Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Danijela

"Nek zakmeči" i ostalo - Može li rima podstaći rađanje?

Оцени ову тему

Recommended Posts

“Dosta reči, nek zakmeči“ jedan je od slogana koji bi trebalo da podstakne rađanje u Srbiji. Posle žestokih kritika javnosti – slogani ostaju, ali je prilično nejasno hoće li biti korišćeni.

Foto: Gettyimages
 
Foto: Gettyimages

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jelena Ćeriman sa Instituta za filozifiju i društvenu teoriju za B92.net objašnjava da nijedan od pobedničkih slogana ne cilja na složen splet društevnih faktora koji čine glavnu barijeru rađanju dece.

Ministarstvo kulture i Savet za populacionu politiku objavili su prošle nedelje slogane za podsticanje rađanja u Srbiji. Umesto planirana tri, nagrađeno je šest. Odlikuje ih rima, u nekima ima i imperativa, a Ministarstvo smatra opravdanim deo kritika.

Prvo mesto podelili su slogani “Ljubav i beba – prvo što nam treba“ i “Rađaj, ne odgađaj“, na drugom mestu su “Mama – neću sama, tata – hoću brata“ i “Dosta reči, nek zakmeči“, a na trećem “Čuda se ne dešavaju, čuda se rađaju“, kao i “Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju“. Za tvorce ovih rima predviđena je nagrada u iznosu od 275.000 dinara.

Ministarka bez portfelja zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović, koja je bila u žiriju koji je birao pobedničke slogane, najavila je krajem prošle godine da će 2018. početi da se sprovodi Strategija za podsticanje rađanja. Prema njenim rečima tada, bolja demografska budućnost Srbije je pre svega vezana za stimulisanje i olakšavanje pozicije žene.

Konačan izbor napravio je žiri u kom su bili ministarka zadužena za demografiju Slavica Đukić Dejanović, državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja Aleksandar Gajović, šef kabineta ministarke Đukić Dejanović Nikola Jovanović, direktorka IAA Serbia (Međunarodna asocijacija za advertajzing) Jelena Ivanović i Vladimir Čeh, osnivač Instituta za istoriju oglašavanja, koji je predsednik Komisije.

 

Prvi korak ka tome nije prošao kako treba. Slogane mnogi smatraju uvredljivim za žene, te navode da su potpuno promašili temu.

“Istraživanja o mladima i roditeljstvu pokazuju da strukturalni aspekti svakodnevnog života čine osnovu razmatranja odluka o roditeljstvu. Ovde spadaju mogućnosti zaposlenja, količina resursa materijalne i nematerijane prirode koje pojedinci poseduju, kontinuiranost podrške sistema porodicama i pojedincima, na prvom mestu ženama, te s tim u vezi osećaj perspektive i mogućnosti planiranja budućnosti. Ovi slogani upravo potkrepljuju negativna gledišta o ženama, kao i kulturu koja negativno gleda na sve koji se usled niza društvenih ili individualnih činioca odlučuju ili su primorani na odlaganje rađanja ili na nerađanje dece“, navela je Jelena Ćeriman.

Inače, kako je nedavno objavljeno na portalu “Global politiks“, Srbiju, kada je u pitanju broj stanovnika, čekaju sumorne prognoze. Prema objavljenim podacima, do 2050. broj stanovnika u našoj zemlji biće za trećinu manji. Mogu li onda ovakvi slogani da utiču na natalitet?

“Smatram da ovakav tip akcije ne može podstaći rađanje, o čemu uostalom svedoče i reakcije javnosti. Naprotiv, neophodna je sistemska, kontinuirana i integrisana akcija u pravcu snažne podrške porodicama, roditeljima i deci, u pravcu poboljšanja opšteg životnog standarda“, navodi Ćeriman.

U tom smislu, kako kaže, prioritet bi trebalo da predstavlja razvoj humanog kapitala zemlje posmatrano kvalitativno, a ne numerički.

“To bi značilo povećan pristup zdravstvenim i socijalnim ustanovama, ustanovama kulture, mogućnostima obrazovanja i usavršavanja, kao i kvalitetnog provođenja slobodnog vremena, povećanje stopa zaposlenosti, smanjenje nasilja nad ženama i devojčicama, te pre svega promena kulture u kojoj je prirodno da su očevi 'pomažući' roditelji, a da su žene u lošijoj poziciji u poređenju sa muškarcima u braku, porodici, kao i u sferi rada“, dodala je ona.

