Jump to content

Сексуални односи по Календарчету

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Гости
пре 5 минута, Bokisd рече

Koncetracija kao usredsredjenost na stvar koju obavljamo.

Tako i za molitvu, moze da pomogne.

A, sta sad ovo znaci, zasto je spasao Mariju ? Kakve veze ima sa temom ? :scratch_head:

Немој се сабрати, јер и то је врста дара искреноме  :0205_whistling:концетриши се :ani_biggrin:

Хоћеш у патрологију, а не разумеш језик отаца :google: нити си им сагласан системом размишљања!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Иначе, опасно је кад се код неких монаха појави тежња да свој начин живота приказују као ,,узвишенији" од брачног. Онда се позову на пар цитата Светог Апостола Павла и Отаца, истргнутих из контекста, и крену да људима који су у браку намећу неке идеје, иначе суштински антихришћанске, и набијају им комоплексе, убеђујући их да су ,,мање вредни" јер имају секс са својим супружником. Не мислим, притом, ни на кога на овој теми, већ уопште.

То је јако погубно и то није у духу Хришћанства. То је унижавање једног љубавног односа, који је тако лепо описан, рецимо, у Песми над песмама која велича љубав мушкарца према жени, које је нормална, природна и благословена да за мене нема дилеме да је то од самог Бога дар.  Није случајно то названо Песмом над песмама. Па зар би Бог створио тако лепе жене а сам однос са њима сматрао грехом?

То су јеретичка учења која су се, нажалост, у скорије време појавила у Цркви.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Bokisd рече

А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу.

  А који је ожењен брине се за светско, како ће угодити жени."

Ок, али, у Светом Писму се брак, као и сам брачни однос, велича много више пута него рецимо монашки пут. Само погледај колико се пута у позитивном контексту помиње брак, а колико монаштво.

Што самим тим ништа не говори, оба пута су добра и благословена. Опасно је ако се почне говорити да је један пут више бољи од другог. Не кажем да ти тако говориш, већ да постоје, нажалост, такве тенденције код појединих монаха. То погубно утиче на многе верујуће људе који, малтене, имају грижу савести јер имају секс.

Иако Свети Апостол Павле каже да муж треба да указује жени дужну љубав и она њему.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Oš ti sada kopiram deo, gde si mi rekao da treba da se izvinim Nini I bksidu, ne zbog toga šta sam rekao, nego zbog stava kojim sam se poslužio?  Stav prema nini imam izvanredan, ja joj čak nisam ni rekao da greši, nego da ću to istražiti, dakle nisam se pokazivao kao učitelj ali  tebe baš zabole I za to.

Kažeš da znalac nisam, ali da se slažeš sa mojim tekstovima, koga sad lažeš sebe ili mene.

Što se boksida tiče karaće ga drugi I to mnogo ali ti nemaš herca da ga pokaraš pred nama.

пре 49 минута, Vladan3 рече

не знам а мислим да у принципу није ни битно.

Naravno da ne znaš I da u principu nije ni bitno, jer tvoj upad I nije bio bitnosti radi, već da diskredituješ nekoga tj. mene.

Наравно због става а не због самог текста (који је био тачан па си мислио да није па си схватио да јесте = ниси зналац). Дакле: ја ћу сад да истражим и да ти објасним па ако није да ти симпатично натрљам нос чоколадом. То као није став онога који више зна тј. зналца тј. учитеља. Наравно да јесте а испало је да ниси за то спреман. То није груб став него неутемељен, ниси за то зналац.

Зналац ниси за критичку анализу текста а са осталим што пишеш се углавном слажем иако ми сам начин излагања не пије воду. Као у случају Бокисд.

Нећу да га карам јер то не води никуда, нема ефекта, даје погрешан пример јер мета твог објашњавања може да помисли ово: нема шансе да се овако понаша неко ко је упио Свете Оце, ту нешто не штима. И џаба ти што си у праву када став све то одува. А ваљда је смисао да се твој став прихвати а не да буде одбијен.

ОК, да не спекулишемо и да не би имао основа да кажеш како неко хоће да те дискредитује, реци чиме си то тачно поставио себе изнад Бокисд-а а што ти даје право да га караш пред свима и да издајеш неку као дијагнозу?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Гајић рече

Немој се сабрати, јер и то је врста дара искреноме  :0205_whistling:концетриши се :ani_biggrin:

Хоћеш у патрологију, а не разумеш језик отаца :google: нити си им сагласан системом размишљања!

