Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 16 минута, Vladan3 рече

Нема сваки текст исти потенцијал да се изврне у неко од могућих тумачња.

Да, ствар је у томе што Лудовикосово тумачење нема ни најмањег основа у ономе што је Зизијулас писао и говорио. Иначе, Ларше има проблем са схватањем појма личности који на схоластички начин поистовећује са индивидуом. У томе лежи велики удео његовог неразумевања оног што Зизијулас пише на тему личност-природа. Отац Александар Ђаковац је дао једну добру анализу тог проблема код Ларшеа:

 

https://casopis.sabornost.org/files/sabornost_IX_2015_4.pdf

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Ronald рече

Larse je na pocetku pogrijesio posto homosexualnost nije ni u kakvom porastu u USA.

Ма и да јесте, не мења сутуацију. Чак и да сви хомосексуалци у Америци обожавају Зизијуласову мисао, то се никако не може довести у вези са генезом природе њихове сексуалности. Стварно треба да много не знаш, да игноришеш резултате научних истраживања, па да изводиш тезе да нечије философско и теолошко мишљење може да утиче на сексуално опредељење другог човека, да је природа сексуалности људске популације у било каквој вези са нечијим размишљањима. Недопустиво за једну академску личност, какав је Ларше.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Александар Милојков рече

Отац Александар Ђаковац је дао једну добру анализу тог проблема код Ларшеа:

https://casopis.sabornost.org/files/sabornost_IX_2015_4.pdf

Уф... не могу сада да читам 25 страна научног рада о теологији личности... Мораћу лично да ти верујем на реч :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Александар Милојков рече

Не би ме зачудило да и радијацију у Чернобиљу повеже са митрополитовом мишљу.

Мислим да то неће да се деси јер је З. грчки а не руски теолог. Могао би рецимо старокалендарце некако да повеже рецимо... ;) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Александар Милојков рече

Сексуалност, као једна од својстава наше природе, није ствар слободног, личног избора. То је нужно својство ове и овакве наше природе (пале). То својство се пројављује из ко зна каквих разлога, али из једног сигурно не - из наше слободне воље (дакле, није личност та која је одређује већ природа).

Постоје подељена(научна )мишљења да ли је (хомо)сексуалност урођено својство природе или настраност, избор или болест . Колико зависи од васпитања, окружења, усмерења  и како из навике може прерасти у природу, односно  више пута поновљена навика постаје наша друга изопачена природа. На овој дилеми се ломе копља .    

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 41 минута, Александар Милојков рече

 

Brate, ja imam par pitanja, ako moze:

1) Nisam citao Manusakisa do sad, jedino ovo sto je Larse naveo kao izvor kod sebe; mozes li stoga da mi kazes da li je Manusakis zaista u sustini nastavljac teologije mitr. Jovana i u kojoj meri? Ako si ga citao, sta bi kod njega izdvojio kao skretanje sa tog nekog pravca samog mitr. Jovana? Sta bi oznacio kao verodostojno nastavljanje na mitropolita?

2) Ako moze, bilo bi dobro da malo obrazlozis - ali onako fino stalozeno kako i umes - gde tacno po tebi Larse masi poentu mitropolitovog ucenja, i odlazi u corsokak? Ovako s tvoje strane vidimo samo napad, ali bez jasno naznacenog pravca. I ne, po ovom sto sam ovde procitao, ne vidim uopste da Larse licno napada mitropolita, nego bas samo ukazuje na (po njemu pogresno) teziste njegove teologije.

...

Licno, ja se slazem sa ovim sto je Vladan napisao:

пре 1 сат, Vladan3 рече

Прочитао чланак и мислим да постоји опасност да се Зизјуласов "примат личности над природом" изокрене и отме тако да се угура у идеологије "родне теорије" око целе трансџендер приче.

А сећам се и да је е. Игнатије често истицао да је брак промашен ако служи за продужавање врсте или лозе тј. презимена тј. самог себе и даље да је наш циљ личност Христова а не да сами себе биолошки продужимо на неки начин. Не могу сад да тражим цитате али мислим да су сви то читали или чули у неком тренутку. Мислим да и ово, иако се у принципу слажем да не треба робовати лозама и генима, има потенцијал да се надува и доведе до одбацивања и презира према браку.

Не знам да ли су цитати ишчупани из контекста нити шта је стварно Зизјулас говорио о хомосексуалности али став 3. у чланку, ако је правилно интерпретиран, мирише на монашку залуђеност свиме што је сексуално и неком борбом против тога која се ево изгледа пребацује и у догматске оквире...

