Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Драгана Милошевић

Археолози пронашли физички доказ о пророку Исаији

Оцени ову тему

Recommended Posts

Недавни чланак из часописа ”Biblical Archaeology Review” тврди да су археолози недавно открили први физички доказ за постојање пророка Исаије.

Како пише Кандида Мос у чланку листа Дејли Бист (Daily Beast), предложени доказ је 4 инча дуго парче глине на којој је утиснут печат који изгледа да носи натпис ”Пророк Исаија”. Мали доказ је пронађен када је тим који је предводио Елијат Мазар одлучио да ископа претходно недирнуту гомилу рушевина.

”Рушевине су садржале фигуре, грнчарске фрагменте, комадиће слоноваче, као и неке печате утиснуте у глини, познате као буле. Ови отисци су направљени када су власници печата отиснули своје печате у меканој глини и они носе знак цара Језекије”, пише Мос.

Међу тим булама је и натпис ”Yesha‘yah Nvy[?]”, за који Мазар сматра да се најјасније преводи као ”пророк Исаија”.

Свети пророк Исаија је живео 700 година пре рођења Господа Христа, и био је из царске куће. Исаијин отац Амос васпитао је свог сина у страху од Бога и по закону Господњем. Позван је да служи као пророк током владавине цара Осије, Јудиног цара, и прорицао је 60 година током владавине царева Јоатама, Ахаза, Језекије и Манасије. Почетак његове службе је означен визијом Господа Бога, који је седео на високом царском престолу у небеском храму. Он је најпознатији по свом пророчанству о девићанском рођењу Христа: Зато ће вам сам Господ дати знак; ето, дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило (7,14). Ово место наводи Матеј кад говорио рођењу Христовом (Мт 1,23). За Исаију се вели да је био „старозаветни јеванђелист“.

Новопронађени доказ, вероватно његов потпис, несумњихов је доказ његове улоге у Јерусалиму 8. века. Библија описује Исаију као саветника цара, и тиме би се могло објаснити зашто би он имао свој печат. Штавише, његов печат је пронађен поред места где је претходно био печат цара Језекије.

Извор: Православие.ру (са енглеског Информативна служба СПЦ)


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

То је једна од највећих светиња манстирских. Целивао сам је више пута

Послато са NEM-L21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије.

      – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић.
      Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници.
      – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада  – поручио је отац Гојко Перовић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер, нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године: у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у разговору за ИН4С.

