Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

„Највећа радост је што су нам деца у Цркви“

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ако говоримо језиком менаџера, протојереј Александар Бели-Кругљаков је човек свестран: настојатељ је храма Свих светих у земљи Руској просијавших, у граду Уст-Иљимск Иркутске области, глава неколико парохија, руководи издаваштвом, добротворном и наградном комисијом и члан је Епархијалног савета. У слободно време пише књиге.

 

Уз то, он је многодетни отац и деда. У његовој близини човек се врло пријатно осећа, а разговарати са њим је право задовољство. Отац Александар је причао за „Батју“, о томе како га је породична срећа привела Богу, о противречностима са супругом по питању одгајања деце, као и о томе да ли је потребно младе увлачити у храм.

svestenik-i-decap.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

— Оче Александре, молим вас, поделите са читаоцима како сте дошли до вере, и до избора свештеничког позива? Да ли je у томе имала улогу породица, у којој сте васпитани?

— Непознати су путеви Господњи…Највероватније да мој деда — обућар у малом, незнатном граду Тулуна у Иркутској области, Корнеј Емељанович Павлик, није ни могао да замисли да ће унук, којег никада није ни видео, поћи путем којим је некада давно он, његов деда, желео да иде, али није могао. Незаустављиви карактер је бацао деду из земље у земљу: од студирања на Сорбони, до Черниговске духовне семинарије, од конзерваторије за виолину, до учешћа у револуционарним немирима. Казна за последње га је довела у Сибир.

Моји родитељи били су обични провинцијалски совјетски интелектуалци: сиромашни, волели су да читају, да расуђују о политици и уметности. Отац-војник са фронта, често је био болестан. То је било због рана које је задобио у рату, и када су га, по ко зна који пут, послали у болницу, сав буџет нам је био плата мајке, провинцијалског новинара. Отац није пио, што никако није одговарало статусу једног интелектуалца. Зато, захваљујући овим срећним околностима, наша безнадежно сиромаштво, украшавало се атмосфером мира, поверења и равноправности. У кући је царовао култ књиге, читање је било основно занимање родитеља, и нас деце, па чак и бабе.

Никаквих разговора о вери у нашој породици није било, и о деди семинаристу се свим силама ћутало. Али, религиозни осећај живи у сваком детету, и клицање овог семена зависи од киша проливених на време, и суша која никад не стигну кад треба.

Као петогодишњаци, брат и ја смо волели да певамо:

Смело ћемо у бој поћи
За власт совјестку
И као један умрећемо —
Барбеза је то!

Замишљали смо да ћемо заједно умрети. Да ћемо лећи на хумку поред бојног поља и умрети, а „комисари у прашњавим шлемовима нагнуће се ћутке“, над нама. Ова одлучност да се заједно умре за власт Совјета била је страшна, али и разумљива. Није било јасно само што се то све називало „Барбеза!“

Ови наивни редови постали су извор једној бриге из детињства – промишљања о неизбежности смрти. Када се хоризонти познатог света раздвајају, заједно са пролазношћу материјалног света, тешко је помирити се са мишљу да ће некада све то нестати. Чинило се да је то толико неправедно, да сам при првој мисли на то, губио апетит целога дана. Замишљао сам како лежим у тесном гробу под земљом, и кроз њене слојеве видим људе који шетају градом и уживају у животу, сасвим заборавивши на мене….

Share this post


Link to post
Share on other sites

… Пролетело је детињство и младост испуњена невероватним глупостима, пустим бригама и трагичним грешкама… Ех, младост, младост! Ма каква да је била, ипак јој је придев „срећна“ пристајао. Међутим, ипак ћу се сложити са песником Александром Кушнером: „…какав је то труд и порив — бити млад, но, боље је бити стар и преживети све…“

Био је Авганистан, школовање, посао. Девојчица Љуба којој сам носио ранац, постала је моја животна сапутница. Срећан брак је оно блажено пристаниште где смо нашли Бога. Неколико година смо гледали једно на друго, малтене не примећујући никог око себе, а Небесни Отац нас је посматрао. Постоји мишљење, да човека у храм доводи беда, а у нашем случају, у храм нас је привела срећа.

Супруга и ја смо имали већ двоје деце када се родила навика да, пошто сместимо децу у кревет, седимо заједно у кухињи и пијемо чај. Сањали смо о богатству, које бисмо трошили фантазирајући, излишно и благородно, о путовањима, о признањима, и много чему другом. На крају, сви ови снови утопили су се у зидовима наше мале кухиње и претворили се у мисли о смислу живота.

Чим смо почели да мислимо о, како ми се чини, најважнијем, у музичку школу, у којој је Љуба предавала, дошла је ћерка однедавно локалног свештеника. Даљи ток догађаја се развијао прогресивно. Упознали смо се са оцем Јаковом и попадијом Нином. Позвавши их први пут код себе у госте, био сам сигуран да ћу их са неколико паметних питања о религији сатерати у ћошак. Нисам ни схватио, како сам крајем вечери био не само побеђен на свим фронтовима својих „кућних“ планова, већ сам се осетио као инвалид безверја.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јеванђеље је од првих редова произвело на мене непоновљив утисак — некако сам одмах, свим ћелијама осетио да то нису глаголи Божји, него људски. После су уследиле књиге којих је отац Јаков имао толико да је било довољно за читав град. После пола године ја сам већ оставио, у то време, добро плаћен посао на коповима угља, и радио сам као чувар у храму. Љуба је посао у музичкој школи усклађивала са певањем у певници. У нашој провинцијској парохији имао сам да прођем све стадијуме „каријерног раста“ – од чувара-истопника до старешине. Неки пријатељи су сматрали да сам полудео, и мени је то, искрено, одговарало.