Pa, sta znaci onda ovo od Teofilakta :

"Видиш ли Павлову мудрост? Он указује и на превасходство девствености и, истовремено, не приморава на уздржавање од супружништва онога, који није у стању да се уздржава, да у противном не би био изложен тешком паду. Ако, каже, осећаш велико насиље и упаљивање (јер је власт пожуде силна), ослободи се тог труда и зноја да не би, ако их се прихватиш, пао у још веће зло."

Recimo, logicki razmisljajuci, da svi imaju dara za devstvenost, ne bi ona bila prevashodna u odredjenim stvarima u odnosu na brak.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
пре 8 минута, Bokisd рече

Pa, sta znaci onda ovo od Teofilakta :

"Видиш ли Павлову мудрост? Он указује и на превасходство девствености и, истовремено, не приморава на уздржавање од супружништва онога, који није у стању да се уздржава, да у противном не би био изложен тешком паду. Ако, каже, осећаш велико насиље и упаљивање (јер је власт пожуде силна), ослободи се тог труда и зноја да не би, ако их се прихватиш, пао у још веће зло."

Recimo, logicki razmisljajuci, da svi imaju dara za devstvenost, ne bi ona bila prevashodna u odredjenim stvarima u odnosu na brak.

Опет врдаш. Одвој ми пожуду од девствености у брачном односу? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Православни Србин рече

Ок, али, у Светом Писму се брак, као и сам брачни однос, велича много више пута него рецимо монашки пут. Само погледај колико се пута у позитивном контексту помиње брак, а колико монаштво.

Што самим тим ништа не говори, оба пута су добра и благословена. Опасно је ако се почне говорити да је један пут више бољи од другог. Не кажем да ти тако говориш, већ да постоје, нажалост, такве тенденције код појединих монаха. То погубно утиче на многе верујуће људе који, малтене, имају грижу савести јер имају секс.

Иако Свети Апостол Павле каже да муж треба да указује жени дужну љубав и она њему.

Da, moze da se krivo i pogresno protumace i zloupotrebe mnoge dobre stvari, kako u braku , tako i u monastvu. Verovatno postoji i kod mnogih  u monaskom cinu neki koji su pogresno postavili stvari u odnosu na pricu oko braka i monastva.

Meni licno deluje, da treba velika opreznost u ovim stvarima.

Recimo, sad bas citam ovaj tekst od sv. Jovana Damaskina :

http://www.prijateljboziji.com/_Devstvenost/30000.html

"Devstvenost je anđeoski način života, osobenost svake bestelesne prirode. To govorimo ne prezirući bračno življenje - daleko bilo - jer znamo da je Gospod, za vreme svoga boravka na zemlji, blagoslovio brak i rekao: Brak neka bude u svemu častan i postelja bračna čista; nego devstvenosti dajemo mesto iznad dobra. Jer i među vrlinama postoje viši i niži stupnjevi, a tako i isto i u zločinstvima....

Dobro je, zacelo, rađanje dece, koje bračnim življenjem biva, a dobar je i brak zbog izbegavanja bluda, jer ga suzbija i zakonitim sjedinjenjem ne dopušta razdraženosti želje da se predaje bezakonim delima. Dobar je brak za one u kojih nema uzdržanja; međutim, uzvišenija je devstvenost, koja umnožava čedorodnost duše i koja molitvu, kao zreo plod, Bogu prinosi. Brak neka bude u svemu častan i postelja bračna čista; a bludnicima i preljubnicima sudiće Bog...

Zatim, zar Ilija, taj vozar kočija ognjenoga daha i nebeskoga prebivališta, nije prigrlio bezbračnost i zar se nije time uzdigao iznad svih ljudi? Ko je nebesa zatvorio. Ko je podizao mrtve? Ko je razdelio reku Jordan? Nije li to bio devstvenik Ilija? Zar nije Jelisej, njegov učenik, pokazavši istovetnu vrlinu, zatražio i nasledio dvostruku blagodat Svetoga Duha? Šta je sa tri mladića u užarenoj peći? Nisu li provodeći devstveni život postali jači od ognja, budući da su devstvenošću njihova tela postala otporna na vatru? Nije li Danilo kroz devstvenost toliko očvrsnuo telom da zubi zverinji nisu bili u stanju da se zariju u njega? Nije li Bog, kada je trebalo da se javi Izrailjcima, zapovedio da čuvaju svoja tela čistim? Nisu li sveštenici, čuvajući sebe čistima, tako stupali u svetinju i prinosili žrtve? Nije li zakon nazvao čistotu velikim zavetom?..."

