Jump to content
  1. ines

    ines

  2. Нифада

    Нифада

  3. ikrasil

    ikrasil

  4. Zoran Đurović

    Zoran Đurović

  5. александар живаљев

    александар живаљев

  6. Sanja Т.

    Sanja Т.

  7. Неки тамо

    Неки тамо

  8. Rašo

    Rašo

  9. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
      Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

      Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
      Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
      Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
      Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
      Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
      Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
      За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
      Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
      Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
      Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
      Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
      Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
      Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
      Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
      С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
      За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
      Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
      Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
      Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
      Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
       
      Дејан Мачковић
      dejanmackovic.wordpress

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.
      Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

      Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“
      Света Софија, Охрид   Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.
      Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.
      Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.
      Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.
      Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.
      За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.
      Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.
      Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.
      Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.
      Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.
      Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.
      Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.
      Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.
      С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.
      За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.
      Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.
      Црква Светог Наума Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.
      Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.
      Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!
       
      Дејан Мачковић
      dejanmackovic.wordpress
    • Од Поуке.орг инфо,
      ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
       
      Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –
      Саборска и Отачка тумачења
      &
      Савремено огледање на истоj теми
       
      (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)
      „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,
      нека иште, и даће му живот –
      онима који чине грех што није на смрт.
      Има грех што је на смрт;
      за њ не велим да се моли.
      Свака је неправда грех.
      А постоји грех који није на смрт.“
      (1. Јованова Посланица 5,16-17).
       
      ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
       
      Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –
      Саборска и Отачка тумачења
      &
      Савремено огледање на истоj теми
       
      (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)
      „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,
      нека иште, и даће му живот –
      онима који чине грех што није на смрт.
      Има грех што је на смрт;
      за њ не велим да се моли.
      Свака је неправда грех.
      А постоји грех који није на смрт.“
      (1. Јованова Посланица 5,16-17).
       
      ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ
    • Од Драгана Милошевић,
      Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће бити превазиђени током наших живота, како је то и најавио м. Иларион Алфејев. Разлог првенствено лежи у чињеници да, ни једна од великих страна нема стварних жеља и потреба за евхаристијским јединством, иако срцепарајући и излизани вокабулар о болу због прекида општења између Новог Рима и Трећег Рима, не изостаје с обје стране.

      С једне стране, Руска црква доживљава прави процват, будући да је огромном жртвом вјерникâ у Украјини имала занемарљиве губитке, док је истовремено апсолутни побједник на свим другим пољима. Тако је Руска црква, ослобођена притиска о потреби за свеправославним јединством, релативно лако повратила Руски егзархат у Европи, изгубљен у тешка времена комунизма. Уједно, без устезања гради инфраструктуру и поставља јерархију у свим оним областима по свијету, првенствено по Азији и Африци, гдје раније то није могла, због непрестаног грчког драматисања. У коначници, Руска црква данас израста у дива, савршеног и самодовољног, којем није потребан нико, а који ће у свему подобно Ватикану и Фанару да има универзалну јурисдикцију у цијелом свијету. Јасно је да ће без обзира како раскол буде превазиђен руска „паралелна“ јурисдикција у будућности бити дио нове реалности Православља, које се неће никада одрећи.
      С друге стране, иако се Грцима не остварују сви планови, позиција није уопште лоша. Истина је да је опсесија п. Вартоломеја о васељенском сабору и званично умрла, да од отварања теолошке школе на Принчевским острвима нема ништа, те да је покушај омасовљења Епифанијеве парасинагоге православним вјерницима доживио фијаско. Уз све то, горка пилула у виду другог „турчења“ Свете Софије је само оголила његову епохално погрешну процјену међународних односâ и општих црквених кретања.  Међутим, и поред ових евидентних поразâ, Фанар је несумњиво успио да наметне своју доминацију у грчком Православљу, па и шире по Балкану, те се тренутно припрема за нове циљеве и побједе, гдје смо једна од бројних метâ и ми. Посебан успјех п. Вартоломеја представља наметање идеје о немогућности сазивања Свеправославног сабора без њега.
      Наиме, познато је да Православље право првенство у части признаје једино најсветијој Цркви Рима, још од св. Игнатија Богоносца, па преко канона васељенских сабора. Упркос томе, православни су без проблема више од хиљаду година сазивали и одржавали Саборе без Папâ, зато што част и власт нису исти појмови. Но, данас је забрињавајући број помјесних Цркава прихватио сумануту идеју да се Сабор не може сазвати без присуства или дозволе Цариграда, која није заснована ни на Предању нити у канонима, те озбиљно доводи у питање хиљаду година нашег црквеног живота? Ко то може да тврди да Сабор може да буде сазван без првог од пет, а не може без другог од четрнаест, посебно што су и први и други категорије из далеке прошлости и не одговарају реалности 2020. године?
      Овај успјех Цариграда да осујети окупљање других Православних цркава у Аману у фебруару 2020. године,  је зацементирао раскол и додатно учврстио п. Вартоломеја у неопапистичким амбицијама и увјерењима, те га демотивисао за попуштање и компромис у циљу превазилажења раскола. Примјера ради, „страха ради од Вартоломеја“, већина цркава није ни дошла, а састанак пет храбријих Цркава се чак није усудио ни назвати Сабором, нити одржати у цркви, уз заједничко богослужење, него су измишљани еуфемизми попут састанка, савјетовања, братског окупљања у  неком хотелу и слично. Ова неописива моћ Вартоломеја не произилази из некаквог првенства части, него је посљедица огромног и неприродног утицаја Цариграда на теологију и елиту многих Цркава, коју је Фанар деценијама брижљиво градио.

