Jump to content

Сексуални односи по Календарчету

Оцени ову тему


Препоручена порука

И спрашивает священник жениха: «Иоанн, хочешь ли ты, чтобы Мария стала твоей женой?» Если он ска­жет: «Да, хочу», – он даёт ему свечу. Также спраши­вает и невесту: «Хочешь ли ты, Мария, чтобы Иоанн был твоим мужем?» Если хочет, – не говорит об этом, но молча склоняет свою голову. Если же не хочет и свадьба совершается против её воли, кричит: «Нет, не хочу!». И если скажет, что не хочет за него выхо­дить замуж, пусть священник не венчает их, потому что их будет ждать погибель. Если такова воля обоих, тогда пусть обвенчает их, а после венчания причастит их Святых Тайн. Затем с песнопениями все идут в дом молодых, священник совершает молитву, благослов­ляет стол и уходит.

И когда пройдёт три дня, тогда лишь паре следует соединяться. Также следует воздерживаться от бли­зости в воскресные дни и праздники. Бог дал тебе жену не для похоти, а для чадородия. И не спите в одной постели в воскресенье, а особенно в праздники, – сатана искусит вас. А ты, мужчина, постарайся избегать чужих жён, как избегаешь змей. Есть дни, когда следует избегать и собственную жену. И если случилось так, что у жены твоей период или же она зачала, или уже родила, но сорок дней ещё не прошло, – избегай близо­сти с ней, она ещё не очистилась. Если же всё равно захочешь близости в это время – поразмышляй над при­мером: «Спроси у земледельца, сколько раз он засе­вает поле – один раз в год, а потом ждёт, пока пшени­ца созреет, собирает урожай и потом, если хочет, снова его засеивает. Так и ты, брат мой, сблизился с же­ной своей, и она зачала? Подожди, пока она родит, по прошествии сорока дней очистится, и тогда засеивай ещё раз. И пусть у тебя будет хоть сорок, хоть пять­десят детей».

То, что я вам хочу сказать, является отчасти не­ приличным, и вы можете меня в этом обвинить. Не ви­дите, как звери соединяются до тех пор, пока самка не забеременеет, и, когда она родит, вновь сближаются? А нам, людям, не стыдно быть хуже животных? И ты этого не можешь соблюдать, оно кажется тебе непо­сильным? Сделай по-другому – смирись, скажи, что ты раб недостойный, худший, чем животные, осуди себя, и тогда, быть может, Бог умилостивится и спа­сёт тебя. Если же грешишь, да ещё и гордишься этим, говоря, что ты свят, – ну куда это годится?

Как своим духовным чадам дам вам совет. Мне, мо­наху, не подобает говорить о таких вещах. Но что же мне делать? Видя, в каком состоянии пребывает народ наш, я в ущерб своему благу рассказал вам всё это для вашей пользы.

https://azbyka.ru/otechnik/Kosma_Etolijskij/slova/3_1

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 1.4k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Зоран Ђуровић: Сексуални односи по Календарчету   Колико пута годишње по срБском Календарчету брачници могу легитимно да се дохвате, како каже прост народ, а интелектуалци - да имају сношај?

О онанији сам овде објавио текст на тему самог Онана, а следећи је требало да буде о малакои из Павла што свакако нису аџувани или дркаџије, односно мастурбатори како се каже у отменим круговима

Evo gledam vec treci put - kod mene u kalendarcetu nema to obelezeno, `de nabavljas te tvoje?... 

Постоване слике

Не бих да губим време на Ђуровића, познатог по томе да веома воли да изговара разне лажи о онима који нису у његовој "екипи". 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Strast sama po sebi nije grešna, već je grešan put gde ti strast putuje. Treba putovati ka Hristu sa onim što imaš stvoreno i pokoriti svoju volju Njegovoj volji.

Pa da. Mnogo je lepo kad je Ljubav prisutna, onda i strast dobija pravi smisao. 

