Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

На неколиким темама током јучерашњег и данашњег дана се помиње нови Устав наше помесне цркве. Један портал је објавио и интегралну верзију предлога.

ПРЕДЛОГ НОВОГ УСТАВА СПЦ

У ИМЕ СВЕТЕ, ЈЕДНОСУШНЕ, ЖИВОТВОРНE И НЕРАЗДЕЉИВЕ ТРОЈИЦЕ Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена Глава и Ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13).

Црква Божја је Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска и постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија (Свети Игнатије Антиохијски). Без литургијског сабрања презвитерâ, ђаконâ и народа са једним епископом као предстојатељем не постоји Црква.

Црква која се не сабира у Литургију не назива се Црквом (исти). Истовремено, Литургија, односно Црква, јесте присуство и предукус будућег Царства Божјег у историји и једино место спасења свега створенога (свети Кипријан Картагински: „Ван Цркве нема спасења”), као и залог и првина историјског живљења и постојања творевине (свети Максим Исповедник). Као таква, Црква представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштвене разлике, а у Христу нема више Јудејина ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкога ни женскога, јер су сви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3, 28).

Будући да је литургијско сабрање верних безусловни услов – conditio sine qua non – за постојање Цркве, она се јавља као многе Цркве, то јест као многе литургијске заједнице, не престајући да буде Једна Црква. Једна Црква Божја је организована територијално, као многе конкретне епископије. Сви верни једне епископије, без обзира на народност, држављанство или расу, канонски су под јурисдикцијом месног епископа дотичне епископије. Ради потврђивања и очувања јединства, Црква Божја је од најранијих времена организована како на помесном (обласном) плану, где неколико најближих Цркава кроз помесни сабор епископâ као предстојатељâ литургијских заједница показује и чува јединство Цркве, тако и у васељенској равни кроз васељенске саборе.

Ради сведочења свог јединства, Црква Христова је организована на месном или епархијском, на помесном и на васељенском плану. Основ и праобразац црквене организације јесте Литургија, литургијско искуство и структура каква се чува у Православној Католичанској (Саборној) Цркви, изражена у канонима светих Апостола, помесних и васељенских сабора. Православна Црква је данас организована као многе помесне Цркве на основу светих канона, а свака помесна Црква је Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква која уједињује више месних Цркава, то јест епископијâ једне шире области. Помесне Цркве изражавају своје међусобно јединство, које је основ постојања сваке помесне Цркве, кроз једну веру и једно учење, кроз једну Литургију, као и кроз црквене саборе.

Стога, оснажени јеванђелском вером Христовом, која је и ”ново законодавство”; сведочећи да је ”Првообразац и Почетак божанског живљења Христос”, а Црква - Тело Његово, Дом Очев и заједница Духа Светога, сагласно саборном устројству и поретку Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која је ”икона и обличје Божје” у свету и историји, од апостолских времена до данас и од данас до краја века; полазећи од чињенице да је хришћанска Црква на простору данашње канонске јурисдикције Српске Православне Цркве / Пећке Патријаршије присутна од апостолских времена у непрекинутом континуитету до данас и да је организована, сходно 34. апостолском правилу, кроз историјско православно и црквено устројство од оснивања Архиепископије жичке (1219), потоње Пећке Патријаршије (1349), обновљене први пут 1557. и други пут 1922. године; са циљем да се не повреди и не изгуби ”слобода коју нам је Својом крвљу дао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи”, и да се у живот Цркве, сходно 8. канону трећег васељенског сабора, не би ”подвукла гордост светске власти”; чувајући ”јединство вере и заједницу Светога Духа”, то јест литургијско-канонски поредак и саборно јединство Помесне и Васељенске Цркве Божје Православне; држећи се божанског Откривења, израженог у Светом Писму и Светом Предању, у догматима и одлукама светих васељенских сабора, и исповедајући истинску веру православну: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог; И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја; И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке; У једну, свету, саборну и апостолску Цркву; Исповедам једно крштење за опроштење грехова; Чекам васкрсење мртвих
 И живот будућега века. Амин!