      Уз помоћ добро развијеног система стипендирања и школовања теологâ, пажљиво и смишљено грађених пријатељских везâ, остваривања ситних интересâ, повлађивања сујетама, финансирања фондацијâ, конференцијâ, итд, Фанар је готово у свакој помјесној Цркви изградио значајну базу оданих људи, и још више симпатизера, који слијепо и некритички подржавају сваки потез Милет паше и Рум ефендије из Стамбола.
      Истовремено, ослањајући се на инфериорност у броју теологâ и материјалном стању Теологије у оним Црквама које су се тек ослободиле од атеистичког јарма, Цариград је смишљеним ангажовањем својих теолога као кључне црквене проблеме у посљедњих 30 година успио да наметне двије своје еклисиолошке теме: евхаристијску еклисиологију и етнофилетизам, иако то нису били нити проблеми, нити интересовање православних вјерника или пост-социјалистичких друштава, која су имала потребу за каритативним и социјалним ангажманом Цркве.
      Ове предимензиониране теме нису изабране случајно будући да дају подлогу за прокламоване циљеве цариградске супремације у Православљу. Наше доба је чак и проглашено „вијеком еклисиологије“ као да ми нисмо знали шта је Црква и прије тога. Еклисиолошке теме су свакако постојале на латинском Западу, али прије 70 година, у доба Другог ватиканског концила, када је требало измирити реални живот Цркве с амбициозно прокламованим папским приматом стотињак година раније.
      С једне стране, евхаристијска еклисиологија (Ее) је форсирала потребу литургијског окупљања и јединства вјерника око епископа. Настала је у социјалним оквирима једног друштва (које је потпуно другачије од нашег), а у којима су болести, насиље, ропство, јереси и лажни учитељи били основни узроци подјела с којима се Црква суочавала прије 1700 година. Истине ради, мора да се призна да је Ее имала својих позитивних страна у обнови духовног живота у СПЦ, но реално је учинила више штете.
      Несумњиво, Ее је потпуно уништила екуменски дијалог с протестантима, који је у претходном периоду солидно напредовао, а које смо потом деценијама малтретирали јер не испуњавају високе литургијске стандарде које је фанарска теологија поставила. Паралелно с тим, односи с римокатолицима и оријенталним хришћанима су форсирани као далеко бољи, него што реално јесу били, само захваљујући сличности литургијских пракси, и потпуно игноришући богословске и догматске разлике, што је с правом изазвало огорчен отпор у зилотским круговима јер смо, руку на срце, чинили свакакве глупости у заједничким молитвама, осминама, окупљањима итд.
      Не узимајући у обзир наше проблеме и црквене потребе, агресивно наметање Ее је потпуно беспотребно створило нове напетости па чак и унутрашње сукобе по питању екуменизма и богослужбених пракси унутар Српске цркве. Најгоре од свега је што је Ее умртвила потребу за социјалним ангажманом Цркве, у којем је лежао огроман мисионарски потенцијал. Умјесто тога, теме о којима смо се крвили су биле пост пред причешће, затварање двери и сличне литургијске ситничавости. Није нам помогла ни евидентна чињеница да исти проблеми уопште не постоје у грчким црквама, а камоли да изазивају сукобе. Узгред буди речено, грчка богослужбена пракса је толико измасакрирана протестантским пијетизмом и тридентском схоластиком на самом Фанару, а посебно у Атини, да бисмо у најмању руку могли очекивати грађански рат по тим питањима да је тема заиста битна. Но, ипак, као што знамо рата нема, будући да се Грци тиме ни не баве.
      Данас је јасно да фанарска евхаристијска еклисиологија и сва пратећа теологија служи само за спољашњу употребу јер је Евхаристија једини догађај у Православљу у коме Цариград има неко првенство. У свим осталим видовима и пројавама Христове Цркве, пријесто бившег Констатинопоља је једна небитна и патуљаста помјесна црква, којом деспотски управља „онај турски поп,“ како рече један владика. Управо због тога првенства Цариграда над другима у диптиху и богослужбеном мјесту, Евхаристија је пројектована као једини и најбитнији догађај Цркве. Насупрот томе што Предање и вјера Отаца недвосмислено свједоче да је Крштење најважнија Света Тајна, јер је једина поменута у Симболу вјере и која доминира животом Цркве и Светим Писмом, цијела Црква је сведена је догађај од сат и по, једном седмично, уз потпуну негацију вјере да је цјелокупан живот Цркве 24/7, богом благословен, светотајински и благодатан, од Светосавске академије, Богојављенске водице па до Опјела.

