Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

На неколиким темама током јучерашњег и данашњег дана се помиње нови Устав наше помесне цркве. Један портал је објавио и интегралну верзију предлога.

ПРЕДЛОГ НОВОГ УСТАВА СПЦ

У ИМЕ СВЕТЕ, ЈЕДНОСУШНЕ, ЖИВОТВОРНE И НЕРАЗДЕЉИВЕ ТРОЈИЦЕ Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена Глава и Ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13).

Црква Божја је Једна, Света, Саборна (Католичанска) и Апостолска и постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија (Свети Игнатије Антиохијски). Без литургијског сабрања презвитерâ, ђаконâ и народа са једним епископом као предстојатељем не постоји Црква.

Црква која се не сабира у Литургију не назива се Црквом (исти). Истовремено, Литургија, односно Црква, јесте присуство и предукус будућег Царства Божјег у историји и једино место спасења свега створенога (свети Кипријан Картагински: „Ван Цркве нема спасења”), као и залог и првина историјског живљења и постојања творевине (свети Максим Исповедник). Као таква, Црква представља Заједницу која превазилази природне, националне, културне и друштвене разлике, а у Христу нема више Јудејина ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушкога ни женскога, јер су сви један (човек) у Христу Исусу (Гал. 3, 28).

Будући да је литургијско сабрање верних безусловни услов – conditio sine qua non – за постојање Цркве, она се јавља као многе Цркве, то јест као многе литургијске заједнице, не престајући да буде Једна Црква. Једна Црква Божја је организована територијално, као многе конкретне епископије. Сви верни једне епископије, без обзира на народност, држављанство или расу, канонски су под јурисдикцијом месног епископа дотичне епископије. Ради потврђивања и очувања јединства, Црква Божја је од најранијих времена организована како на помесном (обласном) плану, где неколико најближих Цркава кроз помесни сабор епископâ као предстојатељâ литургијских заједница показује и чува јединство Цркве, тако и у васељенској равни кроз васељенске саборе.

Ради сведочења свог јединства, Црква Христова је организована на месном или епархијском, на помесном и на васељенском плану. Основ и праобразац црквене организације јесте Литургија, литургијско искуство и структура каква се чува у Православној Католичанској (Саборној) Цркви, изражена у канонима светих Апостола, помесних и васељенских сабора. Православна Црква је данас организована као многе помесне Цркве на основу светих канона, а свака помесна Црква је Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква која уједињује више месних Цркава, то јест епископијâ једне шире области. Помесне Цркве изражавају своје међусобно јединство, које је основ постојања сваке помесне Цркве, кроз једну веру и једно учење, кроз једну Литургију, као и кроз црквене саборе.

Стога, оснажени јеванђелском вером Христовом, која је и ”ново законодавство”; сведочећи да је ”Првообразац и Почетак божанског живљења Христос”, а Црква - Тело Његово, Дом Очев и заједница Духа Светога, сагласно саборном устројству и поретку Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која је ”икона и обличје Божје” у свету и историји, од апостолских времена до данас и од данас до краја века; полазећи од чињенице да је хришћанска Црква на простору данашње канонске јурисдикције Српске Православне Цркве / Пећке Патријаршије присутна од апостолских времена у непрекинутом континуитету до данас и да је организована, сходно 34. апостолском правилу, кроз историјско православно и црквено устројство од оснивања Архиепископије жичке (1219), потоње Пећке Патријаршије (1349), обновљене први пут 1557. и други пут 1922. године; са циљем да се не повреди и не изгуби ”слобода коју нам је Својом крвљу дао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи”, и да се у живот Цркве, сходно 8. канону трећег васељенског сабора, не би ”подвукла гордост светске власти”; чувајући ”јединство вере и заједницу Светога Духа”, то јест литургијско-канонски поредак и саборно јединство Помесне и Васељенске Цркве Божје Православне; држећи се божанског Откривења, израженог у Светом Писму и Светом Предању, у догматима и одлукама светих васељенских сабора, и исповедајући истинску веру православну: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог; И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја; И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке; У једну, свету, саборну и апостолску Цркву; Исповедам једно крштење за опроштење грехова; Чекам васкрсење мртвих
 И живот будућега века. Амин!

