија говори о Радмили Милентијевић, великој добротворки, захваљујући чијој помоћи је знатно обновљена манастирска кућа, препокривена воденица. И још много тога. На реновираној кући сестринство је једну собу у поткровљу наменило њој. У тој соби Радмила је и ове године преноћила две ноћи.

Пред игуманијом Евпраксијом и њеним сестринством је још много тога. Свакодневних обавеза, бриге и пажње за манастир и старе и болесне сестре. Али и да се обнови и кнежева кућа, чува и пази чувена ризница. Сачува чувено Каранско јеванђеље о коме мати Евпраксија говори с посебном пажњом. Јер, реч о светињи непроцењиве вредности, најстаријем оригиналном јевандељу код нас, писаном далеке 1604. године.

Међутим ... На прагу десете деценије живота, за њу нема дилеме и како каже никад је није ни било.

- Да сам сада на почетку и да бирам, опет бих изабрала исти пут...

Извор: Пресс (10. децембар 2007.) - П. К.

Извор: Радио "Слово љубве"


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Никољска игуманија Евпраксија уснула у Господу

10. Март 2018 - 13:53
Никољска игуманија Евпраксија уснула у Господу
Никољска игуманија Евпраксија уснула у Господу
Никољска игуманија Евпраксија уснула у Господу
Никољска игуманија Евпраксија уснула у Господу

Дана 7. марта 2018. у раним јутарњим сатима у својој келији уснула је у Господу игуманија никољска Евпраксија (Белић).

Велика подвижница игуманија Евпраксија је провела осам деценија свог живота у светињама Овчарско-кабларске клисуре као искушеница, монахиња и игуманија манастира Јовање и Никоље. Сви који су познавали мати Евпраксију знали су за њену велику доброту, љубав, побожност и умереност у строгости када друге чини бољим људима и хришћанима. Она је рођена 1919. у хришћанској породици као Надежда Белић у малом месту Бангула, код Ердевика у Срему. Била је најмлађе, дванаесто дете Станимира и Марије.

Због породичне трагедије у којој је већина деце умирала врло мала, нека од туберкулозе, кум јој је дао име Нада, како би бар она преживела и избегла тужну судбину коју су имала њена браћа и сестре. Она је једина преживела и остала сама са мајком, јер је у међувремену преминуо и њен отац Станимир.

Године 1938. на празник Крстовдан долази у манастир Жичу на Богомољачки сабор, а учена од мајке побожности и жељи за одласком у хришћанску заједницу, напушта мајку и остаје у манастиру Јовању. Замонашила се 1949. године после једанаест година живота у манастиру, јер је чекала да је замонаши Свети владика Николај који је највише утицао на њено духовно узрастање. У Јовању је била шеснаест година, јер је због изградње хидроцентрале дошло до урушавања манастирских одаја, па су се преселили у манастир Никоље. Утицала је и на своју мајку Марију па је и она дошла у манастир Јовање, замонашила се у манастиру Никољу 1959. године са монашким именом Ангелина и упокојила се 1960. Када је владика Сава 1967. године изабран за Епископа источноамеричког и канадског, мати Евпраксија је отишла у његову епархију, али се после неколико година вратила у свој манастир Никоље. После упокојења игуманије Ефросиније 1987. године, на предлог сестринства, постављена је на управу манастира Никоља.

Била је даровита и разборита монахиња. Дуго година је водила сестринску радионицу у којој се израђују мантије, црквене одежде, расе и камилавке. Поред тога су израђивали ћилиме, јоргане, дивно шарали васкршња јаја и друге украсне ствари домаће радиности. Бавили су се сточарством и земљорадњом, а манастирска воденица и данас ради. Захваљујући свему томе монахиње су преживеле тешка времена кроз која је манастир прошао. Увек је волела рад, чистоћу и монашку дисциплину у манастиру. Због свог лепог појања једно време је ишла и појала са Светим владиком Николајем, а држала је и чувени Никољски хор.

Игуманија Евпраксија је славила Светог Јована Крститеља, а управо на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, 9. марта 2018. године, служена је света Литургија пређеосвећених дарова, а потом и опело. Сахрањена је на манастирском гробљу.

Опело је служио Епископ жички г. Јустин, уз саслужење архимандрита Тихона, Венијамина, Доситеја, Тимотеја и Давида, протојереја-ставрофора Милоша Босића, Љубинка Костића и Драгољуба Костића, јеромонаха Виталија, протојереја Србољуба Стојковића и Милинка Тимотијевића, протођакона Александра Грујовића, јерођакона Илариона и ђакона Немање Тимотијевића. Молитвено су присуствовали и појали многобројни монаси, монахиње, свештеници и верни народ.

Епископ Јустин се обратио присутнима и пренео велике жеље Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја да дође на опело игуманији Евпраксији, али пошто је због великих и неодложних обавеза био спречен, послао је молитвене поздраве и свој свети благослов сабраном свештенству, монаштву и народу.

