Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Коментар на нови Устав СПЦ

d0aab8a544e8dd586e9762c5039c033a.jpg?res

Марк Шагал

Након што смо у наставцима на интернет пораталима пратили стенограме Комисије за израду новог Устава Аутокефалне цркве у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (како се званично назива у Томосу о аутокефалији из 1920), ових дана је процурила и коначна верзија новог Устава наше Цркве, о којој ће архијереји расправљати на мајском засједању Сабора. Двогодишњи рад Комисије је био у складу с модерном српском црквеном праксом, тј. прво безразложна тајновитост–хистерија–мистерија, након које попут поплаве све прљаво заврши у новинама, гдје се не зна шта је истина, а шта лаж. Медијима доступан текст новог Устава, изазвао је бујицу коментара, који зависе од личних афинитета и политичких погледа сваког од коментатора. Стога су у жижи медијских интересовања тек поједине одредбе новог Устава, попут – промјена имена Цркве, промјена титула појединих епископа, начин избора поглавара итд. О свакој од ових тема, које јесу политичке у најширем смислу ријечи и интересују јавност, која најчешће јесте народ Божији, свако има своје мишљење, а свачије мишљење је једнако важно, било да носи бијелу пану, црну пану, или иде гологлав. У том смислу, велика је штета што је Комисија за израду Устава пропустила прилику да укључи најширу могућу заинтересовану политичку и друштвену јавност – народ Божији, те кроз јавну дискусију сажме општи став и струјања. Без обзира на све, мора се признати да је Комисија урадила добар и обиман посао. Нема никаквесумње да је досадашње горенаведено званично име наше Цркве, све са Словенцима и Хрватима у наслову, у потпуности неодрживо, као што је јасно да нове престижне архиепископске и митрополитанске титуле не прате само личне амбиције садашњих вршилаца дужности, него добрим дијелом и нову политичку архитектуру на Балкану и у свијету. Начин избора Патријарха је свакако свима занимљив, па чак и инославнима, јер је Патријарх по функцији јавна личност, која коментарише политичка и друштвена питања. Вриједи истаћи да је предложени начин избора Патријархаумногоме бољи него претходни јер генерално гарантује најширу могућу подршку Патријарху, за разлику од досадашњег, који је лажно био окићен апостолским именом и коцкарски унижавао вјеру да Бог руководи Сабором. Једна од мањкавости овог новогприједлога јепреузета одредба из старог Устава, да се избор врши чак до три мјесеца након упокојења (смјене) Патријарха. Тиме је Комисија занемарила чињеницу да епископи на Сабор више не путују коњским колима, те да се консултације међу епископима обављају телефоном и другим модерним начинима комуникације. Стога је период од три мјесеца необично и непотребно дуг.

Међутим, осим ових сензационалистичких новости, којима се баве новинари, а које немају много везе са свакодневним вјерским животом и активностима, нови Устав доноси бројне промјене који ће се тицати живота свештеника, монаха и вјерника. Иако, не треба сметнути с ума да се ради тек о нацрту Устава, који ће свакако бити додатно модификован, немогуће је не уочити неколико значајнијих пропуста. Сам текст Устава је дјело неколико писаца, што се види по стилу, али и по неуједначености правописа. Док једни писци пишу према званичном стандарду српског језика, други се и даље држе „правописа бабе Смиљане“. Једни за своје идеје наводе референце, други не, итд. Но, осим ових мање битних и естетских детаља, далеко је већи проблем што у самом доступном тексту има контрадикција, недоречености и нејасноћа. За потребе овог текста, укратко ће бити наведене само неке проблематичне одредбе:

Члан 17 прецизира да парохију чини до 500 православних домова, члан 14 да епархија, по правилу, има 150 парохија, а члан 10 набраја свега 41 епархију СПЦ. Чак и некоме ко није вјешт у математици јасно је да с бројевима нешто није уреду, те да би СПЦ требало да има барем 200 епархија. Потребно је направити анализу да ли је овим прецизним бројевима Устав нанио штету или корист оним епархијама које новчану помоћ добијају од државе на основу броја парохија.

Једнако, Комисија је пропустила да реално размотри и анализира практичне посљедице неких превазиђених одредби старог Устава, којe су остале у новом Уставу, попут забране клирицима да јавно критикују одлуке црквених власти (члан 171). Ова одредба не само да је у контрадикицији с православним Предањем које тражи да црквене одлуке заживе и имају рецепцију у народу (а како другачије него кроз дискусију), него је у директном сукобу првенствено с Европском повељом о људским правимаи с Уставима свих земаља у којима Пећка Патријаршија има епархије. Осим тога, одредба је неспретно срочена па подсјећа на чувени члан 133 Казненог закона СФРЈ – о вербалном деликту, којим су комунисти управо клир СПЦ слали на робију. Уколико би се примјењивала, сваки лабилнији епископ би на основу ње могао да прогања, а сваки поп који не дрхти од ширита, би дотичног могао да вуче по судовима и тужи за мобинг, који је у многим државама кажњив и затвором.

Даље, члан 85 који третира насљеђивање имовине након упокојења епископа, у потпуности негира државно законодавство и праксу. „…архијереј је дужан да завешта две трећине имовине…“ Међутим, државни законипредвиђају да нико никога не може присилити да му остави имовину (нпр. члан 4 Закона о наслеђивању Србије, Службени гласник 46/96) јер су такви насљедници недостојни. Исти члан црквеног Устава у потпуности пренебрегава чињеницу да постоји и тзв „нужни законски дио имовине“ који неко мора да остави својим директним сродницима. Ако претпоставимо да епископи неће имати бабе и деде те дјецу, онда ту, по важећим државним законима, у директне сроднике убрајају се родитељи, браћа и сестре епископа. (члан 39 Закона) На страну што оваква обавезујућа формулација у нашем новом Уставу, више приличи америчким сектама или опресивним организацијама попут Opus Dei, уколико буде усвојена може само проузроковати тужбе незадовољне родбине, под условом да би се епископи за живота заиста повиновали овом члану Устава. Заправо, у неким земљама попут Италије, државни закон изричито забрањује да се директни сродници лише имовине, да је неко распрода, или поклони неком другом, док у југословенским Републикама нужни законски диодиректним насљедницима загарантовано чини најмање једну шестину имовине.