      Можда је скроз необично да два пута, у кратком времену, водимо разговор на готово исту тему, али сматрамо прилично интригантним то што поједини медији из дана у дан, без престанка, засипају јавност ”новим открићима” у погледу аутокефалности СПЦ. Недавно је објављен документ у коме се неколико водећих патријараха православља, у 16. вијеку, ограђују од аутокефалности датој СПЦ, и готово да је негирају. Какав однос да има вјерујући човјек према оваквим публицистичким појавама?
      – Прочитао сам тај чланак и бојим се да његов аутор нема добре намјере, и да није вођен истраживачким поривом него жељом да сервира полуистине. А сви добро знамо да су полуистине често горе од лажи. Дакле, Велики свеправославни сабор на Криту 2016, међу првим својим документима, побројао је све канонске православне аутокефалне Цркве. Међу њима је и Српска православна црква, па је свака дискусија о томе има ли СПЦ аутокефалност и да ли је она ваљана – лишена сваког смисла.
      Е сад, историја аутокефалне СПЦ је дуга осам вјекова и веома бурна. Ова је Црква проживјала многе успоне, родила бројне плодове, али и бивала на распећу разних искушења. Ово што се објављује у неким црногорским медијима управо има карактер полуистина. То су документа истргнута из историјског контекста, а публици се не нуди ваљано објашњење – када је, како је и зашто је, дошло до настанка таквих аката (нпр. критика коју је Св. Сави упутио Охридски архиепископ Димитрије; посланица источних патријараха из 1531. и … ко зна шта је сљедеће на програму ових ”истраживача” ).
      Мислим да смо читаоцима ИН4С-а у прошлом разговору прилично објаснили историјски и канонски контекст односа Светог Саве и Димитрија охридског архиепсикопа. Шта недостаје у појашњењу прилика које су довеле до поменуте посланице 1531. године?
      – Недостаје пуно тога. Не можеш данашњој читалачкој публици тек тако издекламовати садржај поменуте посланице а не објаснити им о чему се заправо ради. Ко је смедеревски Митрополит Павле? Зашто га осуђују источни патријарси? Какав је интерес турске империје у том моменту? И многа друга веома сложена питања остала су без одговора, у том чланку који је очигледно имао само једну намјеру – да омаловажи цјелокупну СПЦ и њену историју.
      Међутим, то је тако, кад се теме из науке и уско-стручних области, развлаче по новинама и то у политикантске сврхе. Бојим се да и ови наши разговори на поменуту тему, иако имају намјеру да појасне и да допуне, у суштини, само дају легитимитет таквом не-научном приступу овим питањима.
      Па, ипак, реците нам каква је то била ситуација у вези Митрополита Павла и турских власти? Шта је довело до тога, да рад овог српског архијереја буде осуђен од Цариградског и других источних патријараха?
      – Ријеч је о доста тешком периоду за Православну цркву уопште. Све се дешава непосредно (непун вијек) након пада Цариграда под Турке (1453) а и коначног пада српске деспотовине (1459) под исту ту отоманску власт.
      Добро се зна да је однос султана према Православној цркви био такав, да Турцима није одговарало постојање више црквених поглавара у царству. За султана је било идеално да то буде један поглавар, и да, по могућности, то буде онај кога ће султан најлакше моћи да контролише – а то је управо патријарх у Цариграду.
      Ово не значи да су сви цариградски патријарси били султанови послушници. Далеко од тога! Али генерално, кроз историју, ова црквена столица била је на том распећу, да трпи велики и директан притисак турских власти и њихових политичких интереса. Ово је сигурно било тако док су Истанбулом владали султани, тј. до Ататуркове револуције.
      Тако да, послије пада Смедерева, долази до запуштења Пећке патријаршије (која се, прије тога, по нужди селила и у Жичу, и у Смедерево), и једно вријеме није ни било патријарха, нити могућности (објективних, физичких) да се он изабере. Турци су ту прилику искористили да све православне на Балкану ставе под једну јединствену управу, односно, да се територија Пећке патријаршије, нађе под управом охридског архиепископа (а овај је свакако већ под управом цариградског).
      Искрено речено, то се не противи ни црквеним канонима (и они прописују да кад једна црквена област остане без поглавара, тада старање о њој преузима прва најближа Црква), али хоћу да нагласим овај политички моменат, како би се боље разумјело оно што слиједи. Е сад, почетком 16. вијека, на историјску сцену ступа један веома храбар и родољубиви архијереј, смедеревски Митрополит Павле. Он је настојао да поврати српску црквену самосталност, која је била неупитна у цијелом православљу, од 1219, па до турске окупације. И имао је за то подршку локалних турских управитеља, али је султан лично стао на страну охридског архиепископа! И сад, питам ја вас, – шта се могло очекивати од цариградског патријарха (а једнако и од осталих источних патријараха који су такође под султановом влашћу)? Да се успротиве султану, ради једног српског владике?
      Има  научног основа да се сумња у самосталност одлука како Цариграда, тако и осталих патријараха – у овом поменутом случају из 1531! Другим ријечима, јасан је султанов ”рукопис” у тексту ове посланице. Султан не зна каноне, али он нареди, па се читају они канони који одговарају његовој одлуци. Како другачије схватити ноторну чињеницу да је само 20-так година касније, упркос садржају посланице из 1531. православна васељена подржала обнову Пећке патријаршије и њене самосталности, под Макаријем Соколовићем 1557. године! Појавио се Мехмед-паша Соколовић и – промијенио се однос према Пећкој патријаршији! И код султана и код патријарха у Цариграду! Само, то није био једнократни акт (као онај из 1531. г.) који важи док су живи његови потписници, него васпостављање Пећке патријаршије и њеног угледа у православљу, које ће потрајати наредних 200 година и више! До 1766. и насилног укинућа Пећке патријаршије!
      Па добро сад, како се разабрати у том историјском клупку? Изгледа да се од 1453, па до 20. вијека, све одлуке цариградског патријарха, мање-више тичу султановог утицаја. Некад је тај утицај био против српске црквене самосталности, а некад у њену корист. Гдје је ту Божији благослов?
      – Е ту треба бити опрезан. Врло опрезан. Султанов утицај не треба изједначити са одсуством благослова! То – никакао! Цариградски патријарх све вријеме има Божији благослов да руководи Црквом, да окупља друге патријархе да помаже друге Цркве.
      А са друге стране и султан је Божији створ. Може Бог и њега усмјерити, па и надахнути да учини нешто што ће помоћи патријарху. Као што је накада у Старом завјету, надахнуо Бог незнабожачког цара Кира, владара Персије, да изда указ о обнови Соломоновог храма (а таквих је примјера безброј), тако и исламски владар и окупатор, по промислу Божијем, може утицати и на неке позитивне одлуке, корисне за Цркву.
      А ако ме питате како ја разликујем – који је султанов утицај исправан, онај из 1531. или онај из 1557. рећи ћу вам, врло просто: ја сам из Црне Горе и за мене нема дилеме, да је обнова Пећке патријаршије позитиван чин, а њено укинуће да је негативан!
      Какве то има директне везе са тим што сте ви из Црне Горе?
      – Има велике везе. И управо су ту разлози мога чуђења, како неко из Црне Горе, ма којој опцији да припада, може да дисквалификује самобитност Пећке патријаршије? Ко је рукополагао зетске и црногорске владике?
      Пећки патријарх или охридски архиепископ? Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите?
      Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили!
      И ето, да овај осврт завршим са нашом црногорском историјом. Не можемо имати двоструке аршине. Ако смо спремни да са правом величамо отпор Црногораца руском Црквеном синоду (из 1804.) кад су се Руси о Светом Петру Цетињском изјашњавали више политички него црквено (и у ком отпору се јасно може прочитати везаност Црногораца за Пећку патријаршију, чак и онда кад је нема, кад је укинута, онда морамо и у писму четири патријарха из 1531. препознати исти ”однос снага” међу ”великима” и ”малима”, а у дјелу Митрополита Павла из Смедерева, видјети исту ону искру коју су носили Црногорци вјековима, чувајући Цетиње као ”једину слободну светосавску столицу” (како рече предсједник краљевске Владе Црне Горе Лазар Томановић, у свом говору, приликом проглашења краљевине 1910. године).