старајући се, на крају, да у Цркви све буде ”благообразно и по поретку”, како су нам од Христа Духом Светим предали свети Апостоли и свети Оци, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве / Пећке Патријаршије на седници од _____ године усвојио је и свечано прогласио УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

https://stanjestvari.files.wordpress.com/2018/03/d0bfd180d0b5d0b4d0bbd0bed0b3-d183d181d182d0b0d0b2d0b0-d181d0bfd186-d0bad0bed0bdd0b0d187d0bdd0b0.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једна од медијима и јавности најзанимљивијих промена је промена имена наше помесне цркве

I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

Најсветија Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија, имајући за своју Главу Господа нашега Исуса Христа, и као саборни Богочовечански организам и као помесна Православна Црква, у органској је заједници Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија је аутокефална, јединствена и недељива. Сведочи и проповеда Еванђеље Христово, изграђује Тајну Цркве у свету (Дидахи), јавно исповеда своје учење, слободно и јавно врши своје богослужење, самостално уређује свој живот и чува канонски поредак. Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија се налази у литургијском, догматском и канонском јединству са свим осталим помесним Православним Црквама у васељени, држећи као и оне непромењиво Свете Догмате, Свето Предање и Свештене Апостолске и Саборске каноне.

Члан 2

Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија има достојанство Патријаршије и управља се на основу: а) Светог Писма и Светог Предања; б) правила Васељенских сабора и од њих признатих правила Светих Апостола, Помесних сабора и Светих Отаца; в) одлукâ својих Помесних сабора, као и Сабора и Синода других помесних Цркава од општег значаја; г) одредаба овога Устава; д) својих уредаба, правилника и других одлука.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Члан 10 предвиђа и основање нвих архиепископија, митрополија и епархија:

У Српској Православној Цркви - Пећкој Патријаршији су ове епархије (архиепископије, митрополије и епископије): 

1) Архиепископија београдско-карловачка са седиштем у Београду;

2) Епархија/Митрополија аустралијско-новозеландска са седиштем у Сиднеју;

3) Епархија/Митрополија бањалучка са седиштем у Бањалуци;

4) Епархија/Митрополија жичка са седиштем у Краљеву;

5) Епархија/Митрополија загребачко-љубљанска са седиштем у Загребу;

6) Епархија/Митрополија задарско–шибеничка и далматинска са седиштем у Шибенику;

7) Епархија/Митрополија канадска са седиштем у Торонту;

8) Епархија/Митрополија крагујевачка и шумадијска са седиштем у Крагујевцу;

9) Епархија/митрополија мостарско-требињска и хумско- херцеговачка са седиштем у Мостару;

10) Епархија/Митрополија нишко-топличка са седиштем у Нишу;

11) Епархија/Митрополија новограчаничко-средњезападноамеричка са седиштем у Чикагу;

12) Епархија/Митрополија новосадска и бачка са седиштем у Новом Саду;

13) Епархија/Митрополија рашко-призренска и косовско- метохијска са седиштем у Призрену и Новом Пазару/Расу;

14) Епархија/Митрополија сарајевска и дабробосанска са седиштем у Сарајеву;

15) Епархија/Митрополија сирмијско-сремска са седиштем у Сремској Митровици;

16) Епархија/Митрополија смедерeвско-пожаревачка и браничевска са седиштем у Пожаревцу;

17) Епархија/Митрополија франкфуртска и све Немачке са седиштем у Франкфурту;

18) Епархија/Митрополија цетињска и црногорско-приморска са седиштем на Цетињу;

19) Епархија аустријско-швајцарска са седиштем у Бечу;

20) Епархија бихаћко-петровачка са седиштем у Босанском Петровцу;

21) Епархија британско-скандинавска са седиштем у Стокхолму;

22) Епархија будимљанско-никшићка са седиштем у Беранама

23) Епархија будимска са седиштем у Сент Андреји;

24) Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка са седиштем у Буенос Ајресу;

25) Епархија ваљевска са седиштем у Ваљеву;

26) Епархија вождовачко-винчанска са седиштем на Вождовцу

27) Епархија врањска са седиштем у Врању;

28) Епархија вршачка и банатска са седиштем у Вршцу;

29) Епархија горњокарловачка са седиштем у Карловцу;

30) Епархија зајечарска и тимочка са седиштем у Зајечару;

31) Епархија западноамеричка са седиштем у Лос Анђелесу;

32) Епархија зворничко-тузланска са седиштем у Тузли;

33) Епархија земунско-новобеоградска са седиштем на Новом Београду;

34) Епархија источноамеричка са седиштем у Њујорку;

35) Епархија крушевачка са седиштем у Крушевцу;

36) Епархија милешевска са седиштем у Пријепољу;

