Jump to content

Сексуални односи по Календарчету

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 33 минута, Zoran Đurović рече
пре 1 сат, Bokisd рече

Ali dok se ne istakne jedno zakonodavno tijelo sa onakovom nadleznoscu

Ти си дебил. Ниси у стању ни 1 текст да прочиташ. 

i, koji je kontekst, :stidljiv: .... daj objasni .... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 минута, Вукашин рече

Не знам зашто ово радиш? Питање је просто, постоји ли евх. пост након недељне Литургије?

Ma, sta radim  ne_shvata 

Evh. post moze da bude samo primer dogovora..... dok je drugo pitanje sta moze da bude po onom kanonu - duhovna zrtva - u subotu i nedelju kao celim danima (to je ovo sto pominjes .... posle Liturgije..)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Вукашин рече

Молитва, читање Писма, слушање духовне музике и сл. не могу бити никакав продужен пост, или жртва.

A zasto ne bi moglo, ako neko preko nedelje radi po ceo dan i nema vremena za takve stvari ?

mislim, mozemo da radimo i 1000 velikih metanija ... :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, Bokisd рече

Ma, sta radim  ne_shvata 

Evh. post moze da bude samo primer dogovora..... dok je drugo pitanje sta moze da bude po onom kanonu - duhovna zrtva - u subotu i nedelju kao celim danima (to je ovo sto pominjes .... posle Liturgije..)

Ниси ми одговорио на питање, како може да постоји "продужен" евх. пост после Литургије? Немој да врдаш.

Могу ја са женом и сам са собом да се договарам шта хоћу, али то што ти наводиш није никакав продужен литургијски пост. Мало си се запетљао.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 33 минута, Вукашин рече

Ниси ми одговорио на питање, како може да постоји "продужен" евх. пост после Литургије? Немој да врдаш.

Могу ја са женом и сам са собом да се договарам шта хоћу, али то што ти наводиш није никакав продужен литургијски пост. Мало си се запетљао.

 

Imam i ja za tebe jedno pitanje.

A, sta je onda sa onim 13.kanonu, ako se on odnosi na cele dane subota i nedelja i ako je verovatno ta duhovna zrtva koja se pominje Liturgija i pricesce ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 часа, Zoran Đurović рече

ИМАШ, НЕЗНАЛИЦО,  МНОГО ДРУГОГ ТОГА ДА ПРОЧИТАШ У ОВОМ ТЕКСТУ. 

Како ти није јасно да сте ти и Боксит само дунстери у овој материји? Да то што сте понешто прочитали вас никако не квалификује да будете учитељи, него морате да се учите?  

Увек ми је и смешно и тужно кад видим твоју потребу да некога унизиш вербално како би себе уздигао. Како ти много пута рекох, то је непогрешиви знак да иммаш проблем са самопоуздањем.  На страну што те потпуно дискредитује као хришћанина. Но добро, шта је ту је.

Две ствари су очигледне:

Прво, да је овај  Милашев текст скоро директно супротан оном његовом првом тексту, који сам ја цитирао. Тако да, ако сам незналица, онда сам у добром друштву, јер је и онај Први Милаш, кога сам цитирао, такође незналица. Милаш против Милаша.

Друго, чак ни у овом тексту он не говори о укидању канона кроз "праксу", него говори о законодавној власти сабора помесне Цркве који то може уредити другачије:

...Он је зато васељенски, што засвједочава васељенску истину цркве, истину вјечну и никад неизмјенљиву. Је ли један такав сабор на окупу, он ће тада, поред главног свога посла, ради којега је био сазван, одредити у питањима црквене дисциплине оно што потреба његовога времена иште, и издаће односне каноне; није ли на окупу, у таквом ће случају, ако је пријека нужда, одредити о дотичном питању оно што треба помјесни сабор једне или друге цркве, којему је законодавна власт у питањима доброга реда и мира црквеног зајамчена самим Основатељем цркве.

...Кад је то тако, тада значи, да обвезна снага једнога канона сасвијем је независна од тога, да ли је исти канон издао или санкционисао један васељенски сабор. Та снага дотичнога канона (разумије се, дисциплинарног својства) зависи од законодавне власти дотичне у управи самосталне помјесне цркве, која својим потребама и приликама примјењује постојећи канон, или издаје и нови.

