Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 26 минута, carjunaka рече

.Примера ради, ја сам био зависник од порнографије и мастурбације. Јел то било својство моје природе?

Не, него је (још увек) "својство твоје природе" сâм сексуални нагон. Ти га можеш усмеравати мање-више, али генерално не можеш очекивати, па ни присилити себе да те узбуђују стопала/чланци ако немаш foot фетиш. Или обрнуто - онај ко има foot фетиш не може да присили себе да га узбуђују више груди. Doesn't work that way. 0703_read

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, carjunaka рече

Велим да ми никад не можемо да изађемо са духовним доказима, јер такви докази а да су научно валидни не могу постојати. Са друге стране, свака фукара може да млати са научним доказима које ми не можемо превјерити јер нијесмо научници (не би ође мудровали но у неку лаборатрију са некаквим микроскопима). :)

Ali provjeravaju drugi naucnici, sta ti mislis da svi sve prihvataju, tesko, jer dobar dio odmah trazi slabosti i kritikuje, i toga ima bas dosta kod proucavanja biologije homosexualnosti:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, obi-wan рече

Nije mi jasno kako ti ne vidis tako ociglednu stvar: moje (i mnogih drugih, naravno) polaziste u ovakvoj prici je hriscanski jevandjelski etos, a ne nauka, i to bas zato sto nauka, buduci sasvim i neopozivo oslonjena samo i iskljucivo na vidljivu (i palu) prirodu, nije i ne moze da bude sposobna da dadne odgovore na ovakva pitanja, odnosno, barem ne do kraja.

Drugim recima, da bi mogao da sagledas ovo pitanje, ne mozes da se oslonis samo na nauku, nego pre svega treba da imas u vidu taj bogocovecanski okvir zivljenja, koji je kao nepomerivi Temelj postavljen u Hristu Bogocoveku, tj. u Njegovom bogocovecanskom etosu.

Ti, medjutim, a to smo mogli da vidimo na mnogo slicnih tema do sad, uporno zaobilazis ovu Osnovu, i stalno istices kako bukvalno robujes nauci. U takvoj atmosferi nemamo sta dalje da pricamo, ne zato sto to ja ne bi zeleo, nego sto si ti beznadezno zakucan u jedan vrlo uski corsokak. Znaci, bez ljutnje, ali ne pada mi na pamet da ulazim u bilo kakvu raspravu s tobom, jer bi to bilo samo besmisleno i uzaludno trosenje i tvoje i moje snage.

Aj` da si ziv i zdrav, i uzbrdo brz...

Ok, pozdrav.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Снежана рече

Али ако је сексуалност уткана у саму природу, зашто мислиш да и антисексуалност, или како ти кажеш сви њени противриродни обллици нису у корену природе, него су неки хибриди, лоши плодови здраве сексуалности?

Pa nisu jer bi to bilo onda delo Stvoritelja, daleko bilo, em bi bilo krajnje destruktivno po samo nase (i biolosko i duhovno) postojanje. Da ne pricamo o tome da, ako bi bilo deo prirode, do sad, za ovoliko vremena koliko ljudi postoje, itekako bi naslo nacina, a pod dejstvom necastivog, da se mnogo vise rasprostrani nego sto to zaista jeste.

Nasa seksualnost je sasvim ciljano i promisljeno bipolarna. Niti je monopolarna, niti je tri ili koliko drugo vec polarna. Samo i iskljucivo bipolarna.

U toj bipolarnosti premudro su smesteni i osmisljeni i nas bioloski opstanak, i samo nase spasenje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, ana čarnojević рече

Izvinjavam se sto se ukljucujem u raspravu kojoj nisam dorasla ali samo zelim da navedem jedno...secam se jednog intervjua Vladike Irineja Bulovica u kome je izneo stav da na homoseksualnost utice niz dusevnih povreda koje ostaju neisceljene. To sam zapamtila zato sto mi je bilo bas zanimljivo, ali nigde vise nisam naisla na to. Ako neko slucajno zna vise o tom aspektu molim ga da podeli sa nama.

Svakako. Ovo podebljano bi, sasvim verovatno, bio jedan od kljucnih i glavnih razloga.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Александар Милојков Хвала за Ђаковчев текст. Нијесам знао за ту Ларшеову књигу против персонализма Зизјуласа и Јанариса. Изгледа, да смо опет у дебати о јересима:) Можда је то добро за савремену теологију. Оно што мене занима: који је критеријум Цркве у прихватању неког теолошког приступа, па и за 500 година? Чини ми се, наиме, да је Зизјулас био неопходан прије 30-40 година, али да његов проблем са неприхватањем аскетитике, са једне, и одбацивањем апологетике (на шта је код нас први указао Блаженоупокојени отац Лазар Милин), са друге стране, доводи до тога да се Црква лишава "терапеутских" средстава у савременом добу. Опет, Ларше као наглашени "терапеут" (или митрополит Јеротеј Влахос, нпр), можда се огријешују о суштину поучавања Зизјуласовог, истовремено дијелећи "предозирану" терапију? Ту негдје видим кретање савременог духовништва и проблеме црквеног живота. Ако сам у праву, онда ова полемика има оправдање. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево један интересантан пример. Било је истраживање код ваљда хомосексуалаца једнојајчаних близанаца. Установено је да је 60% ако се добро сећам у оба случаја хомосексуално. Закључак је био да је то доказ да је хмс. генетски одређен. После су други оспоравали закључак уз опаску да би 100% требало бити хомо, а да је то што их је 60% доказ да је узрок у окружењу а не у генетици.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, obi-wan рече