      Ипак, због својих неопапистичких амбиција, фанарски теолози су неприродно исфорсирали Евхаристију науштрб подвига, поста, молитве, опраштања, добрих дјела и свих других освједочених оприсутњења Христа. Без икакве жеље да потцјењујем значај Евхаристије као гарантованог обожења, морам да нагласим да Литургија није једини начин оприсутњења и сусрета с Христом и примања нестворених енергија. Не само да наша Светосавска традиција свједочи да читав спектар Божјих благословâ и опитно искуство нестворених енергија примамо преко освећења славских колача, воде, Бадњака, грожђа, траве и цвијећа које уносимо у свој живот и породице, него и само канонско предање оставља такву могућност нпр. када се одређује да  и дјеца могу саучествовати у богоопитном познању, преко посебно освећених млијека и меда, који су по неким ауторима давани умјесто причешћа бебама. (к. 44, 3.Картаг. сабора)  
      Евиденто је да је отрежњење и здраво дистанцирање од предимензиониране важности Ее потребно за ваљану обнову духовног живота у Српској цркви. На тај начин ћемо не само фанариоте поставити на њихово мјесто иза нас, него ћемо превазићи унутрашње трзавице које су настале због наметнуте интерполације једне прецијењене идеје. Ее је сву своју слабост, промашај и нетачност пројавила управо сада у доба Короне када је литургија букавално забрањена на многим мјестима. Међутим, мимо свих умовања, Црква је била, постојала и преживјела ову годину без редовних литургија, кроз личну молитву, пост, упаљено кандило пред иконом, Славу очитану у самоћи, ризичном и кажњивом одласку у храм и  уопште кроз херојско понашање њених чланова. Божје благодати нам није недостајало!
      Други баук фанарске пропагандне теологије јесте извикани Етнофилетизам (Еф) којим се застрашују сви који се противе цариградском папизму. Ријеч је широко распрострањена и ушла је у јавну употребу, у политику, иако многима, чак и у Цркви, није јасно у чему је проблем с етнофилетизмом. Појам је први пут скован 1872. године у Цариграду када се су четири Грка састали и глатко одбили бугарски приједлог рјешавања црквених проблема. Предвиђајући крвави распад Османског Султаната, Бугари су предложили модеран модел црквене организације који не би био организован територијално као у Средњем вијеку и Антици, него етнички, односно језички, и у складу с буђењем националних осјећања модерног доба. Укратко, Бугарска црква не би имала фиксне и конкретне канонске границе, него би Бугарска црква била свуда тамо гдје бугарски поп Бугарима служи литургију у име бугарског Патријарха, било да је то у Софији, Солуну, Београду или Цариграду. Једнако би вриједило за све помјесне Цркве.
      Овај приједлог је одбијен и етикетиран као еклисиолошка јерес, јер истине ради, предвиђа напуштање устаљеног принципа црквене организације на принципу мјеста – града. Међутим, он је био добар из много разлога, од којих је најбитнији да је он данас једини свеправославно и животно прихваћен као модел функционисања у тзв. Дијаспори, гдје свака од помјесних Цркава, паралелно и управо онако како су Бугари и предлагали, има организоване Епархије. Неприхватање бугарског визионарског модела прије 150 година, је вјероватно имало и страшне посљедице у Балканским ратовима, масовним злочинима, уништавањем културне башине, етничким чишћењима, забране говорења српског – бугарског – грчког – албанског језика, и свим другим неприличностима које су балкански народи урадили једни другима до 1945., борећи се за земљу и територију очишћену од „неодоговарајућег“ народа, који је неријетко био и једновјеран и једнокрван. Можда да смо 1872. црквено и културно прихватили идеју дијељења заједничког простора, можда не би било потребе за националистичким „пеглањем“ реалности на терену у каснијим ратовима. Но, руку на срце, нису Грци криви, то је био општи европски тренд.

