Jump to content
  1. Џуманџи

    Џуманџи

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 28. новембра 2021 године, у Саборном храму светог великомученика и победоносца Георгија у Крушевцу, свету архијерејску Литургију служио је викарни Епископ марчански Господин Сава, уз молитвено присуство домаћина Епископа крушевачког Господина Давида.

       
      Епископу Сави на светој Евхаристији саслуживали су: секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ протосинђел Нектарије, старешина Саборног  храма протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Милојковић, протопрезвитер Ненад Радосављевић, презвитер Ненад Драгичевић, ђакони Ненад Матић и Никола Николић.
      По прочитаном одељку из светог Јеванђеља, надахнуту беседу је изговорио владика Сава, тумачећи прочитану перикопу "о Гадаринском бесомучнику", из кога је Господ изагнао мноштво демона. Уједно, владика је пожелео свим присутним верницима благословен почетак Божићног поста, кроз који се целим својим бићем припремамо за прослављање великог празника Рођења Богомладенца Христа.
      На крају свете Литургије Епископ крушевачки г. Давид поздравио је госта и сабрата Епископа Саву и протосинђела о. Нектарија најискренијим речима топле добродошлице у Богомспасавану Епархију крушевачку, у своје име, у име свештенства, монаштва и верног народа, исказавши велику радост и захвалност Господу на овом великом дану и светом сабрању.
      У наставку је у Епископском двору уприличено послужење за госте и служашче свештенство и настављено је Литургијско саборовање.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана, 19. новембра 2015. године упокојила се мати Февронија – игуманија Пећке патријаршије, која је пуних 59 година била игуманија и бранич ове српске светиње
      Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје.
      Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре прије двије године подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се на данашњи дан 2015. године упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији.
      Мати Харитина је тада казала да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот.
      Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња.
      “Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо”, поручила је мати Харитина и додала да је монашки пут мати Февроније јако дуг.
      Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, како каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине.
      “Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством”, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно.
      Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара.
      Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања:
      “Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године… било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.”
      И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду:
      “Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.”
      Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала.
       
      Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих
       
      Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, истицао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: “Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству”.
      Миторополит је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији.
      Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија.
      „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
      На монашењу сестре Наде, којој је дао монашко име Февронија, у манастиру Бешка на Скадарском језеру, блаженог спомена Митрополит Амфилохије је рекао да је мати Февронија Пећка једна од најдивнијих подвижница рода нашега: “Мати Февронија једна од најдивнијих невјеста Христових у нашем роду у овом злом и смутном вијеку и времену.“
       
      Косметска кандила: Воштаница мати Февронији
       
      Емисија “Косметска кандила” Радио Светигоре прошле, 2020. године, била је посвећена управо овом кандилу вјере Српске православне цркве на распетом Косову  – мати Февронији, поводом пете годишњице од њеног упокојења.
      Емисију можете послушати на линку: Косметска кандила: Воштаница мати Февронији
       
      Кратaк животопис мати Февроније
       
      Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње.
      За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак…
      У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора.
      Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир.
      Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином.
      Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од obi-wan,
      https://www.in4s.net/njegos-i-srpski-kulturni-obrazac/
      ...

