Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Логос

Најава предавања катихете Бранислава Илића: БОГОСЛУЖЕЊЕ ПРВЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА И НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА

Оцени ову тему

Recommended Posts

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја 
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ОПШТИНА ФУТОШКА ОРГАНИЗУЈЕ ПРЕДАВАЊЕ НА ТЕМУ: 


"БОГОСЛУЖЕЊЕ ПРВЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА И НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА" 

Предавач: Катихета Бранислав Илић 


Недеља, 25. фебруар 2018. године 
Свечана дворана Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу 19:00 часова

5a8f3aba13c7b_jpg..thumb.jpg.227a433ada73c11807990464654804f3.jpg

ИЗВОР: Радио Беседа / Ризница литургијског богословља и живота

Фото: Ризница литургијског богословља и живота


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима.
      Наводимо фрагменте снимка овог наступа.
          
      – Смисао оснивања „ПЦУ“ од стране Цариградске патријаршије представља развој екуменистичког покрета. Као што знате, на западу Украјине осим Украјинске Московске патријаршије деловале су унијатска црква на челу с архиепископом и две расколничке структуре – „Кијевска патријаршија“ и „Аутокефална црква“.
      – Који је циљ тога што је Цариградска патријаршија основала такозвану „аутокефалну цркву Украјине“ на челу с Епифанијем?
      – Циљ је да ослаби Московску патријаршију како би помогла уједињење украјинских унијата с такозваном „аутокефалном црквом Украјине“ на челу с Епифанијем. Циљ се састоји у томе да се оснује савез „Патријаршија“ у који ће ући и унијати и Епифанијеве присталице.
      – И коме ће се сви они потчињавати?
      – Преко Цариграда ће се потчињавати папи. Ситуација у којој се папизам разликује од православља је привидна, зато што се догађаји развијају у правцу међухришћанског екуменизма. (Такође постоји међурелигиозни екуменизам.) Удруживање хришћанских токова у једну структуру. Ова структура ће деловати на основу једне јединствене политике – папске.
      Овакав савез осим Европске уније намећу и међународни политички и економски субјекти.

