Jump to content

Живојин Ракочевић: Одлазак истинске мајке

Оцени ову тему


Препоручена порука

Одлазак истинске мајке

У уторак сахрањена грачаничка игуманија Ефросинија била је монахиња која је готово читав живот провела служећи у овом манастиру

 

Аутор: Живојин Ракочевићуторак, 06.03.2018. у 22:00

sahrana-Gracanica-foto-Goran-Andrejevic.

Владика рашко-призренски Теодосије са свештенством и бројним монаштвом служио опело (Фото Горан Андрејевић)

 

Игуманија Ефросимија са патријархом Павлом (Фото Архива манастира Грачаница)

sahrana-Gracanica-foto-Goran-Andrejevic.

Владика рашко-призренски Теодосије са свештенством и бројним монаштвом служио опело (Фото Горан Андрејевић)

Igumanija-i-patrijarh1-foto-Arhiva-manas

Игуманија Ефросимија са патријархом Павлом (Фото Архива манастира Грачаница)

 

 

На манастирском гробљу у Грачаници сахрањена је игуманија Ефросинија, монахиња која је готово читав свој живот провела служећи у овом манастиру. Неколико стотина мештана, пријатеља и родбине присуствовало је опелу у грачаничкој цркви.

– Одрастао сам овде, играли смо се жмурке и досађивали, а она, мати Ефросинија, била је блага и смејала се нашим несташлуцима. Љутила се кад прескачемо зид. Откако знам за себе, знам и њу, и сви ми који живимо овде – каже Рале Здравковић, чија се кућа налази у непосредној близини манастирске порте.

Игуманија Ефросинија дошла је у Грачаницу 1948. године као млада двадесетогодишња искушеница Маријана Јеремић из околине Чачка и сав свој дуги живот посветила служењу Богу, цркви и своме народу.

– За њу се може с правом рећи да је била велика подвижница Христове љубави, јер је од младости себе обећала Господу и цео свој живот је посветила њему – рекао је владика рашко-призренски Теодосије, који је са свештенством и бројним монаштвом из разних епархија Српске православне цркве служио опело.

– Мати Ефросинија је имала милостиво срце, свакога да дочека и утеши, а њене сестре сведоче о њеној неизмерној благости и љубави – рекао је владика Теодосије.

– Ко хоће много, неће дуго – често је понављала проницљива и бистра старица која је седамдесет година бринула о Грачаници. Раскошни храм, монументалне фреске, светску препознатљивост, историјски значај, пратила је глад, дроњци на калуђерицама, босе ноге, одузето имање, спавање у приземном собичку, забрана одласка у башту, понижење на различитим нивоима и потпуна изолованост. У најлепшој српској цркви унутрашњи живот био је сведен на егзистенцијални минимум. Конаке је запосела војска, полиција, општина, локални сељаци заузели су њиве. Изгледало је да је само питање тренутка када ће манастир остати пуст. Међутим, рад, молитва и грчевита борба за елементарне потребе победили су намеру комунистичких власти да Грачаницу претворе у музеј. Потпуно остављена од народа, одвојена од света групица младих монахиња преживела је захваљујући ропском трпљењу, раду и чврстој вери. Њима је било потребно мало и то мало победило је оне које су желели да преузму све или да манастир прилагоде „новој реалности, идеологији и стању на терену”.

– Бог нам је помогао, све нам је дао, а и тукле смо се за своје предвођене нашом храбром игуманијом Татијаном – говорила је мати Ефросинија. Почетком деведесетих она наслеђује стару игуманију, наставља се период делимичног опоравка, враћа се део земље, долазе младе монахиње и верници. Заједно с њима, на врата мати Ефросиније куцају нови невољници.

– Унутар вртлога који нас је задесио тих година, избеглиштва из Крајине и Босне и Херцеговине, немаштине и сталних инфлација, владавине криминалних кланова и експанзије турбо-фолка, родио се на Универзитету у Приштини један тихи покрет студената без чланских књижица неке политичке странке – подсећа архимандрит Евсевије (Меанџија) и додаје да су ти млади људи, међу којима је и он, поверовали у Бога и истинске вредности, па су многи отишли у манастире. – Најближа нам је била Грачаница и тамо смо сваке године са великом радошћу ишли да помажемо сестре приликом брања грожђа. А сама прослава Видовдана није могла да прође без присуства патријарха Павла, али ни без помоћи студената на манастирским послушањима под мајчинским покровитељством игуманије Ефросиније, која нас је волела као своју децу.