Дакле,  ни Други Милаш нигде не каже да се канони укидају пуком праксом непримењивања од стране свештенства, па ни епископа,  него се то ради тако што Сабор Помесне Цркве издаје нови канон, јер он има  (по Другом Милашу, док по Првом Милашу то је недопустиво) законодавну власт да мења каноне, ако је прека нужда.

Тако да је 13. канон Тимотеја Александријског је важећи чак и по Другом Милашу, а по Првом Милашу сасвим несумњиво, пошто Сабор СПЦ није укинуо тај канон, односно није донео нови, другачији од њега.

Иначе, сама чињеница да се неки канони не примењују не може значити да су тиме укинути, јер би то значило нпр. да је канон, о обавези трократног погружења приликом крштења био укинут, будући да се данас трократно погружење скоро и не примењује у многим Црквама.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, Родољуб Лазић рече

Увек ми је и смешно и тужно кад видим твоју потребу да некога унизиш вербално како би себе уздигао. Како ти много пута рекох, то је непогрешиви знак да иммаш проблем са самопоуздањем.  На страну што те потпуно дискредитује као хришћанина. Но добро, шта је ту је.

Две ствари су очигледне:

Прво, да је овај  Милашев текст скоро директно супротан оном његовом првом тексту, који сам ја цитирао. Тако да, ако сам незналица, онда сам у добром друштву, јер је и онај Први Милаш, кога сам цитирао, такође незналица. Милаш против Милаша.

Друго, чак ни у овом тексту он не говори о укидању канона кроз "праксу", него говори о законодавној власти сабора помесне Цркве који то може уредити другачије:

...Он је зато васељенски, што засвједочава васељенску истину цркве, истину вјечну и никад неизмјенљиву. Је ли један такав сабор на окупу, он ће тада, поред главног свога посла, ради којега је био сазван, одредити у питањима црквене дисциплине оно што потреба његовога времена иште, и издаће односне каноне; није ли на окупу, у таквом ће случају, ако је пријека нужда, одредити о дотичном питању оно што треба помјесни сабор једне или друге цркве, којему је законодавна власт у питањима доброга реда и мира црквеног зајамчена самим Основатељем цркве.

...Кад је то тако, тада значи, да обвезна снага једнога канона сасвијем је независна од тога, да ли је исти канон издао или санкционисао један васељенски сабор. Та снага дотичнога канона (разумије се, дисциплинарног својства) зависи од законодавне власти дотичне у управи самосталне помјесне цркве, која својим потребама и приликама примјењује постојећи канон, или издаје и нови.

Дакле,  ни Други Милаш нигде не каже да се канони укидају пуком праксом непримењивања од стране свештенства, па ни епископа,  него се то ради тако што Сабор Помесне Цркве издаје нови канон, јер он има  (по Другом Милашу, док по Првом Милашу то је недопустиво) законодавну власт да мења каноне, ако је прека нужда.

Тако да је 13. канон Тимотеја Александријског је важећи чак и по Другом Милашу, а по Првом Милашу сасвим несумњиво, пошто Сабор СПЦ није укинуо тај канон.

Иначе, сама чињеница да се неки канони не примењују не може значити да су тиме укинути, јер би то значило нпр. да је канон о обавези трократног погружења приликом крштења био укинут, будући да се данас скоро и не примењује у многим Црквама.

Milas protiv Milasa,.... tacno si zapazio, zasto, zato sto su i neki ruski kanonisti uocili isto par nekih drugih stvari kod Milasa koje nisu konzistentne, ali koje ne narusavaju njegov celovit i pravoslavni pogled na kanonsko pravo.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Inace nasao sam ovo od sv.Grigorija Bogoslova :

"св. Григорий Богослов, увещевая готовящихся к Крещению, пишет: "Об одном тебя прошу: прими дар, как ограждение, и дару принеси от себя чистоту на время, пока продолжаются дни, установленные для молитвы, которые честнее дней рабочих; и то по взаимному условию и согласию. Ибо не закон предписываем, но даем совет, и хотим взять от тебя же и для общей вашей безопасности". 

Idem da se odmorim, bas me ovo sa Mitropolitom preseklo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 26.10.2020. at 10:22, grigorije22 рече

Evo ima i ovo.:ani_biggrin: Arhimandrit Rafail Kerelin pored njega Rafailo Boljević.

Сексуална привлачност и страст се никада не могу назвати љубављу: то је велика обмана преко које ђаво заводи људе на пут пропасти.

