Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Александар Милојков: Личност и суштина у христологији Светог Августина

Rate this topic

Recommended Posts

Сажетак: У раду се разматра христологија Светог Августина кроз анализу позиције личности и суштине у онтологији. Августиново схватање онтологије се, на примеру христологије, представља као јединство два питања о бићу — личности и суштине. Такође, у онтологији Светог Августина личност заузима примарну онтолошку позицију. Истиче се да је једино таква онтологија могла да искаже христологију на начин на који је то учинио потоњи Халкидонски сабор, што Августина поставља на линију отачког богословља. У раду се разматрају поменута питања кроз анализу Августинових ставова у вези са односом оваплоћења и теофаније. Затим се испитује: онтолошка структура христологије, христологија као онтологија (истинито биће) творевине и однос христологије и еклисиологије.

Кључне речи: Свети Августин, христологија, Халкидонски сабор, онтологија, личност, суштина, природа.

imageproxy.jpg

 

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО ТЕКСТ У ПДФ-у


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Александар Милојков рече

Рад сам да одговорим на питања, ако их има. :)

Колико знам, у православној теолошкој мисли много се критикује Августин као зачетник многих проблема које се довеле до погрешног разумевања теологије у Римокатоличкој Цркви. Поједини наши православни мислиоци говоре да је управо све потекло од Августина и погрешног поимања личности и суштине. Чак, каже се да је он био тај који је суштину ставио изнад личности, те кад се говори о Тројичном Богу кажу да је он говорио да је Бог један зато што је једна божанска природа (суштина), а не зато што је Отац (како су говорили Кападокијци.

Да ли је то баш тако?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 минута, Поуке.орг инфо рече

Колико знам, у православној теолошкој мисли много се критикује Августин као зачетник многих проблема које се довеле до погрешног разумевања теологије у Римокатоличкој Цркви. Поједини наши православни мислиоци говоре да је управо све потекло од Августина и погрешног поимања личности и суштине. Чак, каже се да је он био тај који је суштину ставио изнад личности, те кад се говори о Тројичном Богу кажу да је он говорио да је Бог један зато што је једна божанска природа (суштина), а не зато што је Отац (како су говорили Кападокијци.

Да ли је то баш тако?

То је тумачење кроз тзв. "де Регнононову парадигму", која је настала у 19. веку. Де Регнон је први "открио" да тријадологија источних отаца даје првенесво личностима, док код западних првенство има једна суштина. Новија истраживања Августина, у 21. веку, базирана на критичком приступу самом Августиновом тексу, показују да то није тако. Конкретно, по питању тријадологије, ту сам тему обрадио у дисертацији. Када је одбраним, надам се да ће бити књига. Оно што могу рећи јесте да, по мојим истраживањима Августинових дела, његова тријадологија јасно садржи две равни бића - личност и суштину, као одговор ондашњим двема крајностима - савелијанству и аријанству. То да некаква безлична суштина претходи личностима је дубоко неоснована тврдња која се не може срести нигде у Августиновом писању.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заиста одличан текст. Оно што је за мене била новост је то да је Зизијева екипа толико "набријана" на нашег светитеља. Чак дотле да (ако сам добро разумео) Јанарас тврди (о) је да би Августин остао само "јеретички" мислилац да га Латини нису поново "ископали" у деветом веку за своје сврхе. Сам Етјен Жилсон сматра да је Августинова мисао у континуитету надахњивала западно богословље у току првог миленијума, од Боеција па све до Герберта. Исто и Вернер Бајервалтес. Наравно да је Августин доминантно утицао и на првих неколико генерација римокатоличких богослова од Анселма до Бонавентуре, али остаје питање да ли би се латинско метафизичко богословље толико удаљило од православља да Аурелија није истиснуо Аристотел у арапским интерпретацијама, кога су на запад прошверцовали Алберт и Тома. Другим речима, не ваља када свеца истисне филозоф. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Такође похвале за аутора који иако није класичар је имао храбрости да се ухвати у кооштац са нимало лаким Августиновим латинским. За разлику од Лактанција, који је прави хришћански цицеронијанац, па и Јеронима, Августин има на моменте врло тежак и опскуран начин писања, компликовану синтаксу која осцилира негде између Цицерона, Тацита и позних писаца (мене некако подсећа на Маркелина) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 22 минута, Ivan Marković рече

да ли би се латинско метафизичко богословље толико удаљило од православља

Zar nije od samih početaka bilo različito?