Jedan od nagrađenih slogana “Mama – neću sama, tata – hoću brata“ mnogi smatraju neprihvatljivim jer naglasak stavlja na rađanje muške dece. Jelena Ćeriman kaže da je saglasna da sročeni slogani pred žene stavljaju zahtev za reprodukcijom nacije u kojoj vlada muški princip.

“Iz datih imperativa treba izvući jedan jedini zaključak – o neophodnosti revizije trenutne populacione politike, ali i kulture nasilja prema ženama i devojčicama u našem društvu“, zaključila je ona.

Među kritičarima se posebno istakla potpredsednica Vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović, koja je navela da slogani “javno sramote žene“, te da niko nema pravo da naređuje ženama da rađaju, niti da okrivi žene za stopu nataliteta.

“Većina izabranih slogana u ovoj akciji jednostavno stavlja obavezu ženama, tačnije imperativ da rađaju decu što, uverena sam, može samo da izazove kontraefekat“, rekla je ona.

Oglasila se i premijerka Ana Brnabić koja je rekla da slogani nisu u njenom stilu, te da bi “ona to drugačije“.

Inače, slogani koji bi trebalo da podstaknu rast nataliteta nisu novitet u svetu. Verovatno najpoznatiji primer dolazi iz Danske. Agencija “Spies Travel“ napravila je pre nekoliko godina reklamu sa sloganom “Uradi to za mamu“, apelujući da mladi što pre stvaraju potomstvo, kako bi svojim roditeljima podarili unuke.

“Danski sistem je pod velikim pritiskom. Ne rađa se dovoljno beba i to nas sve brine. Ipak, oni koji najviše brinu su majke, koje možda nikada neće dočekati unuče“, kažu u reklami koja prikazuje stariju ženu kako mašta o unucima. Devet meseci kasnije, statistika je pokazala da je kampanja urodila plodom.

Ministar kulture i informaisanja Vladan Vukosavljević objasnio je da slogani ne rešavaju problem depopulacije, da neće biti korišćeni u kampanji, već su samo mali pomoćni alat koji može da pomogne. Kako je rekao, “niko razuman” ne može da računa da će slogan sam po sebi koliko god bio “simboličan ili duhovit” da opredeli ljude de rešavaju ovako važno pitanje.

“Individualno pravo svakog pojedinca je da odlučuje o stvaranju svoje porodice. Slogani su samo mali pomoćni alat, trešnja na šlagu na torti”, rekao je Vukosavljević.

Poziv za izradu slogana kod nas raspisan je na predlog Saveta za populacionu politiku, a predlozi su stigli iz cele Srbije. Inače, Ministarstvo kulture i informisanja je nakon upućenih kritika preciziralo da “nijedan od predloga ne zadovoljava potrebu da jedna poruka identifikuje složenost problema“, te da je zbog toga izabrano šest slogana koji su “najprihvatljiviji od ponuđenih“. Slavica Đukić Dejanović navela je da slogan mora da bude podsticajan, da ima poruku, da bude zvučan i da će “ipak profesionalci morati da rade“.

Nevena Zdravković

https://www.b92.net/info/vesti/tema.php?yyyy=2018&mm=02&nav_id=1360725

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Danijela рече

Jelena Ćeriman sa Instituta za filozifiju i društvenu teoriju za B92.net objašnjava da nijedan od pobedničkih slogana ne cilja na složen splet društevnih faktora koji čine glavnu barijeru rađanju dece.

Рађај децу, мани се компјутера, превазиђи баријеру коју чини сложен сплет друштвених фактора!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Danijela рече

Slavica Đukić Dejanović

. . . . . Prema njenim rečima tada, bolja demografska budućnost Srbije je pre svega vezana za stimulisanje i olakšavanje pozicije žene.