Осим горенаведених непромишљености, Комисија је, такође, била и недослиједна, у неколико других случајева. Тако се нпр. у члану 2 Комисија позива на предање и каноне, на основу којих је и увела стари обичај Афрчке цркве да епископу суди 12 епископа, наводећи у загради 12. канон Картагинског сабора. У исто вријеме, потпуно изгнорисана чињеница да у том истом канону пише да свештенику суди шест епископа, а ђакону тројица епископа, него је по османлијском принципу кадија те тужи, кадија те суди, Комисија право суђења дала једном епископу. (члан 80)

Заправо, највећа мана приједлога Устава јесте то што је благо обојен епископомонизмом, који деценијама тиранише вјерски живот Срба. Вјерници немају проблем да прихвате да је Цркви глава Христос Пантократор те да су они сједињени са њим у предвјечној љубави и усиновљењупо Духу Светом, који се оприсутњује у Светим тајнама, које савршава Епископ. Проблем настаје у свакодневном животу и односима, новцу, правима, обавезама и привилегијама. У том смислу, Комисија је пропустила да хуманизује Епископе, да их учини људима, да их третира као и све остале, са врлинама и са манама, као грешнике и као свеце. Епископи овим Уставом нису одвојени од финансија, што је услов sinequanonздравог црквеног живота. Никоме не треба посебно појашњавати да гдје год постоји толика количина новца и утицаја, каква постоји у Цркви, међуљудски односи не могу бити нормални сами од себе, него морају бити јасно дефинисани. Епископима није одређена старосна граница за одлазак у пензију, док у пракси свештеници иду у пензију. Епископима није онемогућена промјена епархија, напуштање сиромашније, ради боље и богатије, што је у складу са Предањем, на које се Устав позива. Устав, такође, није детерминисао средства и борбу, или барем декларативно осудио корупцију, симонију и непотизам. Комисија није уважила искуство и ефикасна рјешења која је изродила Римска црква, која се равно хиљаду година борила првенствено сама са собом, преко проблема непотизма и корупције. Код Латина нема табора и групација нити тзв. левитског свештенства, двојице, тројице бискупа браће, или фамилијарно и кумовски умрежених поповских еснафа унутар исте дијецезе. То наравно, није случајно, нити има везе с додатком Filioque, или папском непогрјешивошћу, него је диретан производ њиховог вишевјековног негативног искуства и садашњег канонског права. Да ли је Комисија мислила да ће ова болест, која једнако мучи и нас, сама од себе престати, или се надала да Пећкој Патријаршији неће требати баш хиљаду година да рјеши те проблеме, колико је требало Папском трону? Благонаклоност и инклинација ка епископомонизму новог Устава и тетошење владика види се и у другим примјерима – па тако, за Епископа је довољно магловито дефинисано „високо богословско образовање“ (члан 76 б), аистовремено, свештеницима који раде у црквеним и епархијским органима, архијерејским намјесницима, Комисија извољева године стажа, радног искуства на позицијама, по могућности Правни факултет итд. Комисија је пропустила да у 21. вијеку, када докторате и мастере имају и чиновници у Пошти, затражи обавезан докторат или барем мастер за кандидата за епископа, али је сматрала за потребно да дефинише члан 137 који практично забрањује руколопожење свештеникв који нису завршили неку богословију или Богословски факултет.

Ипак, савјести ради, мора се рећи да је без обзира на све горенаведене мане Устав добар. Афирмисао је улогу лаика, кроз Епархијске и Црквене одборе, дефинисао манастирски живот, црквену имовину, потврдио значај брака и породице итд. Укратко, омогућио је простор за свакога, да се сви остваримо и да допринесемо Цркви, колико можемо. Проблем црквеног живота није Епископат који се аутопозционира као принчевска кардиналска елита у Риму у доба ренесансе, него су проблем свештеници и лаици који немају одговарајућу снагу да заузму своја мјеста, која им Устав предвиђа и даје. Устав јесте пропустио да пропише казне за оне који га не поштују, као и да одреди органе који ће да надгледају провођење и поштовање Устава. Међутим, чак и да јесте то написано, проблем би опет остао у нама. Православни имају проклетство да су им теорија и пракса често у раскораку. Можемо имати и најбољи Устав на свијету, ништа нам помоћи неће ако сами себи не помогнемо. Зато је потребно да сви ишчитамо Устав, да сви познајемо Устав и да га примјењујемо. Тада ни дјетињаста и наивна одредба која је остала из старог Устава да цркве и манастири и други црквени објекти неће плаћати рачуне и јавне дажбине (члан 26) неће бити несувисла, јер ће лаик који воли своју Цркву, а који је на позицији да то учини, наћи начина да то и оствари!

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 3/8/2018 at 19:47, Vladan3 рече

Каже епархија максимално 150 парохија, парохија максимално 500 домова (укључујући самачке и сличне). Дакле 150*500= 75.000 домова епархија. Ако просечно има по 3 члана то је око 225.000 људи по епархији. Тако гледано Београд би требало да има 10 епископа.

пре 5 часа, obi-wan рече

Solun ima 7 episkopa + mitropolita...

И то са око 370.000 становника... Значи на 50-ак хиљада људи један владика. Ако их у Београду буде 3 то је далеко и од предлога устава а још даље од Грчке.

Додуше можда је то само почетак. Али када би и постојала воља да буде више епископа питам се имамо ли ми у СПЦ довољно квалитетног кадра међу монасима?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, александар живаљев рече

Члан 17 прецизира да парохију чини до 500 православних домова, члан 14 да епархија, по правилу, има 150 парохија, а члан 10 набраја свега 41 епархију СПЦ. Чак и некоме ко није вјешт у математици јасно је да с бројевима нешто није уреду, те да би СПЦ требало да има барем 200 епархија.

Ово је веома битан дио добрих запажања господина Мачковића. Одмах можемо да наведемо епархије које су знатно веће од прописан броја од 150 парохија, а нијесу предвиђене за арондацију (подјелу), а неке су чак по предлогу, уздигнуте на ранг архиепископије м митрополије. То су епархије: банатска, бачка, бањалучка, браничевска, зворничко-тузланска, жичка, нишка, шумадијска (и донекле сремска). Да ствар буде интересантнија све епархије бројем свештеника (осим сремске) надмашују досадашњуАрхиепископију београдско-карловачку која се дијели на три дјела. (Ту је друго питање: зашто је тако мало парохија у Бгд у односу на број становника?)

Како се бар кроз титуле архијереја обнавља сјећање на некадашње епархије, нпр. смедеревску, зар није било упутније од дјелова АБК (Гроцка), браничевске(Смедерево) и шумадијске (Смедеревска Паланка) образовати епархију смедеревску?. Исто тако из епархије шумадијске (Јагодина) и браничевске (Параћина, Ћуприја, Деспотовац) образовати епархију раваничку. Из епархије која је сада предложено да се зове "нишко-топличка" издвојити епархију лесковачко-пиротску (то је садашњи патријарх најављивао још као епископ нишки). Даље бачка епархија (митрополија) требало би да уз архиепископију новосадску има епископије у Сомбору и Суботици. Банатска, за коју није јасно зашто није добила статус митрополије, осим архиепископије вршачке, требало би да има епархију панчевачку (која би укључивала и сада пренасељену бгд леву обалу дунава), као и да се обнови некадашња бечкеречка (зрењанинско-кикиндска). Жичка се природно дијели на чачанско-таковску (историјски рудничку) и ужичку (историјски моравичку) епископију уз наравно архиепископију жичку у Краљеву, зворничко-тузланска на тузланско-добојску (историјски усорску) и зворничко- бијељинску... И епископи из САД су тражили формирање још једне епархије из пастирско-мисијских разлога која би покрила подручје од Флориде до Тексаса.

