Jump to content

Не избегавај причешће

Оцени ову тему


Препоручена порука

„Ако некад и останем без причешћа под изговором свога недостојанства

тада упадам у још већу дубину зла и подвргавам себе још већој казни…“

(Св. Јефрем Сирин)

 

Jедном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?

– Кобила коју видите, – рекао је човек, – јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.

– Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.

Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:

– Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.

Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:

– Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.

Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа – па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!

 

Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.

 

http://svetogorskestaze.blogspot.rs/2018/02/blog-post_4.html?m


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Рапсоди,
      Fragment 
      Episkop bački dr Irinej Свето Причешће – Свето Причешће –  извор здравља или извор болести? 
       
      1. Увод: један Хлеб и једна Чаша Већ две хиљаде година, од Тајне Вечере (Мат. 26, 26 – 28; Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и I Кор. 11, 23 – 26) до данас, хришћани се причешћују на исти начин – од једнога Хлеба и из једне Чаше, као што стоји у тексту Литургије светог Василија Великог. На тој чињеници се темељи јединство и јединственост Цркве. Црква није установа која претходно постоји на основу догматских и других премиса, па накнадно одлучује да је потребно и корисно служити свету Евхаристију. Није тако него Црква уствари постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Праслику те чињенице налазимо већ у старозаветној епохи: „...Сви исто јело духовно једоше и сви исто пиће духовно пише” (I Кор. 10, 3 – 4; ср. IМојс. 16, 35; 17, 6 и VМојс. 8, 3). Нови Завет је експлицитан: „...Један је хлеб (Хлеб Причешћа), једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (I Кор. 10, 17). Излажући на другом месту истину о јединству Цркве, свети апостол Павле пише: „Једно тело, један Дух..., један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију...” (Еф. 4, 4 – 6). Смисао је увек исти: ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим (напомињемо да се у свим овим текстовима појмови Хлеб и Тело налазе на првом месту, чак пре појмова Дух Свети, Господ и Бог и Отац свију). Кратко и јасно речено, Црква је Евхаристија, а Евхаристија је Црква. Без Евхаристије, односно без светога Причешћа, Цркве нема. Надобудним „младим лавовима” квазимодерне, ултралибералне, „научне” теологије који своје текстове објављују махом на порталу Теологија.нет (што многи читају Теологија? Њет!) узалудан је сваки њихов покушај да ревидирају свето Јеванђеље и да свисока, „научно”, искритикују свете Оце и Учитеље Цркве и прикажу их било као незналице било као људе погрешних уверења у поређењу са високонаучном спремом њих самих, критичарâ, судијâ, пресудитељâ и својеврсних инквизитора, којима није потребан мандат и благослов јерархије да ауторитативно, а пре свега „оригинално”, излажу и тумаче садржај хришћанске вере.  Разбуцао их је по шавовима (моја прим.)2. Света ложица („кашичица”) 2. Света ложица („кашичица”) Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем измишљени проблем измишљени проблем Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. Исто тако, ни у којим условима, па ни у условима епидемије и 3 пандемије, ниједно људско биће не може да живи потпуно изоловано, без икаквог додира и заједнице са другим људским бићима, почевши од породице као основне ћелије друштва па до друштва у целини. Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. У неким од помесних Православних Цркава, па и у нашој, појединци су се досетили да причешћују на „првобитни“ начин, позивајући се на Литургију светог апостола Јакова, тако што ће верници сами узимати свети Агнец натопљен Крвљу Христовом и тако избећи опасност од евентуалне заразе (o tempora, o mores!). Прећуткују, међутим, да њихов начин причешћивања верникâ није ни налик начину причешћивања у Литургији Јаковљевој, на којој се сви причесници причешћују тако што им литург даје на руку честицу светог Агнеца (не узимају га, дакле, сами), а затим сви по реду помало испију из часног путира, као што чине и свештеници. Другим речима, свештеник причешћује њих онако како епископ причешћује њега. Заборављају, наравно, да ни тај њихов – тобоже стари, а заправо потпуно нови – начин причешћивања, с обзиром на све свештенорадње везане за Агнец, од проскомидије до његовог ломљења или сечења на честице пред само свето Причешће, не искључује могућност заразе уколико се прихвати теза да је могуће заразити се због причешћивања, вршеног на било који начин (јер је, Боже мој, 4 могло да се деси да све литургијске свештенорадње врши неко већ инфициран!). Ово би било смешно да није тужно. Рећи ћу успут да је и негативни однос према кашичици (правилно: светој ложици), наводно непознатој Цркви првих векова, не само литургички него и историјски