Jump to content

Александар Милојков: Личност и суштина у христологији Светог Августина

Оцени ову тему


Препоручена порука

Сажетак: У раду се разматра христологија Светог Августина кроз анализу позиције личности и суштине у онтологији. Августиново схватање онтологије се, на примеру христологије, представља као јединство два питања о бићу — личности и суштине. Такође, у онтологији Светог Августина личност заузима примарну онтолошку позицију. Истиче се да је једино таква онтологија могла да искаже христологију на начин на који је то учинио потоњи Халкидонски сабор, што Августина поставља на линију отачког богословља. У раду се разматрају поменута питања кроз анализу Августинових ставова у вези са односом оваплоћења и теофаније. Затим се испитује: онтолошка структура христологије, христологија као онтологија (истинито биће) творевине и однос христологије и еклисиологије.

Кључне речи: Свети Августин, христологија, Халкидонски сабор, онтологија, личност, суштина, природа.

imageproxy.jpg

 

ПРЕУЗМИТЕ ЦЕО ТЕКСТ У ПДФ-у


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Рад сам да одговорим на питања, ако их има. :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Александар Милојков рече

Рад сам да одговорим на питања, ако их има. :)

Колико знам, у православној теолошкој мисли много се критикује Августин као зачетник многих проблема које се довеле до погрешног разумевања теологије у Римокатоличкој Цркви. Поједини наши православни мислиоци говоре да је управо све потекло од Августина и погрешног поимања личности и суштине. Чак, каже се да је он био тај који је суштину ставио изнад личности, те кад се говори о Тројичном Богу кажу да је он говорио да је Бог један зато што је једна божанска природа (суштина), а не зато што је Отац (како су говорили Кападокијци.

Да ли је то баш тако?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Поуке.орг инфо рече

Колико знам, у православној теолошкој мисли много се критикује Августин као зачетник многих проблема које се довеле до погрешног разумевања теологије у Римокатоличкој Цркви. Поједини наши православни мислиоци говоре да је управо све потекло од Августина и погрешног поимања личности и суштине. Чак, каже се да је он био тај који је суштину ставио изнад личности, те кад се говори о Тројичном Богу кажу да је он говорио да је Бог један зато што је једна божанска природа (суштина), а не зато што је Отац (како су говорили Кападокијци.

Да ли је то баш тако?

То је тумачење кроз тзв. "де Регнононову парадигму", која је настала у 19. веку. Де Регнон је први "открио" да тријадологија источних отаца даје првенесво личностима, док код западних првенство има једна суштина. Новија истраживања Августина, у 21. веку, базирана на критичком приступу самом Августиновом тексу, показују да то није тако. Конкретно, по питању тријадологије, ту сам тему обрадио у дисертацији. Када је одбраним, надам се да ће бити књига. Оно што могу рећи јесте да, по мојим истраживањима Августинових дела, његова тријадологија јасно садржи две равни бића - личност и суштину, као одговор ондашњим двема крајностима - савелијанству и аријанству. То да некаква безлична суштина претходи личностима је дубоко неоснована тврдња која се не може срести нигде у Августиновом писању.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Заиста одличан текст. Оно што је за мене била новост је то да је Зизијева екипа толико "набријана" на нашег светитеља. Чак дотле да (ако сам добро разумео) Јанарас тврди (о) је да би Августин остао само "јеретички" мислилац да га Латини нису поново "ископали" у деветом веку за своје сврхе. Сам Етјен Жилсон сматра да је Августинова мисао у континуитету надахњивала западно богословље у току првог миленијума, од Боеција па све до Герберта. Исто и Вернер Бајервалтес. Наравно да је Августин доминантно утицао и на првих неколико генерација римокатоличких богослова од Анселма до Бонавентуре, али остаје питање да ли би се латинско метафизичко богословље толико удаљило од православља да Аурелија није истиснуо Аристотел у арапским интерпретацијама, кога су на запад прошверцовали Алберт и Тома. Другим речима, не ваља када свеца истисне филозоф. 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Такође похвале за аутора који иако није класичар је имао храбрости да се ухвати у кооштац са нимало лаким Августиновим латинским. За разлику од Лактанција, који је прави хришћански цицеронијанац, па и Јеронима, Августин има на моменте врло тежак и опскуран начин писања, компликовану синтаксу која осцилира негде између Цицерона, Тацита и позних писаца (мене некако подсећа на Маркелина) 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Ivan Marković рече

да ли би се латинско метафизичко богословље толико удаљило од православља

Zar nije od samih početaka bilo različito?