Немој да стимулишеш и олакшаваш позиције више, аман! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од gsubotic,
      Pomoz' Bog!
      Mom prijatelju je juče umrlo tek rođeno dijete. Tačnije, beba je umrla iznenada treći dan nakon rođenja.
      Kada je otac djeteta otišao kod sveštenika, on mu je rekao da ne može da služi molitvu na sahrani, jer je dijete živjelo manje od 8 dana.
      Beba je umrla iznenada, nije se ni slutilo da nešto nije u redu da bi se pozvao sveštenik da krsti dijete.
      Zanima me ako neko može da mi objasni kakvo je to pravilo od 8 dana i da li je moguće da crkva nema neku molitvu za takve slučajeve, da ispoštuje porodicu umrle novorođenčadi, a služi se na sahranama osoba koji su izvršili samoubistvo recimo.
      Zar je u interesu crkve da gubi vjernike tako, da ne smisli neko rješenje za ovakve situacije?
    • Од kopitar,
      Papa o kanonizaciji kardinala Stepinca: 'On je blažen, može mu se moliti, ali do svetosti moramo izučiti neke povijesne točke' | Bitno.net https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp
    • Од Драгана Милошевић,
      Kakvi glasovi dolaze iz crkve? Koliko crkva utiče na zbivanja u društvu, a koliko zbivanja u društvu utiču na nju? Da li je glas patrijarha glas cele crkve? Kakav odnos ima prema protestima, a kakav prema vlasti, kako vidi odnos mladih prema crkvi, ko je podržao njegovo pismo pročitano na protestu? U Pressingu je govorio sveštenik Nenad Ilić.
       
       
       
       
    • Од Рапсоди,
      "TO MOŽE SAMO PRAVOSLAVLjE": Lajfkoučing nema potencijal da isceli čoveka
      Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo
      Oliver Subotić / Foto Tanjug
      Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo i da mu je potrebno isceljenje, kaže za Tanjug uoči vaskršenjeg posta prezviter Oliver Subotić i upućuje da to isceljenje vekovima nudi Pravoslavna Crkva.
      “Jedan pravoslavni teolog kaže, kada bi sveti oci živeli u naše vreme, oni teologiju nikada ne bi poredili sa filozofijom nego sa medicinom, jer teologija treba da leči čoveka”, navodi Subotić, koji je početkom godine objavio drugo izdanje knjige "O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše", koja odgovara na neke dileme odgovarao na brojna pitanja koja interesuju vernike, ali i ateiste.

      Pravoslavni pristup čoveku, kaže, usmerava ka Bogu, ka Hristu, jer isceljenje bez Božije blagodati nije moguće, a, kako kaže, savremeni čovek poseže za nekim površnim rešenjima koja suštinski ne rešavaju problem, jer ne isceljuju um i srce, a tome pribegava, jer oseća nedostatak mira i radosti, možda čak i ne može da definiše šta nema, premda oseća da mu nešto nedostaje.

      Upozorava da pristup “dovoljno je misliti pozitivno” može dovesti čoveka u stanje samoobmane da je on zaista isceljen i da je rešio problem, dok unutra “strasti tinjaju, muče čoveka i lome ga, a da on nije toga ni svestan”.

      “Taj ''lajfkoučing'' omogućava čoveku spoljašnje funkcionisanje i na neke kratke staze rešavanje ''ovozemaljskih'' problema, a u unutrašnjem smislu nema potencijal da isceli čoveka, jer nema odakle da pruži iscelenje, koje bez blagodati Duha Svetog nije moguće”, kaže Subotić.

      Kako kaže, mas mediji su učinili da je dalekoistočna tradicija svima poznata, a mali broj ljudi čak i na ovim prostorima je svestan da pravoslavlje ima ogromno blago unutrašnje, umne molitve i metod sticanja istinskog umnog mira i prosvetljenja, i navodi primer "kružnog kretanja uma" o kome govori upravo pravoslavno hrišćanstvo.

      Veliki broj “gurua” i opštu popularnost joge i meditacionih tehnika vidi kao posledicu duhovnog pustošenja posle Drugog svetskog rata i nemogućnost Crkve da slobodno deluje u posleratnom vremenu, ali i kao posledicu nedovoljnog rada sa vernicima u naše vreme.
        Na pitanje da li je suština da čovek “izgubi ličnost u bezličnom okeanu nirvane” i pronalasku mira kako to zagovara budizam, a o čemu se malo govori, Subotić kaže da je upravo takva ideja opasna.

