Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Дејан-Марковић

Зашто је на мозаику куполе Храма Св. Саве копија Вазнесења из базилике Сан Марко у Венецији?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Купол бесплодия. Размышления о «небе» собора Св. Саввы в Белграде

http://artos.org/articles/kupol-besplodiya-belgrad/

2cucros11.jpg

Bryun-1200x565.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

По мени ово није копија, јасно се виде разлике између Вазнесења у Храму и из базилике. Само је рађено канонски. Свака представа Вазнесења се слика на овај начин, када је смештена у куполи. Дакле, Христ у полукалоти на дуги, узносе га 4 или више анђела, а у тамбуру куполе Богородица с апостолима, нема ту неке велике филозофије. Ево примера из св. Димитрија у Пећи:

 

282N2307.JPG

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, NinaSavic рече

По мени ово није копија, јасно се виде разлике између Вазнесења у Храму и из базилике. Само је рађено канонски. Свака представа Вазнесења се слика на овај начин, када је смештена у куполи. Дакле, Христ у полукалоти на дуги, узносе га 4 или више анђела, а у тамбуру куполе Богородица с апостолима, нема ту неке велике филозофије. Ево примера из св. Димитрија у Пећи:

 

282N2307.JPG

Nina da li mozes da prokomentarises tekst koji je postavio Zayron.

Sava umire, nedočekavši dovršetak Svetog Apostola, ali Arsenije naređuje oslikavanje crkve najverovatnije po Savinim instrukcijama, gde je predstava Vaznesenja Hristovog dobila svoje mesto u kupoli hrama. Ovo možemo sa sigurnošću potvrditi jer i crkva Svetog Marka u Veneciji takođe u kupoli ima predstavu Vaznesenja. Kada povežemo sve ove činjenice, uviđamo da nije nimalo slučajno da je upravo Hram koji je posvećen Svetom Savi dobio predstavu Vaznesenja Hristovog u svom kupolnom prostoru.

shvatila sam to sa kupolom u Peci, ali zasto je i venecijanska predstava Vaznesenja posluzila za tumacenje simbolike u Hramu? kao dokaz da se i predstave Vaznesenja  mogu naci na tom mestu a to nije uobicajeno?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, NinaSavic рече

По мени ово није копија, јасно се виде разлике између Вазнесења у Храму и из базилике.

Није проблем што је Вазнесење у куполи. Зашто је уметник морао да копира, ако на пар сати вожње то исто можемо да видимо у Венецији?

Ако добро погледаш, Христос и апостоли су до детаља копирани.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вероватно је исти аутор радио, :coolio: само су у питању две верзије. girl_smiley Прво је фреска а друго је мозаик. :dobro: у питању је руски академик Александар Мухин. Друго, фреска и мозаик није исто. :)) А треће рад је прелеп. :POPOcorn1: Ако већ читате руске текстове :naklon: спајајте добро и корисно. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne, ja mislim da je u pitanju svetska masonska zavera i da je ovo samo jedan od koraka kojim zele da nas pounijate i tako pripreme put za antihrista. Nemogu da dokazem ali imam neki unutarnji osecaj. :))12:smeha:girl_smiley:whackado::cheesy3: Sto volim ove smajlice! :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто уметници, :whackado:  у данашње време :cheesy3: не би могли да раде у више верзија :dobro: и у базилици :aplauz:и у цркви :aplauz:Јел то некоме луцкасто звучи :whackado: ето и ја да се мало нашалим на нашу :) озбиљну тему. :D И што би око тога правили дискусију. :D

:POPOcorn1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Дејан-Марковић рече

Није проблем што је Вазнесење у куполи. Зашто је уметник морао да копира, ако на пар сати вожње то исто можемо да видимо у Венецији?

Ако добро погледаш, Христос и апостоли су до детаља копирани.  

Ја сам гледао различите радове старијих мозаика, нису уопште сви исти. Али је већином овакав стил присутан, као код мозаика на куполи у Храму Св.Саве. Не може се рећи да по питању мозаика постоји римокатолички и православни стил (осим ако Папа није негде издвојен на мозаику), иако постоје различите античке технике и уметничке форме које се користе у свему томе.