I niko u tome nije vidio problem , dok slava i vlast nije rekla drugačije.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, kopitar рече

Zar nije od samih početaka bilo različito?

I niko u tome nije vidio problem , dok slava i vlast nije rekla drugačije.

Вероватно није негде до четвртог столећа, када неки западни богослови озбиљније залежу за рачун "староникејаца" и долази до таквих појава као што су Лукифер Каларитански, онај Верчелац (заборавио сам име) и још неки. А онда и Марије Викторин (невезано за "староникејство") и на крају свети Аввгустин. Овде сигурно није проблем христологија па рекао бих ни тријадологија, већ само разматрање Суштине. Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа. То нема везе са силом и влашћу, већ са дубоким богословским разлозима. Наравно, ово је моје мишљење, а планирам да се тој теми мало детаљније посветим, па ћемо видети шта ће на крају испасти

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Што се тиче поменутог места и превода Јахвеовог исказа, рекао бих да је Аквилин превод, иако рогобатан, вероватно ближи изворном смислу од превода Седамдесеторице

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Ivan Marković рече

Вероватно није негде до четвртог столећа, када неки западни богослови озбиљније залежу за рачун "староникејаца" и долази до таквих појава као што су Лукифер Каларитански, онај Верчелац (заборавио сам име) и још неки. А онда и Марије Викторин (невезано за "староникејство") и на крају свети Аввгустин. Овде сигурно није проблем христологија па рекао бих ни тријадологија, већ само разматрање Суштине. Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа. То нема везе са силом и влашћу, већ са дубоким богословским разлозима. Наравно, ово је моје мишљење, а планирам да се тој теми мало детаљније посветим, па ћемо видети шта ће на крају испасти

Ajd' da nešto i naučimo još kad je džabe..:dobro:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pre nego sto nastavim sa citanjem drugog dela teksta, ako imas vremena, mozes li mi rasvetliti ovaj deo:

Оно што је важно истаћи у поређењу теофанија и
оваплоћења јесте следеће: У теофанијама нема присуства божанског бића, по-
готово не у суштинској равни. Божанско биће је у теофанијама посредовано. (DA LI BOZANSKIM ENERGIJAMA?)
Ни у оваплоћењу нема присуства божанског бића у равни божанске суштине. (OK, ALI OVAPLOCENI HRISTOS, PRI RADJANJU IMA I BOZANSKU I LJUDSKU PRIRODU; MI NISTA NI NE ZNAMO O NJEGOVOJ SUSTINI.)
Међутим, има присуства личности Сина Божијег, у људској природи. И гор-
ња Августинова тврдња да оваплоћени јесте Син Божији, говори да личност
јесте биће, да је неизоставни део онтологије. Јер, оно јесте се не темељи на
присуству божанске суштине као бића, која и није присутна у оваплоћењу, већ
на личности као бићу. Зато што личност јесте биће, могуће је за оваплоћеног
тврдити да он јесте Бог, односно да имамо реално присуство божанског бића. (ovaj iskaz ne mogu da povezem sa prethodno recenim; ne zvuci mi sledstveno, zbog toga sto ne razumem odvajanje Bozije sustine od licnosti/prirode pri ovaplocenju, jer Hristos nosi svoju sustinu od vecnosti, ne zadobija je posle ovaplocenja; ovaplocenjem On projavljuje I uzima na sebe ljudsku prirodu, nesliveno sa bozanskom)
Oprosti unapred za eventualno nesuvisle komentare, ali zelim da razumem I nastavim sa citanjem drugog dela koji se odnosi na Avgustinovu hristologiju.
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, Ivan Marković рече

Чини се (тако Бајервалтес) да Августин и Викторин идентификују esse и essentia и то на основу Мојс. 3.14 и Јахвиног исказа који Седамдесеторица преводе са (немам грчки на мобу) "Ја сам Биће" иако би превод са јеврејског био "Ја ћу бити бивствујући" у смислу присуства, па би могући адекватан превод (више препев) био "Ја ћу бити ту". Дакле, Бог не каже Шта је Он, већ да ће увек бити ту са људима. Управо је овде вододелница на којој почиње раздвајање двају богословских приступа.