старајући се, на крају, да у Цркви све буде ”благообразно и по поретку”, како су нам од Христа Духом Светим предали свети Апостоли и свети Оци, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве / Пећке Патријаршије на седници од _____ године усвојио је и свечано прогласио УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

https://stanjestvari.files.wordpress.com/2018/03/d0bfd180d0b5d0b4d0bbd0bed0b3-d183d181d182d0b0d0b2d0b0-d181d0bfd186-d0bad0bed0bdd0b0d187d0bdd0b0.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једна од медијима и јавности најзанимљивијих промена је промена имена наше помесне цркве

I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1

Најсветија Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија, имајући за своју Главу Господа нашега Исуса Христа, и као саборни Богочовечански организам и као помесна Православна Црква, у органској је заједници Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија је аутокефална, јединствена и недељива. Сведочи и проповеда Еванђеље Христово, изграђује Тајну Цркве у свету (Дидахи), јавно исповеда своје учење, слободно и јавно врши своје богослужење, самостално уређује свој живот и чува канонски поредак. Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија се налази у литургијском, догматском и канонском јединству са свим осталим помесним Православним Црквама у васељени, држећи као и оне непромењиво Свете Догмате, Свето Предање и Свештене Апостолске и Саборске каноне.

Члан 2

Српска Православна Црква - Пећка Патријаршија има достојанство Патријаршије и управља се на основу: а) Светог Писма и Светог Предања; б) правила Васељенских сабора и од њих признатих правила Светих Апостола, Помесних сабора и Светих Отаца; в) одлукâ својих Помесних сабора, као и Сабора и Синода других помесних Цркава од општег значаја; г) одредаба овога Устава; д) својих уредаба, правилника и других одлука.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Члан 10 предвиђа и основање нвих архиепископија, митрополија и епархија:

У Српској Православној Цркви - Пећкој Патријаршији су ове епархије (архиепископије, митрополије и епископије): 

1) Архиепископија београдско-карловачка са седиштем у Београду;

2) Епархија/Митрополија аустралијско-новозеландска са седиштем у Сиднеју;

3) Епархија/Митрополија бањалучка са седиштем у Бањалуци;

4) Епархија/Митрополија жичка са седиштем у Краљеву;

5) Епархија/Митрополија загребачко-љубљанска са седиштем у Загребу;

6) Епархија/Митрополија задарско–шибеничка и далматинска са седиштем у Шибенику;

7) Епархија/Митрополија канадска са седиштем у Торонту;

8) Епархија/Митрополија крагујевачка и шумадијска са седиштем у Крагујевцу;

9) Епархија/митрополија мостарско-требињска и хумско- херцеговачка са седиштем у Мостару;

10) Епархија/Митрополија нишко-топличка са седиштем у Нишу;

11) Епархија/Митрополија новограчаничко-средњезападноамеричка са седиштем у Чикагу;

12) Епархија/Митрополија новосадска и бачка са седиштем у Новом Саду;

13) Епархија/Митрополија рашко-призренска и косовско- метохијска са седиштем у Призрену и Новом Пазару/Расу;

14) Епархија/Митрополија сарајевска и дабробосанска са седиштем у Сарајеву;

15) Епархија/Митрополија сирмијско-сремска са седиштем у Сремској Митровици;

16) Епархија/Митрополија смедерeвско-пожаревачка и браничевска са седиштем у Пожаревцу;

17) Епархија/Митрополија франкфуртска и све Немачке са седиштем у Франкфурту;

18) Епархија/Митрополија цетињска и црногорско-приморска са седиштем на Цетињу;