 

Devstvenost kao visi stupanj nekog vrlinskog zivljenja. Tako i bracni drugovi, kada se po dogovoru uzdrze od braka i odnosa, ....oni, samim time, podrazavaju tim cinom devstveni nacin zivota i postom i moltvom mogu takodje da podrazavaju i Iliju i sve ostale pravednike koji su cinili cudesa.

Ja licno, ne znam, sta cemo vise od toga ? 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Гајић рече

Опет врдаш. Одвој ми пожуду од девствености у брачном односу? 

Kako vrdam ?

Opet ne razumem, sta ti znaci, pozuda i devstvenost u braku ?

Ako se po dogovoru uzdrzavaju od odnosa, onda bi trebalo da podrazavaju tu' devstvenost. Mislim, da je to bas veliki podvig za one koji su u braku i da je pohvalna stvar.

Pa, onda apostol daje savet, da ako mogu, da se po dogovoru uzdrzavaju, jer je dobro za usrdnu molitvu,...... pa, da se opet, posle sastaju.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Bokisd рече

Verovatno postoji i kod mnogih  u monaskom cinu neki koji su pogresno postavili stvari u odnosu na pricu oko braka i monastva.

Итекако постоји.

пре 4 минута, Bokisd рече

Meni licno deluje, da treba velika opreznost u ovim stvarima.

Слажем се.

пре 4 минута, Bokisd рече

"Devstvenost je anđeoski način života, osobenost svake bestelesne prirode. To govorimo ne prezirući bračno življenje - daleko bilo - jer znamo da je Gospod, za vreme svoga boravka na zemlji, blagoslovio brak i rekao: Brak neka bude u svemu častan i postelja bračna čista; nego devstvenosti dajemo mesto iznad dobra. Jer i među vrlinama postoje viši i niži stupnjevi, a tako i isto i u zločinstvima....

Dobro je, zacelo, rađanje dece, koje bračnim življenjem biva, a dobar je i brak zbog izbegavanja bluda, jer ga suzbija i zakonitim sjedinjenjem ne dopušta razdraženosti želje da se predaje bezakonim delima. Dobar je brak za one u kojih nema uzdržanja; međutim, uzvišenija je devstvenost, koja umnožava čedorodnost duše i koja molitvu, kao zreo plod, Bogu prinosi. Brak neka bude u svemu častan i postelja bračna čista; a bludnicima i preljubnicima sudiće Bog...

Zatim, zar Ilija, taj vozar kočija ognjenoga daha i nebeskoga prebivališta, nije prigrlio bezbračnost i zar se nije time uzdigao iznad svih ljudi? Ko je nebesa zatvorio. Ko je podizao mrtve? Ko je razdelio reku Jordan? Nije li to bio devstvenik Ilija? Zar nije Jelisej, njegov učenik, pokazavši istovetnu vrlinu, zatražio i nasledio dvostruku blagodat Svetoga Duha? Šta je sa tri mladića u užarenoj peći? Nisu li provodeći devstveni život postali jači od ognja, budući da su devstvenošću njihova tela postala otporna na vatru? Nije li Danilo kroz devstvenost toliko očvrsnuo telom da zubi zverinji nisu bili u stanju da se zariju u njega? Nije li Bog, kada je trebalo da se javi Izrailjcima, zapovedio da čuvaju svoja tela čistim? Nisu li sveštenici, čuvajući sebe čistima, tako stupali u svetinju i prinosili žrtve? Nije li zakon nazvao čistotu velikim zavetom?..."

Ок, али опет, не можемо само да цитатологијом решавамо ова питања. Многи су Оци говорили да је и сам брак девствен и сам однос у њему је чист. То је поента. Е сад, Свети Јован Златоусти је писао да ни сама жеља није грех, већ је злоупотреба исте грех.

Друго, и многи други су чинили чуда и знаке Божје иако су били ожењни. Зар Мојсије, на пример, није извењо народ из ропства, пренео им Божји Закон, раздвојио црвено море, итд, итд? А био је ожењен и већина библијских личности и многи пророци су били ожењени. И мислим да сама та чињеница да ли су били ожењени или не, није мерило њихове величине. Можда  грешим, алчи тако мислим.

Не бих никога да исправљам, поготово не Оце, али треба погледати целокупан опус њихов, а не само поједине цитате. Али, нигде се не може наћи код Отаца да је секс ,,прљав" или грешан као такав. Тога нема. Има код латинских теолога, асли они су нажалост, то писали под многим заблудама. Блажени Августрин је, на пример, био манихејац у младости, а та јерес је раздвајала дух од тела и сматрала да је, у складу са тим, сам секс прљав и грешан.