E, a kad nema Ljubavi, onda je sve teško, onda je veća šansa da se strast postavi na mesto ljubavi.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 41 минута, Родољуб Лазић рече

Подожди, пока она родит, по прошествии сорока дней очистится, и тогда засеивай ещё раз.

Овог одељка нема у слово 2 (2). Остаје да је ово тешка глупост, ма ко да ју је изрекао. Сигуран сам да је интерполација, али бих морао да радим годину дана на Козминим списима да бих то доказао без икакве сумње.

Надам се пак да ти не сејеш и ореш ни једанпут годишње, јер доста је 1 Роћко у 100 година људском роду. Ти си меру испунио. :))  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 49 минута, Родољуб Лазић рече

И спрашивает священник жениха: «Иоанн, хочешь ли ты, чтобы Мария стала твоей женой?» Если он ска­жет: «Да, хочу», – он даёт ему свечу. Также спраши­вает и невесту: «Хочешь ли ты, Мария, чтобы Иоанн был твоим мужем?» Если хочет, – не говорит об этом, но молча склоняет свою голову. Если же не хочет и свадьба совершается против её воли, кричит: «Нет, не хочу!». И если скажет, что не хочет за него выхо­дить замуж, пусть священник не венчает их, потому что их будет ждать погибель. Если такова воля обоих, тогда пусть обвенчает их, а после венчания причастит их Святых Тайн. Затем с песнопениями все идут в дом молодых, священник совершает молитву, благослов­ляет стол и уходит.

И когда пройдёт три дня, тогда лишь паре следует соединяться. Также следует воздерживаться от бли­зости в воскресные дни и праздники. Бог дал тебе жену не для похоти, а для чадородия. И не спите в одной постели в воскресенье, а особенно в праздники, – сатана искусит вас. А ты, мужчина, постарайся избегать чужих жён, как избегаешь змей. Есть дни, когда следует избегать и собственную жену. И если случилось так, что у жены твоей период или же она зачала, или уже родила, но сорок дней ещё не прошло, – избегай близо­сти с ней, она ещё не очистилась. Если же всё равно захочешь близости в это время – поразмышляй над при­мером: «Спроси у земледельца, сколько раз он засе­вает поле – один раз в год, а потом ждёт, пока пшени­ца созреет, собирает урожай и потом, если хочет, снова его засеивает. Так и ты, брат мой, сблизился с же­ной своей, и она зачала? Подожди, пока она родит, по прошествии сорока дней очистится, и тогда засеивай ещё раз. И пусть у тебя будет хоть сорок, хоть пять­десят детей».

То, что я вам хочу сказать, является отчасти не­ приличным, и вы можете меня в этом обвинить. Не ви­дите, как звери соединяются до тех пор, пока самка не забеременеет, и, когда она родит, вновь сближаются? А нам, людям, не стыдно быть хуже животных? И ты этого не можешь соблюдать, оно кажется тебе непо­сильным? Сделай по-другому – смирись, скажи, что ты раб недостойный, худший, чем животные, осуди себя, и тогда, быть может, Бог умилостивится и спа­сёт тебя. Если же грешишь, да ещё и гордишься этим, говоря, что ты свят, – ну куда это годится?

Как своим духовным чадам дам вам совет. Мне, мо­наху, не подобает говорить о таких вещах. Но что же мне делать? Видя, в каком состоянии пребывает народ наш, я в ущерб своему благу рассказал вам всё это для вашей пользы.

https://azbyka.ru/otechnik/Kosma_Etolijskij/slova/3_1

 

A , jooj , .... kud Rodjo sto pre ne postavi, bre vec dva sata se mucim :0228_hot: da pronadjem ovo u Ruskom izdanju.....:citac: ... (naso pre pet minuta)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Bokisd рече

A , jooj , .... kud Rodjo sto pre ne postavi, bre vec dva sata se mucim :0228_hot: da pronadjem ovo u Ruskom izdanju.....:citac: ... (naso pre pet minuta)