37) Епархија осечко-пољска и барањска са седиштем у Даљу;

38) Епархија пакрачка и славонска са седиштем у Пакрацу;

39) Епархија париска и западноевропска са седиштем у Паризу;

40) Епархија темишварска са седиштем у Темишвару;

41) Епархија шабачка са седиштем у Шапцу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Као што се може видети, преа предлогу су неке дијецезе промениле досадашње називе додавањем још неких географских облсти, а највећа новост је дуго најављивана и очекивана дисипација територије града Београда на неколико епархија, односно на Епархију вождовачко-винчанску са седиштем на Вождовцу и Новобеоградску земунску са седиштем на НБГд. Остатак Београда, Савски венац, Палилула, Звездара, Стари Град, врв остају под Архиепископијом београдско-карловачком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За викарне епископе "остају" историјске епископије (Члан 10.)

1. Епархија виминацијска;

2. Епархија диоклијска;

3. Епархија захумска;

4. Епархија јегарска;

5. Епархија липљанска;

6. Епархија марчанска;

7. Епархија моравичка;

8. Епархија новобрдска;

9. Епархија ремезијанска;

10. Епархија скадарска

11. Епархија топличка;

12. Епархија хвостанска.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Члан 10 став 2. каже још и:

Православна Охридска Архиепископија:
1) Архиепископија охридска и Митрополија скопска са седиштем у
Скопљу;
2) Епархија брегалничка са седиштем у Штипу;
3) Епархија велешко-повардарска са седиштем у Велесу;
4) Епархија дебарско-кичевска са седиштем у Охриду;
5) Епархија преспанско-пелагонијска са седиштем у Битољу;
6) Епархија полошко-кумановска са седиштем у Куманову;
7) Епархија струмичка са седиштем у Струмици. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Итд, итд. Има још доста занимљивих предлога. Треба прочитати

Share this post


Link to post
Share on other sites

На брзину прочитах. Ал ово ми је супер за вождовачко- винчанску и змунско-новобеоградску епархију. Дај Боже.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Каже епархија максимално 150 парохија, парохија максимално 500 домова (укључујући самачке и сличне). Дакле 150*500= 75.000 домова епархија. Ако просечно има по 3 члана то је око 225.000 људи по епархији. Тако гледано Београд би требало да има 10 епископа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево колико би требало да их буде у шумадијској која ће како пише бити митрополија.

У 14 градова и варошица шумадијске има око 377 хиљада становника без села. У случају Јагодине кажу да има у селима исто колико и у граду а што је већи град то је тај однос мањи али угрубо нека буде град+села = град+50%. Дакле у шумадијској има око 600 хиљада становника што је "таман" за три епископа по новом Уставу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е "сг" двидимо конзисторијалне надлежности. Ако желите да прокоментирамо ту област.

Наиме, 171. члан предлога Устава наше помесне цркве се бави преступима клирика и мирјана, а који су у надлежности црквеносудских органа. Те се тако каже:

Члан 171

Преступи за које су надлежни црквеносудски органи су:

а) за клирике:

1) преступи против Еванђеља, православне вере, Цркве или црквеног поретка;

2) живот и владање које не доликује свештеничком чину и служби;

3) невршење или немарно вршење свештеничке службе, односно неизвршавање одлука надлежних црквених органа;

4) увреде или клевете које свештено лице нанесе другом лицу;

5) изнуђивање награде за свештенорадње;

6) критиковање црквеног поретка и одлука надлежних црквених органа у јавности;

б) за лаике:

1) преступи против Еванђеља, православне вере или црквеног поретка.

2) живот и владање које не доликује хришћанину. 

Е па сад, ако бисмо могли да попричамо о Члан 171. став а. Тачке 3., 5. и 6., односно исти члан, став б., Тачка 1. (болдовано)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иначе, запрећене казне за чињења из Члана 171. су дате у Члану 173.

Члан 173

Канонске васпитно-поправне мере су:

а) за клирике:

1) опомена;

2) укор;

3) посебна епитимија;

4) премештај на друго место службовања;

5) привремена забрана свештенодејства;

6) губитак парохијске службе или другог звања у Цркви;

7) доживотна забрана свештенодејства;

8) лишење свештеничког чина (свргнуће);

9) искључење из црквене заједнице до покајања за учињени преступ;

10) лишење монашког звања; 

б) за лаике:

1) привремено лишење појединих права или почасти у Цркви;

2) искључење из црквене заједнице на одређено време, и

3) искључење из црквене заједнице до покајања за учињени
преступ.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Милан Ракић рече

Иначе, запрећене казне за чињења из Члана 171. су дате у Члану 173.