      Професор Киријакос Кириазопулос
       
      – Да ли се на европском нивоу планира да се нешто слично учини до 2025. године?
      – Планирано је да се до тада одржи заједнички сусрет паписта и православаца у циљу уједињења до 2025. године. Зато је у јуну 2019. године поводом храмовне славе римског папе – светих апостола Петра и Павла – Вартоломеј римском папи упутио писмо с апелом да „до новембра 2020. године заврше дијалог о првенству римског папе у I миленијуму“.
      Објаснићу вам како ће бити створен „савез“, зато што се то такође односи на Украјину, јер се тамо спроводи експеримент удруживања паписта и православаца. У току је експеримент удруживања „ПЦУ“ с унијатима. Ватикан и Васељенска патријаршија учествују у овом експерименту. Ватикан се преко „Папског савета за помоћ хришћанском јединству“ договорио о сусрету архиепископа украјинских унијата и Вартоломеја.
      Управо тамо је донета одлука да се наставе екуменистички односи између Епифанија и унијата у Украјини.
      Осим заједничких молитава и помињања украјинских нациста (расколници су до сада били на страни украјинских нациста и Епифаније је увучен у ово помињање), захваљујући томе и другим поступцима у Украјини спроводи се експериментално екуменистичко удруживање папизма с Православним Аутокефалним Црквама. Они припремају терен за савез.
      Управо у томе се заправо састоји политика Ватикана. Од настанка уније Ватикан је увек то желео, увек је покушавао да претвори православце у унијате с тим да одржавају своју традицију, али да догматски признају римског папу као поглавара Цркве с правом да утврђује догме. Папа треба да буде врховни законодавац, врховни руководилац и врховни судија. Папизам је управо то.
      Унијати догматски прихватају папу као поглавара Цркве. То значи да прихватају промене које су се десиле у Западној цркви у II миленијуму кад се Западна црква претворила у папизам.
      Циљ Ватикана је да претвори Аутокефалне Цркве у унијатске. Управо то је циљ екуменистичког дијалога.
      Тренутно мешовита богословска комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве разматра улогу првенства папе у I миленијуму. До краја новембра 2020. године ће усагласити јединствени текст и изложиће га на „сабору“ паписта и православаца који ће бити одржан 2025. године у циљу уједињења, па ће рећи: „Договорили смо се и поново се уједињујемо на основу првенства части римског папе у I миленијуму које смо тада признавали.“ Наравно, то ће бити само на речима.
      Што се тиче номоканонског дела, то ће бити сагласност с првенством власти римског папе у II миленијуму. Међутим, они то неће рећи.
      Папизам жели да се „Кодекс канона источних цркава“ који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II примењује у Аутокефалним Црквама које су још увек православне. Овај кодекс такође садржи догматска правила која намећу папу као руководиоца који поседује првенство власти.
      Цариградска патријаршија и сам Вартоломеј чине следећу грешку. Он жели нешто да добије. Жели да буде признат за поглавара, да има власт на досадашњим Аутокефалним Црквама кад се овај савез оствари. Пошто ће бити папско првенство власти и он жели да има исто првенство власти које засад нема међу Аутокефалним Црквама које ће постати унијатске. Ово првенство власти он покушава да гарантује посредством канонског права заједничког с папизмом.
      Његова грешка се састоји у следећем: у римокатоличком законодавству су сталне институције само папа и бискупи. „Међуструктуре“ – патријарси, архиепископи итд. нису обавезне институције. Папа може да их замени. Односно, чак и ако да Вартоломеју оно што овај жели како би имао власт над досадашњим Аутокефалним Православним Црквама римски папа ће то касније укинути. Зато што је то „црквени“, а не „божански закон“.
      Обавезне институције се називају „божанским законом“. Патријарси и архиепископи су „црквени“ закон, односно, могу да се мењају.
      Дакле, оно што он покушава да издејствује личи на изградњу зграде на песку која ће се срушити. Цариградска патријаршија води погрешну политику и изгубиће оно што има. Изгубиће првенство части, а затим и првенство власти које покушава да добије преко папе.
      – А шта ће Руси да раде?
      – Руси су то већ схватили. Руси нису потписали текст из Равене о првенству папе. 1) Руси не прихватају ни првенство папине власти, ни првенство власти Цариграда. И они су чинили грешке. Али сад су забринути због својих грешака након Вартоломејевог деловања у Украјини. Пре тога су ишли заједно с Вартоломејем.
      Откако нису отишли на Критски псеудосабор и кад се појавило украјинско питање Московска патријаршија се такође забринула због своје политике идења за Васељенском патријаршијом по питању екуменизма. Наравно, чинила је грешке: и она је потписала споразум с папом на Куби.
      Московска патријаршија има бојазни и чини ми се да је поново размотрила своје ставове којих се до сада придржавала. У ово су умешана питања црквене дипломатије. Али кад се дипломатија меша с екуменизмом пропао си.