Па да видиш кад мени дајете задатке од месец дана:))) Стигла те је праВЕДНА казна Божија. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Није Бог дао жену за блуд, него за рађање деце. И да не спавате на једној постељи недељом и празницима, јер нас ђаво гурне у искушење. А ти, човече, да бежиш од туђе жене као од змије. И не само од туђе, него и од своје када је време. Ако твоја жена има оно што је уобичајено за жене или је затруднела, треба да се чуваш, или ако је родила и није испунила четрдесет дана, није се очистила. А ако хоћеш да се спојиш са својом женом, узми пример: питај ратара да видиш колико пута годишње сеје њиву. Једном, па је остави како је, па онда жање. А после опет, када хоће, поново сеје. Тако и ти, брате мој. Спојио си се са женом својом, занела је? Иди док не роди, док не испуни четрдесет дана и очисти се, а онда још сеј. И тако направи четрдесеторо, педесеторо деце. Хтео сам да ти кажем једну реч, али је постидно, па ћете ме осудити. Зар не видите животиње како се спајају док женка не зачне и спајају се поново тек када роди? А ми људи не стидимо се да будемо гори и од животиња. А, шта, ти ни то не можеш, тешко ти је? Учини друго. Смири се и реци да си недостојан, грешан и гори од животиња. Осуди себе самога и тако ће се Бог смиловати да те спасе. А да чиниш грех, да се хвалишеш, да говориш да си свет, може ли то бити? Саветујем вас као своју духовну децу. Рекох вам да је неумесно да вам ја то говорим, али шта опет да чиним? Гледајући свој род у каквом се стању налази, забринух се и рекох вам ово да бар неке користи имате.

Evo ovako ... :dedica:

Prvo, da ne bude zabune, ja sam imao neku malu raspravu na temi povodom drugog citata iz Svetigore i zato nisam uopste znao da je ovaj citat u pitanju.

Trazio sam 1h vremena u Svetigori i nasao ovde u Pouka 7 :

https://svetosavlje.org/pouke-i-prorocanstva/21/

I jos sam trazio u Ruskom izdanju (i oci me zabolese... :coolio:...jer nije isti redosled kao u Svetigori) i to je ovo (naznacenje nije moje)

https://azbyka.ru/otechnik/Kosma_Etolijskij/slova/3#sel=206:1,217:46

To je iz onog Ruskog prevoda 2009.godina koji je iz najboljeg grckog izvornika (tvoja konstatacija).

I to je u stvari ovo :

"Подлинный прорыв в сфере исследования и пуб­ликации поучений Космы Этолийского совершил из­вестный греческий филолог и историк И.Менунос. Он не только смог собрать все рукописи вместе, но и про­ вёл их сравнительный анализ. В результате он опубликовал восемь поучений Святого, притчи (неболь­шие тексты дидактического характера), а также дру­гие сохранившиеся отрывки, тематически и по содер­жанию относящиеся к проповедям. Автор справед­ливо отказался от реконструкции единого исходного текста80, полагая, что, хотя все поучения и содержат некую общую основу или план, тем не менее мы име­ем дело не с одним исходным поучением, а с несколь­кими проповедями, произнесёнными в разных местах."

«Поучения» Космы Этолийского как исторический документ

https://azbyka.ru/otechnik/Kosma_Etolijskij/slova/2#note89_return

I to je po svemu sudeci onih 8 Pouka iz Svetigore :

https://svetosavlje.org/pouke-i-prorocanstva/

Tako da, ipak se ovaj citat nalazi u tim grckim izvornicima (i to iz najboljeg... :stadaradim:)

E, sad, druga je stvar da se to prihvati sto sv.Kozma prica u citatu,.... i ko oce i ne mora, ali kada se pogleda ceo taj odlomak (ne samo citat) meni licno je okey.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Bokisd рече

E, sad, druga je stvar da se to prihvati sto sv.Kozma prica u citatu

Да ли је Козма? У томе је квака. Ово јесте најбоље издање, али није критичко издање. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Zoran Đurović рече

Овог одељка нема у слово 2 (2). Остаје да је ово тешка глупост, ма ко да ју је изрекао. Сигуран сам да је интерполација, али бих морао да радим годину дана на Козминим списима да бих то доказао без икакве сумње.

