Jump to content

Препоручена порука

По благослову преосвећеног Епископа западно-америчког Максима, започео сам писање на тему рецепције и актуализације Одлуке Светог и Великог Сабора на Криту, у вези питања поста. Оно што је Сабор одлучио доводим у дијалог са некадашњим предлогом нашег Патријарха Павла, у вези поста. Чланци се објављују у Православном мисионару. У прошлом броју објављен је први чланак, а у штампи је број са наставком, другим чланком на тему: Пост - смисао и пракса.

Пост – смисао и пракса

Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу.

Патријарх Павле

Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме.

Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“

О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви.

Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима:

„Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“

Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење:

„Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“

Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле.

Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу.

Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу.

Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“

Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства.

У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“

Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности.

 Наставиће се...

Александар МИЛОЈКОВ                                                    


[1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Пост – смисао и пракса II

Указавши на смисао поста у Цркви, Свети и Велики Сабор је указао и на неопходност држања истог. Као подвиг, пост попут крштења представља један светотајински догађај умирања старог и рођења новог човека. Ако је суштина хришћанског битисања и догађаја Цркве прелазак из смрти у живот, сапогребење и саваскрсење са Христом, онда је јасно да је подвиг поста, као символ таквог битисања, неодвојив од оног бити хришћанин. Ово је и први закључак о посту нашег Патријарха Павла:

1. Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.[1]

Да би пост заиста и имао овакву светотајинску символику, он мора бити органски увезан у богослужбено живљење Цркве. Пост не сме постати аутономна и независна активност „по себи“, која би своју смисленост остваривала у индивидуалној самодовољности. Јер, ако је по речима Светог Климента Александријског неједење „символ умирања“, онда се наведена светотајинска символика мора заокружити и са устајањем новог човека у Христу. Символ тог устајања је свакако Свето Причешће, ка „истинско јело“ и „истинско пиће“ (Јн. 6, 55). Наш пост увек има свој почетак и свој крај. То је зато што пост представља подвиг. Подвиг као покрет. А двиг, кретање бива ради циља, ради мировања и покоја. Тај покој представља нови живот, а његово светотајинско присуство јесте Трпеза Господња. Ми „умиремо“ не да бисмо славили и величали смрт, већ да бисмо стигли до новог живота – да бисмо сели за Трпезу Господњу. Пост као подвиг има своју историјску димензију. Он није у себи самоме истина. Он се креће ка Истини. А та Истина Будућег Века јесте – Трпеза.

Такође, као појам, пост се не сме свести само на уздржавање од хране и пића, већ мора подразумевати и активну „духовну компоненту“ личног преумљења (покајања) и одсецања свега онога што човека чини „старим човеком“. На то нас Свети и Велики Сабор јасно подсећа:

Истински пост, као духовна дисциплина, повезан је са непрекидном молитвом и истинским покајањем... Пост без добрих дела је мртав... Пост се не исцрпљује само простим и формалним уздржањем од одређених врста хране...

Значи, истински пост се, у целости, односи на живот верника у Христу и врхуни њиховим учешћем у Светом богослужењу, а посебно у Пречистим тајнама Божанствене Евхаристије.

Будући, дакле, да представља суштински садржај светотајинског живота Цркве, питање постојања поста је ван сваког спора. Међутим, питање начина постојања поста као суштинског садржаја црквеног живота, стоји у слободи промисла саме Цркве. Под начином подразумевамо време, дужину и строгост поста у погледу уздржавања од хране и пића. Начин поста, односно то како, када и колико постити, јесте у власти пастирског старања о Цркви. На ово указује други закључак о посту нашег Патријарха Павла:

2. Црква Христова, као „стуб и тврђава истине“, увек је била надлежна у погледу доношења општеобавезних одлука о дужини постова, као и о храни која се у посне дане може употребљавати.

Ову чињеницу је врло важно знати и подсећати се на њу, како за црквене пастире, тако и за верни народ. Први, да се подсете да су позвани, али и дужни, да се старају о начину постојања поста у Цркви. Други, да се подсете да су позвани, али и дужни, да послушају глас својих пастира. Поготово, ови други, да не помисле да је начин постојања поста једнако непроменљив као и суштинско постојање поста, те да им то буде саблазан и мотив за непослушање Цркви.

Управо тај начин поста у наше време представља важно питање, којим Црква треба да се бави и то из два разлога. Оба су једнаке важности. Прво питање се тиче устројавање начина поста у реалности савремених услова живота хришћана. Друго питање се надовезује на прво, а то је афирмација самог поста међу хришћанима. Свети и Велики Сабор је овај аспекат поста, дакле начин његовог постојања, оставио „одговорном расуђивању и пастирском старању“ помесних Цркава:

...оставља се помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења и благости, разрешујући, у тим посебним случајевима, евентуалну „горчину“ свештених постова.

Шта се овде мисли под „посебним случајевима“? Мисли се управо на конкретне услове живљења хришћана у помесним Црквама. Ти услови живљења односе се како на појединце, и ту Сабор помиње потребу икономије „услед телесне болести и неизбежне нужде“, тако и на шире заједнице народа. Сабор овде помиње икономију због „тешких времена“, под којом можемо разумети различите друштвене, економске и друге животне специфичности шире заједнице, које би требало узети у обзир приликом одређивања начина поста хришћанима.