      Саборско одбијање бугарског модела етничких принципâ црквене организације четири грчка патријарха су формално оправдали еклисиолошким принципима помјесности Цркве, иако из историје знамо да су несумњиво постојали Епископи и Цркве народâ. На примјер, у самом Риму, у доба тзв. пасхалног спора, када се одлучивало о датуму слављења Васкрса, поуздано знамо да је постојала група Сиријаца која је имала своје паралелно свештенство и структуру, и славила Васкрс кад је то њихово сиријско предање одређивало, и да се нису уопште узбуђивали шта локални епископ – Папа мисли, или шта има да каже о томе. Занимљиво је да их је бројем било далеко више него „оригинално“ римских хришћана, па су им на крају чак и наметнули свој богослужбени језик – грчки.
      Исто тако,  из самог Цариграда света браћа Ћирило и Методије су послани Словенима у мисију, иако је ромјеско становништво живјело на Балкану и имало своје Цркве, паралелно са Словенима од Солуна преко Ниша до Београда, као што је у Чешкој и Мађарској већ и постојала канонска и легитимна западна тзв. германска јерархија. Једнако, Афричка црква, такође, познаје епископе племенâ, нпр. који су заједно с караванима ишли кроз пустињу и служили литургије на било ком мјесту гдје би караван стао. Нису оазе и свратишта имали епископе, него племена.
      Чак и васељенски сабори знају за принцип народних епископа, па тако, чувени и због недоречености злоупотребљени 28. канон Халкидонског сабора говори о томе да Цариград рукополаже епископе у варварским. Овде је важно направити дигресију и нагласити да, у свом тумачењу реченог канона свети Никодим Агиорит објашњава да рукополаже епископе у варварским народима Алана и Руса, док данашњи фанариоти изразу епископе у варварским додају ријеч територијама те тумаче као да се односе на географске области и тиме себи присвајају цио глобус. И Сабор у Трулу зна за епископе народа, па је својим 39. каноном одлучио да архиепископ Кипра Јован, који је због арапске окупације острва с народом нашао уточиште у области Дарданела, треба да задржи своје привилегије, титулу и црквену власт и рукополаже епископе и свештенство. Јасно је да Јован овим каноном је прихваћен и препознат као епископ кипарског народа, а не  територије, јер да је на Трулском сабору постојала закована идеја територијалности Цркве, Јован би умјесто канона добио поруку: „Сједи ‘ђе си!“
      Дакле, евидентно је да принцип помјесности није нешто чега се Црква држала као пијан плота, те да није једини критеријум организовања Цркве, стога је грчко одбијање буграског захтјева било мотивисано другим узорцима, а не еклисиологијом, као што се данас тврди. А, који су то узроци можда најбоље свједочи детаљ с преговора о уједињењу Српске Патријаршије на којима су Грци инстистирали да у Вардарској Македонији богослужбени језик остане грчки све док им није обећано 1,5 милиона златних франака, некаквих наводних дуговâ Патријаршијског разреза. Вриједи напоменити да Бугари нису платили као Срби, па су добили анатему и раскол све до 1945.
      У сваком случају, бугарски приједлог организовања Цркава, сâм по себи није био непознат у историји, а у реалном животу Цркве омогућио је напредак и мир, што јасно свједочи наше искуство у Дијаспори, односно пријатељски и братски односи, гдје имамо много више саслуживања и сарадње него Матице међусобно. Националне цркве на Западу које нису националистички затворене за друге нације, него флексибилне и отворене без проблема окупљају све православне вјернике, свих група. Савремени човјек се руководи принципом sharing is caring и нема проблема да дијели чак ни с потпуним странцем неке ствари које су биле незамисливе у прошлости. Управо модерно доба фаворизује заједничко дјељење као модел живота, о чему свједочи популарност Second Hand производа, или плаформи попут Uber и Air BnB итд. Идеја дијељења и заједничке употребе, која јача са сваком млађом генерацијом, заправо показује да је ексклузивност и запосједање простора превазиђен и непродуктиван концепт, па чак и штетан. Народ који може да дијели пасворд за интернет, цигарету и маску против Короне, може да дијели и храм и црквени простор.