      Такође постоје други типови екуменизма: између православаца и различитих грана протестантизма: англиканства, лутеранства, калвинизма итд. Екуменизам с монофизитима. Све се то дешава, али зависи од већег експеримента на удруживању Православних Аутокефалних Цркава с папизмом. Све остало ће касније бити лако регулисано.
      Ово је експеримент поновног поунијаћења, односно претварања Православних Цркава у унијатске на основу папске еклесиологије, тј. њиховог покатоличавања. Тренутно се врши експеримент покатоличавања Украјине преко Епифанијеве „аутокефалне цркве“.
      Они теже ка томе да се уједине у једној „Патријаршији“ под покровитељством Ватикана и Цариградске патријаршије, као што је изјавио унијатски епископ у Украјини. Овај савез претпоставља еклесиологију на основу које ће постојати. Православну или папску? Православна је немоћна институцијално и политички. Ватикан жели и тежи ка томе да примењује сопствену еклесиологију, јер ако се удружи с православљем под условима православља, он ће се срушити као папство.
      Професор Киријакос Кириазопулос
      Са руског Марина Тодић Ουκρανικό
      20 / 02 / 2020
      1) Званични назив – „Еклесиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт“ – је документ који су на 10. пленарној седници Мешовите православно-католичке богословске комисије 13. октобра 2007. г. потписали Римокатоличка црква и све помесне Православне Цркве осим Руске која није била присутна. У њему је, поред осталог, констатовано да је римски папа на Истоку признаван као „protos епископа првих катедри“ у Цркви до великог раскола.
      Професор Киријакос Кириазопулос. Украјински експеримент Ватикана и Фанара као фаза уједињења православља и папизма / Српска верзиjа
      PRAVOSLAVIE.RU Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на...
    • Од Логос,
      На дан када се Православна црква сећа приче о блудном сину, када се припремамо за почетак Великог поста слушајући о сину који се враћа у загрљај оцу, имали смо прилику да у Храму Вазнесења Господњег у Чачку, угостимо предавача из Краљева протонамесника Александра Јевтића. Наш уважени гост одржао је предавање на тему „Савремене теме о слободи пред изазовом поста“. Предавача је најавио јереј др Слободан Јаковљевић.     Предавач је истакао да још од периода Другог светског рата и спознаје о страшној деградацији човека у то мрачно време, постоје одређене тежње које за циљ имају да нагласе људску слободу и очувају људски лик од злоупотребе и негације. Универзална декларација о људским правима из децембра 1948. део је тих залагања. У међувремену, свет је допустио да слобода изнедри различита застрањења. Црква, као чувар аутентичних људских вредности повучена је у неки други план, иако су теолози имали значајну улогу 1948. у формулисању агенди о људским правима из угла учења о лику Божијем у сваком човеку. Учењу о вредностима и достојанству човека, о подобију Божијем које се задобија или губи, није било места у свету новооткривених „слобода“. Хришћанство је окарактерисано као непријатељ и узурпатор слободе и људских права, иако је оно свету све време сведочило истиниту слободу синова Божијих и право да се чак буде Бог по благодати (не по природи, како су то хтели просветитељи и разни каснији човекобошци).     Још од античке Грчке и раног хришћанства постојао је проблем схватања да је Бог постао човек, јер је античком човеку било неприхватљиво то мењање стања из вишег у ниже биће. Управо је тај чин божанске присутности у нашем свету доказ Божије слободе коју Црква проповеда и на коју позива човека. Основни циљ је да се сачувамо од падања у самовољу. Али, како је то могуће? Црква није та која негира слободу, она са великим поштовањем негује реч слобода, али слобода као подвиг а не слабост повлађивања својим манама.   Отац Александар је даље навео примере из Предања Цркве. Могли бисмо рећи, позивајући се на Нови Завет: где је Дух Свети, ту је слобода или спознајте истину и истина ће вас ослободити. Прави пример слободе јесте драматична ситуација у којој Богородица прихвата, поред свих опасности од јеврејског Закона, благу вест од архангела Гаврила да ће родити Сина Божјег без учешћа мужа у чину рађања! Свети Оци су исписали много редова о слободи. Можда се најбоља синтеза и објашњење налази код Светог Максима Исповедника, који је истакао разлику природне и гномичке воље. Суштина овог разликовања се налази у схватању да сам чин избора између добра и зла није највиши домет слободе, већ је то чињење по вољи Божијој.   У наставку, предавач је говорио о посту као борби са палом природом и властитим егом, одстрањењу свих „вишкова“, као и смрти старог палог начина постојања (чак је и Велики пост изворно настао као припрема за крштење на Велику суботу, пролазак/пасху кроз смрт Христову за нас и учествовање у Васкрсењу) Истакао је поуку Светог Марка Подвижника о томе да се врлине међу собом односе као мајка и ћерка – ланчано су повезане. Исто је и са пороцима. Зато ништа не смемо олако схватати нити потцењивати. Уколико желимо да наш ум и жеље усмеримо и управимо на хришћански пут, Свети оци су још давно рекли да су три битна поља човековог бића: же(лате)љни, умни и афективни (паралела овоме је научно истраживање о нервном систему са: сензорним, централним и моторичким делом).   