После неколико година оцрквенили су се моји родитељи и ближа родбина. 89-их година иркутски архиепископ Хризостом (сада умировљени митрополит Виленскси и Литовски), ме је рукоположио у чин ђакона, а јануара 90-те у свештеника.

— Баћушка, имате петоро одрасле деце. Да ли сте у одгајању имали неке посебне педагошке рецепте?

— О својој деци матушка и ја, уосталом као и сви родитељи, можемо дуго причати. Талентована су – цртају, певају, пишу, снимају филмове, свирају на музичким инструментима. Додао бих да је матушка професионални музичар, професор клавира, и скоро тридесет година руководи црквеним хором.

Сада су наша деца одрасла и живе својим животом. Старија кћерка има два виша образовања, оба уметничка, и живи са својом породицом у Москви, ради као главни дизајнер у архитектонском бироу. Њена сестра је завршила Академију при руској влади, живи са својом породицом у нашем граду. Ради као књиговођа. Старији син је начелник смене у крупној компанији која производи целулозу. На нашу жалост, пре две године му се распао брак. Унуци често долазе, а каткад и живе код нас. Средњи син је у Москви, служи у Федералној служби безбедности, ванредно студира. Ове године планира да ожени девојку коју познаје још од школских дана. Најмлађи син је студент треће године Сретењске семинарије у Москви. Ове године његова девојка, са којом се дружи још из школских дана, планира да упише Православни Свето-Тихоновски универзитет.

Највећу радост нам доноси то што су нам деца у Цркви: исповедају се, причешћују се, и томе уче своју децу.   

Што се тиче посебних педагошких рецепата… Ми их нисмо никада притискали, и о озбиљним питањима која се тичу погледа на свет и живот, разговарали смо само уколико су они тражили. Ја сам, генерално, био присталица тога да са децом треба бити благ. Матушка се није слагала, и из ове педагошке супротности, деца су сама од себе израсла као верујућа.

Чини ми се, нисмо их много васпитавали, само смо много времена проводили заједно. Сада, када су одрасли, са језом у срцу замишљамо – какви би били и оно троје, што су умрли по рођењу…

Share this post


Link to post
Share on other sites

— Оче Александре, ви сте већ више до четврт века настојатељ градске православне заједнице Уст Илимска. Како је бити настојатељ, и поред тога усклађивати још много дужности?…

— Обавезе настојатеља су, у општим цртама, свима јасне. Са једне стране, треба да будеш прост пастир, са друге администратор, домаћим, градитељ, психолог, и тако даље. У тој раздвојености важан је правилан баланс. Ако администратор поједе пастира, неће бити парохије. Уколико пастир не може бити администратор, парохија се неће развијати. Од настојатеља много зависи! Складна парохија, сређен храм са пријатном атмосфером, уредна богослужења, јасна и дубока проповед могу учинити много више него неколико мисионарских одељења.

— Чиме вас изненађују парохијани? О чему неформално разговарате са паством?

—Чини ми се да добар свештеник увек неформално разговара са паством… Само присуство парохијана, и још добрих, посвећених, и најчудесније, трпљивих и пуних љубави према својим лењим пастирима, представљају предмет достојан дивљења.

Ево једног примера. Живимо у врло снежном крају. Дешава се да за Васкрс снег напада до висине људског раста. Велика површина црквене порте тражи сталне напоре да би се очистио снег. Тиме се баве мушкарци нашег храма. Једном приликом, касно увече, када сам изашао из парохијског дома, угледао сам једну старицу, парохијанку, која је великом лопатом чистила снег у порти. Истргао сам јој из руку лопату, у рекао да иде кући да одмара. На моју саосећајност и поштовање према годинама, само је одбрусила са хумором – „Покојна свекрва ми је говорила – ако заволиш север, никада нећеш престати да волиш“. Ето какви су овде људи! Са њима, парафразирајући једну познату изреку, не само да можеш закуцавати ексере, него и градити грађевине.

— Оче Александре, какве се тешкоће на духовном путу најтеже подносе, и које победе највише надахњују?

— У животу сваког свештеника, па и сваког хришћана, најтежа је борба са самим собом. Са гордошћу, славом, лењошћу, маловерјем, среброљубљем. Ако си назначен за пастира људима, то не значи да не треба да се бринеш за сопствено спасење. За свештеника се борба са самим собом усложњава оним природним околностима, у којима се он, по правилу, јавља објектом поштовања парохијана. Лако је пројављивати смирење и добродушност, када ти се подчињавају, када си пример другима. Међутим, истински квалитети душе се не пројављују у таквим благородним околностима. Победа на том фронту, било међу својима или туђима, највише надахњује.

Једино што разликује свештеника од мирјанина у том смислу – је бреме одговорности за поверени народ. Све док то звонце звони у твом срцу, док те зове на молитву и не даје ти да се опустиш – ти си пастир.

Са друге стране – свештеник је свима доступан. Чини ми се да, некада спасоносни Божји Промисао ставља на то место грешног човека, јер природна жеља да се задобије поштовање парохије, може му помоћи да победи неке страсти.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

— Да ли има много младих код вас у храму? Имате ли идеју како би могли млади људи да се привуку у Цркву?

—Да ли је много омладине у храму? Са чиме да упоредимо? На фудбалској утакмици их је наравно више. Из источног Сибира омладина активно одлази, и стога препоруке из Патријаршије за ову или ону методу рада са омладином, не могу бити испуњене у свим областима подједнако.