19) Епархија аустријско-швајцарска са седиштем у Бечу;

20) Епархија бихаћко-петровачка са седиштем у Босанском Петровцу;

21) Епархија британско-скандинавска са седиштем у Стокхолму;

22) Епархија будимљанско-никшићка са седиштем у Беранама

23) Епархија будимска са седиштем у Сент Андреји;

24) Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка са седиштем у Буенос Ајресу;

25) Епархија ваљевска са седиштем у Ваљеву;

26) Епархија вождовачко-винчанска са седиштем на Вождовцу

27) Епархија врањска са седиштем у Врању;

28) Епархија вршачка и банатска са седиштем у Вршцу;

29) Епархија горњокарловачка са седиштем у Карловцу;

30) Епархија зајечарска и тимочка са седиштем у Зајечару;

31) Епархија западноамеричка са седиштем у Лос Анђелесу;

32) Епархија зворничко-тузланска са седиштем у Тузли;

33) Епархија земунско-новобеоградска са седиштем на Новом Београду;

34) Епархија источноамеричка са седиштем у Њујорку;

35) Епархија крушевачка са седиштем у Крушевцу;

36) Епархија милешевска са седиштем у Пријепољу;

37) Епархија осечко-пољска и барањска са седиштем у Даљу;

38) Епархија пакрачка и славонска са седиштем у Пакрацу;

39) Епархија париска и западноевропска са седиштем у Паризу;

40) Епархија темишварска са седиштем у Темишвару;

41) Епархија шабачка са седиштем у Шапцу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Као што се може видети, преа предлогу су неке дијецезе промениле досадашње називе додавањем још неких географских облсти, а највећа новост је дуго најављивана и очекивана дисипација територије града Београда на неколико епархија, односно на Епархију вождовачко-винчанску са седиштем на Вождовцу и Новобеоградску земунску са седиштем на НБГд. Остатак Београда, Савски венац, Палилула, Звездара, Стари Град, врв остају под Архиепископијом београдско-карловачком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

За викарне епископе "остају" историјске епископије (Члан 10.)

1. Епархија виминацијска;

2. Епархија диоклијска;

3. Епархија захумска;

4. Епархија јегарска;

5. Епархија липљанска;

6. Епархија марчанска;

7. Епархија моравичка;

8. Епархија новобрдска;

9. Епархија ремезијанска;

10. Епархија скадарска

11. Епархија топличка;

12. Епархија хвостанска.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Члан 10 став 2. каже још и:

Православна Охридска Архиепископија:
1) Архиепископија охридска и Митрополија скопска са седиштем у
Скопљу;
2) Епархија брегалничка са седиштем у Штипу;
3) Епархија велешко-повардарска са седиштем у Велесу;
4) Епархија дебарско-кичевска са седиштем у Охриду;
5) Епархија преспанско-пелагонијска са седиштем у Битољу;
6) Епархија полошко-кумановска са седиштем у Куманову;
7) Епархија струмичка са седиштем у Струмици. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Итд, итд. Има још доста занимљивих предлога. Треба прочитати

Share this post


Link to post
Share on other sites

На брзину прочитах. Ал ово ми је супер за вождовачко- винчанску и змунско-новобеоградску епархију. Дај Боже.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Каже епархија максимално 150 парохија, парохија максимално 500 домова (укључујући самачке и сличне). Дакле 150*500= 75.000 домова епархија. Ако просечно има по 3 члана то је око 225.000 људи по епархији. Тако гледано Београд би требало да има 10 епископа.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево колико би требало да их буде у шумадијској која ће како пише бити митрополија.

У 14 градова и варошица шумадијске има око 377 хиљада становника без села. У случају Јагодине кажу да има у селима исто колико и у граду а што је већи град то је тај однос мањи али угрубо нека буде град+села = град+50%. Дакле у шумадијској има око 600 хиљада становника што је "таман" за три епископа по новом Уставу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е "сг" двидимо конзисторијалне надлежности. Ако желите да прокоментирамо ту област.