Да, то сам поменуо у тексту. Међутим, то метафизичко тумачење Изл 3, 14 не припада само Августину и западним оцима. Итекако су на тај начин тумачењу приступали и грчки оци. Свети Григорије Богослов ће рећи:

Ὅσον δ᾿ οὖν ἐκ τῶν ἡμῖν ἐφικτῶν, ὁ μὲν ὤν, καὶ ὁ θεός, μᾶλλόν πως τῆς οὐσίας ὀνόματα· καὶ τούτων μᾶλλον ὁ ὤν· οὐ μόνον ὅτι τῷ Μωυσεῖ χρηματίζων ἐπὶ τοῦ ὄρους, καὶ τὴν κλῆσιν ἀπαιτούμενος, ἥ τίς ποτε εἴη, τοῦτο προσεῖπεν ἑαυτὸν, Ὁ ὢν ἀπέσταλκέ με, τῷ λαῷ κελεύσας εἰπεῖν… ἡμεῖς δὲ φύσιν ἐπιζητοῦμεν, ᾗ τὸ εἶναι καθ᾿ ἑαυτό, καὶ οὐκ ἄλλῳ συνδεδεμένον· τὸ δὲ ὂν  ὄντως θεοῦ, καὶ ὅλον, μήτε τῷ πρὸ αὐτοῦ, μήτε τῷ μετ᾿ αὐτόν, οὐ γὰρ ἦν, ἢ ἔσται, περατούμενον ἢ περικοπτόμενον.[1]

 

На основу онога што нам је докучиво, (изрази) онај који јесте и Бог, су пре свега означитељи суштине, а пре свега онај који јесте; када је са Мојсијем разговарао на планини, а Мојсије га упитао за име, које му је, сам је себе тако назвао. Онај који јесте ме је послао, заповедио је да се тако каже народу… Тражимо природу којој је својствено бити по себи, а не у односу на нешто друго; Богу је својствено биће и то у целости, ништа пре њега, нити после њега, то не беше нити ће бити, њега не ограничава нити га крњи.

 

[1] Λόγος 30, 18; PG 36, 125С-128А.

Ево и Августина:

 

Ego sum qui sum, et dices filiis Israel: qui est, misit me ad vos, tamquam in eius comparatione, qui vere est quia incommutabilis est, ea quae mutabilia facta sunt non sint, vehementer hoc Plato tenuit et diligentissime commendavit.[1]

 

Ја сам који јесам, и реци синовима Израиљевим: који јесте, послао ме вама, показујући тако да у поређењу са оним, који заиста јесте јер је непроменљив, оно што је променљиво створено није заиста, што је Платон жестоко бранио и најпажљивије предавао.

 

[1] De civitate Dei VIII, 11; PL 41, 236.

Est tamen sine dubitatione substantia, vel, si melius hoc appellatur, essentia, quam Graeci οὐσία vocant.[1] Sicut enim ab eo quod est sapere dicta est sapientia, et ab eo quod est scire dicta est scientia, ita ab eo quod est esse dicta est essentia. Et quis magis est, quam ille qui dixit famulo suo Moysi: Ego sum qui sum… Et ideo sola est incommutabilis substantia vel essentia, quae Deus est, cui profecto ipsum esse, unde essentia nominata est, maxime ac verissime competit. Quod enim mutatur, non servat ipsum esse…[2]

 