С тим што по члану 174. те казне за

- клирике под а) 1, 2, 3 и 5

- и за мирјане под б) 1 изриче сам епископ

а све остале Епархијски црквени суд.

Дакле свештеник може да се премести само одлуком Епархијског суда и може жалбу да поднесе Великом црквеном суду.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Милан Ракић рече

Е па сад, ако бисмо могли да попричамо о Члан 171. став а. Тачке 3., 5. и 6., односно исти члан, став б., Тачка 1. (болдовано)

Па како да попричамо кад је забрањено критиковање црквеног поретка... :smeh1:

Ааааамин...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Grizzly Adams рече

Па како да попричамо кад је забрањено критиковање црквеног поретка... :smeh1:

Па можеш да критикујеш ако ниси свештеник. За мирјане није проблем да критикују ако ништа не прекрше :) 

Е сад ја сам само вероучитељ, отприлике чардак ни на небу ни на земљи :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Лазић,
      Задњих пар месеци били смо сведоци нових подела у СПЦ. Имали смо преписку између Епископа Иринеја Буловића и Максима Васиљевића. Касније неколико текстова на рачун Митрополита Амфилохија Радовића, који га оптужују за шуровање са Милом Ђукановићем на оснивању ЦПЦ.
      Када су преписку водили Епископи, Иринеј и Максим, било је неколико коментара, углавном типа: „Па то тако треба, тако су Свети Оци радили!“ Тачно је да нам је остало сачувано неколико препирки међу Оцима Цркве, од којих најчувенија она између Светих Василија Великог и Григорија Богослова. Е сад ако уопште и треба да оправдавамо онакву преписку (која би се по мом мишљењу могла окарактерисати свакако, само не као отачка), онда сигурно не треба да оправдавамо онакво пецање теолога, међу њима махом великих стручњака, који се сада деле, и опредељују као навијачи Црвене Звезде и Партизана. Да не постоји просторна баријера између њих, која је пробијена друштвеним форумом (јако корисним), верујем да би исход „дијалога“ био гори него уочи вечитог дербија.
      Зашто пишем ово? Преписке између наших Епископа тичу се углавном око новонасталих ситуација у Украјини и Црној Гори (др Зоран Ђуровић често спомиње и дијаспору СПЦ). Оно што брине јесте да не постоје конкретни предлози решавања новонасталих ситуација (изузев текстова које су објавили Дејан Мачковић и Дарко Ђого). Наравно у решавање проблема не рачунам скидање главе појединим епископима због ове или оне изјаве. Проблем имамо и са и без тих изјава. 
      Дијалог је суштина хришћанства. Али здрав дијалог без пуно анимозитета. А нису наши Епископи највећи проблем. Они то постану, ако ми то направимо од њих. А ако направимо ситуацију у којој само причамо о пар Епископа, као о носиоцима СПЦ, тако ће нам и бити, односно они ће се само повиновати нашој жељи. 
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године.
      Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве".
      У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" .
      Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља.
      Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић
      Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4
    • Од Поуке.орг инфо,
      Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године.
      Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве".
      У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" .
      Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља.
      Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић
      Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.
       
      Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
      Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
      Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
      У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
       
      Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
      Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
      Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
      Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
      То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
      У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
      Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
      Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
      Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
      Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
      Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
      Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
      Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
      Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
      Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
      Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
      Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
      То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
      Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
      А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
      Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
      Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
      Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
      Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
      И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
      Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
      Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
      Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
      Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
      Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
      Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
      „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
      Зашто, забога, то радите?
       
      Извор: Стање ствари
    • Од александар живаљев,
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно.
       