      “U budizmu čovek postiže mir tako što gasi svoju ličnost, a u pravoslavlju čovek dobija mir tako što isceljuje svoju ličnost u zajednici sa ličnošću Božijom. To su dve potpune različite koncepcije. Šta ima radosno u gašenju ličnosti? Zašto smo zadobili energije ako treba da ih ugasimo?”, kaže Subotić i dodaje da se tu treba zapitati zašto je ličnost uopšte stvorena ako na kraju treba da se ugasi i uroni u nešto potpuno bezlicno.

      Subotić napominje da je najbolje da loše misli, naročite one koje su mračne, čovek molitveno odseca i odbacuje i da ne ulazi u “razgovor sa njima”.

      Takođe, ukazuje da ljudi osećaju misli koje drugi čovek ima prema njima, bez obzira što ih ne izgovara i preporučuje da u konfliktima u misaonom pogledu ne gajimo neprijateljstvo već da usmeravamo prema ljudima dobru energiju, kroz molitvu.

      U knjizi “O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše” Subotić je odgovarao na brojna pitanja koja postavljaju vernici, ali i ateisti, poredio je svetske religije, govorio je o pravoslavnoj veri kao istinitoj, ali bez nametanja.

      “Nisam pokušao da dokažem Boga, ostavio sam slobodu svima, ali sam želeo da čitaocu ostavim neki trag prema kojem može da prepozna Istinitu Svetlost i da dalje sam traga”, priča Subotić.

      Ako ćemo da uporedimo svetske religije, ne treba da upoređujemo samo učenja, napominje on, iako na tom nivou odmah možemo primetiti gde je najuzvišenije ucenje i postavlja pitanje u kojoj svetskoj religiji se, osim u hrišćanstvu, može naći ljubav prema neprijatelju.

      Ističe da su istiniti ljudi, odnosno svetitelji, najveći argument istinosti pravoslavlja.

      Knjiga koju je nedavno objavio je, kaže, imala specifičan put i nastala je na osnovu njegovog duhovnog iskustva i traganja koje je pretočio u štivo.

      Želeo je da na taj način pomogne ljudima koji možda sada traže na način na koji je on tragao pre vishe od dvadeset godina i postavljao sebi razna, pitanja poput problema postojanja zla u svetu. U knjizi se bavio i otklanjanjem stereotipa o religiji koji su iz nekog razloga i danas uvreženi u društvu.

      “Ne u želji da ubedim. Ne verujem u metode dokazivanja koji čoveku ne daju mogućost izbora, nego u želji da ukažem na jednu perpsektivu koje čovek možda nije bio svestan i da probudim njegovu moć prepoznavanja”, napominje Subotić.

      Na pitanje da li crkva može da iskoristi nove kanale komunikacije budući da su u savremenom vremenu popularni “jutujberi” i blogeri, Subotić odgovara da često naglašava da crkva nikada nije bila moderna, ali da jeste uvek bila savremena, te da crkva koristi informacione tehnologije, ali koji su prikladni.

      “Jutjub je misionarski koristan, možete postaviti interesantna predavanja, pravoslavne filmove, razne klipove koji su duhovno poučni i crkva to i čini u meri u kojoj je to potrebno. Sa druge strane crkva ne želi da se takmiči poput drugih, u smislu ko će postaviti više klipova, imati više lajkova, a još manje da od sveštenika pravi jutjubere”, kaže Subotić.

      Smatra da se ne sme izgubiti živi kontakt vernog naroda sa crkvom, jer bez toga ljudi neće moći da isceljuju svoje duhovne rane.

      “Svaki medij, pa nek je i najsavršeniji, je ipak neka vrsta posrednika. Mi ne možemo da se pričestimo putem medija. Ne možemo da napravimo elektronsku crkvu i da budemo posmatrači liturgije. Moramo fizički da budemo tu i fizički da primimo pričešće. Tu je vrhunac našeg života u Hristu”, kazao je on.
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:782050-TO-MOZE-SAMO-PRAVOSLAVLjE-Lajfkoucing-nema-potencijal-da-isceli-coveka
       
    • Од Милан Ракић,
      Dr Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, objavio je veliki broj radova iz anglistike, opšte i primenjene lingvistike i sociolingvistike. Sa profesorom Bugarskim za BUKU razgovaramo o ugroženosti ćirilice, odnosu latinice i ćirilice, politizaciji pisma i drugim temama.