Наиме, 171. члан предлога Устава наше помесне цркве се бави преступима клирика и мирјана, а који су у надлежности црквеносудских органа. Те се тако каже:

Члан 171

Преступи за које су надлежни црквеносудски органи су:

а) за клирике:

1) преступи против Еванђеља, православне вере, Цркве или црквеног поретка;

2) живот и владање које не доликује свештеничком чину и служби;

3) невршење или немарно вршење свештеничке службе, односно неизвршавање одлука надлежних црквених органа;

4) увреде или клевете које свештено лице нанесе другом лицу;

5) изнуђивање награде за свештенорадње;

6) критиковање црквеног поретка и одлука надлежних црквених органа у јавности;

б) за лаике:

1) преступи против Еванђеља, православне вере или црквеног поретка.

2) живот и владање које не доликује хришћанину. 

Е па сад, ако бисмо могли да попричамо о Члан 171. став а. Тачке 3., 5. и 6., односно исти члан, став б., Тачка 1. (болдовано)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иначе, запрећене казне за чињења из Члана 171. су дате у Члану 173.

Члан 173

Канонске васпитно-поправне мере су:

а) за клирике:

1) опомена;

2) укор;

3) посебна епитимија;

4) премештај на друго место службовања;

5) привремена забрана свештенодејства;

6) губитак парохијске службе или другог звања у Цркви;

7) доживотна забрана свештенодејства;

8) лишење свештеничког чина (свргнуће);

9) искључење из црквене заједнице до покајања за учињени преступ;

10) лишење монашког звања; 

б) за лаике:

1) привремено лишење појединих права или почасти у Цркви;

2) искључење из црквене заједнице на одређено време, и

3) искључење из црквене заједнице до покајања за учињени
преступ.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Милан Ракић рече

Иначе, запрећене казне за чињења из Члана 171. су дате у Члану 173.

С тим што по члану 174. те казне за

- клирике под а) 1, 2, 3 и 5

- и за мирјане под б) 1 изриче сам епископ

а све остале Епархијски црквени суд.

Дакле свештеник може да се премести само одлуком Епархијског суда и може жалбу да поднесе Великом црквеном суду.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Милан Ракић рече

Е па сад, ако бисмо могли да попричамо о Члан 171. став а. Тачке 3., 5. и 6., односно исти члан, став б., Тачка 1. (болдовано)

Па како да попричамо кад је забрањено критиковање црквеног поретка... :smeh1:

Ааааамин...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Grizzly Adams рече

Па како да попричамо кад је забрањено критиковање црквеног поретка... :smeh1:

Па можеш да критикујеш ако ниси свештеник. За мирјане није проблем да критикују ако ништа не прекрше :) 

Е сад ја сам само вероучитељ, отприлике чардак ни на небу ни на земљи :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Власти у Србији сматрају да се СПЦ ''меша у политику '' када износи свој став о КиМ. На пример , председник државе је то изјавио након потписивања срамног Бриселског споразума у априлу 2013, [1] али и након Сабора СПЦ 2018. (''лоше мешање у политику ''). [2] Сличне фразе понавља и министар Зорана Михајловић (''притисак на власт од стране СПЦ'') као и незванични идеолог власти , председник Београдског фонда за политичку изузетност и дугогодишњи лидер Сорош фонда за Србију , Соња Лихт (''неодговорност СПЦ'' поводом КиМ). [3]
      Овакви ставови су (очигледно) противуставни . Власти ( и њихов идеолог из Београдског фонда за политичку изузетност) као да су заборавиле да су значајну улогу у доношењу важећег Устава из 2006. године имали и СПЦ и тадашњи патријах Павле . У октобру 2006. Српска православна црква и патријарх Павле, на чији је позив тадашњи председник Владе Коштуница посетио Патријаршију, упутили су јавни позив грађанима да изађу на референдум и подрже нови Устав (само неколико дана пре гласања за нови највиши правни акт 28. и 29. октобра ). Такође, владике су свим својим епархијама и верницима послале позив да изађу на референдум и да гласају за нови Устав.Поглавар Српске православне цркве патријарх Павле се лично појавио на бирачком месту у Основној школи "Краљ Петар Први" у Београду. Тада је деведесетогодишњи патријах изјавио: "Нека буде са Божјим благословом на опште добро свима, па и нама", спуштајући листић у гласачку кутију.