Затим стиже бомбардовање, а игуманија и сестринство 1999. године преживљавају већину невоља свог народа. Бомбе падају близу манастира, долази Кфор и живот постаје обележен пратњом и оклопним транспортерима. У манастир се пресељава седиште епархије из Призрена, стижу дипломате, генерали, избеглице, новинари... За све њих сестринство и игуманија имају топлу реч и кров обезбеђују кров над главом. Исто је било и у погрому 17. марта 2004. године.

– Сви овде могу да стану. Има места – говорила је тада, а у Грачаници није било ниједног кревета, ниједног собичка где нису били протерани Срби из Обилића, Косова Поља, Липљана, Приштине...

Јуче су се окупили многи од њих да испрате део љубави која их је седамдесет година дочекивала иза ових зидова. Окупили су се да поздраве истинску мајку.

 

View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Рођење Пресвете Богородице, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ 
       
      Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]    Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице   У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенија. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођени Духом Светим. Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетила да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо „свакидашњицом“, да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]  Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања, у којима се Мариолошкинаглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.   Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)   Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман мелод написао је један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј критски написао је две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире саставио је Свети Герман патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец саставио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.   Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)     катихета Бранислав Илић     ------------------------------------------------------------ [1] Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.   [2] Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Врелу Кореничком, дана 28. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављен празник и храмовна слава Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина. Светим евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, коме су саслуживали: архимандрит Наум (Милковић), протонамесник Никола Малобабић и протођакон Небојша Анђић.

       
      По заамвоној молитви Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принесени  у славу Божију и у част Пресвете Мајке Божије, заштитнице житеља овога места.
      У својој архипастирској беседи Епископ Герасим је истакао важност и значај празника Успења Пресвете Богородице, рекавши: Овај празник Мајке Божије по речима Светог Оца Јустина Ћелијског јесте друго Васкрсење, у првоме Васкрсењу је Васкрсао наш Господ Исус Христос, а у другоме Његова Мајка Пресвета Богородица. Господ је саздао човека по слици и прилици Својој, по Своме обличју и хтео је да човек буде тај који ће да овај свет створени сједини са Богом, да кроз Адама, првога човека, овај свет буде сједињен са Њим. Адам није следио планове Божије, зато овај свет и јесте смртан, баш онакав какав је и створен, али само у Христу он има могућност да буде бесмртан, зато Господ ни тада није оставио овај свет и човека, и то нам управо сведочи овај празник, у коме прослављамо Мајку Божију која је исправила грех прве жене Еве, а која је испунила вољу Божију рекавши: Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој. Пресвета Богомајка јесте та која је цело своје биће приклонила вољи Божијој, да кроз њену утробу дође Спасење овоме свету и човеку. Ева је прва жена која је сагрешила, али Господ је исто тако дао Богородицу кроз чију ће утробу у овај свет доћи Бог, да пошто је кроз прву жену ушао грех у овај свет, да исто тако кроз жену дође Спасење овоме свету. Пример истинске љубави, жртве и хришћанског живота јесте управо Мајка Божија кроз коју је дошло Спасење човеку и свету, зато нека нам љубав и послушност Мајке Божије увек буду пример исправног Јеванђелског живота.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      -Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић: Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом-
      Хор "Преподобне мајке Ангелине" никшићког Саборног храма прославио је своју небеску заштитницу и двадесет година плодоносног постојања. Свету Литургију је служило свештенство Саборног храма уз молитвено учешће вјерног народа. По завршетку Литургије, освећено је славско жито и преломљен славски колач.