      Profesore Bugarski, posljednjih godina aktuelno je pitanje o ugroženosti ćirilice zbog uticaja latinice, interneta, engleskog jezika i sl. Da li je uopšte, po Vašem mišljenju, ćirilica ugrožena?  Mislim da ćirilica nije egzistencijalno ugrožena time što je tokom poslednjih decenija, iz razloga koje pominjete ali i nekih drugih, ustupila deo svog prostora latinici kao alternativnom pismu srpskog jezika. Dva njena najčvršća uporišta su Ustav Srbije, po kome je ona obavezna u službenoj upotrebi, i školstvo, zato što se sva deca najpre opismenjuju na ćirilici pa tek onda na latinici, i što su svi udžbenici obavezno na ćirilici – tako da se osnovno obrazovanje ne može steći bez potpunog vladanja ovim pismom. Dakle, svi pismeni ljudi u Srbiji i dalje će znati ćirilicu, koja ne može i neće nestati. Drugo je pitanje koliko će ko u svakodnevnom životu i radu koristiti jedno ili drugo pismo, ili oba: to je stvar ličnog izbora, zavisno od profesije, okolnosti, sklonosti i  navika, i ne može se regulisati zakonskom prisilom. 
      Koje je Vaše mišljenje o zakonskim promjenama koje se žele uvesti u Srbiji, kada je javna upotreba pisma u pitanju. Nešto slično se planira i u Republici Srpkoj? Nisam pristalica predloženih izmena postojećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. Po svojoj prirodi ovakva materija uvek se opire svrstavanju u zakonske paragrafe, naročito pod pretnjom kazni. U predloženim promenama i njihovim obrazloženjima nazire se suštinski politička više nego kulturna motivacija, tim pre što je upravo u toku izrada vrlo sličnog zakona i u Republici Srpskoj – uz nevažnu terminološku razliku što se tu ćirilica tretira kao glavno pismo, a u Srbiji kao matično. 
      I danas, u 21. vijeku mnogo je bazično nepismenih, ljudi čak završavaju formalno obrazovanje, a opet u nekim segmentima ostaju jezički neobrazovani, zar to ne bi trebalo da nas više brine od toga da li pišemo ćirilicom ili latinicom? Naravno da bi. Ja često kažem da nije osobito važno u kojem je pismu neko nepismen. Procenat funkcionalno nepismenih u Srbiji je nedopustivo visok za jednu evropsku  zemlju, a nivo opšte jezičke kulture i kod pismenih često je zabrinjavajuće nizak; verujem da je slično i u Republici Srpskoj. Sistematski napor da se  ova situacija promeni trebalo bi da bude prioritet, ali je neuporedivo lakše povremeno lansirati kampanje za zaštitu ćirilice, u ime spasavanja navodno ugroženog nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda. 
      Šta Vi kao lingvista mislite o latinici, koliko je latinica legitimno i legalno srpsko pismo? Zbog čega se ćirilica konstantno nameće kao "srpskija" od latinice? Možda ću zvučati kao pedant, ali nametnuto pitanje koje je pismo srpsko (dakle, srpskog naroda) a koje nije pogrešno je postavljeno. Ono usmerava rasprave prema pitanjima istorijskog nasleđa, tradicije i “vlasništva” nad jezikom i pismom, gde je ionako nemoguće postići saglasnost. Daleko je produktivnije pitati da li je i latinica, pored ćirilice, pismo srpskog jezika, ali se ono ne postavlja jer je “nepoželjni” odgovor očigledno pozitivan. Niko ne može da spori da se srpski jezik bar celo stoleće piše i latinicom; uostalom, da nije tako ne bi ni bilo cele ove priče oko ugroženosti ćirilice. A i  uopšte uzev, u lingvistici se smatra da pisma ne “pripadaju” narodima nego jezicima koji se njima pišu – kao što ni sami ti jezici nisu u “vlasništvu” naroda nego njihovih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili (što se najlakše vidi kod engleskog, francuskog, španskog i drugih svetski raširenih jezika). Međutim, kad bi se stvari tako postavile izgubio bi se predmet spora, a neprestano sporenje oko ovog ili onog jeste sam smisao postojanja nekih ideologija i političkih garnitura. 