Надам се пак да ти не сејеш и ореш ни једанпут годишње, јер доста је 1 Роћко у 100 година људском роду. Ти си меру испунио. :))  

 Напричао си гомилу глупости, цитирао си део из предговора  који проблематизује аутетичност свеукупних записа. Али си пропустио да цитираш део који се односи управо  на ово издање, које је сачинио Менунос. Види се да је човек чувени грчки историчар и филолог, који је сабрао све рукописе, којих има много, и извршио њихову упоредну анализу, а након тог рада издао ових осам поука, које су нека врста реконструкције његових типских проповеди, будући да је он имао типске ситуације и типске проповеди, које је од прилике до прилике мало мењао, према конкретној ситуацији. Значи иза ових поука које се цитирају, стоји озбиљан рад:

Подлинный прорыв в сфере исследования и публикации поучений Космы Этолийского совершил известный греческий филолог и историк И.Менунос. Он не только смог собрать все рукописи вместе, но и провёл их сравнительный анализ. В результате он опубликовал восемь поучений Святого, притчи (небольшие тексты дидактического характера), а также другие сохранившиеся отрывки, тематически и по содержанию относящиеся к проповедям. Автор справедливо отказался от реконструкции единого исходного текста2 , полагая, что, хотя все поучения и содержат некую общую основу или план, тем не менее мы имеем дело не с одним исходным поучением, а с несколькими проповедями, произнесёнными в разных местах.

Тражио си текст на руском, добио си га, а сад си се ухватио за једну реченицу за коју си "сигуран да је интерполација". Само је проблем што немаш доказа за ту тврдњу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, Zoran Đurović рече

Да ли је Козма? У томе је квака. Ово јесте најбоље издање, али није критичко издање. 

Okey, o tome i pricamo.... ali pretpostavljam da su u Grckoj vec vodjene godinama rasprave o svemu tome i tih 8 Pouka su sastavljene od g.Joanisa najveceg istrazivaca dela sv.Kozme i to je koliko vidimo prihvaceno u Grckoj kao legitimno.

Inace, koliko vidim,..... bas se neki ovde zaleteli sa ovim citatom i suptilnim komentarima ....:smeh2:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Родољуб Лазић рече

Тражио си текст на руском, добио си га, а сад си се ухватио за једну реченицу за коју си "сигуран да је интерполација". Само је проблем што немаш доказа за ту тврдњу.

Не, мислим на цео одељак, али сам цитирао ту реченицу да не бих све преносио. 

Наравно да сам навео да је ово најбоље издање. Али није критичко издање. Менуноса бих питао зашто нема овог одломка у 2 (2). Такође, питао бих на основу чега тврди - ако тврди - да је ово Козмин текст. Дакле, никаквог доказа немамо да су ово аутентичне Козмине речи. Ако ти можеш да докажеш, изволи.    

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Eno ga muči ga besmrtna duša. On se trenira na ovakvim tekstom za neulazak u mitarstva.

Ali duša žudi za tajlanđajkom, pa preživljava pakao. Zato nije sabran.

(ajd ako smes postavi ovo tamo na onoj temi o mitarstvima..... :smeh1:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Дакле, никаквог доказа немамо да су ово аутентичне Козмине речи. Ако ти можеш да докажеш, изволи.    

Јел ти имаш деменцију? Прекјуче сам ти објаснио да нисам ја тај који треба да доказује аутентичност, него ти, ако тврдиш  да је неаутентично, треба да докажеш тврдњу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Bokisd рече

analogija definicija -Srodnost, podudarnost dviju uspoređenih pojava, dvaju slučajeva i sl.

Porediti odnos sa ženom, i oranje zemlje nije analogija. 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије.

       
      Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније.
      „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир.
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије.     „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски.   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили.   „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он.   Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима.   „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога.   „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик.      Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама.     Умировљени Епископ захумско-херцеговачки  и приморски Атанасије (Јевтић)

        Извор: Манастир Михољска Превлака
      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...