Са друге стране, желели бисмо да човек прилази Цркви свесно, као резултат трагања и озбиљног промишљања. По правилу, то долази са узрастом и животним искуством. Зато, може бити природно што су у храмовима претежно зрели људи. У совјетско време Цркву су повезивали са дисидентима, и то је било привлачно омладини. Сада тога нема.

Чини ми се да сејање Божје речи није нека pr-кампања. Прелепо је када се млади људи одазивају на глас Божји, и када постају чеда Цркве, али, да ли вреди оне који нису спремни за духовни живот, на све могуће начине, утеривати у храм? Често мислим о томе, али немам одговора.

У једно сам сигуран ̶ парохијски живот треба да буде уређен тако, да се омладина која прелази црквени праг, не осећа као страни елемент који је обавезан да буде део наших формалних догађаја.

Share this post


Link to post
Share on other sites

— Да ли има много младих код вас у храму? Имате ли идеју како би могли млади људи да се привуку у Цркву?

—Да ли је много омладине у храму? Са чиме да упоредимо? На фудбалској утакмици их је наравно више. Из источног Сибира омладина активно одлази, и стога препоруке из Патријаршије за ову или ону методу рада са омладином, не могу бити испуњене у свим областима подједнако.

Са друге стране, желели бисмо да човек прилази Цркви свесно, као резултат трагања и озбиљног промишљања. По правилу, то долази са узрастом и животним искуством. Зато, може бити природно што су у храмовима претежно зрели људи. У совјетско време Цркву су повезивали са дисидентима, и то је било привлачно омладини. Сада тога нема.

Чини ми се да сејање Божје речи није нека pr-кампања. Прелепо је када се млади људи одазивају на глас Божји, и када постају чеда Цркве, али, да ли вреди оне који нису спремни за духовни живот, на све могуће начине, утеривати у храм? Често мислим о томе, али немам одговора.

У једно сам сигуран ̶ парохијски живот треба да буде уређен тако, да се омладина која прелази црквени праг, не осећа као страни елемент који је обавезан да буде део наших формалних догађаја.

 

https://srbin.info/2018/03/03/protojerej-aleksandar-beli-krugljakov-najveca-radost-je-sto-su-nam-deca-u-crkvi/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Интервју с председником Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за агенцију „Ромфеа“.