Добра иницијатива мудрог владике Лаврентија да подијели епархију шабачко-ваљевску, која је била најјача епархија СПЦ, показала је да се успостављањем нових епархија ништа не губи на снази црквене организације, напротив, она јача.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нови Устав СПЦ јача митрополије, те укида српство и светосавље!

IMG_6973.jpg

 

Западни политичари и њихови послушници у Црној Гори, БиХ и Хрватској, врше притисак на локалне епархије СПЦ да постану самосталне, или, за почетак, са пуно већим степеном аутономије. Колико им предлог новог Устава СПЦ излази у сусрет?

 Пише: Наташа Јовановић (Печат)

Када установа окренута вечности, верна вишевековном предању и канонима, уз то и једина кадра да сачува национални идентитет народа, саопшти да је сазрео тренутак да промени свој највиши организациони акт, онда, чини се, ова новина само неупућене може оставити равнодушним. Поред чињенице да овакви резови слуте могући раскид са вековним устројством, на опрез позивају и гласови који су до јавности стизали током дугогодишњег рада Комисије за промену Устава СПЦ да ће организационо устројство Српске православне цркве бити потпуно прилагођено новим политичким границама на подручју бивше Југославије.

Јер, онима који су разбили бившу Југославију и истовремено спречили српски народ да се државно уједини, несумњиво смета чињеница да је СПЦ, сходно својој одлуци из 1996. године, остала једина национална установа која обједињује целокупни српски народ и која својим устројством релативизује наметнуте политичке границе међу Србима. Какве то има везе за најављеном променом Устава СПЦ?

Јавност је засад препознала две ствари: прво, да нови устав предвиђа промену назива СПЦ у „Српска православна црква – Пећка патријаршија“, што је оцењено као покушај да се ојача веза са њеним историјским средиштем; и друго, да се у Преамбули Устава нигде не помиње реч СРПСКА или СВЕТОСАВСКА као идентитетско одређење.

Но, званични предлog новог Устава нуди још неколико праваца за размишљање – да ли је већинско бирање патријарха противно традиционалном устројству православне, а  нарочито Српске цркве; шта је позадина изједначавање Цркве са епсикопом, те  да ли овај документ има потенцијал да у будућности произведе нове и тренутно несагледиве промене када је у питању устројство и идентитет СПЦ?

Већ после првог читања, уочава правни историчар Зоран Чворовић, упада у очи да је предлог Устава СПЦ непреимерено оптерећен метаправним елемeнтима, иако је реч о основном организационом акту једне помесне цркве. Елементи неправног каракера, напомиње Чворовић, дошли су до изражаја у некој врсти Преамбуле Устава, који садржи дефиницију Цркве формулисану у складу са модернистичким епискополатријским схватањима да је Црква литургијско сабрање свештенства и народа око једнoг епископа.

„Изједначавање епископа са Црквом је противно саборном устројству Цркве које је установио Христос, а апостоли потврдили 34. каноном. Када се један овакав модернистички еклисиолошки псотулат уноси у дефиницију Цркве, која је дата на почетку акта, што искључиво регулише правно-организациону страну Цркве, онда се тиме поставља идејна основа за оправдање даље разградње саборног устројства наше помесне цркве. Уз то, изједначавање Цркве са епископом отвара врата клекирализацији каква никада није постојала у Цркви од Истока и која је супротна природи Цркве коју апостол Павле упоређује са телом које има многе удове.“

Подизање појединих епархија у ранг митрополија, где Црну Гору покрива једна, а Хрватску и БиХ две митрополије, ствара могућност да у будућности јача веза ових митрополија са наведеним политичким ентитетима, а истовремено под спољним притиском слаби веза са црквеним центром у Београду.

Да су ове слутње оправдане, говори уводно дефинисање наше помесне цркве, у коме се реч СРПСКА не помиње ниједанпут, већ се супротно томе истиче како Црква превазилази све границе, па и националне. Тако се обећана реалност Царства небеског, у којој „неће бити ни Јудеја ни Јелина“, на силу смешта у историју, како би се по мери људске логике спровело глобалистичко изједначавање свих друштвених различитости.

Из Преамбуле Устава се не види да је из црквене аутокефалије рођена српска национална свест, нити да је њен угаони камен СВЕТОСАВЉЕ као православно хришћанство српског стила и искуства.

Таква помесна црква без националног идентитета, дозвољава према предлогу Устава, својим епархијама да користе печат који неће одржавати јединство СПЦ, већ ће бити у складу са антисрпским асимилаторским законодавством нпр. Црне Горе или Хрватске.

Без брисања српског идентитета епархијама СПЦ у тим земљама, нема ни успешног завршетка стварања квази-нација. Следствено, најава брисања атрибута „Српска“ из назива наше цркве и увођење митрополитанског система, према коме би СПЦ заправо била једна национално неутрална конфедерација аутономних централнобалканских историјских православних митрополија, деловали су током година као спремност за компромис са непријатељском „реалношћу“.

Садашњи предлог новог Устава, са својим решењима, стоји негде између затеченог стања и оваквих најзлослутнијих предвиђања.

Имајући у виду основна обележја предлога новог Устава СПЦ, тешко је отети се утиску да се неком очигледно жури са његовим доношењем.

„Као што се од државе Србије тражи да реши спорове са суседима, што је еуфемизам за признање лажних држава и лажних нација на српским историјским земљама, тако се, чини се, и од СПЦ тражи да своју организацију прилагоди новој политичкој ‘реалности’. СПЦ је, не заборавимо, прихватила Европску повељу и друге бројне документе, као што је скорашњи памфлет КЕК ‘Будућа Европа’, у којим а се пропагира јединство евроатлантистичке Европе и укључење православних држава и народа у ту нову Вавилонску кулу.“

Да ли ће нова Скупштина КЕК (од 2008. у њој не учествује Руска православна црква), која се одржава почетком јуна у Новом Саду, поставити питање СПЦ шта је урадила по питању конкретних дела којима се прихвата нова политичка ‘реалност’ коју је НАТО нацртао на Балкану?

 

 

Седмица

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Жичанин рече

Без брисања српског идентитета епархијама СПЦ у тим земљама, нема ни успешног завршетка стварања квази-нација. Следствено, најава брисања атрибута „Српска“ из назива наше цркве и увођење митрополитанског система, према коме би СПЦ заправо била једна национално неутрална конфедерација аутономних централнобалканских историјских православних митрополија, деловали су током година као спремност за компромис са непријатељском „реалношћу“.

Садашњи предлог новог Устава, са својим решењима, стоји негде између затеченог стања и оваквих најзлослутнијих предвиђања.

Прочитао сам комплетан текст у Печату, разговор уреднице Наташе Јовановић са др Зораном Чворовићем. Јасно је да тенденције о којима он говори постоје (постојале су и у вријеме СФРЈ, тзв "митрополије по републичким границама"). Овога, међутим, нема у Предлогу. Са друге стране постоји тенденција "јачања" епархијских архијереја у односу на Патријарха и Сабор. Да ли је то дошло из перспективе "епискомонизма" о којој пише Мачковић или политичких притисака на које алудира Чворовић?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Драгана Милошевић рече

Колико сам схватила, у оквиру митрополије могу да се формирају епархије?