Архимандрит Рафаил Карелин

122701067_2872194889732161_3303534213393576451_n.png?_nc_cat=109&ccb=2&_nc_sid=730e14&_nc_ohc=oOS9dxc8d1QAX_gg-QE&_nc_ht=scontent.fbeg5-1.fna&oh=50f28441e01179837504ba4f1a244c34&oe=5FBDE8DE

Хвала Богу св. ап. Павле, апостол љубави, многе избави из тог огња НЕ застрашујући их већ САВЕТУЈУЋИ ИХ да - ако су више телесни него духовни (читај ако се лако телесно распаљују) НЕ ЖИВЕ КАО ОН него нађу себи жену/мужа и задовољавају своју жељу на законит начин.

 

Него, више ме мучи питање: што сам Господ у причи о жени са пет мужева и "чија ће бити" о Другом доласку није нагласио да НИЈЕ СПАВАЛА НИ СА ЈЕДНИМ!

То је једини логичан закључак из ових монашких прича јер:

1. То је област СЗ закона, да је била јалова значило би да је грешна - ништа од спасења о Васкрсењу свих.

2. СВИ су у Царству (и жена и мужеви).

2. Није имала деце ни са једним. 

Дедукцијом је јасно да би то било једино могуће ако нико није имао односе са њом.

Да не говоримо о томе да су Соломон, Давид, св. краљеви Стефан Првовенчани, Милутин и др. вишебрачни одавно у геени. Нема шансе да нису гледнули без жеље у срцу...

 

Јес' занимљива тема - за доконе.

 

Читајте Павла, волите своје жене како год вам ОБОМА прија, не браните се једно другом ОСИМ ПО ДОГОВОРУ и не булазните к'о Папа над водом, што би рек'о Јоил... ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Да ли си чуо да су многи бездетни родитељи добили децу управо зато што су чинили све супротно од онога што ти проповедаш?

WWW.SABORNA-CRKVA.COM

Saborna crkva u Beogradu

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 49 минута, Плаво Небо рече

Да ли си чуо да су многи бездетни родитељи добили децу управо зато што су чинили све супротно од онога што ти проповедаш?

WWW.SABORNA-CRKVA.COM

Saborna crkva u Beogradu

 

Моји обрнуто. Нећу да откривам идентитет: Хтео сам да поделим једну благу вест. Након гледања клипа: сексање по календарчету, супруга је зачела. У четвртој недељи је. Помени да буде све како треба. ?

Па ја не памтим више колико је те деце дошло на свет што су родитељу тражили Авине молитве! Садржај мог инбокса и преписки ће бити објављен постхумно. - Једном се зачудих да ми неколико дана нису писали људи о чудима. И онда ми послаше у истом дану о 4 чуда! 

Но, ово су нормални људи и хришћани практиканти. Зато им Бог даје, иако се обраћају мени. Чудни су путеви Господњи, мудраче...  

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Плаво Небо рече

Да ли си чуо да су многи бездетни родитељи добили децу управо зато што су чинили све супротно од онога што ти проповедаш?

WWW.SABORNA-CRKVA.COM

Saborna crkva u Beogradu

 

Тачно је да људи посте, моле се, узимају одређени подвиг из завет. И Бог им даје децу (а некима не јер само Он зна шта ради). Све то није у сукобу са тим да су брачни односи мужа и жене њихова интима и да они одређују меру коју могу да носе у скалду са оним што каже Апостол Павле да се не забрањују једни другима осим ради поста и молитве. То је јако широка препорука и оставља простора свима да поступе разумно и благословено према мери коју могу да носе. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Чудни су путеви Господњи

Кад би "строги" схватили да им се оставља простор за разумну  строгоћу све би било супер. Они који рецимо живе у браку и суздржавају се и не горде се тиме, верујем да никоме не придикују око постеље јер су разумни и могу да носе ту тешку меру, не мраче оне који рецимо практикују суздржавање само дан пред причешће. Дат нам је простор и ширина а људи се лактају без потребе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 часа, Вилер Текс рече

Дат нам је простор и ширина а људи се лактају без потребе.

Ovo je dovoljno receno na celu temu. Dalja diskusija njie potrebna :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије.

       
      Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније.
      „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир.
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије.     „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски.   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили.   „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он.   Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима.   „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога.   „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик.      Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама.     Умировљени Епископ захумско-херцеговачки  и приморски Атанасије (Јевтић)

        Извор: Манастир Михољска Превлака
×
×
  • Креирај ново...