Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Критика и сучељавање мишљења је свакако саставни део теологије и као таква је неопходна и увек добро дошла. Међутим, питање је да ли је свака критика мишљење или се пак ради о пројави неког унутрашњег амонизитета према некој личности чији се ставови, наводно, критикују. То су, речима владике Атанасија Јевтића, пашквиле. И питање је уопште да ли на такве „критике“ човек, теолог треба да одговори? Пред нама је нови Ларшеов напад на личност митрополита Зизијуласа. Јер, како другачије назвати ово и овакво писање? Ларше митрополита Зизијуласа оптужује за пораст броја хомосексуалаца у САД!? Да, добро сте прочитали. Шта је све сумануто у овом чланку? Прво, суманут је став да нечија писана мисао може на било који начин да утиче на сексуално определење другог човека. Друго, чак и да може да се деси тако нешто, у делима митрополита Зизијуласа, колико се сећам (а прочитао сам цео његов опус) хомосексуалци се помињу једном. Митрополит је о њима причао у једном интревјуу, залажући се за пастирски однос према хришћанима са таквим склоностима. Нигде у његовим делима не постоји некаква светотајинска глорификација хомосексуалности, нити потцењивање брака. Треће, Ларше у наслову напада Зизијуласа, а у раду заправо критикује ставове архимандрита Пантелејмона Манусакиса (чије је реченице извукао питај Бога из каквог контекста), који је наводно те ставове изнео под утицајем митрополитове мисли. Као теолог, ово Ларшеово писање, са задовољством ћу се послужити лингвистичким арсеналом владике Атанасија Јевтића, назвао бих најобичнијом пашквилом. Ψόγος!

 

Александар Милојков

 

 

JC_Larchet2-599x330.jpg

Жан Клод Ларше

 

unnamed_83.jpg

Митрополит пергамски Јован (Зизијулас)

 

Текст објављен у часопису Црквене студије (Ниш, 2018.)

(кликните на слику за бољи приказ)

1.jpg

2.jpg

3.jpg

4.jpg

5.jpg

6.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шта је то уопште Међународни центар за православне студије у Нишу? Први пут чујем.... Знам да је било планова да се отвори ПБФ у Нишу, можда са тим има некакве везе?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Vladan3 рече

Шта је то уопште Међународни центар за православне студије у Нишу? Први пут чујем.... Знам да је било планова да се отвори ПБФ у Нишу, можда са тим има некакве везе?

Добро, отвори тему за то, овде се бавимо текстом и критиком изнесене Ларшеове/Зизијуласове мисли

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Поуке.орг инфо рече

Добро, отвори тему за то, овде се бавимо текстом и критиком изнесене Ларшеове/Зизијуласове мисли

Ништа, нема везе. Видео сам на почетку чланка па се запитао...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прочитао чланак и мислим да постоји опасност да се Зизјуласов "примат личности над природом" изокрене и отме тако да се угура у идеологије "родне теорије" око целе трансџендер приче.

А сећам се и да је е. Игнатије често истицао да је брак промашен ако служи за продужавање врсте или лозе тј. презимена тј. самог себе и даље да је наш циљ личност Христова а не да сами себе биолошки продужимо на неки начин. Не могу сад да тражим цитате али мислим да су сви то читали или чули у неком тренутку. Мислим да и ово, иако се у принципу слажем да не треба робовати лозама и генима, има потенцијал да се надува и доведе до одбацивања и презира према браку.

Не знам да ли су цитати ишчупани из контекста нити шта је стварно Зизјулас говорио о хомосексуалности али став 3. у чланку, ако је правилно интерпретиран, мирише на монашку залуђеност свиме што је сексуално и неком борбом против тога која се ево изгледа пребацује и у догматске оквире...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако нечег у свему овоме има пашквилског, онда је то, на првом месту, претенциозан и неукусан наслов теме, као и чињеница да је иста објављена са профила уредништва, уместо са личног профила колеге аутора кратког осврта. О осталом се може дискутовати.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево, за почетак (а можда и крај пошто нисам читала Манусакиса):

- Наслов теме је као из Блица

1. Неразјашњено одакле се извлачи ових 3 начела

2. Од следеће стране па надаље (делује да) критикује Манусакиса, а не Зизјуласа; збуњујуће

3. Има пар помињања Св. Отаца (у стилу "Свети Оци су..." и ништа више од тога) и пар референци на Писмо (за које нисам разумела на шта  су одговори)

Закључак: овај рад ми изгледа као интерпретација нечијег (не знам чијег) дел(ић)а  теолошког опуса, никако као критика или сучељавање мишљења. 