      — Ваше Високопреосвештенство, недавно сте били у Грчкој. Који је био циљ овог путовања?
      — По благослову Његове Светости патријарха Кирила учествовао сам у годишњим Павловим предавањима у Веријској митрополији: тамо сам поздравио учеснике у име Његове Светости и држао сам реферат. Искористио сам ово путовање да посетим и друга места везана за живот светог апостола Павла. Пре две године сам написао књигу „Апостол Павле. Биографија“ и од тада сам тражио прилику да се поново поклоним светим местима на која је крочила његова нога. Позив који сам добио од високопреосвећеног Митрополита веријског, науског и кампанијског Пантелејмона омогућио ми је да отпутујем у Грчку и да посетим места која је свети апостол обилазио у току другог и трећег мисионарског путовања: Коринт, Атину, Верију, Солун, Кавалу и Филипе.
      — Знамо да сте се у Грчкој срели с неколицином митрополита Јеладске Цркве. Да ли је осим протоколарног дела с Ваше стране постојала извесна информативна компонента посете?
      — Обилазећи места проповеди апостола Павла имао сам срећну могућност да се видим с поглаварима локалних митрополија и да обавим с њима братске разговоре. Стицајем околности у Атини су се баш у то време одржавале седнице Светог Синода Јеладске Православне Цркве. Његово Блаженство Јероним ми је омогућио да се сретнем с њим и његовом сабраћом-архијерејима. Искрено и топло смо разматрали ситуацију у православном свету и насушна питања о односима између Православних Цркава. Блажењејши Јероним ужива велики углед, не само у Јеладској Цркви, већ и у свим Помесним Православним Црквама. Његов глас је важан за светско православље.
      — Да ли сте се у току сусрета с архиепископом Јеронимом и члановима Светог Синода дотакли црквеног проблема Украјине?
      — Да, наравно, имали смо прилике да разговарамо и о томе. Веома су ме дирнули братска љубав и искрено саосећање поглавара и архијереја Јеладске Цркве према клиру и верницима Украјинске Православне Цркве и њеном поглавару Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију. Без обзира на то што је мало грчких медија који се усуђују да извештавају о дешавањима у црквеном животу у Украјини, посебно о запоседању храмова и многобројним чињеницама насиља према нашим верницима, већина мојих грчких саговорника је била добро упозната с догађајима у Украјини и они изражавају искрено интересовање за то. Морам да кажем да смо свуда топло дочекани и да смо код свих архијереја које смо посетили наишли на разумевање и подршку. Благодарим Богу за ово путовање, оно ми је открило многе ствари. Грчку смо напустили с таквим осећајем духовне радости и јасним осећањем јединства с вашом браћом, с целим православним светом, као да смо добили благослов од апостола Павла лично.
      — Недавно је Патријарх александријски Теодор II у свом интервјуу изјавио да „у питању аутокефалије постоји решење“. Да ли мислите да би неки сусрет у будућности између Патријарха васељенског и Патријарха московског могао дати позитивне резултате?
      — Желео бих да верујем у то, али засад, нажалост, не видим претпоставке за такав сусрет. Став Цариградске патријаршије је превише радикалан. Две хиљаде осамнаесте године смо предлагали Његовој Светости патријарху Вартоломеју да заједно проучимо питање, да започнемо заједнички рад у овом правцу, али је он одговорио да нема времена за то. Веома је журио да изда томос о аутокефалности Украјинској Цркви док је Порошенко био на власти. Само што Украјинска Православна Црква која обједињује милионе православних верника није тражила ову аутокефалност. На крају је томос добила маргинална група расколника вештачки створена на бази две постојеће расколничке структуре која је добила назив „Православна црква у Украјини“ (ПЦУ). Ова структура је почела да се распада након свега неколико месеци: Филарет Денисенко којем је патријарх Вартоломеј недавно вратио епископски чин изјавио је да се одваја од ПЦУ и да поново ствара такозвану „Кијевску патријаршију“. И то је сасвим природно: раскол увек има тенденцију да се и даље распада. Некада је у Грчкој постојала једна групација старокалендараца, затим су се појавиле две, и колико их има данас? Осам? Девет? Исти процес је почео у Украјини.
      Ни тада нисмо могли да схватимо логику поступака Његове Светости патријарха Вартоломеја, ни сад не можемо да је схватимо. Да ли се може замислити да грчки председник обједини у једну структуру две групације старокалендараца, па да затим Патријарх васељенски овој уједињеној групи изда томос о аутокефалности прогласивши канонску Јеладску Православну Цркву за непостојећу и предложивши свим њеним јерарсима да пређу у новостворену структуру? Међутим, у Украјини се десило управо то: под руководством световног владара одржан је извесни „сабор уједињења“ две шизметичке заједнице – издат је томос о аутокефалности. А ови расколници немају канонску хиротонију: већи део је рукоположио Филарет Денисенко који је био анатемисан, а други део потиче од самозванца – ђакона који се проглашавао, час за православног епископа, час за англиканског бискупа. Овакви „јерарси“ се код нас у народу називају „самосвјати“.
      Мислим да је васељенски патријарх дуже времена дезинформисан у погледу стварног стања ствари у Украјини. Сугерисано му је да скоро сви архијереји Украјинске Цркве желе аутокефалност, али се плаше Москве: чим буде издат томос сви ће се придружити новоствореној аутокефалној Цркви. Међутим, то се није десило, а није ни могло да се деси. Патријарх Кирил је на састанку с патријархом Вартоломејем у Истамбулу упозорио да ће ако пређу, то бити један или двојица архијереја. Тако је и било: само двојица од деведесет архијереја Украјинске Православне Цркве су прешла у легализовани раскол.
      Његова Светост патријарх Вартоломеј је изјављивао да је циљ његових поступака био превладавање раскола у Украјини. Међутим, сад је већ потпуно очигледно да је пут ка овом циљу кроз оправдавање расколника на уштрб локалне канонске Цркве која обједињује већину православних верника био погрешан. Црквени народ је остао веран Украјинској Православној Цркви, а вештачки створена нова структура је већ почела да се распада услед заоштравања унутрашњих противречности које су у њој постојале од почетка.
      — Васељенски патријарх Вартоломеј је ових дана изјавио да ће „Православну цркву у Украјини“ ускоро признати Јеладска Православна Црква, а за њом и друге Помесне Цркве. Шта Ви мислите о томе?
      — Захвални смо Помесним Православним Црквама због тога што ниједна од њих није признала ПЦУ. Неке Цркве су преко својих поглавара и синода отворено изјавиле да се не слажу с поступцима патријарха Вартоломеја, а друге су узеле неко време да проуче питање. Мислим да је сада врло важно да се не жури с једностраним одлукама. Време ће све ставити на своје место. Чак и кад би сад једна или две Цркве признале новостворену структуру то би само продубило насталу поделу, јер је очигледно да је већина Помесних Цркава не признаје. Не само то, у случају да једна Помесна Црква призна ПЦУ вероватно ће доћи до поделе у самој тој Цркви, пошто се знатан део јерархије неће сложити с таквом одлуком.
      Треба да чекамо, да се молимо и уздамо у милосрђе Божије и у то да ће Свети Дух просветити све нас и помоћи нам да убудуће донесемо правилну одлуку на свеправославном нивоу. Дубоко сам уверен у то да проблем украјинског раскола треба решавати управо тако – уз учествовање све пуноће Православне Цркве. Сетите се бугарског раскола из 1990-их година: успешно је излечен. Тада је васељенски патријарх окупио у Софији поглаваре Помесних Православних Цркава и све Цркве су заједно подржале патријарха Максима, а расколнике су навеле на покајање. Тако се могло учинити и у Украјини. Међутим, учињено је другачије и сад видимо жалосне последице ових поступака.
      — Недавно смо објавили текст Митрополита навпактског Јеротеја који, између осталог, пише да престанак помињања првог поглавара на Светој евхаристији представља раскол. У складу с речима Митрополита навпактског пошто је Руска Црква престала да помиње Патријарха васељенског постала је расколничка! Зар је то истина? Да ли се овде можда свесно или несвесно мешају извесни појмови?
      — Разуме се, то је мешање појмова, јер ако потичемо од такве логике, испоставља се да су све Помесне Православне Цркве у расколу после 1054. године, пошто не помињу папу римског који је раније био први у диптисима. А кад је у V веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес и кад га је осудио Васељенски сабор, да ли су у том тренутку све остале Цркве биле у расколу? Или можда кад је у XV веку Патријарх васељенски потписао унију с Римом, а остале Цркве то нису признале, да ли су се нашле у расколу?
      Лично не могу да замислим којим би се богословским или канонским аргументима могло оправдати свесно наношење патње својој верујућој сабраћи, њихова дискриминација или насиље над њима. Међутим, сад има превише емоција са свих страна и људи губе трезвеност мисли. Не бих желео да ступам у богословске распре с навпактским преосвећеним. Само бих желео да подсетим на то да је сама Цариградска Црква у току последњих деценија више пута прибегавала раскиду општења с поглаварима других Помесних Цркава због много мање значајних разлога.
      Поново морам рећи да је прекид општења с Цариградском Црквом за нас представљао велику жалост и да је то била изнуђена мра. Али легализација раскола у својству „аутокефалне“ Цркве уместо постојеће канонске Цркве и канонске хијерархије, примање мирјана и самозванаца у чину „епископа“, фактички благослов за насиље према верницима – противречи фундаменталним принципима постојања Цркве. У оваквим ванредним случајевима је прекид општења здрава реакција, реакција кад црквени организам одбацује нову канонску аномалију.
      Имао сам прилике да разговарам с многим јерарсима Јеладске и других Помесних Цркава у целом свету. Неки сматрају да је раскид општења с Цариградом одвећ радикална мера: кажу, требало је да наставите преговоре. Али нико озбиљно не сматра наш став расколом. Има много оних који нас отворено подржавају. Украјинска Православна Црква на челу с митрополитом Онуфријем сад добија огромну подршку од целог православног света.
      Захвални смо јерарсима Помесних Православних Цркава који нас отворено подржавају и онима који једноставно сматрају да је важно да се не жури с доношењем одлука. Молимо се да нам Господ помогне да заједно излечимо и пређашње и нове ране које се задају Цркви, како бисмо испуњавајући речи првоврховног апостола Павла истинском љубављу све враћали у Онога Ко је глава – Христос, од Кога све тело... расте на изграђивање самога себе у љубави (Еф. 4: 15-16).

