Jump to content

Препоручена порука

Црквена гардероба. Она која је пристојна та је црквена. Има овде на форуму тема о женској "православној" одећи у Русији. Као што рецимо не капирам славарник, сточић на коме стоји свећа и вода за освећење. Па може било који. Не разумем поенту "црквених" ствари.

 

пс: Врит се нека реклама за славарник на радију као посебан производ.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

@о.Бане lepa i pristojna tema,kao što bi i sveštenik trebao biti pristojan.

Meni lično crna boja smeta, više bi se opredelio za naranđastu ili neku drugu veselu boju, jer bi time manje naglašavali čoveka a uzveličali bi Hristovo Vaskrsenje i radost Carstva.

Bitna mi je sveštenička garderoba i po kroju i po bojama.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

:dobro: Углавом бих се сложио. Идеја је била да се по благослову нашег епископа уради пар производа који би у нашој епархији допринели некој врсти једнообразности свештеника. Показало се као врло корисно и опште прихваћено,тако да су и друге епархије почеле да нарацују производе. Сложићете се да није баш пристојно и оку пријатно кад видите свештеника зими да преко мантије носи кожну јакну или избледелу црну Вијетнамку и сл. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Volim_Sina_Bozjeg рече

@о.Бане lepa i pristojna tema,kao što bi i sveštenik trebao biti pristojan.

Meni lično crna boja smeta, više bi se opredelio za naranđastu ili neku drugu veselu boju, jer bi time manje naglašavali čoveka a uzveličali bi Hristovo Vaskrsenje i radost Carstva.

Bitna mi je sveštenička garderoba i po kroju i po bojama.

Добру си ми идеју дао. За пролеће спремамо колекцију наранџастих боја.:aplauz:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@о.Бане A то. Мислим свештеници нек се "униформишу",  не смета ако желе. Ал опет то је лични избор ко ће се како обући, више ми је то срцу драже. Реко свако се зна упристојити.

   Него сам мислио на то народ треба да се не знам како "униформише" за одлазак у Цркву. То ми је већ тешко схватити. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Вилер Текс рече

@о.Бане A то. Мислим свештеници нек се "униформишу",  не смета ако желе. Ал опет то је лични избор ко ће се како обући, више ми је то срцу драже. Реко свако се зна упристојити.

   Него сам мислио на то народ треба да се не знам како "униформише" за одлазак у Цркву. То ми је већ тешко за схаватити. 

Ма не то... Свештеницима је ово првенствено намењено.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 минута, о.Бане рече

Сложићете се да није баш пристојно и оку пријатно кад видите свештеника зими да преко мантије носи кожну јакну или избледелу црну Вијетнамку и сл. :)

:scratch_head: Sta je problem u crnoj koznoj jakni ili izbledeloj vijetnamki? Svesetnik u crkvi u koju ja idem nosi Crnu koznu jaknu preko mantije,i to na sluzbi zimus, kad nije sluzio nego za pevnicom, nisam videla nista neprijatno ili nepristojno u tome... I drzao besedu tako obucen posle, svi smo ga slusali u tisini isto ko da mu je oreol oko glave, ne verujem da je ikoga zanimala jakna...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 минута, о.Бане рече

Добру си ми идеју дао. За пролеће спремамо колекцију наранџастих боја.:aplauz:

Kombinuj narandžastu da svetlijom sivom, nećeš verovati kako je ta kombinacija savršena.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Лапис Лазули рече

:scratch_head: Sta je problem u crnoj koznoj jakni ili izbledeloj vijetnamki? Svesetnik u crkvi u koju ja idem nosi Crnu koznu jaknu preko mantije,i to na sluzbi zimus, kad nije sluzio nego za pevnicom, nisam videla nista neprijatno ili nepristojno u tome... I drzao besedu tako obucen posle, svi smo ga slusali u tisini isto ko da mu je oreol oko glave, ne verujem da je ikoga zanimala jakna...

:coolio: Супер... Ипак се о укусима не расправља. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, о.Бане рече

:coolio: Супер... Ипак се о укусима не расправља. 

Што би рекли, договорите са сами. Мени је лично то потпуно не битно. Човек носи шта воли.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, о.Бане рече

:coolio: Супер... Ипак се о укусима не расправља. 