 

Измењено од Џуманџи

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Vladan3 рече

Прочитао чланак и мислим да постоји опасност да се Зизјуласов "примат личности над природом" изокрене и отме тако да се угура у идеологије "родне теорије" око целе трансџендер приче.

То је као када би неко рекао - постоји опасност да се библијски текст изокрене и тако угура у секташку идеологију. Ето, на пример, Јховини сведоци Библијом нападају трансфузију крви. И шта? Хоћемо ли рећи да је Библија крива за настанак секташтва?

Што се тиче самог "примата личности над природом", правилно разумевање онога што митрополит Зизијулас пише на тему односа личност-природа управо води супротном закључку од овог Ларшеовог. Личност и треба да има онтолошко првенство у односу на своју природу. Тачније, личност није дериват природе већ је она та која садржи природу и на темељу ње постоји и сама њена природа. Пали начин постојања јесте обрнуо ствар. У палој људској егзистенцији природа има првенство над личношћу. Што ће рећи, ми прво постојима као једна индивидуа (примерак људске природе), па тек онда на тој бази градимо односе. Личност је, дакле, секундарна. И управо на тој, да је тако назовем, палој онтологији те разне гендер идеологије заступају свој став. Њихова парола је - буду то што јеси. Другим речима, поистовети се са својствима које ти диктира твоја природа. Самим тим, прихвати и своју сексуалност и буди поносан на њу. Хришћански подвиг стоји на тежњи да се однос личност-суштина обрне: да личност буде та која пројављује природу, а не да буде дериват пале суштине (пале природе). Уколико дамо прироритет личности, онда тек има смисла супротставити се нужности пале природе - пројавити живот као аскезу и подвиг. Сексуалност, као једна од својстава наше природе, није ствар слободног, личног избора. То је нужно својство ове и овакве наше природе (пале). То својство се пројављује из ко зна каквих разлога, али из једног сигурно не - из наше слободне воље (дакле, није личност та која је одређује већ природа). Нико од нас није одлучио да буде хетеро или хомосексуалац. Човек то својство просто осети као нагон своје властите природе. Личност у палој егзистенцији не одређује садржај свостава своје природе, али личност је та која може да крене путем подвига - да покуша да своју природу ослободи, да јој постојање утемељи на својој слободи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Иван Недић рече

Ако нечег у свему овоме има пашквилског, онда је то, на првом месту, претенциозан и неукусан наслов теме, као и чињеница да је иста објављена са профила уредништва, уместо са личног профила колеге аутора кратког осврта. О осталом се може дискутовати.

Нисам ја објавио тему.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Значи, тебрице, оно, фурамо Зизу, Ларше - марш(е)?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Александар Милојков рече

То је као када би неко рекао - постоји опасност да се библијски текст изокрене и тако угура у секташку идеологију. Ето, на пример, Јховини сведоци Библијом нападају трансфузију крви. И шта? Хоћемо ли рећи да је Библија крива за настанак секташтва?

Не није. Нема сваки текст исти потенцијал да се изврне у неко од могућих тумачња. Јер бих онда могао да кажем: постоји опасност да се спортски текст о кошаркашкој утакмици изокрене и тако угура у секташку идеологију. Теоретски та опасност постоји али је потенцијал мали.

Што је текст ближи неком од могућих тумачења тај је потенцијал већи. Текст о коме дискутујемо има већи потенцијал за то извртање од свеукупног Писма јер се конкретније бави једним од тумачења за које сам рекао да за њега постоји ризик или потенцијал.

пре 12 минута, Александар Милојков рече

Што се тиче самог "примата личности над природом", правилно разумевање онога што митрополит Зизијулас пише на тему односа личност-природа управо води супротном закључку од овог Ларшеовог.