      Извор: Православие.ру
    • Од александар живаљев,
      НЕДЕЉА, 14. ЈУЛ 2019, 
      ИЗВОР:РТС
      АУТОР:ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА
          Треба ли нам више толеранције за десне идеје
      У управо објављеној књизи "Толеранција. Једноставно тешко" бивши немачки председник Јоаким Гаук пледира за проширивање толеранције на десно. Иако аутор пледира за толеранцију мисли и аргумента, а никако десног насиља или спремности на насиље, књига је изазвала велику полемику у немачком јавном простору. Лош тајминг, сматрају медији, позивајући се на недавни десничарски атентат на локалног хесенског политичара Валтера Либкеа. Шта сме десна мисао, а да није десни злочин?
      Јоаким Гаук је био протестантски теолог и пастор пре него што је 2012. постао немачки председник и на тој функцији остао до нормалног истека мандата у марту 2017. 
        Нормални крај мандата се спомиње да би се нагласило како Гаук није отишао са функције у јеку неке контроверзе, али да свеједно није био омиљен у свим политичким струјама, те да је скоро годину дана пре краја функције објавио да се неће кандидовати за други председнички мандат.
      Гаук је посебно стајао под притиском такозване леве хуманистичке интелигенције због ставова интерпретираних као латентно десних. Такозване, зато што су и друге политичке опције - центар, десни центар, либерална сцена - хуманистичке, утолико да такође поседују мирољубиве визије о судбини света и човека у њему.
      Јоаким Гаук се овде користи као парадигма за постојање безбројних нијанси између десне и леве мисли, које се у јавном дискурсу Немачке, ништа мање Аустрије, све одреда и олако проглашавају радикалним десничарским ставовима. Довољно је споменути да је Гаук изворно био независни кандидат левице (СПД/Зелени), али да га је одбијало управо чланства тих партија.
      Из оптужби о Гауковом "десном статусу" много пре него што је написао књигу у којој пледира за толерантнију толеранцију, овде су изабране три епизоде - Occupy, ислам и Тило Сарацин.
      Толеранција у времену терора
      За покрет "Occupy Wall Street" Гаук је својевремено изјавио да су његови носиоци "невероватно блесави" ("unsäglich albern"), кад мисле да би након укидања тржишта и капитализма "сви живели сретно и весело, решен проблем".
      Јоаким Кад је његов претходник Кристијан Вулф (ЦДУ) својевремено изјавио да је "ислам део Немачке", Гаук је опонирао како су "само муслимани део Немачке"; муслимани као грађани, а не ислам као религиозно-политички систем.
      Ту је и случај финансијског експерта Тила Сарацина, који је у јавности добио статус про-десничарске иконе још пре девет година кад је објавио књигу "Немачка једе саму себе" ("Deutschland schafft sich ab"), у којој је критиковао прогресивну исламизацију земље под Меркелином политиком. Гаук је изјавио да је то "храбра књига", и тако се и сам, без намере, нашао са Сарацинове стране.
      Сад је са својом књигом "Толеранција, једноставно тешко" (издавачка кућа Хердер) Гаук напустио простор нијансиране сенке можда десног и јавно оптужен за наивног симпатизера десног насиља. 
      Јоаким Гаук, бивши председник, бивши борац за људска права бивше ДДР, ових дана гостује у немачким телевизијским студијима, пролази кроз јавне трибине, даје интервјуе, све да би промовисао поруку која се може свести на следеће: Политичка средина, тај тврди консензус у центру, мора да покаже више толеранције у "десном смеру". Лева хуманистичка интелигенције напросто мора наћи начина да мирно, без излива беса, без моралног остракизма, без топтања ногама, поднесе другачија мишљења.
      Толеранција, онако како је схвата Гаук, и не само он, "почиње тамо где боли". Тамо где боли кад неко мисли другачије него "ми" као група, или "ја" као морални судија.
      Никад се два дијаметрално супротна апела, један за више толеранције, други за никакву толеранцију, нису сударила са већом снагом и иронијом него сада на примеру Гаукове књиге.
      Гаук тражи више толеранције на десно, случај Либке заповеда нулту толеранције према десно.
      Гаук мисли да се јавни дискурс, који функционише под тешком диктатуром консензуса у центру, мора отворити према другачијим мишљењима. Они који га критикују мисле да свако омекшавање јавног дискурса отвара пут бандама десничарских убица и атентатора.
      Коме се не свиђа, пут под ноге!
      Нема сумње, случај Либке је застрашујући пример немачке поларизације. 
      Валтер Либке, ЦДУ, шеф локалне управе за Касел (административна јединица покрајине Хесен) је убијен 2. јуна ове године. Док је седео на тераси своје куће у Волфхагену поред Касела, Либкеу је пришао Штефан Ернст (р. 1973), радикални десничар из Визбадена и испалио му метак у главу с мале дистанце.
        Случај личи на типичну егзекуцију десничарских банди, али, како и друге банде убијају на сличан начин, најбоље је држати се његове правне димензије. 
      Ернст је увек био активно десни, али је 2009. године, по властитом признању, "излечен", и то у поступку који личи на епизоду аутогеног оздрављења. Медији преносе његове изјаве - преко бранилаца - да је пожелео да води нормалан живот, да има породицу, посао, пријатеље и недељни ручак.
      А онда је дошла кобна 2015. Негде од краја августа те године до раних зимских месеци следеће, канцеларка Ангела Меркел је несмотреном, исхитреном политиком пустила у земљу милион исламских миграната с Блиског истока, северне Африке и Хиндукуша, успут суспендовала европско и национално право, избрисала Шенген као културно добро и поларизовала дуж линије на којој се Немачка, Европа и ЕУ тек данас сламају.
      Те јесени су се политичари коалиционих партнера ЦДУ и СПД растрчали по скуповима и трибинама да бране канцеларкину политику, сензибилизују јавност за нову ситуацију и анестезирају је на све могуће изазове за социјалну кохезију друштва. 
      Валтер Либке је био један од њих. На трибини у Лофелдену (Касел) 14. 10. 2015, Либке је бранио канцеларкину политику и на крају у емотивном врхунцу изрекао реченицу: "Коме се не свиђа, нек се покупи из Немачке и оде".
      Наравно, да би неко у тајности ковао убиство једног политичара који каже "коме се не свиђа, нек се купи одавде", потребно је да буде много више од обиног критичара или незадовољног опозиционара. Потребне су одлучност, свест о мисији, спремност на насиље, доза лудила и, наравно, припрема - набавка оружја, похрањивање, склоништа, различити нивои јатака и истомишљеника.