      Изгледа да се код наших случајних Срба правоверност посебно воли доказивати истресањем на СПЦ.
      Тако су, недавно, „Жене у црном“, с још две феминистичке НВО, испред Патријаршије уприличиле „антиклерикалну феминистичку акцију Моје тело = моја аутономија”. Старији мушкарац, рецимо, држао је паролу „Доле Црква, доле Бог, даље од тела мог“ (занимљиво је да репортерка листа Данас у извештају није умела да препише садржај пароле, већ је „Цркву“ и „Бога“ ипак ставила малим словом – ето што је идеолошка будност!).
      Млада, урбана жена, такође, држала је паролу: „Ја ћу абортирати, никог нећу питати“. Мени се, међутим, највише допала колегиница, професорка биологије с Београдског универзитета, која је носила паролу „Све смо абортирале“! (мало чудно за наше врле Европљанке, имајући у виду да су контрацептивне пилуле изумљене пре шездесетак година, а гумени презерватив пре сто и шездесет).
      У извештају једног другог медија стајало је, такође, да су Жене у црном, „извеле моћан перформанс који је указао на мешање Цркве у основна права жена на абортус и контролу сопственог тела“. Када сам погледао овај „моћни перформанс“ (снимак овде, 0:23-1:34), видео сам ништа друго до игроказ достојан најпримитивније пропаганде из 1945. године. Једна постарија жена, наиме, писала је по асфалту: „Моје тело, моја аутономија“, док је млађи мушкарац, костимиран као свештеник, ишао за њом и то брисао. Е баш је моћно!
       