      Апел Архијерејског Сабора СПЦ Скупштини Србије пред преговоре о статусу КиМ (5. новембар 2005.)
      На тај начин , СПЦ је de facto постала гарант Устава или највишег правног акта чија је основна сврха била очување Косова и Метохије у саставу Србије (преамбула).  De iure СПЦ то није могла да уради јер је у правном систему Републике Србије она јасно одвојена од државе . У члану 11 предлога Устава се наводило да је Република Србија световна држава и да ниједна религија или црква није ''државна или обавезна''. Дакле, није правно био могућ ( или прикладан) писмени уговор о заједничком деловању СПЦ и државе када се радило о доношењу новог Устава . У правном смислу , то би било у колизији и са одредбама члана 21 предлога Устава који забрањују дискриминацију на основу '' вероисповести .''
      Ипак , питање Косова и Метохије је било толико важно за СПЦ, да је она у суштини, са властима ( тадашњим премијером ) направила једну врсту усменог (јавног) уговора . У правном смислу , таква врста усменог уговора који је СПЦ постигла 2006. године са тадашњим властима није непозната у православним државама . На пример, проф. др Зоран Чворовић пише да су се Русији често примењивала византијска начела ''симфоније цркве и државе'' када се радило о најважнијим државним темама. [4]
      Очигледно је да је циљ тог усменог уговора из 2006 . за СПЦ било очување манастира и цркава на Косову и Метохији унутар јурисдикције СПЦ. Разлози су више него очигледни . Прва титула српског патријаха је ''архиепископ пећки'' . Она више него уверљиво симболизује духовни значај Косова и Метохије за СПЦ. Такође , добијање самосталности или аутокефалности СПЦ се везује за оснивање прве Архиепископије жичко –пећке и Светог Саву кога  грчки професор Јоанис Тарнанидис описује као ''духовног вођу свог народа ''. [5]
      Дакле , добровољно одрицање СПЦ од Косова и Метохије не би било само бесповратно губљење надлежности (својине и државине) над око 1.300 цркава и манастира већ и духовно одрицање од оснивача СПЦ . У политици су наравно , такви обрти могући, али када се ради о једној тако старој организацији као што је СПЦ , онда би то био вероватно и њен крај (верници би вероватно напустили цркве широм Србије ).
      Српски патријах и епископи су те 2006. године разумели још једну негативну последицу која би могла наступити ако би се добровољно одрекли од Пећке патријашије, Дечана и Грачанице . Манастири на КиМ су толико вредни да превазилазе оквире националног блага и налазе се листи УНЕСКО-а ,попут Пећке патријашије , Дечана и Грачанице и цркве Богородица Љевишка. То је 50 % свих сакралних објеката у Србији који се налазе на листи светске баштине УНЕСКО. Дакле, СПЦ (али и Србија у целини) би се грубо говорећи, одрекли 50 % свог културног блага када би пристали на добровољну предају КиМ . То је још већи удар на цркву него на државу (која би морала да се одрекне око 15 % своје територије ) .