      Његош је наш савременик. Он је свакако наш свевременик, па тиме и савременик. Али када устврдимо да његова мисао нимало није изгубила већ, штавише, добила на савремености како је вријеме пролазило, ми тиме не указујемо само на продубљивање наших његошолошких знања или на шпенглеровску синхроност духовне позиције народа који је осуђен да у историјском смислу понавља XIX вијек који из првог покушаја није положио пролазном оцјеном из предмета уобличавање националног културног обрасца.
      То да је Његошева егзистенцијална позиција наша и наша – Његошева, само-очигледна је истина коју знамо сваки пут када са уздахом започнемо неки од његових стихова: „а ја гдје ћу, а ја са киме ћу…“ Литијско колективно егзистенцијално искуство увијек нам је исходило и враћало се Његошу: „нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“. „Муж је бранич жене и ђетета/народ бранич цркве и племена“. Темељна су то искуства која никада нису нестала из нашег бића – па су се у потоње вријеме само актуелизовала, развила, дозвала су се наша читања са нашим животима.
      Овдје, међутим, наглашавајући Његошеву савременост, указујемо на нешто друго: на потпуну актуелност његовог свакидашњег проблемског хоризонта, који је готово идентичан оном нашем садашњем – чак и у оним микрокултуралним недоумицама које почесто сматрамо управо новима, али које сусрећемо већ код највећег српског пјесника. Јер одвећ често смо склони да повјерујемо да је један феномен наше културе истовремен своме именовању тј. да се он појављује тек онда када се за њега нашло име. Узмимо, на примјер, склоност исувише много српских књижевника и културних посленика да своју духовну и идентитетску позицију поистовјете са оном не-својом, лажно космополитском, а данас већ јасно изгубљеном у Мегалополису. И прије него што ће је Зоран Ћирјаковић успјешно назвати аутошивинистичком, оваква идентитетска диспозиција се појављује у српској култури: довољно се само присјетити проницљивих увида величанствено сензибилног Милоша Црњанског из његове полемике са Нолитом (дакле, из тридесетих годна ХХ вијека) у којима констатује да смо постали „колонија стране књиге“ тј, људи опсједнути страним темама, поетикама, увезеним доживљајима стварности – поред српске књижевности и тада и кадре да буде (изнад наших демографских и политичких домета) прворазредна књижевност. Али ако се окренемо Његошу, тачније: његовом писму своме учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији од 25. 9. 1844, тамо ћемо наћи већ јасну његошевску дијагнозу проблема асиметричне референтности сопствене књижевности у односу на страну: наиме, у њему ученик пише учитељу:
      „Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприш[т]е, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу, – српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Ти готово сам дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу?“
      Или можда мислимо да је свеопште захладњење односа, неки друштвени маниризам и извјештаченост тек скорија иновација у урушавању друштвеног ткива цивилизације којој припадамо, па опет, код Његоша, у још једном писму његовом учитељу читамо савшрен опис Zeitgeista савремености:
      „У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не допуштају без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и твојијем воспитаником, који ти ово пише, има нешто и друго које блиста светијем правилом искрено срдечнога људскога друштва“ (Писмо од 25.6.1845.)
      На послијетку, могуће је сасвим да сматрамо да су проблеми и теме који заиста јесу генерисани након Његошеве смрти нерјешиви у његовом бесмртном дјелу, па опет: он је и тада наш савременик, јер за сваку савремену банализацију и редукцију он има одговор и ријеч. За сваку профанизацију и бласфемију његовог бесмртног лика учињене кроз конфабулацију о наводној разлици у идентитетима између њега и његовог учитеља ми можемо навести као аргумент Његошеву напомену Сарајлији. „знаш: крв није вода!“ (Писмо од 30.5.1846.) или „ја мислим Ви ме најбоље разумијете“ (Писмо од 19.8.1845). Дакле: пред нама стоји један непромијењени задатак: ако говоримо о Његошу и културном обрасцу слушати Његоша, цјелог, свесавременог, савременог.
      Kaкав би то био његошевски културни образац? Најприје: да расвијетлимо у пар ријечи шта значи да је једна култура његошевска, шта би уопште и била култура а шта онда један такав културни образац.
      Најприје културни образац који себе назива његошевским мора мислити и осјећати сасвим у токовима који су родили великог пјесника, владику, владара. Ти токови сежу од апостолских времена преко Св. Јована Владимира и Св. Саве, уливају се у косовски Завјет који је мјерило цјелокупне истине човјека и свијета код Његоша и код свих оних који говоре да настављају његовим стопама. Његош је мјерило наше, српске културе.
      И зато не постоје аспекти нашег живота који нису њиме расвијетљењи нити је њиме самјерени: нити постоји нешто у Његоша што би за нас било апстрактно, ирелевантно, одвећ ситно и недостојно наше пажње, или, не снило се, достојно нашег презира. Његош је сав мјеродаван јер је сав Христоцетричан, сав слави свога Спаситеља. Његош је окренут своме роду и отачаству које није омеђен чак ни црногорским међама јер он је, како сам за себе каже „без отачаства рашћерани Србин“ („ал једно су дуке јевропејски а друго без отачаства рашћерани Срби“ – В. С. Караџићу од 25.12.1850.). Зато је Његош неприступачан свакоме ко је презрео Христа и српски конкретум хришћанског живљења: уосталом, да проширимо успјешну хиперболичну илустрацију Фјодора Михајловича, када би ми неко на једну страну ставио његову „истину“, а на другу ставио Христа, Српство и Његоша као најзначајнијег његовог апостола – изабрао бих Христа, охристовљено Српство и христољубећег и родољубећег Његоша. Тако и у самој његошологији: када би нам неко „показао“ или „доаказао“ да постоји Његош без Христа и без Српства, да су Христос и Српство најзначајније „заблуде“ Његошеве – ја бих изабрао да и Његошева заблуда буде моја заблуда, јер истина без Христа и Његоша – никада не може бити истина.