      Међутим, остало је нејасно – због чега је, заправо, организован протест испред Патријаршије? Код нас је абортус легалан од 1929. године, а саставни део здравствених услуга, уз тек лични захтев, од 1974. године. У скупштинској процедури, такође, не налази се никакав закон који  би смерао да укине или ограничи побачај. Патријаршија пак, са своје стране, нити је покренула иницијативу у том смислу, нити је променила (пооштрила) став према том питању.
      Али, наше „грађанке“ ипак су нашле за сходно да обзнане да је СПЦ некако и за нешто крива. Зато су против ње протестовале. Црква је, изгледа, крива само зато што морално осуђује абортус. Тек због свог другачијег мишљења о томе.
      Шта се, забога, феминисткиња тиче морални став СПЦ о абортусу? Оне нити иду у цркву, нити слушају поуке хришћанских духовника. Оне стварно могу, неомеђене ма каквим законом, да раде са собом шта им је воља. У томе, њих лично, СПЦ никако не угрожава.
      Али, проблем је баш у томе што наше „Жене у црном“ не дозвољавају да ико има другачије мишљење. Оне протестују што такво мишљење уопште постоји. Заправо, оне су тек део једне раширене и увредљиве кампање међу Србима против свега што има везе било с традицијом, било с хришћанством, било са Црквом.
      То истресање по СПЦ нарочито практикује наша „елита“. Рецимо, Кокан Младеновић, у једном интервјуу, с презиром прича о „тој нашој несрећној, скандалозној православној цркви“. Али, зашто је Црква „скандалозна“? Да ли је господин Кокан Младеновић верник? Да ли се он сада, у дубини своје хришћанске душе, нашао саблажњеним неким људима и неким појавама у СПЦ?
      У том смислу,  баш ме занима, ако је господин Кокан верник, у коју цркву иде, који свештеник му свети водицу, коју славу слави?
      Но то је „пребројавање крвних зрнаца!“, ускликнуће просечни београдски аутошовиниста. Али, заиста, ако господин Младеновић није верник – шта га пак онда брига за скандале у СПЦ? То ионако није његова институција или организација. Нити „скандали“ њега лично могу ма како да угрозе.
      Али не, битно је да у свакој прилици пљуцнемо по Цркви. Битно је да кажемо било шта потцењивачки, било шта увредиљво. Јер, управо тако се потврђује статус у нашој „елити“.
      Или, рецимо, ево шта је недавно посланик Горан Јешић (ДС), усред настојања монтенегринског режима да преузме цркве и манастире, написао: „Ратовали смо за разне ствари у прошлости: ердутске винограде, белу технику, Карлобаг и Вировитицу, станове по Новом Београду; али никада још нисмо ратовали за комад тела, мртвог, положеног у некој ЦГ цркви! И онда кажу како се нисмо продуховили као народ“.
      Мошти су, дакле, тек „комад тела, мртвог, положеног у цркви“?! Свако кога познајем зна да су свете мошти посебна вредност за хиљаде овдашњих поштовалаца. Колико треба да будеш лишен људскости па да на тај начин повредиш осећања на хиљаде својих верујућих суграђана?
      Сваки антрополог или социолог разуме да је посебан однос према „телима мртвих“ саставни део елементарног хуманитета. Да није тако, „тела мртвих“ једноставно бисмо бацали у најближе контејнере.
      Заправо, људскост у нама каже да и мртви имају право на достојанство. Поготово имају право на достојанство они који своје мртве поштују. С којим се, онда, правом све те људе, живе и мртве, усуђује да вређа Горан Јешић? Зар ни мало не осећа да у томе постоји нешто дубоко погрешно?
      Али не, вређање верника и духовника сасвим је нормално код наших „Европљана“. Тако, Динко Грухоњић, сада доцент на Филозофском факултету у Новом Саду, и не мисли да је проблем ако за монахе или свештенике СПЦ користи увредљив термин – „црномантијаши“. Док о трошку српских пореских обвезника подучава студенте новинарству, Грухоњић би јамачно требало да студенте упозори како се хомосексуалци не смеју називати „педерима“, а Албанци „шиптарима“ – јер је за те људе то увредљиво.
      Али исто правило, очигледно за Грухоњића, не важи када је реч о духовницима и верницима СПЦ! Њих до миле воље можете, потписани пуним именом и презименом, називати „црномантијашима“, „поповима“, „примитивцима“, „нациЈоналистима“… Због тога уопште нећете доживети ма какву осуду. Због тога нећете осетити чак ни било какву нелагоду.
      Заправо, тек тим увредиљивим речником ви ћете се квалификовати за улазак или останак у високом друштву наше арогантне и аутоколонијалне елите. Зато је тај примитивни, дерогативни речник толико жилав и толико раширен.
      Или, узмимо на пример, шта је председник Грађанског демократског форума (отцепљени део ПСГ), Александар Оленик написао: „У праву је Мило (Ђукановић), СПЦ у ЦГ чува идеју велике Србије (види Ђукановићеву изјаву овде), али исту националистичку, ретроградну и политику која је довела до ратних злочина, СПЦ представља и у Србији, што је још горе“. Зато би, по Оленику, ваљало, између осталог, „да верско образовање буде избачено из државних школа а о ‘славама и литијама’ државних органа да не причамо“, док „политичко деловање цркве треба кажњавати“.
      Овде се, као на длану, од паушалних оптужби да је цела Црква крива за „националистичку, ретроградну политику која је довела до ратних злочина“, тек у два корака стигло до захтева за репресијом. Треба, једноставно, избацити веронауку из школа, забранити литије и казнити читаву СПЦ као институцију.
      То је типично стање ума нижеразредне „парохијалне политичке културе“. За ситног паланчанина из какве забити, наиме, читава сложена и разграната институција – попут државне администрације – стопљена је у монолитни и неиздиференцирани ентитет. Тај „дивљак“ јој се диви или је мрзи, свеједно, али није у стању да аналитички одели и разликује ни људе, нити одсеке, или фракције… Тај „дивљак“, заправо, још није ни добацио до политичког. Он има тек шаманско-фетишки однос спрам структуре коју нити разуме, нити је у стању да је оцени.