      У том контексту се може тврдити да СПЦ као најстарија организација код Срба примењује ( вековима) једну врсту правног (правно-канонског ) обичаја када се ради о Косову и Метохији . Тачније , Пећка патријашија је у прошлости била укидана (1766.) и под окупацијом током турског времена . Прогоњени су пећки патријарси и народ са Косова и Метохије (1690. и 1739.) . СПЦ се налазила у тешком положају и за време агресивног атеистичко /комунистичког режима Јосипа Броза 1945-1980`. и његових комунистичких албанских наследника са КиМ. Коначно, СПЦ се нашла на удару 1999-2003. године када је уништено око 40 манастира али и 2004. године када је у мартовском погрому за само два дана уништено неколико десетина цркава и манастира.  Међутим , СПЦ се никада није добровољно одрекла манастира и цркава на КиМ . Та правна чињеница нам указује да за СПЦ аутокефалија коју је добио св. Сава 1219. за Архиепископију жичко –пећку ,у суштини једна врста правног првенства над туђинском државом или властима (окупацијом)  када се ради о манастирима и црквама на Косову и Метохију . (У случају када се радило о српској државној власти онда се примењивало старо византијско начело ''симфоније '' између државе и цркве) . Велики немачки правник Карл Шмит би то дефинисао као ''преддржавно право '' или као правну чињеницу да се у окупацији мења само владар. [6]
      Међутим , након срамног Бриселског споразума (или de facto признања Косова јер Џон Лонк и француски правник И. Ламер de facto признање повезују са предајом правосуђа страној власти) [7] али и најаве такозваног ''разграничења'' (de iure признања) СПЦ се по први пут сусрела са српским властима које имају нескривену намеру да добровољно предају манастире и цркве на КиМ ( и то на 800 година од добијања аутокефалности).
        
      У том контексту , може се констатовати и да је СПЦ преузела закључујући са државом усмени уговор 2006 године, и једну обавезу. Учешће у доношењу Устава 2006. године је у суштини ,обавезало СПЦ да брани тај највиши прави акт . То је у правном смислу другачија ситуација него она из 1995. године када је патријах Павле ставио свој потпис на Споразум руководства СРЈ и РС у Добановцима уочи пута на мировне преговоре у Дејтон . Он је тада наступио као једна врста медијатора Тада је само усаглашен заједнички састав српске делегације. Такође, Дејтонски споразум (Париски) је гарантован касније потписима великих сила . Устав из 2006. године је правни акт усвојен у оквиру једне државе и њеног унутрашњег поретка уз референдум као важан елемент његове легитимности и легалности . Тачније, референдум не би успео да није било ангажовања СПЦ. Зато се може закључити да СПЦ има право засновано на важећем Уставу да изнесе свој став поводом КиМ . Има то право и на основу легитимитета који је дала новом Уставу јер Карл Шмит дефинише легитимитет као ''реалну снагу .''[8]
      Суспендовање најважнијих норми (државни удар) и преамбуле Устава о КиМ које спроводи власт у периоду 2013-2019. не даје таквим властима право да држи било коме моралне лекције, понајмање СПЦ-у. Напротив, управо је власт та сила у друштву која се грубо одвојила од уставних норми због најнижих политичких интереса.
       
      [1]Amfilohije: Crkva se ne meša u politiku države, април 2013.
      [2] Vučić: Pogađa me loše mešanje SPC u politiku, novembar 2018
      [3] Patrijarh: Vučić da misli kao Crkva; Mihajlović: SPC da ne vrši pritisak, септембар 2017, Министар тврди да СПЦ врши притисак  https://www.kurir.rs/vesti/politika/3059825/sonja-liht, април 2018. Лихтова сугерише да је СПЦ неодговорна када се ради о КиМ. 
      [4] Чворовић З.'' Душанов законик у руском огелдалу '', Catena mundi ,Београд, 2018. стр.33
      [5] '' Сава Немањић-Свети Сава историја и предање'',Тарнанидис Ј. ''Колико је св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве '' Зборник радова са међународног научног скупа, уредник В. Ђурић , САНУ, Београд , 1979, стр 55-62
      [6] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 65,233.
      [7] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 17, 234
      [8] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 53.

    • Од Dominika,
      Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова  епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице.
       