      Сукоб Москве и Цариграда ће свакако завршити прихватањем идеје дијељења јер другог излаза нема. Да ли ће раскол трајати пет или стотину година, да ли ће у међувремену пљуштати оптужбе за етнофилетизам и слуганство страним Владама, потпуно је небитно јер ће на крају морати да буде ријешен на принципу sharing is caring, преко заједничког дијељења територија и богослужбених простора, односно паралелних јурисдикција. То ће бити не само у Африци и Азији, него и у Кијеву и у Атини. Када се то ријеши можда ће их Господ и удостојити да сваки од Патријараха и поврати своју част и углед, па и божанствену Свету Софију, како ону и Кијеву, тако и ону у Цариграду.
      У међувремену Српска црква треба да по угледу на своје Цркве сестре ослушне трендове и општу инклинацију свијета те се административно и теолошки припреми за нову еклисиолошку реалност дуплих јурисдикција. Дупла јурисдикција је ријешење и наших проблема с Румунима, и може да буде дио ријешења у Македонији, а свакако је дио наше реалности на тзв. Западу, који је бројем вјерника већински дио наше Цркве. Међутим, прије свега наша теологија мора да се ослободи некритичког односа према фанариотској пропаганди, изнад свега идолатрије горенаведеним идејама у еклисиологији и понуди Саборским Епископима одговарајуће приједлоге. Треба да посегнемо у наше Предање и историју и пронађемо најповољније начине функционисања. Вријеме које је пред нама неће бити лако. Постоји опасност да ће наш Томос о уједињењу из 1922. бити поцијепан дјеловањем и одлукама о Македонији, или Српским Епархијама у Америци, које ће мање или више бити подржане од свих профанариотских Цркава. Тада ћемо имати двије опције, или да покуњено погнемо главу и чекамо нови ферман с Босфора о Босни, Космету или Хрватској, или да кажемо сиктер, као што су то рекли многи прије нас.  

      Молим се Богу и од срца навијам да наш Сабор смогне снаге да  се храбро и одлучно уздигнемо као самостална и препознатљива Црква, организована од Ванкувера до Сиднеја, самоодржива и самодовољна, као једна societas perfecta како би рекао св. Августин, као што већ вијековима живе и дјелују веома успјешно Јермени, Копти, Ватикан, Англиканци, а ево однедавно Руси и Грци, без малициозности и без агресивности према другима, али и без извињавања и без обзира, према било коме диљем земљиног шара, који нам је Бог дао.
      Ново вино се сипа у нове мјехове. Ако већ нисмо први, немојмо да будемо ни последњи!

      Раскол и нова православна еклисиологија – Dejan Mackovic Дејан Мачковић
      DEJANMACKOVIC.WORDPRESS.COM Како вријеме одмиче постаје све јасније да потпуни пораз православне еклисиолгије и саборности те црквени раскол, који је настао након фанарског безакоња у Украјини, неће...  

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...