Za moj licni dozivljaj, mitropolitovo ucenje o licnosti i prirodi je itekako nategnuto, a i to sto je Manusakis izvukao tako skaredne zakljucke iz tog ucenja ne moze da bude prosto proizvod njegove maste (ili moze?...), morao je da ima nesto za sta ce da se zakaci.

...

Znaci, bilo bi dobro, ako moze, jedan tvoj mali osvrt na ovu pricu, sa konkretnim pozivanjem na to-i-to (neko) mesto...

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Џуманџи рече

- Наслов теме је као из Блица

Jes` tacno, nekako za bilo kakvu normalnu pricu o teologiji ne moze da stoji ovakav pocetak.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 40 минута, Рапсоди рече

Постоје подељена(научна )мишљења да ли је (хомо)сексуалност урођено својство природе или настраност, избор или болест . Колико зависи од васпитања, окружења, усмерења  и како из навике може прерасти у природу, односно  више пута поновљена навика постаје наша друга изопачена природа. На овој дилеми се ломе копља .    

Ne postoji, jednostavno za sad u nauci nema ni jednog rada koji kaze da se vaspitanjem moze uticati na sexualnost. Kako to da imamo dva jednojajcana blizanca koji su primili isto vaspitanje, ali jedan je homo a drugi hetero. Na kraju ako cemo iskreno ti nikad nisi procitala ni jedan naucni rad koji se bavi proucavanjem biologije homosexualnosti. Da jesi znala bi koji su poslednji radovi objavljeni o genetici homosexualnosti:

https://www.newscientist.com/article/2155810-what-do-the-new-gay-genes-tell-us-about-sexual-orientation/

Zatim Ray Blanchard i Anthony Bogaert i co., sa dva nova rada o fraternal birth order i maternal immune rasponsivity za Y-linked protein  NLGN4Y

http://www.pnas.org/content/115/2/302

https://doi.org/10.1007/s10508-017-1007-4

Sto se tice podviga i toga koliko ce Gospod uciniti to niko ne zna, mada na kraju za homosexualce to ostaje jedini nacin jer nikakve njihove zajednice nece biti blagoslovene u Crkvi, odnosno trebaju ostati sami i potiskivati zaljubljivanje i sexualni nagon asketizmom ali to isto moze voditi i do trauma i depresije. Ne treba traziti nikakvo opravdanje u kulturi za uzrok homosexualnosti jer ga nema.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 53 минута, Vladan3 рече

Уф... не могу сада да читам 25 страна научног рада о теологији личности... Мораћу лично да ти верујем на реч :) 

Немој да ми верујеш, прочитај кад будеш имао времена. Рад је написан једноставно и јасно, помоћи ће ти да разумеш суштину проблема.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Александар Милојков рече

Сексуалност, као једна од својстава наше природе, није ствар слободног, личног избора. То је нужно својство ове и овакве наше природе (пале). То својство се пројављује из ко зна каквих разлога, али из једног сигурно не - из наше слободне воље (дакле, није личност та која је одређује већ природа). Нико од нас није одлучио да буде хетеро или хомосексуалац. Човек то својство просто осети као нагон своје властите природе. Личност у палој егзистенцији не одређује садржај свостава своје природе, али личност је та која може да крене путем подвига - да покуша да своју природу ослободи, да јој постојање утемељи на својој слободи.

Па онда можемо да кажемо исто и за педофилију, некрофилију, зоофилију итд.

Логичније ми је да је то психолошки поремећај него да је неко детерминисано својство пале природе. Рецимо зависник од коцкања није слободно одлучио да постане зависник. Али сада када је то зависност, да ли можемо да кажемо да је то својство његове природе?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Александар Милојков рече

Немој да ми верујеш, прочитај кад будеш имао времена. Рад је написан једноставно и јасно, помоћи ће ти да разумеш суштину проблема.

Хвала!

Не знам те ни твоју ситуацију али да се нашалим: подели своје време+енергију са 10 и одузми 10% па још 10% и добијаш мој кредит са временом и енергијом :) 

(инспирација: Марфијеви закони и израчунавање времена трајања неког пројекта)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 51 минута, Рапсоди рече

Постоје подељена(научна )мишљења да ли је (хомо)сексуалност урођено својство природе или настраност, избор или болест . Колико зависи од васпитања, окружења, усмерења  и како из навике може прерасти у природу, односно  више пута поновљена навика постаје наша друга изопачена природа. На овој дилеми се ломе копља .    