У наставку беседе Епископ је рекао да је животна књига игуманије Евпраксије исписана Јеванђељем, трудом, молитвама и осталим врлинама. -Та књига је писана са свим другим монахињама које су давале души њеној вечни смисао, јер је она бдила над душама њиховим да би их привела Пастиреначалнику Христу. Њена животна књига је затворена, али је сада добила вечни смисао, јер је дочекао Спаситељ Христос тамо где су Пресвета Богородица, Свети Јован Крститељ, апостоли, анђели и сви угодници Божји. То је место где је вечна љубав, правда и све савршено, зато је и данашњи дан савршен, рекао је владика Јустин и истакао:

-Иако је ово тужан догађај за нас људе, јер се опраштамо са игуманијом, надамо се и молимо да ће нас мати дочекати у Царству небеском; да ћемо и ми тамо са њеним молитвама бити домаћи Господу и свим угодницима Божјим и да ћемо се са њом и са нашим прецима заједно радовати и вечно славити Оца, Сина и Светога Духа.

Сабрање је настављено на трпези љубави коју је припремило сестринство манастира Никоља. Том приликом се присутнима поново обратио Епископ жички г. Јустин.

Нека је вечни покој блаженоупокојеној слушкињи Божјој игуманији Евпраксији!

Извор: Епархија жичка

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У згради Владе Републике Српске 4. јуна 2021. године представљена је мобилна апликација Николај чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема.

       
      Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или где је живео српски народ. Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом за android и iOS платформе.
      Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске г. Срђан Рајчевић је истакао да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна и навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље Српске Православне Цркве, као и да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. - Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, као и да у сарадњи са Српском Православном Црквом евидентирамо све наше богомоље, рекао је  министар Рајчевић.
      Аутор апликације Срђан Бијелић је рекао да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, као и да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне. 
      У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, као и у име братства манастира Осовице и у своје лично име, присутнима се  обратио настојатељ манастира Осовице Теофил (Димитрић) који је захвалио људима сабраним у тиму Николај који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације која ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни. Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић. 
      Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне светиње - цркве и манастири са простора свих шест република бивше државе. Увдене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја. Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма. Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања српског народа на овим просторима.  
      Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app
       
      Јеромонах Иларион (Коста), сабрат манастира Осовице
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од александар живаљев,
      Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом?
      Печат 28/05/2021 
        Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
      Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
      Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
      Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
      Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
      Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
       
      ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
      Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
      КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
      Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
      Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
      Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
      Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
      Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
      Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
      Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
       
      ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
      Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
      КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
      Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
      Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Православна епархија врањска и Манастир Свети Прохор Пчињски, позивају Вас на прославу велике Годишњице 950 година манастира Преподобног Прохора Пчињског, 700 година од упокојења другог ктитора манастира Светог краља Милутина.
      Хиљадугодишње молитвено поштовање Преподобног Прохора Пчињског, у чију је част пре 950 година подигао манастир византијски цар Роман IV Диоген на обали реке Пчиње, право је духовно благо Србије. Ова значајна годишњица Манастира биће свечано прослављена 13. јуна 2021. године.
      Централна прослава великог јубилеја која је требала да буде обележена 2020. године, одлуком Организационог одбора је одложена за 2021. годину због пандемије вируса Ковид-19. Литургијском сабрању у манастиру Преподобног Прохора Пчињског началствоваће Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије, уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве. Покровитељ прославе је Председник Републике Србије господин Александар Вучић.
      Позивамо све верне да свечано обележимо велики јубилеј ове наше српске светиње.
       
      Извор: Епархија врањск
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протођакон Драгиша Ђокић уснуо у Господу 5. маја 2021. године у Београду.

      Рођен је 6. августа 1954. године у селу Свођу код Власотинца. Основну школу је завршио у Ћуприји. Богословију Светог Саве у Београду завршио је 1974. године, а на Богословском факултету у Београду је дипломирао 2004. године. За службеника Светог Архијерејског Синода при администрацији службеног листа Гласник постављен је 1980. године, да би идуће године био постављен за службеника Кабинета Патријарха српског. 
      Године 1982. венчао се са Славицом, рођ. Ћосић, у Пачиру, у Епархији бачкој. У браку имају две кћерке Милицу (1985) и Душицу (1987). Рукоположен је 1982. године у чин ђакона у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу и постављен за хонорарног ђакона при храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду. Чином протођакона одликован је 2000. године. Од 1990. године запослен је најпре у Доброчиству при Штампарији Патријаршијског управног одбора, а од 2006. године у Издавачкој фондацији Архиепископије београдско-карловачке, одакле је отишао у пензију 2019. године.
       
      Опело ће бити служено 8. маја 2021. године са почетком у 13,30 часова испред цркве Вазнесења Господњег у Болечу.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...