Ипак, без сумње, (Бог) је супстанција, или ако се то боље тако назива, есенција, коју Грци зову οὐσία. Као што се од оног sapere (бити паметан) каже sapientia (мудрост), и од оног scire (знати) се каже scientia (знање, наука), тако и од оног esse (бити) се каже essentia (бивство, јестаство, есенција). А ко више јесте, од оног који је свом слузи Мојсију рекао: Ја сам који јесам… Због тога само је једна непроменљива супстанција или есенција, која је Бог, коме заиста највише и најистинитије доликује само бити (esse), по чему је и названа есенција. Оно што се мења, не задржава само бити (esse)…

 

[1] Овде бисмо се поново осврнули на Августинову употребу термина substantia=essentia=οὐσία. Како Фокин истиче (A. Fokin, Divergences between Greek and Latin Trinitarian Terminology), јасна је једнакост између essentia и οὐσία, јер обе речи потичу од глагола бити. Међутим, умесно је Фокиново запажање, због чега је латинска философска и теолошка пракса, почев од првог и другог века, поистивећивала термин substantia са грчким οὐσία? Лингвистички, ова два термина се никако не могу довести у везу. Ми бисмо ово Фокиново питање даље проширили: да ли то онда значи да је наведена латинска пракса (substantia=οὐσία) чврсто задржала антички појам бића? Другим речима, да ли смисао substantia=οὐσία значи да је οὐσία тај подмет бића који substantia као израз означава? То би онда заиста било супротно од кападокисјког схватања бића, који су подмет поистиветили не са суштином већ са личношћу (ὑπόστασις=πρόσωπον). Ако би оваква поставка била доказана, онда би приступ тумачења Августиновој тријадологији кроз тзв. „де Регнонову парадигму“ био оправдан. Августин је очигледно остао доследан наслеђеној латинској пракси, када су у питању наведени изрази. Међутим, да ли то значи да је за њега и у појмовном смислу οὐσία=substantia, односно да ли је суштина подмет бићу (једна суштина као онтолошки примарна у односу на три божанске личности), питање је које у овом раду желимо да истражимо. Сматрамо да не треба стати код саме праксе употребе израза, већ да закључак треба донети након анализе самих појмова – управо оно што је истакао и Свети Григорије Богослов, позовајући се на Светог Атанасија Великог - τὸν νοῦν τῶν λεγομένων κριβῶς ξετάσας. Дакле, испитати не само изразе већ и мишљење, појмове.

[2] De Trinitate V, 2.3; PL 42, 912.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, "Tamo daleko" рече
Оно што је важно истаћи у поређењу теофанија и
оваплоћења јесте следеће: У теофанијама нема присуства божанског бића, по-
готово не у суштинској равни. Божанско биће је у теофанијама посредовано. (DA LI BOZANSKIM ENERGIJAMA?)

Не, већ преко створене реалности (по Августину).

пре 7 часа, "Tamo daleko" рече

Ни у оваплоћењу нема присуства божанског бића у равни божанске суштине. (OK, ALI OVAPLOCENI HRISTOS, PRI RADJANJU IMA I BOZANSKU I LJUDSKU PRIRODU; MI NISTA NI NE ZNAMO O NJEGOVOJ SUSTINI.)

Наравно да има божанску суштину, али она у оваплоћењу остаје трансцендентна, онострана. Дакле, није се оваплотила божанска суштина већ божанска личност. Нема уласка божанске суштине у суштину створеног.

пре 7 часа, "Tamo daleko" рече
Међутим, има присуства личности Сина Божијег, у људској природи. И гор-
ња Августинова тврдња да оваплоћени јесте Син Божији, говори да личност
јесте биће, да је неизоставни део онтологије. Јер, оно јесте се не темељи на
присуству божанске суштине као бића, која и није присутна у оваплоћењу, већ
на личности као бићу. Зато што личност јесте биће, могуће је за оваплоћеног
тврдити да он јесте Бог, односно да имамо реално присуство божанског бића. (ovaj iskaz ne mogu da povezem sa prethodno recenim; ne zvuci mi sledstveno, zbog toga sto ne razumem odvajanje Bozije sustine od licnosti/prirode pri ovaplocenju, jer Hristos nosi svoju sustinu od vecnosti, ne zadobija je posle ovaplocenja; ovaplocenjem On projavljuje I uzima na sebe ljudsku prirodu, nesliveno sa bozanskom)