Pa nisu jer bi to bilo onda delo Stvoritelja, daleko bilo, em bi bilo krajnje destruktivno po samo nase (i biolosko i duhovno) postojanje. Da ne pricamo o tome da, ako bi bilo deo prirode, do sad, za ovoliko vremena koliko ljudi postoje, itekako bi naslo nacina, a pod dejstvom necastivog, da se mnogo vise rasprostrani nego sto to zaista jeste.

Nasa seksualnost je sasvim ciljano i promisljeno bipolarna. Niti je monopolarna, niti je tri ili koliko drugo vec polarna. Samo i iskljucivo bipolarna.

U toj bipolarnosti premudro su smesteni i osmisljeni i nas bioloski opstanak, i samo nase spasenje.

Верујем ја у премудрост Божју, али опет ми је некако сурово да људи који не достигну тај духовни ниво да докуче дубине гордости и палости просто немају могућност ни да се боре јер им је и сам непријатељ непознаница, него иду линијом мањег отпора и препуштају се.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, carjunaka рече

Има код нас објављена књига Ричарда Коена у којој оспорава закључке истраживања. У научном свијету не постоји сагласност то је факат, већ се изводе различити закључци.

Viidis da sam postavio rad na prethodnoj stranici koji je objavljen prije dva mjeseca, tako da su ti zakljuci odavno pali. Naravno da genetika cini mali dio, ostalo je oblast epigenetike. Nova studija o XQ28 genetskom markeru na X hromozomu upravo se uklapa i u ovo istrazivanje od Simon LeVaya:

In 1991, LeVay published "A difference in hypothalamic structure between heterosexual and homosexual men" in Science. This article reported a difference in average size between the third Interstitial Nucleus of the Anterior Hypothalamus (INAH3) in the brains of heterosexual men and homosexual men: INAH3 was more than twice as large in heterosexual men as in homosexual men. The INAH3 size of homosexual men was the same as that of women. LeVay wrote that "This finding indicates that INAH is dimorphic with sexual orientation, at least in men, and suggests that sexual orientation has a biological substrate." 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Снежана рече

Верујем ја у премудрост Божју, али опет ми је некако сурово да људи који не достигну тај духовни ниво да докуче дубине гордости и палости просто немају могућност ни да се боре јер им је и сам непријатељ непознаница, него иду линијом мањег отпора и препуштају се.

Naravno da je surovo, preko svake mere, i u tome i jeste tragedija nase palosti i postojanja u tom stanju - covek, zaista i bez ostatka MOZE da izgubi svoju blazenu vecnost. To nije nekakva pseudovaspitna fikcija, kojom nas, navodno (a po cudovisnom razmisljanju nekih savremenih zastupnika drevne zablude apokatastaze) Bog samo cuska, nego stvarna stvarnost: covek moze da se spase, a moze i da izgubi svoje spasenje. Nista nije unapred odredjeno.

E sad, sasvim drugo je pitanje kako ce Bog pojedinacno da izadje na kraj sa svakim od nas, jer nema nikakve sumnje da se on za svakog coveka ponaosob bespostedno bori do zadnje sekunde - cak i posle nje. Toliko se bori neprestano za sve nas da upravo Njegovo Raspece i Stradanje i jesu koliko opste Dobro, toliko i svakog od nas pojedinacno, jer su u tom jedinitom Stradanju sadrzani svi Njegovi prethodni i potonji napori za sve nas i za sve i svako nase istinsko dobro. Kao kad bismo rekli da se On za svakog od nas pojedincno raspinje.

Drugim recima, ono sto ti sad ovde malo mesas jeste taj temeljni princip/etos sa jedne strane, i pristup Roditelja svakom od nas ponaosob, sa druge strane.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Рапсоди рече

А данас већину тих такозваних хомо- гено истраживања, зна се који лобији  финансирају, а резултати тих и таквих  истраживања се унапред знају.   ... 