Не, само Сабор може да образује епархију, а да ли ће она да буде у оквиру митрополије (румунски и сада руски систем), одлучује опет Сабор. Али, и евентуална "припадност" митрополији никако не смањује ранг неке епископије нити част и власт епископа. Епископална структура је и преамбулом Предлога новог Устава наглашена, а у Православној цркви другачије не може, сви епископи су равноправни, само треба да признају Првог (Предстојатеља) између себе (34. Апостолско правило, које се такође изриком наводи у Предлогу новог Устава). Е сада, руку на срце није се само бивши Артемије огрјешивао о то правило, него и други епископи су имали ту тенденцију да пренебрегавају Патријарха и Сабор. 

Ако би рецимо, по румунском систему у оквиру једне митрополије било више епископија (рецимо у нишкој, осим нишке, и топличка и лесковачко- пиротска) митрополит би имао неку координативну улогу (рецимо да имају заједнички часопис), али би те епископије као и она којом руководи митрополит, подједнако биле подређене Патријарху и Сабору, па тиме и Синоду. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта би могао да донесе нови устав СПЦ?

СУБОТА, 10. МАР 2018, 08:09 -> 09:20

ИЗВОР:РТС

 

Хоће ли Српска православна црква у свој званични назив додати и Пећку патријаршију и како ће се убудуће бирати патријарх изјасниће се Свети архијерејски Сабор у мају. Претходних дана могли смо да чујемо да је један од предлога да постојећих 13 епархија постану митрополије и да се на предлогу новог Устава ради од 2012. године.

Последњи Устав Српска православна црква добила је 1931.године. Променила га је 15 година касније. Од тада се променила држава и границе у оквиру којих српски народи живи па су, кажу познаваоци и промене потребне.

Припремила Биљана Радуловић
 

Начин избора патријарха једна је од могућих новина. Он би могао да се бира двотрећинском већином гласова владика уместо архијерејским жребом као до сада.

"Ово је предлог који тек треба да иде Синоду, ми можемо само да нагађамо и један и други начин избора патријарха су легитимни, постоји пракса у црквама и једна и друга", каже историчар Александар Раковић.

Уколико владике одлуче за име Српска православна црква - Пећка патријаршија, то би, кажу аналитичари било потврђивање идентитета и изворишта цркве на Косову и Метохији.

 

"Притом потврђивање на известан начин и српске државности на КиМ која је оспорена од стране западних сила јер је идентитет Пећке патријаршије у основи српске државности. СПЦ ту вуче један шаховски потез и зато мислим да ту неће бити спора међу архијерејима и да ће то глатко проћи", наводи Раковић.

Да патријарх није за пресељење из Београда у Пећ у случају да се промени име цркве као ни за промену начина избора поглавара цркве како су писали београдски медији, црква демантује.

"Коментаришући могућност да будући поглавари СПЦ имају седиште у Пећи, Његова Светост ниједном речју није поменуо себе, нити је о томе уопште било говора. Формулације које су се нашле на насловној страни новина "Нећу да се селим на Косово" и "Тражићу да патријарха бирамо као и до сада, а не двотрећинском већином" не одговарају садржини вођеног разговора нити одражавају лични став Његове Светости", наводе у СПЦ-у

Међу предлозима који се помињу у медијима је подела Београдско-карловачке архиепископије на Вождовачко-винчанску и Земунско-новобеоградску епархију. О тим изменама, и другим предлозима за промену Устава цркве више детаља знаћемо у мају, после Сабора, када ће и црквени званичници моћи да говоре о тој теми.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, александар живаљев рече

Ово је предлог који тек треба да иде Синоду

Др Александар Раковић је изнео веома важан детаљ, Синод тек треба да одлучи у ком облику или да ли ће уопште да проследи формулисане предлоге Сабору на разматрање. Претпостављам, да ће Свети Синод, али и сви архијереји имати у виду и добронамјерне предлоге који се овдје и на другим мјестима износе.

Као и увијек, што мање непотребне мистификације, здравија комуникација међу народом Божијим.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Протојереј-ставрофор Љуба Милошевић: Ми се, као народ, више ништа не питамо Штампај Е-пошта
петак, 09 март 2018

o_ljubo.jpgПомози Бог.

Ово што ми видимо у нацрту новог Устава СПЦ у самој ствари је претећа сенка од недавно одржаног сабора на Криту. Она мене лично много плаши. Оно што није прошло на поменутом Сабору сада се гура у нашу СПЦ. А има за циљ да касније на овим не канонским покушајима Сабора на Криту, да у одсуству црквене пуноте и у СПЦ , дакле гласом своје „непотпуности“ - у преводу правне већине, да послужи да се доносе одлуке у име све-црквене пуноте СПЦ.

Да ли ми разумемо колико је ово опасно?

Јер на овај начин могу да прођу ствари које се тичу живота и рада, и самог догматског учења наше Цркве а да ми ништа у вези тога не можемо да учинимо.

У овом начину бирања нашег патријарха присутна је јуридика у оном њеном најгорем облику. Управо се ми академски кунемо да је одбацујемо у нашем академском богословљу и сад ово? Дакле, то је само фарса, обмана, јер је истина другачија. Јасно је да је у овом нацрту новог Устава потпуно грубо одгурнута на страну епископо-центричност Цркве. Зато што Једна епископија и један глас у Сабору архијереја остварује саборност на нивоу Сабора. У православној саборности уопште нема појма „већине“, јер ни у Литургији нема „већине“ него је само „јединомислије“. Договор, и то братски. А без једномишља она саборно не може да се оствари (не сме да се служи Анафора).

Овај нацрт Устава своди Цркву на парламент који прави законе на постулатима већине.
Овде се она управља демократијом. А њом се руше апостолски корени избора који су нам чували СПЦ све од обнове патријаршије па до ових наших дана. Јер, до тада је био дуг период када су нам Грци и Турци водили наш административни живот СПЦ, свакако у потпуној поробљености Цркве у нашем народу. Али време гоњења и претњи на смрт о црквеном уређењу нико није мислио, да је то и Фанар на не братски и не канонски начин то искористио.

Добро, тако је то било, а ко нама данас отима полуге заједничког чувања СПЦ?

Видимо, ако моја епископија не учествује у избору патријарха а да он и даље може да буде изабран, то значи да моја епископија ништа не може да учини и спречи већинско гласање у Сабору у вези било чега другог. И ја као Црква у њој, као јединка који сам сапричастан Телу, ни ја ништа у вези тога не могу да учиним. И тиме сам НИКО и НИШТА у Телу моје Цркве (ако тако нешто у хришћанству постоји?)!

Није овде баш нека велика брига сам избор патријарха СПЦ. Не ради се баш о томе. Него нас брине тај ПРЕСЕДАН који се оваквим схватањем „саборности“ полако код нас развија. Управо онако како то нама искуство „Крита“ предлаже. Јер лоши савети и путокази већ постоје у свести неких наших епископа који говоре да на критском опиту саборности постоји православна саборност? Да у овом очевидном грубом одсуству саборности и даље, неком волшебном силом Божијом, постоји саборност? Да она постоји само зато што је „формална“ већина гласала?

