Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

1 hour ago, Avocado рече

Ja skontao da se odnosi na pitanje homoseksualnosti.

Ја мислила да потежеш класику - "да ли је Дух Свети - Бог" о чему се добрано расправљало (а можда и свађало :D ). 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Џуманџи рече

Ја мислила да потежеш класику - "да ли је Дух Свети - Бог" о чему се добрано расправљало (а можда и свађало :D ). 

Ne znam ni da li se oko toga izjašnjavao... :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, Иван Недић рече

Зар управо ово није пример онога што каже Ларше, да Зизјулас, иако у својим писаним богословским делима само једном спомиње тему хомосексуализма, ипак, ту и тамо, испољи склоност ка толеранцији према овом проблему?

Iz prilozenog odgovora na pitanje u casopisu Iskon, mitropolitova "tolerancija" se ipak ucitava , jer se ona ne moze primetiti, s obzirom kako je odgovorio, a to je da Crkva prihvata svakog gresnika, sto ne znaci da tolerise greh. On samo podvlaci da integritet Crkve u odnosu na pastirski aspect ne moze da ukljucuje bilo kakav rasizam.

 

пре 16 часа, Иван Недић рече

Наслов чланка гласи: "Обесмишљавање брака и оправдавање хомосексуалности: логична последица идеологије митрополита Јована Зизјуласа". И даље: "У самој логици Зизјуласове персоналистичке идеологије обесмишљава се света тајна брака и оправдава хомосексуализам".

Ovo je vise nego indikativno tako da kako god pokusavao da opravdas Larsea, jednostavno ne pije vodu, osobito prvi deo bombasticnog naslova. Najzad, ako je Larse zaista uveren u to sto tvrdi, pokazuje samo da spocitavanje mitropolitovih iskaza ima za svrhu licno obracunavanje, na ustrb pravoslavne teologije.

Mislim da se ni jedan pravoslavni teolog pri zdravoj pameti ne bi usudio "obesmisljavati svetu tajnu braka", mislim to je zaista porazno ako se tako nesto ucitava. 

пре 16 часа, Иван Недић рече

Дакле, Ларше не каже да је Зизјулас тај који лично и свесно обесмишљава брак и оправдава хомосексуализам, већ да из саме логике његове идеологије (ово "идеологије" ми се нарочито свиђа, и ту би, рецимо, један Шмеман имао штошта да каже) следи оно што он затим набраја под четири тачке, а затим нам Зизјулас у свом интервјуу који си ти навео открива да Ларшеови закључци нису нешто чега Зизјулас није свестан.

...nije sija nego vrat.... 

jos cemo pomisliti da se Zizjulas slaze sa Larseovim zakljuccima....tj da ih je svestan, pa ga je Larse posramio/otkrio tu pogubnu ideologiju. Totalno akademski neposteno I u najmanju ruku tuzno. 

пре 16 часа, Иван Недић рече

И није тачно да нечији истраживачки рад не може реално да утиче на стање ствари, или макар да буде један од фактора који утичу на стање ствари на терену.

Ovo niko ne osporava, naprotiv bilo bi pozeljno, naravno sa razumevanjem da pravoslavni teolozi imaju visok stepen odgovornosti pred celim svetom, u Crkvi Boga Zivoga. 

Na zalost, u ovom slucaju Larse je direktno optuzio m. Zizjulasa za podsticanje, tj porast homoseksualnosti kao rezultat njegovog istrazivackog rada. To je naprosto nedopustivo za nekoga ko sebe smatra pravoslavnim teologom, akademski skroz neposteno.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.3.2018. at 0:01, Иван Недић рече