      Његошевска култура враћа нас на сами почетак питања о култури. „Култура је однос и дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човековом бићу“ – како њено значење одређује савремени српски теоретичар књижевности и културе, блажене успомене проф. др Милан Радуловић. Није ли читав Његошев живот – управо дијалог са апсолутним бићем у космосу и са духовним садржајима у човјековом бићу? Дакле: Његошева мисао, она генијална богоналазећа способност да се осјети Апсолут у космосу, у историји, у животу и да се то свједочанство богоналажења оприсутни кроз ријеч – то је истинска култура. Чувстава у човјеку има разних, али културу чине само она „благородна“ – макар и „воинствена“. Дакле, није све што се око нас налази култура – као у дескриптивним социолошким лексиконима.
      Масовна култура је противрјечност у придјеву. Култура тражи човјека, његов напор да буде бољи од себе, да се, како каже Његош „остре умови људски“, тражи врлину коју масовно нећемо наћи. Стога његошевски културни образац није самјеравање његошевог етоса у некој безименој маси, већ позив на личну врлину, хришћански подвиг који тек када је лични може постати и народни, колективни живот у вриједностима отачаственог битисања.
      И одмах ћемо рећи: Његошев гениј је хиперсензибилан за знакове онога и овога времена, али он је истовремено хиперконзистентан и не трпи модификације, релатицизације, редукције. Једном ријечју: његошевска култура је култура отпора, истрајности, континуитета са духовним коријенима Косовског завјета и опредјељења. Као таква, његошевска култура је контраинтуитивна времену свакојаке идентитеске лабилности, прилагођавања, политичке и моралне флексибилности и адаптабилности. „Шта је човјек, а мора бит` човјек?“ оставља могућност варања земљи – а не човјеку.
      Како живјети његошевску културу, како одговорити на то питање? На један конкретан начин који је уједно лични и колективни, само Његошев и уједно наш, као што је Христов пут само Његов, али и наш, јер је Он „колективна личност“. Однос између личног и колективног исказујемо ријечју „образац“: он овдје подразумијева један однос иконичног оприсутњења и актуелизације, а не подражавања, миметике, имитације. Образац није форма, мада јесте норма. Како ће записати Иван Иљин:
      „формализација и аутоматизација културе противрјече хришћанском духу и свједоче о одрођењу хришћанске културе. Хришћанин не тражи празну форму него пуну, он не тражи беживотан механизам, него органски живот са свом његовом тајанственошћу и унутар свих његових тајни. Он жуди за формом, која је створена из духовно до краја богате садржине. Он тражи искрену форму. Он хоће да буде, а не да изгледа. Њему је завјештана слобода, а не слијепо придржавање закона; и због тога му законитост изван духа, искрености и слободе не дирају срце.“
      Дакле, говорити о његошевском културном обрасцу не значи дати опис манира и социјалних техника комуникације: иљиновска „искрена форма“ подразумијева етичку норму, а етичка норма запитаност о суочењу са вјечношћу, оно питање:
      „Куда ћете с клетвом прађедовском?
      су чим ћете изаћ пред Милоша
      и пред друге српске витезове,
      који живе доклен сунца грије?“
      Културни образац није ништа друго до интернализација овог питања и његово непрекидно одговорање: један „су чим ћемо“ облик његошевске етичке максиме. Тај одговор никада није само наш, већ наших предака, али и наших потомака: у равни вјечног Богоприсуства и Царства Божијег ова два погледа јесу један поглед: Обилић нас чека у прошлости, он нас гледа у садашњости, ми ћемо се са њим срести у будућности.
      Његошев културни образац окренут је традицијским, или, још прецизније речено, предањским путевима живота и разумијевања свијета. Изван предања као херменеутичке позиције стајања у току предака и потомака нити ми можемо разумијети Његоша, нити је он могао замислити себе самога. Тачно је да је наша духовна ситуација трајно обиљежена агресивном окупацијом од стране постмодернистичког захтјева да се све деконструише, да се предање као концепт и као живот укине, да се, како са поносом, а на своју срамоту данас многи говоре „укине цивилизацијски предзнак“ којим је једино могуће гарантовати Предање као истрајавање у цивилизацијском току. Али ту и јесте вододјелница његошевске културе: она не може тј не смије порећи себе ако жели да буде његова. То значи: она мора остати темељно и недвосмислено хришћанска, православна, српска, косовско-завјетна. Култура је по себи, видјели смо, заснована на човјековој способности да дијалог са Богом, космосом и собом преточи у једно интегришуће благородно чувство. Она је зато по Његошу или благородно чувство Обилића – дакле: тај напор има једну конкретну цивилизацијску одредницу без које је незамислив – или није његошевска култура.
      Његошевски културни образац тј његошевско записивање српског културног обрасца подразумијева ставрооцентричну (крстосредишњу) обједињеност агоналног и виталног принципа у етичком императиву:
      „Крст носити нама је суђено
      страшне борбе с својим и туђином“
      значи: ми нашу културу не можемо другачије живјети до као „борбу непрестану“ у којој одговарамо на питање о себи и животу. Кључна ријеч овдје јесте Крст, јер само њиме конфронтацијска природа друштва постаје смислена агонална аскеза хришћанског начина живота: борба са самим собом, са „својима“ у свим могућим значењима својости и са туђином, са којим се можемо борити само ако смо се изборили са собом и са својим.
      Његош заправо не разазнаје историју и живот, метафизику и борбу. Зато је „Луча микрокозма“ – његов најзначајнији метафизички спјев толико напојен косовском епиком, живим агоналним сликама:
      Копља, мачи и пламене стр’јеле
      ангелском су крвљу обојени;
      мањи, виши бесмртни војводе
      на огњеним лете колесницам
      опојени војничком храброшћу,
      страшну борбу војсци показују;
      многи, љутим постигнут ранама,
      свргнут падне с своје колеснице
      на равнине међу редовима
      двије војске крвљу окупате.