I niko u tome nije vidio problem , dok slava i vlast nije rekla drugačije.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, kopitar рече

Zar nije od samih početaka bilo različito?

I niko u tome nije vidio problem , dok slava i vlast nije rekla drugačije.

Вероватно није негде до четвртог столећа, када неки западни богослови озбиљније залежу за рачун "староникејаца" и долази до таквих појава као што су Лукифер Каларитански, онај Верчелац (заборавио сам име) и још неки. А онда и Марије Викторин (невезано за "староникејство") и на крају свети Аввгустин. Овде сигурно није проблем христологија па рекао бих ни тријадологија, већ само разматрање Суштине. Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа. То нема везе са силом и влашћу, већ са дубоким богословским разлозима. Наравно, ово је моје мишљење, а планирам да се тој теми мало детаљније посветим, па ћемо видети шта ће на крају испасти

Share this post


Link to post
Share on other sites

Што се тиче поменутог места и превода Јахвеовог исказа, рекао бих да је Аквилин превод, иако рогобатан, вероватно ближи изворном смислу од превода Седамдесеторице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Ivan Marković рече

Вероватно није негде до четвртог столећа, када неки западни богослови озбиљније залежу за рачун "староникејаца" и долази до таквих појава као што су Лукифер Каларитански, онај Верчелац (заборавио сам име) и још неки. А онда и Марије Викторин (невезано за "староникејство") и на крају свети Аввгустин. Овде сигурно није проблем христологија па рекао бих ни тријадологија, већ само разматрање Суштине. Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа. То нема везе са силом и влашћу, већ са дубоким богословским разлозима. Наравно, ово је моје мишљење, а планирам да се тој теми мало детаљније посветим, па ћемо видети шта ће на крају испасти

Ajd' da nešto i naučimo još kad je džabe..:dobro:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pre nego sto nastavim sa citanjem drugog dela teksta, ako imas vremena, mozes li mi rasvetliti ovaj deo:

Оно што је важно истаћи у поређењу теофанија и
оваплоћења јесте следеће: У теофанијама нема присуства божанског бића, по-
готово не у суштинској равни. Божанско биће је у теофанијама посредовано. (DA LI BOZANSKIM ENERGIJAMA?)
Ни у оваплоћењу нема присуства божанског бића у равни божанске суштине. (OK, ALI OVAPLOCENI HRISTOS, PRI RADJANJU IMA I BOZANSKU I LJUDSKU PRIRODU; MI NISTA NI NE ZNAMO O NJEGOVOJ SUSTINI.)
Међутим, има присуства личности Сина Божијег, у људској природи. И гор-
ња Августинова тврдња да оваплоћени јесте Син Божији, говори да личност
јесте биће, да је неизоставни део онтологије. Јер, оно јесте се не темељи на
присуству божанске суштине као бића, која и није присутна у оваплоћењу, већ
на личности као бићу. Зато што личност јесте биће, могуће је за оваплоћеног
тврдити да он јесте Бог, односно да имамо реално присуство божанског бића. (ovaj iskaz ne mogu da povezem sa prethodno recenim; ne zvuci mi sledstveno, zbog toga sto ne razumem odvajanje Bozije sustine od licnosti/prirode pri ovaplocenju, jer Hristos nosi svoju sustinu od vecnosti, ne zadobija je posle ovaplocenja; ovaplocenjem On projavljuje I uzima na sebe ljudsku prirodu, nesliveno sa bozanskom)
Oprosti unapred za eventualno nesuvisle komentare, ali zelim da razumem I nastavim sa citanjem drugog dela koji se odnosi na Avgustinovu hristologiju.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, Ivan Marković рече

Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа.