Зар управо ово није пример онога што каже Ларше, да Зизјулас, иако у својим писаним богословским делима само једном спомиње тему хомосексуализма, ипак, ту и тамо, испољи склоност ка толеранцији према овом проблему?
Друго, погледајмо боље наслов и први пасус Ларшеовог чланка.
Наслов чланка гласи: "Обесмишљавање брака и оправдавање хомосексуалности: логична последица идеологије митрополита Јована Зизјуласа". И даље: "У самој логици Зизјуласове персоналистичке идеологије обесмишљава се света тајна брака и оправдава хомосексуализам".
Дакле, Ларше не каже да је Зизјулас тај који лично и свесно обесмишљава брак и оправдава хомосексуализам, већ да из саме логике његове идеологије (ово "идеологије" ми се нарочито свиђа, и ту би, рецимо, један Шмеман имао штошта да каже) следи оно што он затим набраја под четири тачке, а затим нам Зизјулас у свом интервјуу који си ти навео открива да Ларшеови закључци нису нешто чега Зизјулас није свестан. Затим Ларше наводи Манусакиса као пример даљег развоја исте логике и довођења једног начина размишљања до краја.
Дакле, Ларше сматра да Манусакисово виђење ствари логично следи из Зизјуласовог, или, макар, да нема начина да се покаже неконзистентност Манусакисовог размишљања у односу на Зизјуласово. Дакле, Зизјулас у најмању руку опасно оставља простор за Манусакисово виђење. А, опет кажем, не би се рекло да тога није свестан, ако узмемо у обзир овај мали одломак из интервјуа.
Оно што се код Зизјуласа има је, заправо, неки специфичан и тешко размрсив облик једностраног и црно-белог ниподаштавања сексуалности. "Пали смо, дакле, све је пало скроз-наскроз". Е, па, неће да буде. Постоје степени. И отуд етика. Кад би све било црно-бело, онда заиста не би било места ни за какву етику. Међутим, реалност је изнијансирана. Јесте наш начин постојања пао. Али ипак чак и у оквиима таквог, палог,  начина постојања постоји нешто што је ближе аутентичном, и нешто што је даље од аутентичног. Постоје, да кажемо, "крхотине" оне првобитне целовитости, које су негде очуваније, негде мање очуване. Постоје разне пројаве разбијености те првобитне целовитости (првобитне не нужно хронолошки,  већ принципијелно, да ме не би сад неко хватао око тога) - негде је та целовитост, сликовито речено, разбијена на пола, негде на комаде, негде на комадиће, негде у парампарчад, а негде у прах. У том смислу, оно што бисмо конвенционално назвали природном сексуалношћу је ближе аутентичној Божијој замисли о свету него што су то неприродне пројаве сексуалности. Нешто се може употребити природно и противприродно. То би барем нама, вајним неким хришћанима, требало да буде елементарно јасно.
Такође, неко је споменуо пастирску проблематичност митрополитовог става. Апсолутно се слажем. И није тачно да нечији истраживачки рад не може реално да утиче на стање ствари, или макар да буде један од фактора који утичу на стање ствари на терену. У ставу да нечији истраживачки рад не може да утиче на реално стање ствари испливава, поред споменутог црно-белог, оштро поларизованог посматрања ствар, још и једно псеудоакадемско одбијање да се прихвати одговорност за своје писање. Дакле, шта год ми писали, то ни на који начин не може имати утицаја на стање ствари на терену. И то је исто идеолошки приступ. Сем тога, хришћанин не сме бити апстрактни, ларпурлартистички истраживач, јер онда и није хришћанин (о овоме вели Ларше у интервјуу који је постављен на страници 13 теме).
Све у свему, браћо, сапатници, сапутници, стање ствари је подоста обесхрабрујуће и онерасположујуће. Или се Христос разделио, па једне учи овако, а друге онако? Или можда ниједно од свега тога није Христос? Видим ја да смо ми у Цркви далеко, далеко од истинског заједништва и једноумља око суштински важних тема, и питање је да ли џабе срчемо причешће, или од тога ипак има неке користи. Надајмо се да је ипак има.

Једно је нешто толерисати из пастирских разлога,а друго би било из суштинских.

Да ли нечији истраживачки рад може утицати на стање ствари на терену,је интересантно питање,мада се у овом случају више користио нечији научни став за оправдање стања ствари на терену,изгледа.,ако је на прави начин интерпретиран Зизјуласов став.Чини ми се да Јанарас има изнијансиранији приступ сексуалности,ако је Зизјуласов аспект црно-бели.

 Интереснтна разматрања теме  од иван-недић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота.    Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире.   2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“.   3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом.   4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“.    Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“  Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?       Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Тражитељ,
      Помаже Бог свима!
      У сусрет свим живим савременим помодарствима са запада, што комерцијалним што културолошким, ваља рећи и 100 пута поновити: амерички (и ирски) празник "Хелоуин" није никаква "Ноћ вештица", већ римокатоличка прослава вечери уочи дана Свих светих, а сама реч Halloween (Hallow' Even') буквално значи "Вече светих". У питању је остатак претхришћанске праксе налик нашем Бадњем дану, вечери уочи Божића, када се традиционално пале ватре, пуца из оружја, а у појединим крајевима изводе и коледарски обичаји, чак и ови слични "Хелоуину" када се деца облаче у костиме и "коринђају" од куће до куће док им домаћини дају дарове у воћу и слаткишима.
      Од некадашњег слободног филмског превода филма "Halloween" као "Ноћ вештица" (по аналогији на мексичку Noche de brujas), прогласисмо римокатолички празник чије име у преводу значи "Вече светих" за квази-сатанистички пир и још му кумовасмо вештичјим именом.
      Отварам тему у "Породици", пошто ово помодарство највише погађа најмлађе, а чак се увлачи и у школе. Будимо поштени према себи и свесни да смо сав пратећи сатанизам око овог католичког празника делом сами измислили, овом бесмисленом вештичјем прекрштавању "Ноћи светих" сами кумовали, а затим за све то оптужујемо запад. Не треба славити "Хелоуин", али немојмо бар ни лагати и оптуживати друге за нешто шта смо око тога сами направили.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...