Ова „саборност“ у искуству „Крита“, како смо је видели и доживели, врло је опасна за православну саборност. Она је заиста њен отворени непријатељ. Зато што она не може да представи цркву у Целом. Јер смо то јасно и практично видели на овом поменутом НЕУСПЕЛОМ сабору; дакле онако како је све-православно планиран да се оствари. А овај нацрт новог Устава постоји на овим постулатима и зато је опасан. Дакле, сутра на овом поимању саборности лако може да се приступи питању екуменизма, и уније са Римом, и ко зна чему још а у овој већ безобразној глорификацији неолиберализма у цркви.

А све то значи да не само да народ него и „група“ канонских епископа ништа не могу да учине у вези надгласаног.

А коме смета тренутни Устав епископо-центричног израза Цркве који уређује бирање Предстојатеља СПЦ?

Смета нашим српским „крићанима“. Јер они би да лобистички, дакле насилно над канонима, а како смо то већ видели на поменутом Криту, да ултимативно руководе Црквом. Зато што су тај облик одсуства саборности хтели да објаве као неку „мистичну саборност“. Да она постоји тамо где физички не присуствује, док водећи члан тог сабора, митрополит Јован (Зизјулас) храбро окривљује Хомјакова да овај у неким недореченостима „харизматично разуме Цркву“? А на „његовом сабору“ (главни архитекта) управо он сам то саветује?! Јер сабор се осмелио да каже да постоји саборност у васељенском изражају (ингеренцији) а да на њему није било представљено, у облику ранијег договора, две трећине њених живих чланова? Толико о еклисиолошкој „харизматичности“ и реалности Црве у људима од ове „крви и меса“.

И шта се десило?

Покушали су да објаве пуноту Саборности Православља путем правног облика „већине“? Дакле, том саборском констатацијом одсуства предстојатељске, или представничке, или саборске „мањине“? Јер се договорило да се Црква по том уравнаном броју представља а не по „капацитету“ реалности представљања, али због препрека чак ни то се није остварило. Пазимо колико је ово шокантно за православни ум који је образован у Цркви ? Они на облику „сколастичке јуридике“ виде „мањину“ у Цркви? Она је за њих мањина, која је, епископијски, дакле и апостолски и прво-хришћански представљена у Литургији, да је у самој ствари тог еклисиолошког опита двотрећинска већина у Телу Цркве.

И шта је другачије у нацрту новог Устава СПЦ урачунавајући наш нехатан однос на већ постојећи Устав и договоре у Цркви које су записали канони, и које је она вековима називала светим, те договоре у љубави и чување њих које је описала светошћу и светом бригом. Ништа није другачије.

Уопште не сумњам у побуде овог мењања нашег Устава и одакле све то долази?

У нама Србима се „Крит“ још увек копрца (у нашим „представницима“ који као нешто говоре у име нас?). Он и овако поражен и даље по директиви, а преко наших користољубивих гркофила „по обавези“ а не по братској љубави према Византији као што је то прави обичај код нас, дакле путем њихових послушних услуга, и даље служе новој идеји човеко-центричног хришћанства. Хуманизам је њена догма. А она се (идеја) агресивно, чак и до крви труди да учврсти у визијама нове ере и њене антропологије савременог човечанства. А знамо је и као Нови светски поредак којем је скоро нестало западно хришћанство.

У овом доноси и избору, али и принуди, савременом човеку је најмање потребна Црква, док неки сачувани облици њене религиозности уопште не сметају. Напротив, они помажу том психолошком само-успављивању човека данашње модерне или формалне духовности. А архитекте исте су довољно награђени за своје услуге, за ту дехристијанизацију човечанства, када појмом овог света Цркву своде на најпримитивније предлоге кушача, које је, на гори Карантал, Христос одлучно одбацио. Али неолиберализам не може да се помири са тиме па би да преваспита наше Православље па ради тога све више тражи начине да га изнутра контролише.

Како је то било на Криту тако и у нашој СПЦ, постоји жеља да се доносе важне одлуке а да се њена пунота низашта више не пита? Није се питала да ли да иде на Крит, а не пита се ни сада у овом случају. Јер је сигурно то да нам СПЦ није уредила канонски механизам, неко тело у којем би заиста могло да се узме учешће и од стране црквених лаика, успешних научника и професионалних људи да и они претресу постојећи Устава. Пре свега реалну потребу за новим Уставом СПЦ.

Јер овим нацртом сазнајемо да не само што не постоји жеља да и код нас уведу „Предсаборно присуство“ као у РПЦ, како би рекли да мало „децентрализују власт“ у СПЦ, него овим новим правилима се иде радикалније да сад може да се условљавају и епископи (јер једна трећина за нови Устав уопште није битна?). Дакле, иде се на горе а не на боље. Јер овим већинским надгласавањем је већ унапред изазвана борба и гоњење против неког новог Марка Ефеског или Максима. Јер са једне стране стоји „званична“ или официјелна црква“, са том свом својом „двотрећинском већином“, а са друге, као у случају ова два дивна исповедника Православне вере, постају „мањина“.

Разумемо ли ми да и канонска група епископа може да постане мањина? Није ли ово позив на раскол? Јер ако неки епископи не буду могли да утичу на одлуке већине а да су оне погрешне, раскол је реалан. А зар су нама овако малим и јадним и ова тренутна два потребна?

Не само што се ми као народ више ништа не питамо овим нацртом се одбацује и мишљење „мањине“ - епископија (архијереја и нас у њима) које другачије сматрају да треба да се уреди живот Цркве. Или барем нешто договори? Зато питамо: Где је овде присутно то када Духом Светим се усаглашавају? Где је то проналажења буквалног јединства ако ће да се двотрећински донесе нека одлука? Како ће она да се касније на Литургији потврди? Ово су основне ствари о којима треба да се мисли а не да се чепрка по неким историјским случајевима када није била пронађена потпуна целина црквене већине а у тој истини да је Црква била у тешким временима јереси и гоњења.

Шта се овим још дешава?

Зар нам није јасно да са новим Уставом и званично подстичемо на неке „кланове“, када смо већ у нашој психи довољно подељени на „Босанце“, „Србијанце“, „Пречане“, „Американце“. А како смо ми познати по свето-отачкој недоследности да на своју руку тумачимо и јасније ствари има користољубиво и тенденциозно примењујемо гласање, јер не видимо да је израђен механизам који канонски штити од злоупотребе правила гласања и у питањима вере.

Опет да поменемо да се овде не ради о самом избору Патријарха. Нас не плаши то. Јер ми знамо да је власт утицала у бирању свих патријарха обновљене наше патријаршије. Нисмо ми лицемери па да то не признамо - ми који се озбиљно бавимо овим питањима. Све је то трпељиво а у тим условима и „прихватљиво“, дакле све док Црква страда у недостатку своје савршене слободе. Јер симфонија Цркве и власти је увек била комплексна. А шта ће да нам буде неопростиво? Па то, када ми сами, дакле изнутра, својом вољом а не под притиском са стране, одбацимо основне принципе православне саборности.