      Није само анђелски пра-рат поприште тјелесне борбе, већ је сваки наш сммислени напор, свака наша смислена борба – одраз метафизичке, међуанђелске, вриједносне борбе добра и зла, па је зато историски еп – Горски вијнац – метафизичко поприште добра и зла, оно које се не смије и не може заобићи да би се било човјеком – истинским човјеком, културним човјеком. Метафизика је историја, а историја – метафизичка као живљена етика:
      „Вук на овцу своје право има
      ка тирјанин на слаба човјека.
      Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
      довести га к познанију права,
      то је људска дужност најсветија!“
      Ако је у основи културе – надилажеље просте биолошке кооперативности једннки (кооперативности која није никакав људски спецификум) – онда је уједно култура истозначна етици, а то значи: етичкој заповијести о отпору тирјанству.
      Да ли је могућа једна редукована, препрана, самом Његошу нераспознатљива псеудо-култура, један културни образац у коме ће Његош бити редукован на гордељивог малограђанина, еротског пјесника, лицемјера са једним идентитетом за српске саговорнике а другим за неке друге, на човјека недораслог да распозна замке свога духовног узрастања и учитеља? Постмодерна је у једном у праву: људске могућности замишљања и первертовања његошевско културног обрасца, као и било ког другог, сасвим су безграничне. Иако је такво извитоперење Његоша тешко замисливо, не смијемо искључити могућност да неко заиста тако замишља и његов лик и његов културни образац.
      Проблем такве замисли јесте само тај што она није Његошева. Самим тим, она нема дијахронијску дубину вијекова нити есхатолошку усмјереност ка погледу Обилића, ка наручју тихом и благог Учитеља Христа. Ми, опет, припадамо култури бесмртности, оној његошевској „што сам јендом вјенча бесмиртијем – смртну косу испитати неће“, макар то били и пали анђели „Луче микрокозма“. На нама је пак да се држимо оног цјеловитог, интегралног Његоша. Његове луче. Његовог лица које својим христоликом љепотом и данас „животворним видом“ нама даје да узрастамо у благодарној култури његошевског живота.
      Фото: ЈУ Музеји и галерије Никшић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На светој Литургији у Храму Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду, 7. новембра 2021, беседу је произнео презвитер Оливер Суботић, тумачећи Јеванђелску приповест о васкрсењу сина наинске удовице, као алегорији васкрсења човекове душе. 
       