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Свештени догађај из историје Цркве, Воздвижење Часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Световазнесењској милешевској обитељи, 27. септембра 2018. године. Божанску Литургију служио је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архимандрита Леонтија, протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. Сестринство манастира појањем је прославило Бога, док су у литургијској радости поред верника милешевског краја учествовали и поклоници из Украјине.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      – У Крсту имамо сагледавање свих аспеката живота, ми се подсећамо на само неке од њих према тренутку свог властитог пута и живота. Нема тренутка у нашем животу, без обзира на то колико смо грешни, када Бог одустаје од нас. Бог никад не одустаје од нас, а Крст је доказ. Ма колико дубоко да смо пали, овај дан Воздвижења Часног Крста нас подсећа и позива нас да се сетимо да Бог није одустао од нас, ни од убице, ни од издајника, ни од очајника. Јесу то греси: издајство, завист, мржња, али Господ ни тад није одустао од нас, зове нас и тада да се осврнемо, да се суочимо са собом, са својом трулежношћу, да устанемо и да се обновимо. И када нас је свет одбацио, и када нас сматрају за безвредне и штетне, и онда Богу значимо и Он нас прихвата, поучио је Владика сабрани народ.   Извор: Епархија милешевска
      View full Странице
    • Од Логос,
      – У Крсту имамо сагледавање свих аспеката живота, ми се подсећамо на само неке од њих према тренутку свог властитог пута и живота. Нема тренутка у нашем животу, без обзира на то колико смо грешни, када Бог одустаје од нас. Бог никад не одустаје од нас, а Крст је доказ. Ма колико дубоко да смо пали, овај дан Воздвижења Часног Крста нас подсећа и позива нас да се сетимо да Бог није одустао од нас, ни од убице, ни од издајника, ни од очајника. Јесу то греси: издајство, завист, мржња, али Господ ни тад није одустао од нас, зове нас и тада да се осврнемо, да се суочимо са собом, са својом трулежношћу, да устанемо и да се обновимо. И када нас је свет одбацио, и када нас сматрају за безвредне и штетне, и онда Богу значимо и Он нас прихвата, поучио је Владика сабрани народ.   Извор: Епархија милешевска
    • Од Логос,
      Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе који је дошао после њега. Заиста, личност Јована Крститеља међу јеванђељским личностима заузима посебно место. Он је највећи између рођених од жена. Са катихетом Браниславом Илићем у јутарњем програму радија Беседе говорили смо о прегледу празника који су посвећени светом Јовану, његовом помињању у богослужењу наше Свете Цркве и богатој химнографији која је посвећена Пророку,  Претечи и Крститељу Господњем.   Прилог смо преузели са интернет странице Ризница литургијског богословља и живота  
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...