Убеђени смо да се у овом питању гласања нама нешто друго и много опасније подмеће.

 

Извор: Листа сајта "Светосавље"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чекајући Устав

MS.jpg?resize=765%2C1024

Марк Шагал, Мојсеј и таблице закона, 1962.

Када бисте почетком двијехиљадитих започињали да студирате теологију, православну теологију, студенти старијих година би вас дочекали са одређеним темама и дилемама које су биле својеврстан стандард идентификације („шта ти, мали, мислиш о томе?“), али и подстицај да стварно о њима размишљате и преиспитујете дотадашња мишљења и вјеровања заснована искључиво на ауторитету старијих (родитеља, баке, вјероучитеља, свештеника). То је била значајна школа, јер иза наизглед баналних и никад завршених питања („да ли ће се Индијанци спасити?“, „да ли је душа бесмртна по благодати или по природи?“) млади човјек би научио да чини оно што јесте основа сваких, а нарочито богословских студија: да воли, мисли и вјерује у исто вријеме – да воли Христа и стварност Цркве, да мисли тј. промишља вјеру (јер га у животу свакако чекају бројне недоумице и проблеми), да вјерује у љубави и мишљењу, јер вјера без љубави и мисли је вјера бомбаша-самоубице, дакле: демонска ствар. Како ходимо кроз живот и факултет, тако учимо да је питање спасења Индијанаца могуће поставити и као „истраживање сотириолошких опција демографске популације предколумбовске Сјеверне Америке“. Али ствар остаје иста. Жеђ иста. Чежња иста. Христос, Свечовјек, кога некако сигурно можемо да препознамо као смисао свога живота и ми и у сунце и прерију загледани Апач.

У том спектру питања и проблема појављивале су се одређене вјечите теме „практичног карактера“. Откада сеже моје сјећање „црквене проблематике“ до дана данашњег помиње се питање „екуменизма“ (ма шта то значило), „промјене богослужења“ (о коме се расправља свугдје осим на часовима литургике), „подјеле Београда“ (у коме се тек од скора колико било сналазим у саобраћају, па ме никад није претјерано интересовало да ли ће Крњача и Коњарник бити иста епархија) и „доношења новог Устава СПЦ“.

Ових дана су ме пријатељи напоменули како је у јавност „процурио“ извјестан нови приједлог дуго очекиваног Устава СПЦ. Како ми је дан заузет премногим обавезама да, како каже пољски пјесник Тадеуш Ружевич, углавном заборављам да треба и умријети, нисам имао прилику да поменути приједлог погледам. Мало, морам признати, и због извјесне сјете која је обиљежила начин на који се нови Устав појавио у мени: тако што је „процурио“. Зашто? Зашто је уопште неопходно да се од мене, или било кога другог, крије конституција, један документ који би требало да описује и (тек онда) прописује начин на који Црква (дакле и у њој смотани поп и горљиви професор Дарко) постоји и постојаће? На крају, испоставило се, тај нацрт је имало небројено много људи који су га – као и све код нас данас – слали једни другима и разним медјима, али „испод жита“. Рекоше ми да су се браћа са „десне стране“ већ узнемирила и читају очима скоре Парусије све и свашта тамо. Нисам склон ангажованим читањима. Али разумијем узнемиреност (због) сакривеног. Ако је данас Литургија – јавни, штавише готово друштвени догађај, ако је Литургија наша res publica – зашто је неопходно да све оно што, уче нас наши богословски учитељи, извире из Литургије – буде својеврсна disciplina arcana? Ако је Тијело Христово пред камерама, а камера у путиру, зашто је сва секундарна стварност, оно „око Тијела“ – тајно и тајновито?

Заставе имена и нереална очекивања. Како сам, као један од уредника портала teologija.net добио прилику да прочитам изврстан коментарДејана Мачковића на поменути приједлог Устава, већ ми се учинило да више није у питању просто загријавање теме из црквено-реторичког фризераја него нешто много озбиљније. О самом приједлогу, његовим добрим и лошим странама, Д. Мачковић је говорио са познавањем права и црквеног права па не бих хтио ни могао понављати његова запажања и примједбе. Међутим, након читања поменутог коментара, а затим и самог текста Устава, остају извјесна питања на која будућност тек треба да пружи одговор. Њих, ипак, морам да поставим себи (и свакоме ко има стрпљења да чита ове редове).

Најприје, чини се да се, попут свега код нас, и даље доста енергије троши на питања не само идентитета него, тако рећи „идентитета идентитета“, тј. видљивости идентитета. А што смо у горој националној, државној, економској и демографској позицији, то се наша осјетљивост појачава, склоност ка екстремним рјешењима расте, а моћ да се замишљено спроведе у дјело опада. То је најбоље видљиво у питању имена Цркве. И то је једна од тема које круже већ двије деценије. Оно је најбољи показатељ идеолошких фантазмагорија и практичне неснађености на терену. Јер и само име, питање имена, почиње да се испуњава оном свештеном теологијом божанских имена којом је инспирисана старозавјетна теологија имена или именословна у Русији почетка ХХ вијека. И опет лутамо, идеолошки и „практично“. Идеолошки, заиста постоји једна свијест изграђивана већ деценијама на основама претпостављене „нормалне стварности Цркве“ каква је, испада, бивала само у одређеном (и увијек већ завршеном!) периоду постојања Цркве (углавном у прва три вијека). Према тој идеологији „златне прошлости“, само име „Српска Православна Црква“ је „етнофилетистичко“, те тиме неодговарајуће. Свакако да је „локалност“ тадашње еклисиологије подразумијевала да је национални елемент бивао секундаран у односу на конкретан догађај Евхаристије и конкретну стварност Цркве. Занимљиво би, међутим, било уочити да се изазов „национализма“ или бар лингво-етничке осјетљивости, ипак, није појавио тек „послије буржоаске револуције“ (како се често да чути), него су језичке, менталитетске и народне одлике очигледно биле прилично битни (негативни, углавном) фактори и прије концепта савремене нације (удио идентитетског фактора у схизмама Копта, Етиопљана и Јермена, као и у постепеном удаљавању Истока и Запада прије и послије 1054. познат је сваком иоле образованом црквеном историчару). Међутим, чак и да сву историју, идеализовану и неидеализовану оставимо по страни, очигледно је да је стварност таква каква јесте. То не значи да је морамо прихватити и у њеним лошим аспектима, али значи да је не можемо мијењати чистим пројекцијама („ако будемо мислили тако, биће тако“). Конкретно, то значи да би локализовање имена Цркве и даље морало да уважи стварност Цркве, а стварност Цркве јесте таква да Њу својом осјећају углавном људи који себе сматрају православним Србима као и они којима бар не смета то што већину њених вјерника представљају ти исти поменути Срби. Опет, наша црквена јавност и даље углавном не узима у обзир да, с обзиром да сама Црква постоји у више од једне државе и у више од једног друштва, не постоји рјешење које ће задовољити све. Није исто рећи „Српска Православна Црква“ у Србији гдје се то у извјесном смислу подразумијева (и узима здраво за готово), у Републици Српској гдје је то битно, јер сваки дан слушамо лажни квази-грађански наратив о „православним Босанцима“ (додуше, понекад се он да чути и у шумадијоцентричним необразованим гласовима браће у Србији, без свијести са колико бола та незлобива незнавеност одзвања у ушима људи преко Дрине), нити је то исто када се каже у Црној Гори (са врло специфичном идентитетском ситуацијом у којој ствари ни изблиза нису једнозначне и заувијек ријешене, јер се црногорски-регионални, црногорски-национални и српски-надрегионални-национални идентитет и даље преплићу али и сударају). О Хрватској би тек вриједило размислити. Да ли је србофобија, данас легитимна у том друштву, коју, кажу, ипак, не прати нужно „ортодоксофобија“ нужно довољан разлог за бар мању видљивост ноторне чињенице, а то је да у Цркву коју један Хрват види у Дубровнику, Загребу или Винковцима ипак углавном иду Срби а не, ето, наводно сасвим прихватљиви Грци, Кенијци или Јапанци? Мислим да се прећуткивањем очигледног не постиже ништа, чак ни смањење очигледног друштвеног притиска на православне Србе у Хрватској, а шаље се човјека недостојна порука да се притисак исплати и да је менталитет из 1942. када је стварана Hrvatska pravoslavna crkva на дуже стазе исправан и исплатив. Уосталом, ма колико национализам и традиционализам били заиста ужасни проблеми са којима се сусрећемо, проблеми који гуше Цркву, проблеми који нашем човјеку не дају да осим обредопоклоништва и реторике види било шта друго, неће нека иновативна промјена имена ријешити било шта, него деценије и вијекови рада са људима. А то не предстоји само СПЦ. Него свим помјесним Црквама, хеленофоним подједнако. И њима је потребно да се престану лагати о наднационалном карактеру. Тренутно је тако како јесте, а немоћ Критског сабрања да ријеши питање дијаспоре свједочи о кризи која није само наша. И зато је сви морамо рјешавати.