Баш зато што је тај потенцијал код Зизјуласа тако велики Ларше је можда тако тумачио Зизијуласа како видимо да га је тумачио. Тиме ја не оправдавам Л. нити критикујем З. за промашај неко констатујем потенцијал идеје да у блиском контексту да контрадикторна тумачења.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро си рекао - извртање. Управо се то и дешава, из разлога који су познати само Ларшеу. Не би ме зачудило да и радијацију у Чернобиљу повеже са митрополитовом мишљу. Није проблем критиковати. И сам сам критичан према неким митрополитовим ставовима. Али, ово је стварно карикирање, карикатурисање митрополитове мисли. Мени личи да у Ларшеовим мотивима да напада Зизијуласа има нечег дубоко личног, слично као и код оца Лудовикоса.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у старом Саборном храму Сабора Светих Архангела у Нишу, на дан када молитвено славимо Сабор Светог Архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних.   Звучни запис беседе   Преосвећеном Владики саслуживало је братство Саборног храма у Нишу - протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.   Лепоти Свете Евхаристије допринело дивно појање Нишке црквене певачке дружине "Бранко", хора нишког катедралног храма, који предводи г-ђа Сара Цинцаревића, али и присутво бројног верног народа, од којих многи Аранђеловдан прослављају као своју крсну славу.   Након Свете службе освећени су славски дарови. Домаћица славе ове године је била г-ђа Јасмина Јанковић, док је за следећу годину ову лепу дужност на себе примио г-дин Саша Крстић, предузетник из Ниша.    Владика је потом одржао надахнуту беседу о данашњем празнику, поучивши верни народ о Светом Архангелу Михаилу и свим небеским силама бестелесним, поручивши да "Црква нисмо само ми овде на земљи. Црква је небеско-земаљска институција, односно Богочовечански организам."   Епископ је честитавши славу верном народу, захвалио још једном свима који су помогли да се мали Саборни храм обнови у години када се обележава два века његовог постојања и уручио грамате појединцима који су заслужни за обнову малог Саборног храма.   Ово је прва прослава храмовне славе малог Саборног храма у Нишу након завршене комплетне рестаурације храма која је трајала протекле две године.    Након Евхаристијског сабрања старешина храма отац Бранислав Цинцаревић позвао је благочестиви народ, да колико је у могућности, помогне даљу обнову старог Саборног храма.    Храм је освећен у недељу, 10. новембра 2019. године, док је централни догађај којим је прослављено 200 година овог нишког храма била Света архијерејска Литургија којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Иринеј у недељу, 17. новембра 2019. године у великом Саборном храму у Нишу.     Извор: Радио Глас
    • Од Дејан,
      Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.
      Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. 
      Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.
      Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.
      Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. 
      Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. 
      Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
    • Од Логос,
      У 22. недјељу по Духовима, 17. новембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Св. Јоаникија Великог и Свештеномученика Никандра, служена је Света литургија у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.     У литургијској бесједи протосинђел Сергије је указао на то да нам данашња јеванђељска прича о богаташу и Лазару говори да су Божја добра дата свима, не само ономе ко с њима располаже, него да се и он и они други који немају, спасавају тим добрима, тако што ће овај дајући, а други примајући, и један и други благодарити Богу:   „Јер све што нам је дато дар је Божији, ништа човјек није донио на овај свијет, ништа није створио и ништа није његово да би се тиме дичио као својом личном вјештином.“ Отац је казао да вјечни живот само Бог може да да људима:   „Ни једно људско знање и способност неће ријешити проблем смрти, осим Господа живога очовјеченога, отјеловљенога и васкрслога и само у Господу Исусу Христу ми задобијамо живот вјечни и осмишљавамо свој живот, и ово биолошко постојање и постојање у вјечности“, казао је између осталог протосинђел Сергије. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето причешће.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      „Контакт између Цркве и државе постоје свакодневно, али институционални дијалог о закону о слободи вјероисповјести, у смислу дијалога са радном групом за израду закона није почео“, поручио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске.       Он је гостујући у емисији Клуб А са Иреном Татар објаснио да су контакти, као и сваки разговор добри, међутим то се не може дефинистаи као дијалог.   „Дијалог о закону значи субјекти вјерске слободе са једне стране, експерти поред њих, представници цивилног сектора са друге стране и преко пута радна група Владе Црне Горе. То је дијалог. Митрополија је још прије пар мјесеци, одмах након усвајања Мишљење Венецијанске комисије, званично обавијестила Владу Црне Горе да прихвата и да је отворена за дијалог и да је именовала своје представнике за дијалог о том важном питању.“   Даље је објаснио да је свако људско право универзално и припада сваком човјеку у сваком времену, свакој епохи, на свакој тачки земљине кугле, али да ниједно људско право не може да буде политичко питање:   „Ако се вратимо на то, да то буду политичка питања, онда ћемо да се вратимо у најгора времена људске прошлости. Сматрам да је од једне врло јасне и прецизне ствари, какво је право на слободу вјероисповијести, направљено класично политичко питање у Црној Гори и то је оно што забрињава“, оцијенио је координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске.   Подсјетио је да годинама указује да се Предлог закона и уопште законски акт о слободи вјероисповјести припрема на до сада невиђени начин што је преседан у припреми закона о било ком људском праву.   Истичући да Влада Црне Горе нема стратегију о начину остваривања и заштити права на слободу вјероисповести, као што има за сва остала људска права, објаснио је да је стратегија битна зато што се њоме дефинише јавна политика Владе, односно извршне власти по том врло важном питању. У прилог томе је навео да на званичној интернет страници Министарства за људска и мањинска права постоји сијасет стратегија о свему и свачему, што није спорно, али о слободи вјероисповести нема као што нема ни акционог плана, ни радне групе. По његовом мишљењу то је једна ствар која веома забрињава, иако су многи, који нису правници, склони да то олако тумаче као „нека процедурална питања“.   „Али, у праву је форма на првом мјесту и она је веома важна и готово да је она и суштина док дођемо до оне праве материјално-правне стране којем се бавимо“, рекао прота Велибор Џомић.   Истиче да је законодавни поступак врло јасан и прецизан. У радној групи за израду таквог једног закона као што је закон о слободи вјероисповјести, као и о другим људским правима, неизоставно морају да партиципирају они који су субјекти вјерске слободе, дакле они на које се тај будући општи правни акт односи, а тога није било:   „У питању је један унилатерални, једнострани предлог извршне власти при чему никад нико од нас није спорио Влади Црне Горе, Скупштини Црне Горе, дакле држави Црној Гори, да има право по Уставу да припрема законе и регулише различите области друштвеног живота. Међутим ни једна власт није неограничено у томе, зато постоји устав, као устава самовољи који овдје очевидно није то што треба да буде.“   Мишљења је да је у питању врло нетранспарентан и дискриминаторни процес што је проблематично у првом сегменту,  док је у другом сегменту још проблематичнији садржај Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, и по оцјени Венецијанске комисије која је дала скоро 40 врло битних готово суштинских примједби.   „Забрињава то је да је прошло скоро пет мјесеци од кад је Венецијанске комисије усвојила своје Мишљење. У првим препорукама је, чини ми се да је и прва препорука Влади Црне Горе, да отвори инклузивни транспарентни дијалог са црквама и вјерским заједницама, експертима и цивилним друштвом. До дана данашњега тај дијалог у институционалном облику кроз радну групу, кроз присуство представника свих цркава и вјерских заједница којих ће се тај закон тицати, то до сада није учинила.“   Подсјетио је отац да су се септембра мјесеца срели премијер Душко Марковић и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, што је јако важно, да је тада је речено да ће се стрпљиво водити дијалог, али након мјесец дана са исте адресе стигла је порука да се неће ту много чекати и да се неће трошити вријеме, и да постоји теме око којих нема дискусије:   „Ако једна страна није спремна да преговара, води дијалог и увјери другу страну или друге стране, потенцијалне саговорнике, у исправност својих решење и њихову усаглашеност са Европском конвенцијом за људска права, са пресудама Суда у Стразбуру, са Уставом Црне Горе, правним и друштвеним поретком Црне Горе, онда проблем постоји. Дакле ми још увијек данас, на данашњи дан. на овај празник Светих врачева Козме и Дамјана, 14 новембра, немамо информацију ни ко је у радној групи, нити имамо чињеницу да је дијалог почео“, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско приморске у емисији Клуб А са Иреном Татар.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота.    Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире.   2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“.   3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом.   4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“.    Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...