неоправдан. У самим почецима свог историјског живота новозаветна Црква је имала веома мало чланова. После се број хришћана постепено повећавао захваљујући систематској мисионарској активности и делатном сведочењу вере од стране самих хришћана. Због тога су међу новокрштенима и међу онима који се причешћују – а добро знамо да су се у раној Цркви на свакој светој Литургији причешћивали сви присутни – већину чинили одрасли људи. Имамо, међутим, веома рана сведочанства, и то новозаветна, да Цркви нису приступали само појединци већ и читаве породице. Тако у Делима апостолским читамо о обраћенику Корнилију, римском официру у Кесарији, да је био „побожан и богобојазан са целим домом својим” (10, 1 – 2), вероватно као прозелит јудаизма, а затим га је крстио свети апостол Петар, бесумње са „целим домом његовим” (10, 3 – 48). У продужетку се наводи како се крстила Лидија из Тијатире и дом њен (16, 15), као што се, после чудесног ослобођења апостолâ Павла и Силе из тамнице, каже за тамничара: „И одмах се крсти он и сви његови“ (16, 33), а на исти начин и Крисп, старешина синагоге, „поверова у Господа са свим домом својим” (18, 8). Свети апостол Павле сведочи да је лично крстио „дом Стефанинов“ (I Кор. 1, 16; ср. 16, 15). Намерно смо подвукли изразе дом, цели дом и сви његови да би сваком било јасно да је реч о читавим породицама, укључујући, разуме се, и децу. Можемо ли замислити да прве хришћанске породице нису причешћивале и своју децу? А да ли је то било могуће онако како су се тада пречасном Крвљу Христовом причешћивали одрасли, пијењем из заједничког 5 путира? Свакако да није! Стога мирне душе можемо претпоставити да је причешћивање одојчади и дечице вршено кашичицом, као и данас, а да је кашичица после више векова уведена и за одрасле због мноштва причесника, што је искључивало могућност првобитне праксе причешћивања свих из само једног путира. Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. Чудног ли феномена: атеисти би да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! У самој ствари на делу је најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји, под маском бриге о људима. Сви ранији гонитељи, од Нерона до Хрушчова, гонили су хришћане грубом физичком силом – хапшењима, мучењима, тамновањем, прогонством, убијањем – само зато што верују у Христа. Модерни, „мутирани” гонитељи практикују софистициране, „хибридне” и „мрежне” методе, без примене физичког насиља, али са применом небивалог духовног насиља. Они – премда по правилу безбожници, у најбољем случају декларативни верници – покушавају да поробе Цркву, да је изнутра контролишу, да њоме изнутра управљају уместо њене богоустановљене законите 6 јерархије. Али труд им је узалудан: Цркву нико не може окупирати и подјармити, ни споља ни изнутра. Њу, по речима Самог њеног Оснивача, ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16, 18). Њихово је људско – и само људско – право да не верују и да се не причешћују, а наше је људско – по нама и богодаровано – право да верујемо и да се причешћујемо. Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Зар сваког жаљења достојних христобораца и црквобораца? Уосталом, ми њих не мрзимо већ се и за њих молимо и желимо им свако добро на путу добра. Додуше, истине и искрености ради, морамо признати да могућност заразе преко светог Причешћа заступају – отворено или имплицитно, потпуно или делимично – и неки теолози који себе сматрају православним теолозима. Али њих демантују неоспорне историјске чињенице које показују да нису у праву и да се, нажалост, полако, али сигурно, крећу у правцу либералног, чак и ултралибералног протестантизма, а неки су, нажалост, у међувремену већ еволуирали у чистокрвне протестанте православног порекла. 
      https://eparhijabacka.info/wp-content/uploads/2020/05/EP-BACKI-IRINEJ-O-PRICESCU-KORONA-2020.pdf
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.     2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње.    Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.   3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: На који начин свето Причешће изображава Цркву
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије (Перић)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гостујући у јутарњем програму Тв Вијести нова Министарка Здравља Јелена Боровинић-Бојовић је одговарајући на питање новенарке, да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој Тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују. Додала је да су мјере које се односе на вјерске заједнице јасне и прецизне и нема потребе да се додатно појашњавају.

       
      Нове мјере које се односе на вјерске заједнице:
      Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи.
      Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце.
      На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра.
      Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе.
      Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте.
      Подсјећамо да су до 8. децембра 2020. године важиле мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...