Али у Хришћанству и Цркви тога нема. Оци су благосиљакли брак и сам сексуални однос у њему сматрали благословеним. То се и у овом цитату јасно види. Такође, сам Апостол Павле јасно указује да је тај став о девствености и браку његов лични став, а не догматско учење Хришћанства. И то трреба имати на уму.

пре 12 минута, Bokisd рече

Devstvenost kao visi stupanj nekog vrlinskog zivljenja. Tako i bracni drugovi, kada se po dogovoru uzdrze od braka i odnosa, ....oni, samim time, podrazavaju tim cinom devstveni nacin zivota i postom i moltvom mogu takodje da podrazavaju i Iliju i sve ostale pravednike koji su cinili cudesa.

Али најважније је по договору. То не треба заборавити. Опет, за Светог Илију, није само он чинио чудеса и многи праведници који су били ожењени су чинили чудеса (Мојсије, на пример) и то нема везе са тим јесу ли у браку или нису. Дакле, супружници треба по договору да се уздржавају, али ништа на силу.

Треба да знаш да је велики део отачке литературе намњен монасима, да их подстакне и охрабри у њиховом подвигу и не треба све ту да се прихвати као меродавно за мирјане. Постоји у отачкој литератури, оно што је намењено за  монахе и оно што је за мирјане. И то треба разликовати. Величање девствености је намењено пре свега монасима, а величање брака мирјанима. И у томе је сва мудрост Отаца.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
пре 1 минут, Bokisd рече

Kako vrdam ?

Opet ne razumem, sta ti znaci, pozuda i devstvenost u braku ?

Ako se po dogovoru uzdrzavaju od odnosa, onda bi trebalo da podrazavaju tu' devstvenost. Mislim, da je to bas veliki podvig za one koji su u braku i da je pohvalna stvar.

Pa, onda apostol daje savet, da ako mogu, da se po dogovoru uzdrzavaju, jer je dobro za usrdnu molitvu,...... pa, da se opet, posle sastaju.

Ти не конташ своју природу нити састав исте, превиђаш расположења и не знаш шта је грех.

Зато је Бог и савршено миран према безбожницима. Дао нам се цео, а ко Га не верује оцбацио Га је зарад калкулисане фантазије! Смрзнем се када те читам. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости
пре 2 минута, Православни Србин рече

Постоји у отачкој литератури, оно што је намењено за  монахе и оно што је за мирјане. И то треба разликовати. Величање девствености је намењено пре свега монасима,

Не слажем се. Њихово штиво је универзално. 

А онај ко не познаје зло и не може бити чиста срца, јер је на нивоу животиње.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Bokisd  ,  и да, нема разлога да се верује да, ако неко воли неку жену, да је мање у стању да воли Бога. Има једна одлична књига зове се ,,Хришћанска филозофија брака", у којој је наведен пример једног епископа који је, угледавши једну прелепу жену, ускликнуо Богу и захвалио му се што створи једну тако лепу жену и још пуно таквих. Дакле, итекако је могуће волети и славити Бога и кроз љубав према жени.

Иначе, вреди прочитати ту књеигу, мислим да је ту дат један добар избор светоотачке литературе о браку.

И најважније, схватити да је велики део светоотачке литературе писан за монахе и да се у складу са тим морају посматрати неки ставови изнети у тој литератури.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Vladan3 рече

Наравно због става а не због самог текста (који је био тачан па си мислио да није па си схватио да јесте = ниси зналац). Дакле: ја ћу сад да истражим и да ти објасним па ако није да ти симпатично натрљам нос чоколадом. То као није став онога који више зна тј. зналца тј. учитеља. Наравно да јесте а испало је да ниси за то спреман. То није груб став него неутемељен, ниси за то зналац.

 

Vidi vlado aj se mi neko vreme okanemo jedno drugog.

Ti si čovek sa čarobnom kuglom pa znaš da moje trljanje čokoladicom nije bilo samo duhovito I bezazleno I poziv na najobičniju polemiku od koje možda možemo svi zajedno nešto da naučimo, nego sam imao nameru da nekog polomim od batina ako bi se dokazalo da sam u pravu.

Mani me čoveče molim te.

Polemika između mene I Nine je imala smisao, javili se ljudi izneli svoja mišljenja, ja sam saznao od trifketa da postoje I u starijim zapisima, ono što sam mislio da tamo ne postoji. Izvinio se Nini na taj deo omaške, opušteno razgovarajući sa argumentima I bez ikakvih podlih radnji.