Велики изазов модерног доба, који нам даје лажан осећај и привид слободе јесу друштвене мреже и модерни видови комуникације. Уплетени у све те мреже долазимо у опасност да поклекнемо, изгубимо своју слободу и потпаднемо под утицај туђег мишљења о нама. Са друге стране, поред злоупотребе друштвених мрежа имамо велико искушење и злоупотребу различитости. Не прихвата се богомдана различитост у односу на друге, него се приступа чак и промени пола, а управо је то исказивање „различитости“ на тај начин злоупотреба слободе коју нам је Господ дао.     Такође, предавач је нагласио да морамо правити велику разлику између поста и дијете. Иако делују као да деле слична средства, циљ им је различит. Дијета се заснива на култу тела, дакле сујете. Са друге стране, пост представља наш слободни покрет којим се окрећемо и управљамо ка Заједници са Богом. Да бисмо постигли ту заједницу, уз пост се од нас очекују и добра дела, милосрђе, исказивање своје слободе, али кроз прихватање слободе и оног другог. Козметичка индустрија и естетска хирургија покушавају да нас слажу да нисмо смртни. То је потиснута жеђ за вечношћу, али извитоперена- на бази човекобоштва, уместо богочовечанства. Однос Цркве према телу се најбоље изражава кроз исповедање очекивање васкрсења мртвих, али и кроз монашку изреку: Ми нисмо убице тела, већ убице страсти.   У светлу савремених друштвених токова, предавач је говорио и о односу слободе и поста према психологији (где је основна замка самозатвореност ега и неотвореност за Бога), етичким и полним застрањењима (где се заборавља да је природа оболела, као и да навике постају нова природа, али и да је Црква болница која налажући епитимије даје терапију онима који хоће да се лече од духовних болести, а не да их проглашавају духовним здрављем), изазову капитализма и међуљудских односа (богатству које не познаје ближњега, али и неправедне и немилостиве води далеко од Бога и вечног живота), националном питању (свести о (не)припадности народу и Цркви), васпитању деце (примером и молитвом, а не куповином модерних телефона и непосвећеношћу), болестима зависности (алкохолизму, наркоманији, шопингхоличарству  и много чему другом).   Не смемо дозволити да нам лоша навика постане друга природа. Наш највећи задатак, према Светом Исаку Сирину, јесте да усмеримо своју вољу ка Богу, а Он ће дати снагу да испунимо оно што се од нас очекује ради спасења. Уколико смо спремни да се молитвом и постом препустимо спознаји Господа, Бог ће нам дати снаге да истрајемо. То је изворна слобода, која подразумева храброст и снагу да будемо бољи од себе самих. У Цркви се дарује благодат којом се спасавамо и остварујемо замисао Божију о нама. Као што у Богу као Светој Тројици постоје љубав и слобода заједно, тако се и људима ова синтеза нуди у Цркви као Сабору светих. То је основна платформа коју требамо и можемо да понудимо савременом свету, рекао је отац Александар.     На крају, старешина храма протојереј Марко Мирковић захвалио се предавачу и свима присутнима изражавајући наду да је ово вече било још једна прилика да се што боље припремимо за предстојећи пост.     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак)

       
      Недеља о блудном сину (о љубави Очевој)   Свети Григорије Палама: О спасеном блудном сину   Свети Владика Николај: Беседа у недељу блудног сина   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу блудног Сина   Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов): Блудни син - једини циљ Великог поста   Епископ захумско-херцеговачки Григорије: О блудном сину и покајању   Игуман Никон (Воробјов): Беседа у недељу блудног сина   Протопрезвитер-ставрофор Гојкo Перовић: Недеља о блудном сину   Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић: О блудном сину   Др Владан Таталовић: Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)   Катихета Бранислав Илић: Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ)   Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице   Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста!   Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста   ТВ Храм: Тајна празника - Недеља о блудном сину     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста.     „Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим,  јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“.   Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“.   (Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169)     Извор: Епархија жичка
      View full Странице
    • Од Логос,
      Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста.     „Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим,  јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“.   Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“.   (Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169)     Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...