Jump to content

Сексуални односи по Календарчету

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зоран Ђуровић: Сексуални односи по Календарчету

 

Колико пута годишње по срБском Календарчету брачници могу легитимно да се дохвате, како каже прост народ, а интелектуалци - да имају сношај?

Узео сам да пребројим дане по месецима у 2017 години по Старом календару св. Јулија Цезара. Дајем и број забрањених дана, а то су: среда и петак осим трапавих седмица, сви дани пред литургију (значи, свака субота) и празнични дани, као и дан који им претходи. Не можемо да додамо и број дана када жена има менструацију, јер је то индивидуално. А неки имају среће па су им жене у циклусу и кад има допуштених дана!:))) Дакле:   

ЈАН 24 - 7

ФЕБ 20 - 8

МАРТ 31 - 0

АПР 24 - 6

МАЈ 20 - 11

ЈУН 27 - 3

ЈУЛ 22 - 9

АВГ 24 - 6

СЕП 20 - 11

ОКТ 19 - 12

НОВ 20 - 10

ДЕЦ 31 - 0

 

Дакле, сувих дана је у светој 2017 години било: 282, а грешних 83.

Све ово се не уклапа у препоруку Козме Етолског:

 

HtbUEf1.jpg

 

Овој Козминој препоруци се супруге зјело радују, али мужеви нису баш одушевљени!

Православни би били машине када би се придржавали Календарчета. И још мање би се размножавали. Тако су неумесни позиви да правимо децу, а сама Црква ти подмеће ногу. За брачнике треба да важи само Павлово правило: Супружници по договору да се предају апстиненцији, и она се односила на евхаристијски пост. Вели, по међусобном договору, а не по Календарчету! Зато ће Августин рећи да жена не одбија мужа јер ће овај онда потражити разумевање код неке друге. Да је уздржање било везано за евхаристију види се и из критике Јеронимове брачника који не одлазе у цркву на причест јер су спавали, па се сами кући причесте. Јероним каже да је исти Хр у цркви и кући па му је ово решење проблема смешно.

Шансе да жена затрудни по Календарчету су мале. Менструације им не долазе по истом, као ни плодни дани. Био би хит да неко направи рекламу за перверзативе и да каже: Од Дурекса је сигурније само српско Календарче!:))12:smeha::))

Друго, апстиненције од месец и по умртвљују како мужеве, тако и жене. Или, што је друга крајњост, загоре као тигањ св. Атанасија, па повилене и не знају где ударају главом. Зато млади вероучитељи похитају на Поуке да би се испразнили на Ави! Дакле, за један од неопходних елемената за успешан брак и размножавање знали су и стари Латини рекавши: penis bonus, pax in domus!

Према томе, ко жели да има добар брак мора да се греши о Календарче! :pop:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
пре 5 минута, Zoran Đurović рече

Вели, по међусобном договору, а не по Календарчету! Зато ће Августин рећи да жена не одбија мужа јер ће овај онда потражити разумевање код неке друге. 

А то постоје безгрешни :aplauz::))

Једне прилике дође Митрополит и каже једном раднику:

"Ако ти жена није дала, не терориши братију!" :ani_biggrin:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Гајић рече

"Ако ти жена није дала, не терориши братију!" :ani_biggrin:

Краљ!:))12:smeha:12:smeha::))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Zoran Đurović рече

Зоран Ђуровић: Сексуални односи по Календарчету

 

Колико пута годишње по срБском Календарчету брачници могу легитимно да се дохвате, како каже прост народ, а интелектуалци - да имају сношај?

Узео сам да пребројим дане по месецима у 2017 години по Старом календару св. Јулија Цезара. Дајем и број забрањених дана, а то су: среда и петак осим трапавих седмица, сви дани пред литургију (значи, свака субота) и празнични дани, као и дан који им претходи. Не можемо да додамо и број дана када жена има менструацију, јер је то индивидуално. А неки имају среће па су им жене у циклусу и кад има допуштених дана!:))) Дакле:   

ЈАН 24 - 7

ФЕБ 20 - 8

МАРТ 31 - 0

АПР 24 - 6

МАЈ 20 - 11

ЈУН 27 - 3

ЈУЛ 22 - 9

АВГ 24 - 6

СЕП 20 - 11

ОКТ 19 - 12

НОВ 20 - 10

ДЕЦ 31 - 0

 

Дакле, сувих дана је у светој 2017 години било: 282, а грешних 83.

Све ово се не уклапа у препоруку Козме Етолског:

 

HtbUEf1.jpg

 

Овој Козминој препоруци се супруге зјело радују, али мужеви нису баш одушевљени!