Није одвајање суштине од личности већ разликовање. Син Божији приликом оваплоћења не престаје да буде Бог (не напушта божанску суштину), већ у своју личност узима људску природу. Понављам, суштина Бога остаје неприступна и није се као таква оваплотила. Поента је у томе да код отаца у онтологији постоје две равни - личност и суштина. Не раздвајају се, али се разликују. Читај даље, постаће ти јасније.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, Ivan Marković рече

Чак дотле да (ако сам добро разумео) Јанарас тврди (о) је да би Августин остао само "јеретички" мислилац да га Латини нису поново "ископали" у деветом веку за своје сврхе.

Добро си разумео.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Са професором Јанарасом сам имао прилике да лично разговарам. Говорио ми је да код Августина не постоји онтологија већ само идеологија. Он је можда и најтврђи критичар Августина међу поменутим грчким теолозима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа.

       
      По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима.
      Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију.
      На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друго издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо светитељевој мајци, Ани Јовановић.

       
      И поред чињенице да се мало зна о детаљима из живота Ане Јовановић, њена личност није заборављена у књизи вечнога живота, особито јер се ради о побожној мајци која је родила, одгајила и на службу Богу предала, свог сина јединца, маленог по узрасту, али великог по мудрости и спремности на свецело служење Богу. Ана Јовановић је себе уписала не само у вечну књигу, већ у књигу свих срдаца која непрестано узносе молитве светом Василију Острошком, молећи његово посредништво и заступништво пред Господом.
      Светлост предивне и благословене радости огрејала је Ану на дан када је родила свога сина, 28. децембра 1610. године у Мркоњићима у Поповом Пољу. Била је то побожна, тиха, молитвена, и трудољубива мајка хришћанка, мајка која се васцелим својим бићем трудила да честити дом Јовановића не поклекне пред бројним искушењима (понајвише под искушењем сиромаштва), већ да сва искушења побеђују честитошћу, трудом и побожним животом, чинећи тако да њихов дом постане Црква у малом. Прву школу побожности малени Стојан научио је управо у топлом и љубављу испуњеном окриљу своје мајке, која га је научила молитвеном правилу и основним хришћанским врлинама. Њена мајчинска љубав и усрдна молитва за своје чедо била је толико јака да је Стојан већ у дечјем узрасту био пример честитости и побожности, не само и њиховом скромном дому, већ и целом поповопољском крају.
      И поред овог претешког животног крста, Ана је Богу благодарила на сваком новом дану, узносила је она благодарност Богу јер је имала у уму и у срцу речи апостола Павла који вели: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! Ове речи Ана је актуализовала у свом животу, јер није било животне препреке и тешкоће коју она није превазилазила, управо полажући наду на Господа.
      У другом делу наше емисије указали смо на знамење којим је показана светитељева љубав према својој мајци, али и његова љубав према свима нама, јер је тада откривен гроб Ане Јовановић, који је до тада био сакривен од људи.
      Ова емисија је била прилика да се присетимо и познатог дела под насловом: Мајке хришћанке, које је настало из пера Оливере Балабан, аутора која је у својој књизи, између осталог, писала и о мајци светога Василија Острошког.
      Ово друго издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења, закључили смо сведочанством Анђеле Чуровић и Лане Милић из Никшића, које су поводом 350-годишњице упокојења Острошког чудотворца, снимиле песму посвећену Ани Јовановић.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету.       Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост.   Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину).   Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем.   Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети  искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу.   Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар)   Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања.   Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.  (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе).     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Ćiriličar,
      Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода
      25. Март 2021 - 9:47 Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије  примедбе и мишљење о  предлогу закона о истополним заједницама.
      Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација.
      Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине.

      Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство. 

      Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост.
      Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени  аргументи Српске Православне Цркве.
      http://spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sinoda_13
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије  примедбе и мишљење о  предлогу закона о истополним заједницама.

       
      Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација.
      Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине.
      Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство. 
      Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост.
      Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени  аргументи Српске Православне Цркве.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...