Да, то сам поменуо у тексту. Међутим, то метафизичко тумачење Изл 3, 14 не припада само Августину и западним оцима. Итекако су на тај начин тумачењу приступали и грчки оци. Свети Григорије Богослов ће рећи:

Ὅσον δ᾿ οὖν ἐκ τῶν ἡμῖν ἐφικτῶν, ὁ μὲν ὤν, καὶ ὁ θεός, μᾶλλόν πως τῆς οὐσίας ὀνόματα· καὶ τούτων μᾶλλον ὁ ὤν· οὐ μόνον ὅτι τῷ Μωυσεῖ χρηματίζων ἐπὶ τοῦ ὄρους, καὶ τὴν κλῆσιν ἀπαιτούμενος, ἥ τίς ποτε εἴη, τοῦτο προσεῖπεν ἑαυτὸν, Ὁ ὢν ἀπέσταλκέ με, τῷ λαῷ κελεύσας εἰπεῖν… ἡμεῖς δὲ φύσιν ἐπιζητοῦμεν, ᾗ τὸ εἶναι καθ᾿ ἑαυτό, καὶ οὐκ ἄλλῳ συνδεδεμένον· τὸ δὲ ὂν  ὄντως θεοῦ, καὶ ὅλον, μήτε τῷ πρὸ αὐτοῦ, μήτε τῷ μετ᾿ αὐτόν, οὐ γὰρ ἦν, ἢ ἔσται, περατούμενον ἢ περικοπτόμενον.[1]

 

На основу онога што нам је докучиво, (изрази) онај који јесте и Бог, су пре свега означитељи суштине, а пре свега онај који јесте; када је са Мојсијем разговарао на планини, а Мојсије га упитао за име, које му је, сам је себе тако назвао. Онај који јесте ме је послао, заповедио је да се тако каже народу… Тражимо природу којој је својствено бити по себи, а не у односу на нешто друго; Богу је својствено биће и то у целости, ништа пре њега, нити после њега, то не беше нити ће бити, њега не ограничава нити га крњи.

 

[1] Λόγος 30, 18; PG 36, 125С-128А.

Ево и Августина:

 

Ego sum qui sum, et dices filiis Israel: qui est, misit me ad vos, tamquam in eius comparatione, qui vere est quia incommutabilis est, ea quae mutabilia facta sunt non sint, vehementer hoc Plato tenuit et diligentissime commendavit.[1]

 

Ја сам који јесам, и реци синовима Израиљевим: који јесте, послао ме вама, показујући тако да у поређењу са оним, који заиста јесте јер је непроменљив, оно што је променљиво створено није заиста, што је Платон жестоко бранио и најпажљивије предавао.

 

[1] De civitate Dei VIII, 11; PL 41, 236.

Est tamen sine dubitatione substantia, vel, si melius hoc appellatur, essentia, quam Graeci οὐσία vocant.[1] Sicut enim ab eo quod est sapere dicta est sapientia, et ab eo quod est scire dicta est scientia, ita ab eo quod est esse dicta est essentia. Et quis magis est, quam ille qui dixit famulo suo Moysi: Ego sum qui sum… Et ideo sola est incommutabilis substantia vel essentia, quae Deus est, cui profecto ipsum esse, unde essentia nominata est, maxime ac verissime competit. Quod enim mutatur, non servat ipsum esse…[2]

 

Ипак, без сумње, (Бог) је супстанција, или ако се то боље тако назива, есенција, коју Грци зову οὐσία. Као што се од оног sapere (бити паметан) каже sapientia (мудрост), и од оног scire (знати) се каже scientia (знање, наука), тако и од оног esse (бити) се каже essentia (бивство, јестаство, есенција). А ко више јесте, од оног који је свом слузи Мојсију рекао: Ја сам који јесам… Због тога само је једна непроменљива супстанција или есенција, која је Бог, коме заиста највише и најистинитије доликује само бити (esse), по чему је и названа есенција. Оно што се мења, не задржава само бити (esse)…

 