      После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном  - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође  хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. 

      Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. 

      У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо  први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо  кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. 

      Снимак устоличења:
       
      Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине.

      У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана.

      У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: 
      Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур);
      и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве.

      Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије.

      Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами.
      У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта.

      Извор, Превод Поуке.орг
    • Од Dominika,
      Другог и трећег марта у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајрес су биле одржане свечаности поводом устоличења новог Митрополита Аргентине Антиохијске Патријаршије, Јована (Ал-Хури).
      Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова  епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице.
       
      После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном  - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође  хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. 

      Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. 

      У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо  први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо  кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. 

      Снимак устоличења:
       
      Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине.

      У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана.

      У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: 
      Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур);
      и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве.

      Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије.

      Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами.
      У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта.

      Извор, Превод Поуке.орг

      View full Странице
    • Од Логос,
      У понедељак, дана 25. фебруара 2019., у званичну посету Епархији осечкопољској и барањској дошао је градоначелник Новог Сада господин Милош Вучевић у пратњи свог личног помоћника Дејана Мандића и осталих сарадника.      Господина Вучевића су овом приликом у Саборном храму Светог оца Николаја у Вуковару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом Херувимом дочекали председник Главне Скупштине СДССа г. др Војислав Станимировић, саборска заступница гђа Драгана Јецков, председник ЗВО г. Срђан Јеремић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару г. Милан Шапић, господин Јово Вуковић, заменик жупана г. Ђорђе Ћурчић, председник градске организације СДССа г. Срђан Колар, начелник општине Даљ господин Југослав Весић и остали представници политичког и културног живота Епархије осечкопољске.   Висока делегација је у Вуковару обишла новоизграђени парохијски центар у Вуковару, као и православни крст на обали Дунава који је у плану за рестаурацију. Домаћини Епархије осечкопољске су затим своје уважене госте повели у обилазак Даља где су на првом месту били упознати са радовима на храму Светог великомученика Димитрија, да би се затим упутили ка родној кући познатог српског научника Милутина Миланковића. Свечани ручак је у духу братске љубави уприличен у седишту Епархије осечкопољске и барањске.      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      Васељенски патријарх Вартоломеј изјавио је да та патријаршија не намјерава да измијени устав Српске православне цркве (СПЦ), нити њене границе, иако неки поистовјећују случај Украјине, гдје је појединим тамошњим црквеним структурама дао аутокефалију упркос противљењу Руске православне цркве, са „Скопљем и Црном Гором“.     „Око овог питања, нажалост, постоје огромне дезинформације. Неки поистовјећују случај Украјине са Скопљем и Црном Гором, и то врло вјешто, јер желе да СПЦ окрену против Васељенске патријаршије„, рекао је патријарх Вартоломеј за „Политику“.   Он је рекао да су „многе владике СПЦ у страху да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду“ и нагласио: „Увјеравам вас да ствари не стоје тако“.   „Разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала митрополију Кијева, а да јој то никад није уступљено, док Србија све што има, то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намјерава да измијени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња„, рекао је васељенски патријарх Вартоломеј.   Руска православна црква оптужила је патријарха Вартоломеја да је „упао“ у њено канонско подручје у Украјини и да је „расколничким“ црквеним организацијама дао мимо правила аутокефалност.   РПЦ је навела да је за њу, што је и став СПЦ, једина канонска црква на том подручју Украјинска православна црква која дјелује у оквиру Московске патријаршије као аутономна.   Патријарх Вартоломеј је, одговарајући на оптужбе да се ставио изнад осталих помјесних црква, рекао да „у свијести православне цркве на постоји „источни папа““, а свакако ни у његовој „мисли и смјерном служењу“.   Он је рекао да ће доћи у Београд на јесен, на позив поглавара СПЦ патријарха Иринеја, на прославу осам вјекова од хиротоније Светог Саве.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...