Eh zeznula si se obicno i na ta pitanja naucnici moraju odgovarati, zatim neko plati istrazivanja kako bi provjerili dobijene rezultate. Zatim ti jos nesto ne shvatas, dobar dio homosexualaca je protiv tih istrazivanja, i to oni najuticajnijih, kao kad je Martina Navratilova kritikovala Charlesa Rossellia sto vrsi istrazivanja, napravili su proteste.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Џуманџи рече

Не, него је (још увек) "својство твоје природе" сâм сексуални нагон. Ти га можеш усмеравати мање-више, али генерално не можеш очекивати, па ни присилити себе да те узбуђују стопала/чланци ако немаш foot фетиш. Или обрнуто - онај ко има foot фетиш не може да присили себе да га узбуђују више груди. Doesn't work that way. 0703_read

Ако је то психолошки поремећај (условно речено) онда заправо можеш. Не тако што ћеш рећи еј од сад те ово не узбуђује а ово да, већ уклањањем психолошког узрочника, као и за било који психолошки поремећај.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, obi-wan рече

Pa nisu jer bi to bilo onda delo Stvoritelja, daleko bilo, em bi bilo krajnje destruktivno po samo nase (i biolosko i duhovno) postojanje.

Силовање као начин за преношење сопствених гена је доста заступљен и у животињском свету, са аспекта преживљавања је та метода одлична.

А увек је било примера силовања у рату, па чак и некрофилије (без стварне филије) - чисто да се искористи док се тело не охлади - и то управо код хетеро људи, без фетиша. 

пре 3 минута, carjunaka рече

Ако је

Е, сад... Ако А онда Б, а шта да радимо кад није А? Или ако није А?

Измењено од Џуманџи

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Џуманџи рече

Силовање као начин за преношење сопствених гена је доста заступљен и у животињском свету, са аспекта преживљавања је та метода одлична.

А увек је било примера силовања у рату, па чак и некрофилије (без стварне филије) - чисто да се искористи док се тело не охлади - и то управо код хетеро људи, без фетиша. 

? ? ? . . .

Sta je tacno poenta recenog glede ove nase price?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Александар Милојков рече

Навике заиста могу да мењају нашу природу, како на боље тако и налоше. Из искуства знам, био сам страствени пушач. То својство да "морам да пушим", као природни нагон, стекао сам кроз навику. Међутим, сексуални нагон, као и сама његова природа, се не стиче кроз навику. Тај нагон је просто у човеку. Не мора нико да нам то објашњава. Запитајмо се о својој личнојс сексуалности. Да ли смо једног дана одлучили - ја желим да будем хетеросексуалац или смо ипак постали свесни чињенице постојања тог нагона у својој природи? Наука може да испитује шта, на плану природе, може да утиче на природу наше сексуалност, али оно што је сигурно јесте да то свакако није слободна воља.

Свака одлука има некo своје порекло, а клицу у природи, нагонима и слободи, једним делом. Сложени и динамички систем у коме особа одраста, сазрева и стиче безброј искустава, мења, руши старе и гради нове навике, проткан малим свакодневним одлукама слободне воље -  утиче на све њене будуће "одлуке", ставове, мишљења, препознавање или погрешно тумачење њене природе. Није тај сексуални нагон дат као такав (хомо или хетеро), већ је само клица која може да се развија овако или онако у зависности, поред свега осталог, и од наше слободне воље. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота.    Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире.   2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“.   3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом.   4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“.    Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“  Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Тражитељ,
      Помаже Бог свима!
      У сусрет свим живим савременим помодарствима са запада, што комерцијалним што културолошким, ваља рећи и 100 пута поновити: амерички (и ирски) празник "Хелоуин" није никаква "Ноћ вештица", већ римокатоличка прослава вечери уочи дана Свих светих, а сама реч Halloween (Hallow' Even') буквално значи "Вече светих". У питању је остатак претхришћанске праксе налик нашем Бадњем дану, вечери уочи Божића, када се традиционално пале ватре, пуца из оружја, а у појединим крајевима изводе и коледарски обичаји, чак и ови слични "Хелоуину" када се деца облаче у костиме и "коринђају" од куће до куће док им домаћини дају дарове у воћу и слаткишима.
      Од некадашњег слободног филмског превода филма "Halloween" као "Ноћ вештица" (по аналогији на мексичку Noche de brujas), прогласисмо римокатолички празник чије име у преводу значи "Вече светих" за квази-сатанистички пир и још му кумовасмо вештичјим именом.
      Отварам тему у "Породици", пошто ово помодарство највише погађа најмлађе, а чак се увлачи и у школе. Будимо поштени према себи и свесни да смо сав пратећи сатанизам око овог католичког празника делом сами измислили, овом бесмисленом вештичјем прекрштавању "Ноћи светих" сами кумовали, а затим за све то оптужујемо запад. Не треба славити "Хелоуин", али немојмо бар ни лагати и оптуживати друге за нешто шта смо око тога сами направили.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...