Организам, касте и питање јединства: реторика тијела и прагматика касте. Међутим, ако постоји једно још битније питање од овог онда то јесте питање начина постојања Цркве. Опет морам да се вратим мало уназад, у своје студентске дане, и да се присјетим како су нас професори учили, а и сами смо то могли да прочитамо, како је нормлано стање ствари у Цркви такво да постоји органско јединство и јерархијска структура Тијела Цркве – Тијела Христовог. У том виђењу за које Ј. Зизјулас и Н. Афанасјев дају изобиље свједочанстава из ране Цркве (опет прва три вијека, углавном!), Цркву/Евхаристију возглављује Епископ са презвитерима, ђаконима и вјерним народом који сви чине једну исту стварност тиме што у историји иконизују Царство. Нас је као младе студенте нарочито инспирисала теологија у којој смо видјели колико је народно „амин“ за сваки аспект живота Цркве било важно, на један не декоративни, него органски начин. Данас та реторика и даље може да се чује у нашој теологији, али она није произвела готово никакав учинак у бићу Цркве. Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“  углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“  или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вијерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова. О томе колико се погријешило када се вршила стихијска ре-литургизација без ре-евангелизације, писаћу другом приликом. Очигледно је да не постоји, ако је икада постојао, неки једнозначни и самоподразумијевајући „лаос“. „Људи који иду у Цркву“ су широког спектра профила и животних судбина, њихово учешће у животу Цркве разнолико и интензитетом и приступом и дубином. Међутим, оно што је видљиво јесте да се, у цјелини, наш човјек и даље углавном осјећа позваним да коментарише јерархијске одлуке (на које нема утицаја) више него што је спреман да себе образује о Цркви и њеном учењу. Данас, баш попут Цариграда у IV веку, тексисти у Београду и шумари у Фочи коментаришу „екуменизам“, макар с времена на вријеме, са мијене на уштап, ушли „послије свих, кад си сам“ у Цркву „да запале свећу“. Ипак, морамо се поштено питати: а гдје то да вјерник нађе своје мјесто, осим у том приватизованом времену „обреда“ и приватизованом и накнадно интимизованом времену „стајања у Цркви“ ако је његово „Амин“ ионако небитно, нетражено а његов однос ка Цркви углавом претворен у „купи свијећу, тамјан, брикет“? Зар је пасивно „присуство“ једино што можемо да нађемо за лаика данас? Није ли наша немоћ да завапимо, попут Павла: „не желим ваше него вас!“ – она тишина коју чујемо кад останемо сами? Зато: не, не желим ваше него вас!

Слобода за дјецу. Ако сам добро схватио Дејана, а то је донекле и мој утисак послије првог читања, онда се бар неке од ових ствари у поменутом приједлогу крећу напријед. То је добро и охрабрујуће, али је неопходно да природно стање ствари Цркве – органска повезаноствјерног народа (99,9%) Цркве, свештенства (0,1% Цркве или мање, лош сам са математиком) и епископата (0,001% или мање Цркве) – постане оно што живимо. А за почетак бар оно чему тежимо. Та органска повезаност не треба да буде октроисана од стране једне комисије а затим октроисана од стране било кога „органа“. Не, драги Оци, Епископи, Професори, Обновитељи Предања – само у стварност треба да претворимо оно чему сте нас учили. Позовите нас да о нацрту Устава причамо. Да кажемо своју ријеч. Позовите оне са десна, који вас сумњичаво гледају. И они су Црква, докле год желе да нам буду браћа. Позовите и оне са лијева, што сматрају да је потребно да стварност друштвених промијена буде још јача и видљивија. И они су браћа докле год то желе да буду. Позовите сваког човјека који себе сматра православним Хришћанином, вјерником Српске Православне Цркве. Нека од тих мишљења ће бити несувисла (можда моја?), нека паметна. Али ће бити наша.

Немамо времена да чекамо. Када год ми неко говори о уставном уређењу Босне и Херцеговине или Републике Српске, мени у памет не долази Дарко него Евгеније Ђого. Када се доносе устави, не доносе се ни за сто година, ни за десет, него за вријеме испред нас. Устав је увијек уједно одраз стварности, али и жеље да та стварност буде боља. Устав је позив да тај Устав вриједи и остане, да га поштујемо. Ја желим бољу стварност за мога сина и кћери. Немам више времена. Година ми је колико је било мојим родитељима када је почињао рат, када је мајка сазнала да се вашке тријебе петролејем, а не шампоном, а отац да се дневник може водити и на сред грбавичких улица. Недавно се упокојио пријатељ чија ме смрт на најпотреснији начин подсјетила да нема времена којим човјек самовласно располаже: сваки тренутак је позив на пуноћу живота (о томе колико ми је један сунчани дан његове сахране описао на најочиледнији начин шта јесте живот, шта љубав и ко јесте Црква – оставићу запис такође другом приликом). Дакле, и ради оних које живот тек чека и оних којима дугијемо бескрајно много прекасно је да тактизирам и живим ситним животом миша који жели да згрне благо и остави га дјеци. Ја не желим благо за дјецу. Желим Цркву (и друштво) у којој ће мој син наћи своје мјесто и глас, када слободно изабере да буде оно што жели да буде. Чекам Устав, али још више Стварност за Евгенија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://www.facebook.com/dakon.ilic?hc_ref=ARQ-mV9Mh5K4UOOwkw_TLgoyVcneuyyGQ-_O2nXOZKDOvqhN_01bPpseUU_aO6xWilw&fref=nf

...