То што су звезде као позадина Христа сличност мозаика у куполама Св.Саве и Св.Марка, није чудно јер се исто налази на различите локације, то симболише на завет Хришћана са Богом и бројем потомства. Мимо тог детаља, овај упоредни мозаик у куполи базилике Св.Марка у Венецији је рађен од 1175 до 1200 године (извор), што јесте након раскола. Али је и тај мозаик у базилици Св. Марка копија мозаика и фресака ранијих Цркви. У Равени имају сличан мозаик састављан између 493-526 године (извор) у Неонијанској крстионици. Која је опет слична аријанској крстионици (због које је неонијанска названа православна) коју су касније у Равени направили остроготи, слика:

800px-Arian_Baptistry_ceiling_mosaic_-_Ravenna.jpg

Убеђен сам, када би унутрашњи део куполе Цариградског Храма у Св. Софији вратили у оригиналан изглед из 537 године, да би такође угледао сличан рад као у БГ;). Нпр. Црква Св.Софије у Солуну из трећег века (извор), где је мозаик састављан од 787 до 797 године. Потпуно је идентичан овом у Храму Св.Саве, само нема звезде у позадини Христа. Слика:

 

Inthessaloniki_Hagia_Sofia_C.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Дејан-Марковић

Ovde ima masa ljudi koji ne znaju ruski. Opste je pravilo, kad se postavlja tekst na bilo kom drugom jeziku, da se ili prevede i postavi preveden, ili da se bar izvuce sustina teksta i u 10-tak redova postavi kao takva. Dakle, ako mozes postavi na srpskom, ili bar neki izvod koji objasnjava sta autor teksta zamera ovom radu.

I kakav je to izraz "kupola besplodnosti"? Sta treba da znaci ovakva cudovisna konstrukcija?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 45 минута, obi-wan рече

"kupola besplodnosti"

То је невиђена замена теза, јер купола и код Св. Саве и ова у Венецији баш су сличне због симболике завета са Богом који говори о великом броју човековог потомства и звезда.

пре 45 минута, obi-wan рече

Ovde ima masa ljudi koji ne znaju ruski. Opste je pravilo, kad se postavlja tekst na bilo kom drugom jeziku, da se ili prevede i postavi preveden, ili da se bar izvuce sustina teksta i u 10-tak redova postavi kao takva. Dakle, ako mozes postavi na srpskom, ili bar neki izvod koji objasnjava sta autor teksta zamera ovom radu.

Нема потребе. Аутор текста је изнео мишљење и критику. Што је у целини траги комично. Горе поменух старе пред-расколне примере мозаика по којима је Београдски Храм  као и онај у Венецији добио унутрашњост.

Суштински господин Сергеј пише, да се све у Православљу копира од других Цркви (чак и предрасколна дела која имају извор на нашем поднебљу), да највећи Храм на балкану (Св. Сава) не би требао да буде копија изгледа Св. Софије у Цариграду. Да је унутрашњост требала да подсећа на Студеницу и Белог Анђела који је Српски стил Источног Православља. Кажу да се у Москви праве реплике неких Сицилијанских Цркви... 

На крају аутор текста "Сергей Брюн", цитира Светог Владику Николаја: "Од Бога нас одвајају лажи и ништа осим лажи. (...) Лажне мисли, лажне речи, лажна осећања, лажне жеље - су скуп лажи које нас воде у ништавило и илузију. Са овог пута нема повратка без тешког животног шока, док особа заслепљена, попут Савла без Бога неће изаћи из прашине и немогућности да поврати поглед на њега"...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      Савиндан - званични празник у Румунији. Посета задужбинама Капетан Мише Анастасијевића.

      Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан присуствовао је 10. априла 2019. године, на позив румунског Парламента, седници поводом свечаног проглашења празника Светог Саве за званични и посебним законом признати празник у Румунији.
      На свечаној седници у великој дворани Парламента говоре су одржали: српски посланик г. Славољуб Аднађ, иначе иницијатор закона о проглашењу празника Светог Саве за званични празник у Румунији, државни секретар за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Виктор Опасхи, представници Владе и Парламента пружајући подршку за усвајање закона. Затим су представници свих парламентарних партија, уз пригодно обраћање представника парламентарних група, безрезевно подржали закон којим је празник Светог Саве једногласно изгласан за званични и законом признати празник у Румунији.
      У оквиру радне посете Букурешту, Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан посетио је, у пратњи српског посланика у румунском Парлманету г. Славољуба Аднађа и архијерјског заменика протојереја-ставрофора др Маринка Маркова, село Клежан поред Букурешта. Са благословом надлежног епископа Амвросија, у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила епископа Лукијана и пратњу дочекали су румунски свештеници: епархијски егзарх архимандрит Михаил Мускариу, игуман манастира Летка, отац Сава Опреану и месни парох протојереј-ставрофор Данијел Кристеа.
      Управо у Клежану и околним селима у Влашкој равници, према Дунаву, налазе се задужбине великог српског сина Капетан Мише Михајла Анастасијевића: црква Светих архангела Михаила и Гаврила, Занатска школа - тада највећа у Европи, конак - копија београдског Капетан-Мишиног здања, али нажалост сада само у рушевинама и у сећању потомака Срба који су из Шумадије дошли са Капетан-Мишом, а који и дан-данас усред Влашке говоре и разумеју српски!
      У присуству неколико житеља села који још увек разумеју српски, Преосвештени Епископ г. Лукијан и његова пратња били су свечано дочекани у велелепном барокном храму. Домаћини су, у знак пажње, Преосвештеног Епископа и пратњу даривали пригодним поклонима. Владика је истакао значај Капетан-Мише како за српски тако и за румунски народ. Дивећи се портретима ктитора изузетно добро урађеним и очуваним који се налазе изнад западног улаза у цркву, Епископ је приметио да је мајор Михајло Анастасијевић носилац високог одликовања - капетан Дунава, које му је доделила владарска кућа Обреновића. Домаћини су госте увели и у крипту, где је над гробом Капетан-Мише одслужен помен том великом сину српског рода. Преосвећени Владика је захвалио румунским пријатељима на веома топлом дочеку, као и епископу Амврозију, у наду да ће и Клежањ постати још једна спона пријатељства два православна народа у крилу Једне Свете Саборне и Апостолске Мајке Цркве.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од obi-wan,
      https://stanjestvari.com/2019/04/08/se-od-dobrice-erica-nije-oprostio-ni-matija-beckovic/?fbclid=IwAR1eDRgaTgOF7KtLg69TR_16DS3TNMIKcb8AQSAAJtlRbv1a8oyDhv5F61I
      https://www.nedeljnik.rs/zasto-se-od-dobrice-erica-nije-oprostio-ni-matija-beckovic/
      ...
      Песници умиру сами ‒ ко се све није опростио од Добрице Ерића