      Тако ни Оленик не види СПЦ као састављену из појединачних људи, јерархије и верника, као и из њихових поступака. Не, за њега се све стапа у једно. Црква је као таква крива за целокупну „великосрпску идеологију“ и целокупне „ратне злочине“ из деведесетих (који су, такође, један монолитни ентитет). Зато ваља in modo barbarico целу Цркву једноставно „казнити“ – тако што ћемо веронауку избацити, а литије забранити.
      А то је, јел` тако, савршено у складу с политиком Оленикове групе која себе дефинише као грађанску и демократску. Питам се само: каква би тек била Оленикова политика да није „грађанска“ и „демократска“?
      Најлицемерније ми је, пак, оно када после свих политичких увреда и клевета које су наши грађанисти изрицали на рачун Цркве, они у једном тренутку ипак пожеле да политички искористе Цркву. Па када Црква, из било ког разлога, не одговори на та очекивањима, е онда се ти увређени случајни Срби још више острве на „нашу несрећну, скандалозну православну цркву“.
      Тако се, на пример, десио „скандал“ да приликом једне протестне шетње наши грађанисти нису могли да уђу у Храм Св. Саве и запале свеће. О томе је ноторни другосрбијански портал Vice известио под насловом: „Шетња за Оливера у фотографијама: Храм Светог Саве затворен за хиљаде грађана“. А Татјана Војтеховски је написала: „Грађанима је забрањено да уђу у Храм да запале свећу за Оливера. Храм су ЗАКЉУЧАЛИ (наглашавање изворно – С. А.). Боже запамти. Знају шта раде“!
      Међутим, ти наши велики „верници“, који су, ето, толико пропатили због закључаног Храма, не само да су хтели да уђу на погрешан улаз (у Храм се, наиме, улази из Куршумлијске), него чак нису знали ни за „ситницу“ која је сваком од верујућих позната – да се већ одавно практикује да се свеће не пале у цркви (због дима који оштећује фреске и иконе), већ у капелама поред цркве.
      Штавише, поменута „верница“, Татјана Војтеховски управо је „славна“ по вулгарним објавама против СПЦ: „Прекините да третирате жене као расплодне краве, дужни сте да решите педофилију у оквиру цркве и одјебите више од наших материца“.
      И сада, одједном, та иста госпођа Татјана-Одјебите-Војтеховски нашла се згрожена што се закључана врата Храма Св. Саве нису с херувимским химнама пред њом отворила, да би је пропустила како би Она, уз звуке јерихонских труба, на олтару запалила свећу – управо како је то она замислила. Јао, извините госпођо Војтеховски што Вас Црква није довољно уважила и испоштовала…
      Слично лицемерје препознајемо и у покушају групе „Правда за Давида“ да искористи Цркву, односно (зло)употреби простор храма Христа Спаситеља у Бањој Луци за своје циљеве. Надлежна црквена општина, наиме, пожалила се да су припадници ове групе палили свеће на местима која за то нису предвиђена, да су ометали богослужења и литије, те да су игнорисали уобичајена правила понашања у порти и храму, закључивши да „ова окупљања немају ништа с вјерским садржајем овог простора“.
      Не знам зашто се „давидовцима“ не допусти окупљање било где у БЛ. Али, пошто их је полиција уклонила из порте храма Христа Спаситеља, уследила је права канонада из бањолучког грађанистичког сектора на СПЦ.
      Драган Бурсаћ, Срђан Пухало и  Слободан Попадић написали су текстове пуне увређене љутње и увредљивих клевета. Најрадикалнији, као и увек, био је Драган Бурсаћ. Он је за Радио Сарајево написао текст „Попови-лопови“, препун најсрамнијих инвектива.
      Ту имамо и „мантијашки клер“, и „мантијаше“, и „Коза Ностру у мантијама“…; ту „црквени оци лижу јајца деценијама“ и „благослиљају ратне злочинце“; ту наилазимо на „морални, духовни и људски суноврат којем кумује срБска црква“, те „потпуно и бестијално националистичко варварство“ и „антиљудско и безбожно мишљење на чијим крајевима мантија ниче једно новопосијано, фашистичко лице Срба“ (?!); ту „намјесто духовности, православни клер три деценије народу испоручује килотоне национализма“, ту је „булуменда црномантијашка направила православну зилотску џамахирју“, ту цвета „педагошка мантијашка педофилија“, а „у тамном вилајету који се одазива на име Република Српска, попови врше духовно поравнање терена“…
      Шта рећи за овакв речник и овакву „анализу“? То није новинарство, то је псовачка дехуманизација читаве једне цркве и свих њених верника. То је не само дехуманизација духовника, без разлике, то је и дехуманизација свих верника СПЦ. У једном тренутку, наиме, Бурсаћ каже: „И да, рећи ће они ћудоредни, има ту (у СПЦ – С. А.) финих људи… Па што се не буне, мајка му стара, што не подузимају нешто, него пуштају да се ионако обрукана организација, до неба срамоти и брука???“
      Дакле, очигледно, за Бурсаћа сви су исти. СПЦ је, као таква, зло – и готово. Тако, још једном на делу имамо идеолошки примитивно, „парохијално“ мишљење. Али, такво дехуманизујуће мишљење у овом случају директно води у „радикална решења“. А то је – имајући у виду БиХ контекст и све агресивнији бошњачки шовинизам – производња пропагандне муниције за почетак „радикалног“ и „коначног“ решавања верско-организационе димензије „српског питања“.
      „Суштина моје дефиниције аутошовинизма и сродних дискурса“, објаснио је Зоран Ћирјаковић, састоји се у томе да Срби „својим говором дају оправдање непријатељу да Србе трпа у јаме“.
      Такво неодговорно и безочно клеветање Цркве, какво предузимају наши аутошовинисти, није тек ружно, глупо и ниско. Оно је и опасно. Јер, може лако бити искоришћено као антиципативно оправдање за један нови културцид; за један нови геноцид над Србима.
      Зашто, забога, то радите?
       
      Извор: Стање ствари

      View full Странице
×
×
  • Create New...