      Ернст је био на скупу у Лофелдену. На Либкеову реплику "коме се не свиђа...", Ернст је у личној епифанији схватио императив ситуације и добио нови напад старе болести. Након тога је скоро четири године планирао Либкеово убиство, чекао га испод терасе као неки злокобни Ромео прељубницу Јулију и сваки пут "са олакшањем напуштао почекушу кад се Либке не би појавио". 
      Будући да је реч о десној опасности, одмах се поставило питање да ли је Ернст деловао сам. О томе истрага за сада не даје јединствено мишљење, чак га често мења, онако као што и сам Ернст у досадашњем поступку мења исказе, а његов бранитељ медијима доставља пробране мрвице.
      Тренутно стање ствари је да је Штефан Ернст радикални десничар који делује из принципа "отпора без вође", у теорији познатог под терминима "leaderless resistance" или "führerloser Widerstand". Ту Брејвик пада на памет, Терант на Новом Зеланду, као и неки исламистички атентати по Европи и Америци.
      Да ли је неки убица с политичким мотивима усамљени вук или организовани манијак је у крајњој линији питање за истражне органе и судове. 
      Код Штефана Ернста је то још отворено. Након што је 2009. "оздравио", он више није имао директних контакта са десничарским групама из полицијског регистра. То не, али је зато имао круг истомишљеника, који су га охрабривали у мисли, можда у делу, а готово сигурно у набавци оружја.
      Отвори се с десна, да храмаш на лево
      Јоахим Гаук говори о мисли, идеји и вербалној форми. Његова опозиција говори о делу и пракси. Гаук о праву на десну мисао; критичари о подстрекивању на злочин. Да ли је то једно исто?
      То је стара морална и правна дилема која је одлучујуће обележила двадесети век и задржала своју формативну улогу и у двадесет и првом. Да ли је Рихард Вагнер крив јер је његова музика усадила Хитлеру у главу борбени потенцијал северних сага? Да ли сликар Албин Егер-Лиенц (умро 1926) са својим потресним мотивима сељачке патње у Првом светском рату, гурнуо Хитлера у Други? Да ли је Ниче у "Веселој науци" стварно позвао на убијање Бога, или је само плакао што су га, у процесу секуларизације, убили други?
      На први поглед звучи натегнуто, али треба знати да се дилеме од којих ти примери полазе и дан данас обрађују у литератури.
      Скок са идеје на реч, са речи на интерпретацију, са интерпретације на дело, са дела на кривицу, са кривице на одговорност, са одговорности натраг на идеју, па опет испочетка, мучи и формира европске цивилизације, притиска њене правне системе, већ две и по хиљаде година.
      Свака генерација из почетка решава ту дилему. Војислав Шешељ је одседео године у истражном затвору у Схевенингену због речи, онда ослобођен, па поново тражен, све због тога што Хашки трибунал није успео да стави прст на место где се, кад, код кога и да ли уопште његова ратна реторика пресликала у физичко тело ратног злочина.
      Пример је радикалан, али добро објашњава напетост која кроз историју одређује однос између речи и дела, још драстичније речи и тела.
      У најновијој епизоди те вечне теме, Гаукова књига је схваћена као једна од Орвелових "зломисли" - један теолог пише књигу коју објављује 220 година стара издавачка кућа теолошке литературе, да би рекао како људи имају право да кажу да им се не допада морална диктатура из мисаоног центра.
      Либке је убијен 2. јуна, Гаукова књига објављена 18. јуна. Како је хронолошки немогуће рећи да је књига припремила дело, прешло се на варијанту да књига легитимизује дело. 
      Колико вреди толеранција у времену терора, питају се немачки медији? Или, зашто је Гаук изабрао тако лош тренутак да пледира за толеранцију десног аргумента? Или, зар му једно убиство, изведено у маниру бруталне егзекуције, није довољно? Је ли он то хоће још?
      Uwe Telkamp: "Коридори једноумља"
      Етички остракизам за реч ван граница допуштене мисли, одомаћио се у европском простору после 2015. Гаук није једина, али је дефинитивно његова најпроминентнија жртва. 
      Партијски суд немачких социјалдемократа (СПД) је протекле седмице заседао трећи пут у последњих девет година покушавајући да Тила Сарацина избаци из чланства.
      Добро сте прочитали: то није државни суд, није религиозни, није етички комитет на факултету - то је партијска комисија унутар политичке партије која разговара о томе да ли некоме одузети партијску књижицу.
      Тило Сарацин се и даље не да. Неће да врати књижицу па бог! Звао га је АфД, нудио му све услове за рад, личну промоцију, напредак, али Сарацин неће. Неће зато што је по идеологији социјалдемократа, а не АфД.
      Ту је и случај Сузане Даген, власнице књижаре из Дрездена. Дагенова је била звезда издавачке сцене. У склопу њене книжаре "Лошвиц" делује и истоимени дом културе. Писци, политички есејисти, морални поправљачи света годинама су пролазили кроз обе локације, доносећи атмосферу креативне гужве и полета. 
        Два пута, 2015. и 2016, је Дагенова добила годишњу награду Удружења немачких књижара за национална достигнућа у области издаваштва и културне промоције.
      Од кад је потписала документ "Charta 2017", Дагенова се нашла на рубу друштва, а "Лошвиц" остао без проминентних гостију. Неки писци демонстративно отказују, неке је срамота да дођу, неки се боје јавне реакције ако их се види у таквом друштву. 
      "Charta 2017" је отворено писмо Франкфуртском сајму књига, у коме су организатори сајма оптужени да толеришу и охрабрују нападе левих активиста на тзв. десне издаваче који излажу у Франкфурту.
      АфД је "месо од меса ЦДУ", каже Дагенова (интервју у аустријском Пресе, 10.7.2019): кад се ЦДУ померио у лево, људи су остали усамљени у страху пред процесима исламизације, глобализације и декултурализације.
      Са Дагеновом је у групи палих анђела културне сцене и познати писац Телкамп, такође потписник "Charte 2017". Као она, и Телкамп је од особе постао не-особа.
      Телкамп тврди како се људи присиљавају да пролазе "коридором између пожељног и толерисаног мишљења". Коридор, значи удари равно, нема скретања и застајкивања, иде се од толерисаног до пожељног, од пожељног до толерисаног - али никако до алтернативног и неортодоксног.
      Познати издавач Сухркамп се одмах дистанцирао од писца. Са таквима се пристојни не друже, ако не желе да сутра буду оптужени као идејни покретачи десног терора по Немачкој.
      Иако то стално одлаже, Немачка ће једном морати да се суочи са бруталним процесима поларизације унутар националног бића после 2015.
      Премда у сличној позицији, Аустрији је ту неупоредиво лакше. Она ће сачекати да види како је чвор 2015. распетљан у Немачкој, а онда применити победничко решење.
    • Од Логос,
      У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. 
      У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић.