      Добрица Ерић (22. август 1936 — 29. март 2019)
      Добрица Ерић завршио је четири разреда основне школе. Више му није ни требало, јер су, много година касније, школе изучавале њега. Вратио се у лектире и антологије, на велике градске тргове и поља ливада. И било му је сасвим свеједно где ће рецитовати своју поезију. Да ли ће га слушати елитистички кругови или његови сељаци, јер су ионако знали сваки његов стих. И хтели су и морали, да би завршили школе!
      Али када је отишао, Србија није стала, нити је дошла да га испрати. Председник Србије није на сахрану послао свог изасланика, нити се сетио да дође лично и последњи пут поздрави онога кога је морао да зна напамет, како он, тако и сви остали, јер забога, песници су давно отпевали своје. Није одложио све послове због јунака из читанки, а требало је. Тек неколико дана касније, Вучић је ипак послао телеграм, необично дирљив за њега. Ваљда се сетио.
      Министар културе је можда узео слободан дан, а ако је неко морао да буде тамо, морао је да буде Владан Вукосављевић. Чак и по цену да добије алергију од шумадијског полена. Од Добрице Ерића се није опростио ни Бећковић Матија, ни остала етаблирана песничка братија. Дошао би Матија, да су му забранили. Али нису, па није видео разлог, односно политичку употребну вредност опроштаја са својим колегом великаном. То их је разликовало. Матија, и те како живахан и бунтован, мора да буде прокажен и државним указом проглашен за опаког песничког створа, као што је његов статус државног непријатеља у Црној Гори, како би одржао беседу. Добрица Ерић је његов поетски антипод. Ако је Матија српски Хомер у “реј бан” наочарима и “барбери” оделу, Добрица је био неприлагођени, разбарушени уметник из долине Груже, без икаквих амбиција да емигрира на Дорћол. Далеко је село Доње Црнуће, у срцу Шумадије и за Љубивоја Ршумовића!
      Телевизије нису прекинуле редовне програме, нису прављене специјалне емисије, јер кога је брига за то што се Добрица Ерић придружио друштву мртвих песника. Због смрти поете не расте гледаност, а у његовом бајковитом свету није било места за ајфонке и шавије, гастозе и микије, јелене и даре, гејмере и инфлуенсере. Од политичара је дошао само дверјанин Бошко Обрадовић, али његово присуство није било нападно. Ако је за упад у РТС заслужио кеца, због Добрице је заслужио петицу.
      Државни врх није заседао како би се одлучило да ли да Добрица Ерић буде сахрањен у Алеји великана или тамо где почивају заслужни грађани. Песник њиховог и нашег детињства имао је немерљив утицај на српску културу, али је, као последњи припадник тог племства поета, изабрао самоизолацију. Боље и то него да је завршио тако што би се обесио о конопац. Знао је Добрица Ерић да песници умиру сами!
      Није желео гламурозни испраћај и државне фанфаре, јер шта би чинио испод земље на Новом гробљу, када је његова престоница, његово родно село Доње Црнуће, била његова инспирација и читав свет. А Шумадија, његова алеја Великана! Рекох већ, уместо да иде у школу, скитао је као пустињак поред потока, пешачио брдима носећи књиге, и тако самоук, донекле чудак, наставио лозу народних песника. Тако је учинио један од највећих преврата у српском језику и поезији. Сиромашан академским знањем, обогатио га је својим талентом и обојио својим маштаријама. Његов уметнички пуч био је толико снажан да су и његови савременици и наследници желели да буду исто што и он: доброћудан а бунтован, простодушан а утицајан, изолован и славан. Дечји песник кога су поново изучавали и читали њихови очеви! Клинци су желели да сазнају какав ће бити њима далеки и непознати свет који их ишчекује, а маторци су, читајући га поново, бежали из тмурне садашњости, где их немилосрдно сунце није огрејало онако топло и онако нежно као што су веровали. Онда, кад су били деца.
      Живећи у раскораку са стварношћу, Добрица Ерић је схватао да су његове брдовите стазе све уже и све непроходније, те је признавао да не разуме поезију новог доба, сматрајући да је, као и уметност, она у раскораку са здравим разумом и да поприма одлике невремена. Није Добрица мислио на хладне олујне кише над Шумадијом и крошње које се повијају, стварајући нестварну полифонију његовог утопијског универзума којег није желео да се одрекне. Стари мудрац је читао и слушао неке туђе речи и гледао у нова сунца, не желећи да их ни схвати, ни прихвати. Невини и нетакнути свет природе, човечности и доброте нестајао је на наранџасто-крвавом хоризонту и песник је одлучио да остане где је и био, по цену потпуне изопштености и самоће, преурањене чак и за његове године.
      За неолиберално доба, песник је постао уљез, па је његова поезија нехотице попримила идеолошке димензије. Старовременски патриотизам без мржње, одбрана ћирилице и лирско скенирање људских карактера у којима није препознавао похлепу, бездушност и егоизам, као наративе новог сунца које нас пржи, постали су непожељни, а чистота младалачких љубави и одрастања, предмет ироничних подсмеха.
      Велики Перо Зубац који је пет деценија друговао са Добрицом, био је изненађен призором на сеоској сахрани. Човеку који је написао “Мостарске кише” Шумадија није била далеко. Али до сеоцета у ком је 22. августа 1936. године рођен Добрица Ерић, није дошао ни Јустин, владика жички. Међу 500 или 600 људи, био је ту сеоски парох и две монахиње из манастира Враћевшница.
      Перо Зубац ми каже да се тада присетио заседања Скупштине Србије, на дан када је Тома Николић био биран за председника Скупштине, са кратким роком трајања. Тога дана, умро је велики Стеван Раичковић и нико се није сетио да каже: “Станите, данас је умро велики песник.”
      Ову Србију и овакав свет, Добрица Ерић није разумео. Као што ни они нису разумели њега.
      Као што ни за момка из цвећа ливада, није била девојка из града!
      Наслов и опрема: Стање ствари
×
×
  • Create New...