Ok ako je do ukusa, ja reko jakne su gresna odeca  :smeh1:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ноћи између 29. и 30. јуна украдена је црквена застава СПЦ са улазне капије манастира Грачанице која се повремено истиче на том месту, за велике црквене празнике или свечаности. На друштвеним мрежама појавила се слика маскираног лица са заставом Албаније како гази црквену заставу. Имајући у виду величину заставе реч је о застави која је скинута са улаза у манастир. Овај најновији инцидент показује повећани степен угрожености верских права и слобода и уопште безбедности објеката СПЦ на Косову и Метохији.

       
      Застава СПЦ је српска тробојка са знаком крста и четири оцила, што је регулисано Уставом СПЦ. Овај симбол потиче још из раних хришћанских времена и симболизује Христа као цара над царевима.
      Епархија рашко-призренска пријавила је овај инцидент Косовској полицији уз захтев да се манастир додатно обезбеди.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације:

       
      „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа.
      Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3].
      Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4]
      У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни  Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању  Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља.
      У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју  Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици.
      Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника.  У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи.
      Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5]
      Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника.
      Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6]  очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у  101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа  ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила.
      Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија  неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9]
      То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22)
       
      Теодор Јангу
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак  Црквене нове године – Начало индикта.    У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527 – 565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117 – 138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца.   Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита.   Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18 – 19).   Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дело Светих Апостола продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. У новом издању емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, о апостолском прејемству и црквеној јерархији говорио је презвитер Бранислав Кеџић, парох при београдском храму Светог Александра Невског и професор Богословије Светог Саве.      Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу.   Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Бранислав Кеџић: Апостолско прејемство и црквена јерархија
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ је боравила у периоду од 18. до 21. октобра 2019. године у Минску.     Разлог посете нишког хора белоруској престоници било је учешће на фестивалу духовне хорске музике „Државни глас“, које се одржава у манастиру Свете Јелисавете, у организацији обитељи манастира. Позив за учешће на фестивалу стигао је од уметничког директора фестивала монахиње Јулијаније (Денисове), надалеко познатог диригента и композитора духовне музике.   Програм сачињен од наступа пет хорова из Русије, Белорусије и Србије, затворио је хор „Бранко“, као једини представник српске културе на фестивалу. Хор се представио композицијама српских аутора духовне музике деветнаестог века, попут Корнелија Станковића и Стевана Стојановића Мокрањца, док су се на програму нашла и дела византијске и светогорске музичке традиције, као и дела руске хорске литературе. Са посебним одушевљењем и аплаузом публика је поздравила извођење Херувимске песме младог нишког композитора Андреја Цинцаревића, члана  Нишке црквене певачке дружине „Бранко“.   На крају концерта, публици и певачима обратила се мати Јулијанија, која је истакла своје одушевљење духовним и уметничким богатством српске музичке баштине и захвалила се нишком хору и диригенту гђи Сари Цинцаревић на уложеном труду при упознавању белоруске публике са делима српских композитора.   У недељу 18. по Духовима, 20. октобра 2019. године, у централном манастирском храму посвећеном икони Мајке Божије „Державнаја“ свету Литургију је служило свештенство Митрополије минске (Белоруска Православна Црква Руске Патријаршије)  и протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић и Бранислав Цинцаревић из Епархије нишке. На Литургији појао је хор „Бранко“. По завршетку  Литургије, монаштву и присутном верном  народу обратио се протојереј Андреј Лемешонок, духовник и један од оснивача манастира, подсетивши у својој беседи на лепоту православне вере. Такође, поздравио је свештенство и хор из Србије и заблагодарио на братској љубави. Протојереј Андреј Лемешонок  харизматична је личност која у манастиру Свете Јелисавете окупља велики број верника, старајући се о духовном животу монаштва и мирјана. Један је од најпознатијих и најактивнијих духовника у Белорусији и аутор  бројних духовних књига и беседа. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић захвалио се домаћинима на указаном гостопримству и хришћанској љубави.   Певачи нишког хора, вођени гостопримством двеју монахиња српског порекла које живе у манастиру Свете Јелисавете, монахиње Ефросиније и монахиње Нине, имали су прилику да обиђу целокупан манастирски комплекс и манастирско подворје, да се упознају са начином монашког живљења у овој обитељи, као и да се прошетају централним улицама и трговима Минска. Манастир Свете Јелисавете Фјодоровне женски је општежитељни манастир, основан 1996. године. Данас броји преко 130 сестара, девет храмова, два подворја, двадесетак манастирских радионица и продавница, девет хорова. Преко две хиљаде људи свакодневно ради на манастирским поседима. Мисија Свето-јелисаветског манастира распрострањена је, како по Белорусији, тако и по читавом свету.     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...