[1] Овде бисмо се поново осврнули на Августинову употребу термина substantia=essentia=οὐσία. Како Фокин истиче (A. Fokin, Divergences between Greek and Latin Trinitarian Terminology), јасна је једнакост између essentia и οὐσία, јер обе речи потичу од глагола бити. Међутим, умесно је Фокиново запажање, због чега је латинска философска и теолошка пракса, почев од првог и другог века, поистивећивала термин substantia са грчким οὐσία? Лингвистички, ова два термина се никако не могу довести у везу. Ми бисмо ово Фокиново питање даље проширили: да ли то онда значи да је наведена латинска пракса (substantia=οὐσία) чврсто задржала антички појам бића? Другим речима, да ли смисао substantia=οὐσία значи да је οὐσία тај подмет бића који substantia као израз означава? То би онда заиста било супротно од кападокисјког схватања бића, који су подмет поистиветили не са суштином већ са личношћу (ὑπόστασις=πρόσωπον). Ако би оваква поставка била доказана, онда би приступ тумачења Августиновој тријадологији кроз тзв. „де Регнонову парадигму“ био оправдан. Августин је очигледно остао доследан наслеђеној латинској пракси, када су у питању наведени изрази. Међутим, да ли то значи да је за њега и у појмовном смислу οὐσία=substantia, односно да ли је суштина подмет бићу (једна суштина као онтолошки примарна у односу на три божанске личности), питање је које у овом раду желимо да истражимо. Сматрамо да не треба стати код саме праксе употребе израза, већ да закључак треба донети након анализе самих појмова – управо оно што је истакао и Свети Григорије Богослов, позовајући се на Светог Атанасија Великог - τὸν νοῦν τῶν λεγομένων κριβῶς ξετάσας. Дакле, испитати не само изразе већ и мишљење, појмове.

[2] De Trinitate V, 2.3; PL 42, 912.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, "Tamo daleko" рече
Оно што је важно истаћи у поређењу теофанија и
оваплоћења јесте следеће: У теофанијама нема присуства божанског бића, по-
готово не у суштинској равни. Божанско биће је у теофанијама посредовано. (DA LI BOZANSKIM ENERGIJAMA?)

Не, већ преко створене реалности (по Августину).

пре 7 часа, "Tamo daleko" рече

Ни у оваплоћењу нема присуства божанског бића у равни божанске суштине. (OK, ALI OVAPLOCENI HRISTOS, PRI RADJANJU IMA I BOZANSKU I LJUDSKU PRIRODU; MI NISTA NI NE ZNAMO O NJEGOVOJ SUSTINI.)

Наравно да има божанску суштину, али она у оваплоћењу остаје трансцендентна, онострана. Дакле, није се оваплотила божанска суштина већ божанска личност. Нема уласка божанске суштине у суштину створеног.

пре 7 часа, "Tamo daleko" рече
Међутим, има присуства личности Сина Божијег, у људској природи. И гор-
ња Августинова тврдња да оваплоћени јесте Син Божији, говори да личност
јесте биће, да је неизоставни део онтологије. Јер, оно јесте се не темељи на
присуству божанске суштине као бића, која и није присутна у оваплоћењу, већ
на личности као бићу. Зато што личност јесте биће, могуће је за оваплоћеног
тврдити да он јесте Бог, односно да имамо реално присуство божанског бића. (ovaj iskaz ne mogu da povezem sa prethodno recenim; ne zvuci mi sledstveno, zbog toga sto ne razumem odvajanje Bozije sustine od licnosti/prirode pri ovaplocenju, jer Hristos nosi svoju sustinu od vecnosti, ne zadobija je posle ovaplocenja; ovaplocenjem On projavljuje I uzima na sebe ljudsku prirodu, nesliveno sa bozanskom)

Није одвајање суштине од личности већ разликовање. Син Божији приликом оваплоћења не престаје да буде Бог (не напушта божанску суштину), већ у своју личност узима људску природу. Понављам, суштина Бога остаје неприступна и није се као таква оваплотила. Поента је у томе да код отаца у онтологији постоје две равни - личност и суштина. Не раздвајају се, али се разликују. Читај даље, постаће ти јасније.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Ivan Marković рече

Чак дотле да (ако сам добро разумео) Јанарас тврди (о) је да би Августин остао само "јеретички" мислилац да га Латини нису поново "ископали" у деветом веку за своје сврхе.

Добро си разумео.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Са професором Јанарасом сам имао прилике да лично разговарам. Говорио ми је да код Августина не постоји онтологија већ само идеологија. Он је можда и најтврђи критичар Августина међу поменутим грчким теолозима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика).   Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику.   Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља.   Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних.   Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава  и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода  Српске Православне Цркве   Извор: Инфо-служба СПЦ
      View full Странице
    • By Логос
      Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика).   Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику.   Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља.   Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних.   Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава  и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода  Српске Православне Цркве   Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...