      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      У потрази за бољим животом све је више оних који напуштају руралне средине. У Царевцу, селу у близини Косовске Каменице, пет породица још увек одолева свим недаћама, а, како кажу, све би лакше поднели када би имали пут.
       
      Пет породица у три махале још увек живи у Царевцу. Међу њима су и Ђорђевићи. Трајан и Сања имају троје деце. Једна плата није довољна за подмиривање свих потреба. На сву срећу, обоје су вредни, а земље има довољно.
      „Највише производимо домаћи сир, сокове, кад буде зимница то све сама радим, али не може ништа да се прода, све за себе. Не исплати се ништа да чуваш кад немаш где да продаш“, каже Сања Ђорђевић.
      Радили би и више, да их није задесио пех, на сву срећу, ту су добре комшије да припомогну.
      „Имам око 4 хектара обрадиве земље, радим, чувам стоку. Имао сам више крава, али сам смањио због крађа и имам две. Пшеницу сам засејао по пола са комшијом, пошто ми је трактор неисправан, то кошта, тренутно немамо услове за то. Од механизације немамо ништа, све радимо ручно“, објашњава Трајан Ђорђевић.
      Слога ово мало породица држи на окупу, деле исту судбину. Њихова прича је мање више идентична причама многих српских породица на Косову.
      „Видите какав је пут, нема ко да нас посети, нико не долази, добро је што сте и ви дошли да видите где и како живимо, ужас. Посла нема, два сина не раде, живим од минималца. Барем да дође неко, да нам каже, да нам обећа“, јада се Звонко Сентић.
      Ником од мештана Царевца није лако, па ни малом Виктору, који нема никог од вршњака. Дружење са њима је заменио игром са животињама, од којих му је, по свему судећи, најдражи голуб.
      Царевце је од Каменице удаљено свега седам километра. Од 24 породице у махалама необичних имена – Мозговци, Старинци и Огњанци, остало је свега пет. У махали Огњанци тренутно сама живи Митра Симић.
      „Продавницу немамо, лекара немамо, барем једном у седам дана да дође, да прегледа људе у селу, ништа… 55 година сам овде, 53 сам живела с мужем – умро је пре две године. Било је пуно људи, али боље им је у Смедереву, Јагодини, Крушевцу, где хоће да иду и купују… куће су овде оставили”, каже Митра Симић.
      Надлежнима у Општини Ново Брдо познати су проблеми Царевчана, наводе да ће њихово решавање започети ускоро.
      „Ми смо прошле године радили један део пута Јасеновик -Царевце, тако да ћемо ове године у сарадњи са ресорним министарствима да покушамо да асфалтирамо тај пут, пре свега да наспемо и да поправимо оштећења које је вода направила, тако да ћемо прво то поправити и спремити за асфалтирање. Уколико буде средстава, а надамо се да ће их бити, да асфалтирамо тај пут…Што се тиче јавног превоза, знате да је то проблем на читавом Косову, тако да без уређене инфраструктуре превозници имају потешкоће да све то испоштују. Надамо се да ћемо им у скорије време средити инфраструктуру, да им олакшамо комуникацију са већим местима, да могу да оду до доктора, да купе намирнице“, рекао је потпредседник Општине Ново Брдо, Синиша Димић.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Као народ кроз историју су нас сналазила тешка искушења, а најновије искушење, скоро, да је као у турска доба, казао је Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије осврћући се на актуелну ситуацију поводом Предлога закона о слободи вјероисповјести, који је, због најављеног отимања храмова и црквене имовине, унио велику узнемиреност и забринутост код вјерног народа у Црној Гори.