Православни би били машине када би се придржавали Календарчета. И још мање би се размножавали. Тако су неумесни позиви да правимо децу, а сама Црква ти подмеће ногу. За брачнике треба да важи само Павлово правило: Супружници по договору да се предају апстиненцији, и она се односила на евхаристијски пост. Вели, по међусобном договору, а не по Календарчету! Зато ће Августин рећи да жена не одбија мужа јер ће овај онда потражити разумевање код неке друге. Да је уздржање било везано за евхаристију види се и из критике Јеронимове брачника који не одлазе у цркву на причест јер су спавали, па се сами кући причесте. Јероним каже да је исти Хр у цркви и кући па му је ово решење проблема смешно.

Шансе да жена затрудни по Календарчету су мале. Менструације им не долазе по истом, као ни плодни дани. Био би хит да неко направи рекламу за перверзативе и да каже: Од Дурекса је сигурније само српско Календарче!:))12:smeha::))

Друго, апстиненције од месец и по умртвљују како мужеве, тако и жене. Или, што је друга крајњост, загоре као тигањ св. Атанасија, па повилене и не знају где ударају главом. Зато млади вероучитељи похитају на Поуке да би се испразнили на Ави! Дакле, за један од неопходних елемената за успешан брак и размножавање знали су и стари Латини рекавши: penis bonus, pax in domus!

Према томе, ко жели да има добар брак мора да се греши о Календарче! :pop:

iskreno jako mi je interesantno i zanimljivo ovo sto ste napisali. dobro je znati da ima i ovakvih razmisljanja. u mom dosadasnje kontaktu sa pravoslavnima seks je bio tabu tema i predstavljen mi je kao nesto necisto sto coveka vodi u telesnost. vi ste pravo osvezenje. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

 

пре 4 минута, Predrag Pedja рече

iskreno jako mi je interesantno i zanimljivo ovo sto ste napisali. dobro je znati da ima i ovakvih razmisljanja. u mom dosadasnje kontaktu sa pravoslavnima seks je bio tabu tema i predstavljen mi je kao nesto necisto sto coveka vodi u telesnost.

То су болесници! 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Гајић рече

 

То су болесници! 

ja neznam da li jesu ili nisu (mada licno imam utisak da bi trebali da posete psihijatra neki od njih) ali se smatraju velikim uciteljima ili kako se to kaze "duhovnicima". posetio sam neke od njih dok sam bio zainteresovan da saznam nesto vise o pravoslavlju. ima li su vro negativna razmisljanja o seksu i onaniji. 

postoji li neka literatura na ovu temu jer ono stosam do sada procitao je bilo (za mene) strasno

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Nisam siguran da li uopste Crkva (zvanican stav) ima ista sa branjenjem keksualnosti u dane posta. Ta pravila posta su takva kakva jesu, zakrzljala i na drugoj temi pricamo kako se to moze reformisati. 

Ali sasvim je druga stvar, sto postoje mnogi bolesni umovi kako medju laicima tako i medju klirom, koji apstinenciju povezuju sa posnim danima (izuzev evharistijskim), povezuju seks bracnika sa necistim rabotama i odvracaju ljude od blagoslovene zajednice muskarca i zene. 

Nema druge nego ovako kao ava, tuci beskompromisno i bez dlake na jeziku dok se sve vise ljudi ne osvjesti. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 19 минута, Justin Waters рече

Nisam siguran da li uopste Crkva (zvanican stav) ima ista sa branjenjem keksualnosti u dane posta. Ta pravila posta su takva kakva jesu, zakrzljala i na drugoj temi pricamo kako se to moze reformisati. 

Ali sasvim je druga stvar, sto postoje mnogi bolesni umovi kako medju laicima tako i medju klirom, koji apstinenciju povezuju sa posnim danima (izuzev evharistijskim), povezuju seks bracnika sa necistim rabotama i odvracaju ljude od blagoslovene zajednice muskarca i zene. 

Nema druge nego ovako kao ava, tuci beskompromisno i bez dlake na jeziku dok se sve vise ljudi ne osvjesti. 

zanima me kako je moguce da jedna tako stara institucija nema sta o seksu?  ovo me stvarno zanima i molim vas nemojte shvatiti kao provokaciju

oni monasi i svestenici sa kojima sam razgovarao su bili drugacijeg misljenja

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
пре 24 минута, Predrag Pedja рече

ja neznam da li jesu ili nisu (mada licno imam utisak da bi trebali da posete psihijatra neki od njih) ali se smatraju velikim uciteljima ili kako se to kaze "duhovnicima". posetio sam neke od njih dok sam bio zainteresovan da saznam nesto vise o pravoslavlju. ima li su vro negativna razmisljanja o seksu i onaniji. 

postoji li neka literatura na ovu temu jer ono stosam do sada procitao je bilo (za mene) strasno

Све што се има рећи, већ је отац Зоран написао. 

Људи свашта читају. Мушкарци и жене читајући монашко штиво, почну да се поистовећују са прочитаним. Граде идола од себе, а тежећи безгрешности имају погрешно поимање греха и упадају у фантазију где за последицу имамо схизофренију, јер је употреба аскезе погрешно схваћена. 