29027510_10216156604656199_4104848328600

...

Црквено стање данас, одлична анализа оца Дарка Ђога, део из текста "Чекајући устав" на Теологија.нет:

"Гдје је народно „амин“ данас? Ко је потражио то „амин“’? Данас, као ријетко када, у стварности Цркве доминирају јасно структурисани односи, формацијска отуђеност, контра-слика неуспјеле војне хијерархије у којој моћ опада диспропорционално „висини чина“ у тој (хи)јерархији. То се да чути и видјети чак и у питању рецепције теологије у стварности: ако је, рецимо, Зизјуласова теологија подразумијевала епископоцентричност (а не епископомонизам), реторика „икончне“ епископоцентричности данас се живи на један тужан и Цркве у Њеној величанственој пуноти недостојан начин. Усудио бих се да кажем да је Епископ управо због своје моћи најтужније и најусамљеније биће на свијету: неко коме се клањају и кога „воле“ углавном људи свјесни да је близина моћи профитабилна и пожељна. Да, знам да је епископ монах, али он је по томе што јесте епископ биће Заједнице, те би монашки начин живота требало да га учини лишеним апетита, а не социјалности. Управо супротно: као онај који „возглављује“ Заједницу, Епископ би требало да буде биће које припада сваком вјернику и сваком клирику своје епархије потпуно и у свему. Па ипак, са ријетким изузецима, Епископи уживају у тој изолованости малога божанства, у тој позицији mysterium fascinandum et tremendum. И то је тужно, двоструко тужно: због њих и због Заједнице. Православни Хришћанин данас чешће виђа Бога у молитви, Његовог Сина у Евхаристији, него Епископа који, каже нам теологија, иконизује тог Сина. Свештеник, парохијски, опет, може да рачуна на неки статус између: одвојен „чином“ и „службеном дужношћу“, он је привилегован у односу на лаика, али и ћутљиви извршитељ према епископу. У очима народа за њега је једино битно да је сиромашан и незахтијеван, у очима породице да је способан да обезбједи материјалну сигурност (а врло често и надпросјечан животни стандард), у очима епископата за њега је битно да је одан и провјерен, свештеник је с временом од војводе и предводника (војводе Богдана Зимоњића, проте Матеје Ненадовића, попа Мила Јововића) постао подаништву најсклонија структура црквеног живота, свјестан да његов живот и било какав успјех у њему зависе од способности да буде „добар“ или бар да не провоцира ни оне изнад, ни оне испод. Ђакон – то је биће које чека рукоположење у свештенички чин, вјечити благајник, десна рука и „лијево сметало“. На крају – а требало би на почетку – ту је вијерни народ који одавно није исти тај хришћански лаос (из) првих вијекова".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Предлог Устава СПЦ је прилично добар. Примедбе националиста и оних који то глуме, су са теолошке стране небитни и непостојећи. Евентуално спорни члан 171.  који би се могао оспоравати би се знатно поправио ако би се убацила формулација "неосновано критикује" или нешто слично томе. То би појаснило и ублажило тај став. С друге стране, он је већ ублажен предвиђеним казнама које су градиране, тако да мислим да се у случају да се свештенику за ово дело и судило, па и више пута, он не би могао да оде даље у епитимији од става 3, евентуално 4, с тиме да је мало недефинисано шта је то "посебна епитимија".

1) опомена;
2) укор;
3) посебна епитимија;
4) премештај на друго место службовања;
5) привремена забрана свештенодејства;
6) губитак парохијске службе или другог звања у Цркви;
7) доживотна забрана свештенодејства;
8) лишење свештеничког чина (свргнуће);
9) искључење из црквене заједнице до покајања за учињени
преступ

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Лазић,
      Задњих пар месеци били смо сведоци нових подела у СПЦ. Имали смо преписку између Епископа Иринеја Буловића и Максима Васиљевића. Касније неколико текстова на рачун Митрополита Амфилохија Радовића, који га оптужују за шуровање са Милом Ђукановићем на оснивању ЦПЦ.
      Када су преписку водили Епископи, Иринеј и Максим, било је неколико коментара, углавном типа: „Па то тако треба, тако су Свети Оци радили!“ Тачно је да нам је остало сачувано неколико препирки међу Оцима Цркве, од којих најчувенија она између Светих Василија Великог и Григорија Богослова. Е сад ако уопште и треба да оправдавамо онакву преписку (која би се по мом мишљењу могла окарактерисати свакако, само не као отачка), онда сигурно не треба да оправдавамо онакво пецање теолога, међу њима махом великих стручњака, који се сада деле, и опредељују као навијачи Црвене Звезде и Партизана. Да не постоји просторна баријера између њих, која је пробијена друштвеним форумом (јако корисним), верујем да би исход „дијалога“ био гори него уочи вечитог дербија.
      Зашто пишем ово? Преписке између наших Епископа тичу се углавном око новонасталих ситуација у Украјини и Црној Гори (др Зоран Ђуровић често спомиње и дијаспору СПЦ). Оно што брине јесте да не постоје конкретни предлози решавања новонасталих ситуација (изузев текстова које су објавили Дејан Мачковић и Дарко Ђого). Наравно у решавање проблема не рачунам скидање главе појединим епископима због ове или оне изјаве. Проблем имамо и са и без тих изјава. 
      Дијалог је суштина хришћанства. Али здрав дијалог без пуно анимозитета. А нису наши Епископи највећи проблем. Они то постану, ако ми то направимо од њих. А ако направимо ситуацију у којој само причамо о пар Епископа, као о носиоцима СПЦ, тако ће нам и бити, односно они ће се само повиновати нашој жељи. 
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године.
      Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве".
      У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" .
      Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља.
      Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић
      Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године.
      Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве".
      У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" .
      Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља.
      Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић
      Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.
       
      Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
      Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
      Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
      У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
       
      Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
      Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
      Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
      Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
      То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
      У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
      Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
      Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
      Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
      Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
      Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
      Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
      Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
      Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
      Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
      Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
      Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
      То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
      Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
      А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
      Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
      Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
      Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
      Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
      И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
      Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
      Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
      Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
      Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
      Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
      Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
      „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
      Зашто, забога, то радите?
       
      Извор: Стање ствари
    • Од александар живаљев,
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.
       
      Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
      Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
      Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
      У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
       
      Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
      Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
      Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
      Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
      То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
      У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
      Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
      Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
      Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
      Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
      Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
      Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
      Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
      Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
      Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
      Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
      Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
      То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
      Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
      А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
      Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
      Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
      Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
      Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
      И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
      Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
      Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
      Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
      Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
      Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
      Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
      „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
      Зашто, забога, то радите?
       
      Извор: Стање ствари

      View full Странице
×
×
  • Create New...