      Бесједећи на празник Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула, у манастиру Црнча, гдје је салужио Свету архијересјку литургију, владика је нагласои да су током своје владавине Турци и рушили наше светиње, али их нијесу преписивали на државу:
      „А сад наша власт хоће да их препише на државу – да нека власт, неки министар, ко зна ко може бити тај министар, да ли је крштен, да ли има страха Божјег, да ли има поштовања, да ли је православни, да ли је секташ, сјутра он може да располаже са храмовима, са иконама, са светињама, уколико се то догоди.
      Црква се, са својим вјерним народом и свештенством, навео је владика, супроставила тој великој неправди. Напоменуо је да је, осим неправде, у питању и лаж, јер се, сматра он, никада ни на једну државу званично нијесу водили храмови, него су светиње, увијек, припадале Цркви.
      „Цркве су припадале Цркви, џамије Исламској заједници, катедрале Католичкој цркви и у то нико није дирао. Нико се није усудио да отима оно што је Божје, што је Богу посвећено. Хоће с тим људи да располажу и то људи који немају вјере, који се хвале да су атеисти, агностици, секташи из нашег народа. Најгори су. Из других народа имају више поштовања, а ми ову грдну непријатност и тешку неправду  доживљавамо од људи који су на власти из нашег народа“, констатовао је Епископ Јоаникије.
      Оцијенио је да власт у Црној Гори, нажалост, ово ради заједно са Хашимом Тачијем и Рамушом Харадинајем, са намјером да се и на Косову и Метохији примијени исти закон како би се отеле тамошње српске светиње.
      „Имамо доказе за то, а шта ће нам већи доказ, него што су гласали да државолика творевина Косово, која није призната од већине свијета као држава, уђе у УНЕСКО да би тиме стекли легитимитет да се Пећка патријаршија и Високи Дечани препишу на Косово, да се препишу Рамушу Харадинају. Исти закон су припремили и на Косову и Метохији само што се он другачије зове, али је исти параграф. И тамо се предвиђа да Приштина преузме српске светиње да се на њих воде, да одатле изјуре српско монаштво, да их претворе у музеје и погазе нашу историју. Зло се чини, надамо се да зла бити неће, али се зло мисли, зло припрема“, указао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
      Поручио је да од нас зависи да ли ће се најављено зло десити, јер је људска и морална обавеза сваког човјека супроставити се неправди, на шта нас, поучавао је владика, позива и Свети Јован Крститељ.
      „Он је изобличавао све оне који су творили неправду, нарочито, оне који су на власти, јер њихова неправда, њихов гријех, јавни гријех доноси највеће зло народу. Ми морамо да се супроставимо“, казао је је владика и позвао на потписивање петиције против отимања светиња сев који су својом душом и срцем против ове неправде.
      „Уколико неко није, никога тјерати нећемо. Не треба нам никакав фалсификат, треба нам само добра воља. Није добро не изјашњавати се против неправде, прећутати. Ако се прећути она ће да узима све више маха. Ако се народ супростави овој неправди неће је бити, неће се никад остварити. Свакако, шта год било, ми нећемо дати наше светиње, бранићемо их као што су наши преци бранили манастир Острог, Цетињски манастир, тако ћемо и ми бранити наше светиње. Не можемо дати да се оне скрнаве, не можемо их дати неодговорним људима да с њима располажу, да од њих праве музеје, да на њима праве своју причу, да их полатине“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...