Онда као продукт имамо и неправедну осуду духовника који видећи где човек одлази, на сваки могући начин покушавају да одрже контакт са прелешћеном особом, где се неретко дешава и нуђење "себе и својоих еротских услуга, а зарад поседовања духовника, јер је јелте идол-над Ја Цар васионе!" Тужно и жалосно, али људи неће да се помире са својом палошћу, па беже у моралисање. Е ти моралисти су управо ти факири о које си се саблазнио. Јер они су "мистици" и познају "тајне"...

Нигде ти не жури. Бог ако те жели и позваће те, а ако Га препознаш у призиву и наћи ћеш Га :)

Литературу тражи од оца Зорана, који је и покренуо тему.

Добро дошао :skidamkapu:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 минута, Predrag Pedja рече

ja neznam da li jesu ili nisu (mada licno imam utisak da bi trebali da posete psihijatra neki od njih) ali se smatraju velikim uciteljima ili kako se to kaze "duhovnicima"

Ово му у преводу дође овако:

Ja не знам да ли јесу или нису болесни али знам да неки сигурно јесу :))12:smeha:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 35 минута, Predrag Pedja рече

iskreno jako mi je interesantno i zanimljivo ovo sto ste napisali. dobro je znati da ima i ovakvih razmisljanja. u mom dosadasnje kontaktu sa pravoslavnima seks je bio tabu tema i predstavljen mi je kao nesto necisto sto coveka vodi u telesnost. vi ste pravo osvezenje. 

Užas, pa ti ne znaš za Zokija?! On je lahor; dašak svežine, čovek koji, gle čuda velikoga, hoda zemljom sa obe noge! Uopšte nije "nebeski" ali je Hristov fajter, razbijač iluzija i fantoma po glavama uobraženih! Svaka mu .. čast! :dobro::skidamkapu::D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Justin Waters рече

Nisam siguran da li uopste Crkva (zvanican stav) ima ista sa branjenjem keksualnosti u dane posta.

Тамо где је Црква мислила да треба и да је неопходно она се и умешала.

Овде се чини да је мислила да смо толико словесни да не треба да се меша па авај...

Нигде Црква није рекла ни да не идемо на велику нужду у одређени дан па то подразумева да идемо ако нам се иде. То се не пита јер се подразмева. Уопште ово мишљење да је тело нешто лоше по себи имплицира проблеме далеко ширих размера.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Гајић рече

Све што се има рећи, већ је отац Зоран написао. 

Људи свашта читају. Мушкарци и жене читајући монашко штиво, почну да се поистовећују са прочитаним. Граде идола од себе, а тежећи безгрешности имају погрешно поимање греха и упадају у фантазију где за последицу имамо схизофренију, јер је употреба аскезе погрешно схваћена. 

Онда као продукт имамо и неправедну осуду духовника који видећи где човек одлази, на сваки могући начин покушавају да одрже контакт са прелешћеном особом, где се неретко дешава и нуђење "себе и својоих еротских услуга, а зарад поседовања духовнику, јер је јелте идол-над Ја Цар васионе!" Тужно и жалосно, али људи неће да се помире са својом палошћу, па беже у моралисање. Е ти моралисти су управо ти факири о које си се саблазнио. Јер они су "мистици" и познају "тајне"...

Нигде ти не жури. Бог ако те жели и позваће те, а ако Га препознаш у призиву и наћи ћеш Га :)

Литературу тражи од оца Зорана, који је и покренуо тему.

Добро дошао :skidamkapu:

hvala ti na komentaru i na pozdravu. meni je posebno bilo interesantno da se upoznajem sa "sestrama" koje sam susretao tamo. interesantno je da su obicno obucene u duge suknje i neke cudne bluze tamnijih boja bez sminke sa marama na glavi. predpostavio sam da se valjda tako treba oblaciti u manastirima. obicno vole da pricaju samo o duhovnim stvarima ali sam primetio da to vazi dok ne izadju iz manastira. kada izadju znaju da budu jako zanimljive. :0205_whistling: nemojte se ljutiti sto ja o tome ovako pisem jer ja jako volim zene i sex 

пре 5 минута, Леон Професионалац рече

Ово му у преводу дође овако:

Ja не знам да ли јесу или нису болесни али знам да неки сигурно јесу :))12:smeha:

pa pokusavam da budem fin i da ne povredim one koji veruju tim ljudima. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Predrag Pedja рече

pa pokusavam da budem fin i da ne povredim one koji veruju tim ljudima. 

Разумели смо се:naklon:

Исто мислим и ја али ми је била презанимљива конструкција. :dobro:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије.

       
      Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније.
      „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир.
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије.     „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски.   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили.   „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он.   Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима.   „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога.   „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик.      Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама.     Умировљени Епископ захумско-херцеговачки  и приморски Атанасије (Јевтић)

        Извор: Манастир Михољска Превлака
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...