A dijalog sa tobom je pojeo nekoliko stranica, da trijumfalno pokažeš kako nisam znalac I da kao takav delujem jako ljuto I opasno jer karam Boksida a tome nisam dorastao.

Sve si lepo ukrasio I spakovao u jednu kutiju I poslao na moju adresu kao pravi pravcati deda mraz.

VSB vs Nina= razmenili smo mišljenje saznali nešto novo, što će još da nas povuče u dalju pretragu, aktivirali kvalitetne ljude koji su se ukljuili zbog same teme I onoga o čemu smo Nina I ja pričali.

 

VSB vs Vlada= zabole me za temu ajde da dokažem kako je VSB sileđija I nije znalac.

Pri tom sam odgovarajući tebi potrošio mnogo više stranica ove teme, potpuno van teme jer ti tema nije ni bila cilj.

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Гајић рече

Не слажем се. Њихово штиво је универзално. 

Јесте, суштина је универзална, али су они другачије о полности говорили монасима а другачије ожењеним и удатима. Јер су тиме хтели и једне и друге да подстакну да истрају на путу који су изабрали. То не значи да је суштина различита, суштина је Христос и Спасење, али је начин говорења о тим питањима различит кад су се обраћали овима двема групама људи.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”.

       
      Текст у пдф формату
       
      У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода.
      Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”.
      Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60).  На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно.
      Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити.
      Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”).
      Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично.
      Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени.
      Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо.
       
      *Летопис Матице српске, год. 197,
      књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије.

       
      Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније.
      „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир.
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Петковдан са свештенством Свету службу Божију у манасттиру Свете Петке у Буновићима. Током Литургије Владика је настојатељицу ове обитељи монахињу Георгију рукопроизвео у чин игуманије.     „Нека је Господ укријепи да служи Богу заједно са својим сестрама и заједно са овим народом који је уградио себе у ову светињу и уграђивао кроз вјекове. Да и она себе уграђује у ову светињу, и своје тијело и своју душу и да буде примјер свима онима који овдје живе и свима који овдје долазе“, рекао је након тога Митрополит црногорско-приморски.   У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика је рекао да преподобна мати наша Параскева припада светим Божјим људима који су Бога видјели и посвједочили.   „И она је боговидац и богозналац, као и Света мученица Параскева. Дакле, и оне двије су, као и друге свете Божје душе кроз вјекове. Они који су видјели Бога, опипали, чули и који су га посвједочили својим животом, својом врлином, својим ријечима, својим дјелима, али га многи од њих посвједочили и својом мученичком смрћу“, рекао је он.   Додао је да је основни призив сваког хришћанина да се на Христов начин односи и према Богу, небескоме Оцу и према својима ближњима.   „Истинска служба свих хришћана је жртвовање себе за ближње своје на начин на који је Христос себе жртвовао. Та Божја љубав оплемењује, преображава и препорађа нашу љубав. И кад се волимо том љубављу према Богу и једних према другима, ми се волимо вјечном љубављу. Крот ту љубав човјек постаје вјечно, непролазно и бесмртно биће“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Казао је да је преподобна матера наша Параскева тако живјела и тако прославила Бога.   „Жртвовала се као велика подвижница, принијела себе од младости своје Господу на дар… Дивна Божја угодница, чудотворка Божја у којој је диван Господ, кроз коју се Господ прославио и призива и нас да се украсимо њеном љепотом, том врлином, том добротом, том мудрошћу, тим духом жртвовања себе за живога Бога и за ближње своје“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гледам јутрос, децо, долазим ту из штампарије у Врњцима, и у авлији има неколико кучића. и сад један малецки пас, да се покаже јак, ваљда од страха, трчи према мени и лаје. Ја се окренем и кажем му онако благо: „Шта је, зашто лајеш?“ куче за- стаде, као да се постидело! Животиње су човеколике. Није човек животињолик.      Кажу људи, као свети отац Јустин: кад погледате у лице сваке животиње, и јагњета, и вола, и мајмуна, и пса, и рибе, и фоке, назирете у њима црте људског лика, видите неку чежњу за човеком. а тек како су се животиње умиљавале око светитељâ! Јер је Бог све створио да се кроз човека причести вечним Животом Божијим, зато све стреми животу, и све стреми ка човеку. У човеку животиње и створења виде свога цара, свога од Бога постављеног господара. али, зато и човек треба према свему да се тако односи, са пажњом и љубављу, па и према животињама. Да свему прилази, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама.     Умировљени Епископ захумско-херцеговачки  и приморски Атанасије (Јевтић)

        Извор: Манастир Михољска Превлака
×
×
  • Креирај ново...