Суштина поста и његова вредност као таква, не би смела да се поистовети и сведе на дужину трајања поста и на врсту хране од које се треба уздржавати. У црквеној пракси кроз историју, дужина, као и време поста нису били одувек исти. Тако, наш Патријарх Павле нам наводи примере установљења Васкршњег поста, као „најстаријег од свих вишедневних постова“, који је најпре, у другом и трећем веку, трајао од једног до неколико дана, да би у четвртом веку Свети Атанасије Велики говорио о његовом држању 40 дана. Ово је и ушло у канонско предање Цркве. Поред поста средом и петком, Ваксршњи пост је једини за који постоји обавезност, дефинисана 69. апостолским правилом. За остале вишедневне постове, Патријарх указује да се „нису појавили одједном“, нити „у дужини у којој данас трају“. Примера ради, заниљмиво је осврнути се на чињеницу установљења „најмлађег од вишедневних постова“, Госпојинског поста, да о њему „нема помена ни у Студеничком ни у Хиландарском типику нашег Светог Саве у XIII веку“.

Даље, Патријарх указује да непроменљивости кроз историју не припада ни врста хране од које су се хришћани у посту уздржавали. Све ове чињенице нашег Патријарха наводе на следећи став:

Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...

На темељу овог става и у светлу наведених историјских чињеница, наш Патријарх Павле доноси следеће закључке:

3. Пост средом и петком, посведочен најдубљом хришћанском старином и Светим Оцима, наређен 69. апостолским каноном и утврђен ауторитетом VI васељенског сабора, остаје безусловно и даље.

4. Велика четрдесетница, такође наређена 69. апостолским каноном, остаје безусловно у целини; прва седмица без уља, а тако и Велика. Осталих седмица: среда и петак без уља, других дана на уљу, а суботом и недељом, сматрам, да би могли пристати да се дозволи риба мирјанима. За монахе би требало да остане, у погледу употребе рибе, као што је било до сада, евентуално да се допусти у недељу крстопоклону, или коју другу.

Разуме се да болесницима, трудницама и дојиљама, као и радницима на тешким пословима и престарелима да остане као што је предвиђено до сада: уље и риба.

5. С обзиром да се још у XII веку постови: божићни и апостолски били краћи, да црквенословенски Типик наводи како неки Устави прописују почетак божићног поста 10. децембра, а такође у XV веку и 20. децембра, поред тога да никаква општеобавезна одлука Цркве о садашњој дужини ових постова није донета, уколико се то питање постави, сматрам да би наша Црква могла пристати да божићни пост траје две недеље, а Петров једну. Госпојински да остане као што је, с разрешењем на уље, као што је речено за Велики пост. За монахе да остане строго правило као што је сада у погледу хране.

Свети и Велики Сабор свакако је потврдио власт Цркве у овим питањима поста и исте оставио „одговорном расуђивању и пастирском старању“ помесним Црквама. Све ово даје легитимитет нашој помесној Цркви, да размотри питање начина поста у нашој црквеној помесности. У првом реду, како би сачувала и ојачала суштину и саму смисленост поста, али и како би га афирмисала у свом живом Телу. Радост је да у свему томе има ауторитет на који мирне савести може да се ослони – свог Великог и Светог пастира, Патријарха Павла.

Наставиће се...

Александар МИЛОЈКОВ                                             


[1] Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, том I, 352-357.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

До следећег наставка у Православном мисионару...

патријарх.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Поздрављам тему и потпуно се слажем са потребом скраћења постова за мирјане и разрешењима која се тичу како Васкршњег тако и осталих постова.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу преподобног Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, у свечаној дворани Светосавског дома при Световрачевском храму у Футогу, на позив Црквене општине футошке, а у оквиру великопосног циклуса предавањâ, катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свето Писмо и Велики постˮ.

       
      Дирљивим речима хришћанске љубави предавача је представио и поздравио протонамесник Игор Игњатов, секретар Црквене општине Футог.
       
       
      У свом уводном слову катихета Школе за дизајн Богдан Шупут у Новом Саду истакао је важност Светог Писма као књиге Цркве. „Свето Писмо није само књига, Свето Писмо је живот, на шта нас подсећа и свети апостол и еванђелист Јован Богослов рекавши да су речи Светога Писма дух и живот (Јов. 6, 63). Свето Писмо је ваистину књига која се чита животом, односно праксом истинског хришћанског етоса”, истакао је катихета Бранислав. „У Библији је све јединствено, једно објашњава друго, прво се испуњава у другом, а друго и прво се налази у нечем трећем. Ако испадне нека карика – доживљај и смисао ће бити нарушени”, наведено је у излагању.
       
       
      Говорећи о свештеној вези Светога Писма и Великог поста предавач је посебну пажњу посветио старозаветним чтенијима која чине неизоставни део великопосних богослужења. Поред тога, катихета Бранислав Илић је подробно казивао о великом значају Псалтира рекавши да је то „књига равна тонском дијапазону који даје врло прецизан тон нашем духовном животу”.
       
       
      Излагање је крунисано примерима угодника Божјих који су били, ваистину, живо – ходеће Еванђеље, светитељи који су својим животом актуализовали речи светог апостола Павла који громогласно узвикује: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје!”(Фил. 4, 13).  

       
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ  (Стихира на Господи возвах сирне недеље)       СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ПРВИ ДЕО) - сабрани прилози    СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ДРУГИ ДЕО) - сабрани прилози   ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ  (Стихира на Господи возвах сирне недеље)       СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ПРВИ ДЕО) - сабрани прилози    СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ДРУГИ ДЕО) - сабрани прилози   ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами.

       
      Звучни запис емисије
       
      “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан.
      Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести.
      Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца.
      Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан.
      ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић.
      Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау).
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

       
      Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.
       
      Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту 
      (Господе, просвети таму моју)
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...