Навике заиста могу да мењају нашу природу, како на боље тако и налоше. Из искуства знам, био сам страствени пушач. То својство да "морам да пушим", као природни нагон, стекао сам кроз навику. Међутим, сексуални нагон, као и сама његова природа, се не стиче кроз навику. Тај нагон је просто у човеку. Не мора нико да нам то објашњава. Запитајмо се о својој личнојс сексуалности. Да ли смо једног дана одлучили - ја желим да будем хетеросексуалац или смо ипак постали свесни чињенице постојања тог нагона у својој природи? Наука може да испитује шта, на плану природе, може да утиче на природу наше сексуалност, али оно што је сигурно јесте да то свакако није слободна воља.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, carjunaka рече

Па онда можемо да кажемо исто и за педофилију, некрофилију, зоофилију итд.

Логичније ми је да је то психолошки поремећај него да је неко детерминисано својство пале природе. Рецимо зависник од коцкања није слободно одлучио да постане зависник. Али сада када је то зависност, да ли можемо да кажемо да је то својство његове природе?

Лоша су ти поређења. Зависност од коцке се стиче кроз навику, а навика се стиче слободном вољом. То није случај са сексуалношћу. Како год да је дефинишеш (болест, здравље, поремећај, варијетет...), поента је да се она у нашој природи појављује мимо наше воље. Ми можемо да се сложимо или не сложимо са нагонима своје природе, али не можемо да их поништимо нити да им мењамо природу. То је оно што зовемо - пали начин постојања, у којем смо изгубили слободу. Пала природа се са нама игра како јој је ћеф. У хришћанском смислу, једини начин да се избориш за слободу је - подвиг и живот у Христу, у Новом Адаму.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Александар Милојков рече

Лоша су ти поређења. Зависност од коцке се стиче кроз навику, а навика се стиче слободном вољом. То није случај са сексуалношћу. Како год да је дефинишеш (болест, здравље, поремећај, варијетет...), поента је да се она у нашој природи појављује мимо наше воље. Ми можемо да се сложимо или не сложимо са нагонима своје природе, али не можемо да их поништимо нити да им мењамо природу. То је оно што зовемо - пали начин постојања, у којем смо изгубили слободу. Пала природа се са нама игра како јој је ћеф. У хришћанском смислу, једини начин да се избориш за слободу је - подвиг и живот у Христу, у Новом Адаму.

Ако је коцка лоше поређење, шта ћемо са нпр. педофилијом, зоофилијом итд? 

Моја поента је да су сексуалне девијације психолошки поремећаји. Нико не бира да ли ће имати нагон, али се он може усмерити на различите начине. Примера ради, ја сам био зависник од порнографије и мастурбације. Јел то било својство моје природе?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота.    Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире.   2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“.   3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом.   4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“.    Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“  Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Тражитељ,
      Помаже Бог свима!
      У сусрет свим живим савременим помодарствима са запада, што комерцијалним што културолошким, ваља рећи и 100 пута поновити: амерички (и ирски) празник "Хелоуин" није никаква "Ноћ вештица", већ римокатоличка прослава вечери уочи дана Свих светих, а сама реч Halloween (Hallow' Even') буквално значи "Вече светих". У питању је остатак претхришћанске праксе налик нашем Бадњем дану, вечери уочи Божића, када се традиционално пале ватре, пуца из оружја, а у појединим крајевима изводе и коледарски обичаји, чак и ови слични "Хелоуину" када се деца облаче у костиме и "коринђају" од куће до куће док им домаћини дају дарове у воћу и слаткишима.
      Од некадашњег слободног филмског превода филма "Halloween" као "Ноћ вештица" (по аналогији на мексичку Noche de brujas), прогласисмо римокатолички празник чије име у преводу значи "Вече светих" за квази-сатанистички пир и још му кумовасмо вештичјим именом.
      Отварам тему у "Породици", пошто ово помодарство највише погађа најмлађе, а чак се увлачи и у школе. Будимо поштени према себи и свесни да смо сав пратећи сатанизам око овог католичког празника делом сами измислили, овом бесмисленом вештичјем прекрштавању "Ноћи светих" сами кумовали, а затим за све то оптужујемо запад. Не треба славити "Хелоуин", али немојмо бар ни лагати и оптуживати друге за нешто шта смо око тога сами направили.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...