       
      Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, честитао је сабранима данашњи празник, осврнувши се на ријечи из прочитаног светог Јеванђеља: Ево женик долази, изађите му у сретење.
      Те ријечи, поучавао је о. Слободан, су ријечи нашег живота, јер нам говоре да сваки тренутак нашег живота треба да буде припрема за сусрет са Жеником.
      „А ко је Женик него сами Христос Господ и Бог наш. Цијели живот треба да нам буде припрема, сваки тренутак и уздисај, треба да буде припрема за сусрет са Њим. Тај сусрет се не дешава некад, у будућности, него се дешава сваког тренутка нашег живота. Сваки наш уздисај треба да буде тај сусрет са Господом, сваки трептај, сваки корак треба да буде сусрет и сретење са Господом нашим Исусом Христом. Кад тако спремамо свој живот, онда се зовемо слуге Божје, браћа и сестре Божје, јер смо онда спремни као ове мудре дјевојке, које украшавају свјетиљке своје и држе жижак упаљен цијелог свог живота, оне улазе у царство небеско“, рекао је отац Слободан, додавши да је прича о украшавању свјетиљки, заправо, прича о украшавању свог бића, своје душе, свога ума, свога срца свим оним што је најљепше и најдивније.
      „Све оно што је добро, честито, чисто, истинито, све то је украшавање свјетиљки нашег живота, јер, ако не украшавамо свјетиљке онда смо као ове друге дјевојке које ће закаснити кад буде Господ дошао, које касне да се сусретну са Њим. Наш живот и његов смисао је у том сусрету, да се сретнемо са Господом, да Га загрлимо, да Га видимо лицем у лице. Тако нам Господ даје да Му се обратимо и завапимо из свег срца и душе своје. Тај сусрет је спасење наше, ако тог сусрета нема у овом животу, онда га неће бити ни у Царству небеском“, навео је свештеник Јокић.
      Указао је да је то знала, тако је радила и живјела Преподобна мати Ангелина, која је од своје младости, како каже њено житије, завољела побожност, књигу и ученост, завољела да увијек буде спремна за сусрет са Жеником, са Господом својим.  
      „Тако је живот проводила у љубави према свом супругу, својој дјеци и отаџбини, а оно што је највише, имала је љубав према Господу. Живјела је тако и испунила завјет Христов, оставила свима нама да слиједимо тај примјер, зато њене мошти и њен спомен се чуо на далеко и њена чуда. Зато се цркве посвећују њој, а, ево, код нас у Никшићу, овај хор посвећен Преподобној мати Ангелини“, рекао је прота Слободан, честитајући хористима славу и пожељевши да још дуго година својим гласовима славе Господа.
      „Овај дивни хор са диригентицом Аном, већ, 20 година, се труди да буду украшене светиљке његовог постојања, најдивније се труди и успијева да буде слика и образац славе Господње, славе имена онога кога носи мајке Ангелине крушедолске, српске. То је оно дивно име, које је средина и темељ око кога се окупљају ови чланови, дивни дјевојке и момци, ових 20 година. Најбнитније је да, свих ових година, узрастају и усавршавају се у љепоти појања Господу. Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом. То је оно за шта нас је Господ створио, да славословимо као они херувими који непрестано поју: Свет, свет, свет је Господ Саваот. То треба да зна и ради сваки човјек, а поготову наши дивни црквени хорови“.
      „Да Бог да да ово што сте започели и што дивно радите, још љепше, још дивније, још украшеније и савршеније радите, а знамо да хоћете, јер волите да појете Господу, волите да будете црквени хор овог нашег, најљепшег храма. То је ваш смисао постојања и нека вас тај смисао води, и као што је од почетка та светиљка упаљена и украшена тако, прије свега, да буду ваша срца и ваше биће, ваше душе и ваши ликови, озарени, освијетљени љубављу према Господу, љубављу једних према другим и ближњим својима“, поручио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић.
       
      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ за Радио Милешеву говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа. Разговор водила новинар Виолета Досковић. 


       
      Извор: Радио Милешева
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх српски г. Порфирије богослужиo je данас, 14. јуна 2021. у Храму свете Тројице у Врању, поводом славе Епархије врањске, празника Преподобног Јустина ћелијског и врањског. 
       
      Патријарх је између осталог казао: "Дух светости, дух Јеванђеља, дух Христов, у овом граду и у овом простору више је него препознатљив, и ево, слава Богу, тај дух живи и у вама, живи у свима нама, до наших дана, а сигурни смо да ће он бити не само тачка ослонца, него оквир и смисао живота поколења која долазе иза нас". Још је Патријарх додао: "Стабилност појединачна, породична, друштва и државе, зависи од унутарњег блага, унутарње духовности. Ми јесмо што јесмо само својим односом са Христом, а то значи уз присуство благодати Духа Светога. Нека би Бог дао да чокот наш, Господ Исус Христос, у нама увек има здраве плодоносне лозе, плодоносне врлином, добром, љубављу, смирењем и свим оним на шта нас Јеванђеље позива".
      Како је известила РТВ Врање, српског Патријарха г. Порфирија су испред порте градског Саборног храма у Врању дочекали Владика Пахомије са свештенством и монаштвом, градско руководство и бројни верници.
      Након Свете архијерејске Литургије ишла је Литија од Саборног храма до Свеправославног центра Преподобни Јустин ћелијски и врањски, где је Патријарх благосиљао славске колаче и кољива, а најуспешнијим ученицима веронауке су уручене дипломе.
      Како се додаје у извештају РТВ Врање, у навечерје празника посвећеног Светом Јустину (13.јуна), служено је празнично бденије у цркви Светог мученика Јустина философа и Преподобног Јустина ћелијског и врањског при родној кући Светог Аве у Врању, данас Свеправославном центру Преподобни Јустин.
      Епархија врањска први пут своју славу Преподобног Јустина ћелијског и врањског, прославила је 2016. године.
       
      Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...