      Звучни запис беседе
       

      Отац је, подсетивши на реч познатог грчког архијереја - да је васкрсење душе веће чудо од васкрсења четвородневног Лазара јер је то статус који се носи у вечност, указао да је смрт душе - далеко страшнија од смрти тела. "Зато је примарни задатак да нам душа буде - жива!", рекао је свештеник Оливер.

       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Сава: Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“.

       
      Поводом годишњице упокојења блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, после свете заупокојене Литургије и помена на његовом гробу у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 30. октобра 2021. године, присутним архијерејима Српске Православне Цркве и верном народу обратио се изасланик Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава. Беседу владике Саве преносимо у целости:
      Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, часни оци, богољубиво монаштво и богољубиви народе,
      Дозволите ми да изразим радост што сам данас, на ваш позив и на вашу љубав, међу вама и што могу заједно са вама да узнесем молитве за покој душе блаженопочившег митрополита Амфилохија. Пре свега, преносим вам благослове и поздраве Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија. Преносим Вам његову љубав, Ваше Високопреосвештенство, Вашем клиру и благословеном народу и посебно свима вама који сте се данас сабрали у овом предивном храму, који је деценијама заједно са вама зидао блажене успомене митрополит Амфилохије и који је круна његовог тридесетогодишњег рада. Али његова круна није само у зидању храмова, него у зидању и изграђивању живе Цркве Божје, у изграђивању храма Духа Светога. Та Црква Духа Светога, та жива Црква, сабрала се под сводовима овога храма и многобројним храмовима и манастирима које је својим трудом и вашом помоћи обновио блаженопочивши Митрополит.
      Пре свега да заблагодарим Богу за све и за свја, за сва добра која нам је Господ дао, да заблагодарим Богу за живот пре свега, за разум, за могућност да спознамо шта је Бог и који је Божји пут, да заблагодарим Богу за могућност крштења, чланства и живљења у Цркви, живљења у заједници, изграђивања заједнице у љубави. Окупљамо се у храму да заблагодаримо Богу и на људима, на нашим ближњима, на нашим крвним сродницима, али и на духовним сродницима и оним који нас духовно руководе и изграђују. Исто тако, данас смо се окупили да заблагодаримо Богу што је овом народу дао архијереја у личности митрополита Амфилохија, јер је он васкрсао и духовно родио овај народ. Многе од вас крстио је својом руком, многи су крштени руком оних које је он поставио у духовну службу. Дојени богонадахнутом речју митрополита Амфилохија и као одојчад у колевци љуљани у готово свакодневним богослужењима и Литургијама које је савршавао блаженопочивши Митрополит широм ове благословене земље, корачали сте кроз живот духовно руковођени њиме. Зато, браћо, слободно можете поновити речи апостола Павла: „Такав нам архијереј требаше“.
      Ви сте имали архијереја који је као пророк, древни пророк из древних времена, водио изабрани народ кроз пустињу. Тако је и он водио народ кроз духовну пустињу да би га извео у благословену и обећану земљу која је слобода и радост у Духу Светоме и већ овде на земљи предокушај Царства Божјег које ишчекујемо. Архијереја сте имали који је био стражар и чувар ваших душа, који је имао верност и страх Божји, али и ревност и љубав за свакога од вас појединачно. Зато послушајте апостола Павла који вели: „Сећајте се ваших старешина, који вам проповедаше Реч Божју, гледајте на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову“. Свршетак живота митрополита Амфилохија био је благословен и за њега и за све вас, али вера његова, она вера коју је он утврдио, коју је проповедао, међу вама утврдио, међу вама оставио, јесте да смо сви рођени за Царство Божје и да је једини спас, како је   говорио и писао, у Јагњету, у Христу Господу нашем који се као јагње принео на жртву за свакога од нас, али који је истовремено и Пастир који брине о свакој души у Његовом стаду. Његову веру, дакле, у Христа Господа, кога треба волети, коме се треба молити и кога се једино треба бојати, сачувајте у својим срцима.
      Још једном вам преносим благослове Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, који се данас заједно са целокупним свештенством Српске Православне Цркве и са свима нама моли за покој душе митрополита Амфилохија. да Господ настани његову душу у сабору светих, а да му међу нама буде вечна слава и вечан помен. Амин.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...