      Koliko se potiskivanjem latinice u svrhu navodne zaštite ćirilice nanosi štete jednom jeziku? Koliko se ovdje radi o protjerivanju latinice, a koliko o zaštiti ćirilice? Srpskohrvatski je bio jedini evropski jezik koji se odlikovao sinhronijskom digrafijom – naporednom upotrebom dvaju pisama. Njegovi administrativni naslednici takođe poseduju to obeležje, utoliko što se mogu pisati i latinicom i ćirilicom, ali se danas u praksi ono u punom obimu ostvaruje samo u srpskom, dok se u slučaju hrvatskog, bosanskog i crnogorskog zadržalo samo kao ređe korišćen potencijal, pa se tu može govoriti o praktičnom prevazilaženju digrafije. Kad je reč o srpskom, mnogi njegovi govornici (uključujući i mene) smatraju dva pisma bogatstvom, dok neki drugi u tome pre vide prokletstvo. Oni skloni nacionalističkom doživljaju sveta i života, koji insistira na strogoj podeli svega i svačega bez ostatka, mešanja, dvostrukosti i uzajamnosti (što je deo same suštine nacionalizma) ne mogu da prihvate u svom jeziku latinicu, koja je navodno tuđa, uvezena, hrvatska, Srbima nametnuta od komunista. Tako se srpski jezik direktno osiromašuje zarad nekakvog nakaradno shvaćenog nacionalnog čistunstva. Nažalost, upravo ovaj mentalni sklop jasno se ocrtava u predloženim izmenama zakona, kojima se u ime čuvanja ćirilice latinica nastoji proterati ne samo iz službene nego i iz javne upotrebe.  
      Koliko se ova tema uzima kao polje razdora, okvir oko kojih se grade nacionalističke priče, kako se izboriti sa tim? Iz prethodno rečenog vidi se da je ova tema jako pogodna za raspirivanje nacionalističkih strasti, jer je prilično lako manipulisati iskrenom emotivnom vezanošću za ćirilicu kod mnogih Srba, posebno onih tradicionalnog i patrijarhalnog usmerenja – pri čemu se oni modernijih shvatanja olako proglašavaju lošim Srbima, epigonima navodno trulih zapadnih vrednosti, čak nacionalnim izdajnicima. Sve se to kao na dlanu vidi i u aktuelnim izjavama protivnika latinice, kao i u komentarima tih i drugih izjava. Nije nimalo lako izboriti se sa predrasudama, netolerancijom, pa i mržnjom koje se roje oko ove vruće teme, ali treba istrajno i sistematski raditi na prosvećivanju naroda afirmisanjem nekih drukčijih, pozitivnijih i savremenom svetu primerenijih vrednosti, naročito u sferama obrazovanja i kulture; od večito zavađenih političara tu se ne može očekivati nikakva pomoć, naprotiv. 
      Šta je uopšte pozadina ovakve nacionalističe jezičke politike i koliko ona ima uporište u lingvistici? Da li ovo znači da ćemo dobiti jednu vrstu jezičke policije i koliko to može da bude kontraproduktivno? Nacionalistička jezička politika nema uporište u lingvistici, ali očito ima u politici, i to onoj agresivnoj i isključivoj, koja u jednom izrazito osetljivom domenu ne preza ni od mera koje asociraju na svojevrsnu jezičku policiju. Da bi one mogle biti kontraproduktivne dobro se vidi već iz dosadašnjih reakcija i komentara čitalaca: nije zanemarljiv broj onih koji, revoltirani, izjavljuju da su dosad koristili oba pisma ali da će ubuduće iz inata pisati samo latinicom. Jednostavno, ljudi ne dozvoljavaju da im političke vlasti iz sopstvenog interesa propisuju kojim će se pismom služiti. 
      Ako se osvrnemo na Deklaraciju o zajedničkom jeziku, šta se do sada uradilo, šta ona po Vama znači i koliko je važno isticati tu ideju o zajedničkom jeziku? Deklaracija živi svojim životom; dosad ju je potpisalo preko 9.000 ljudi iz regiona i dijaspore, uključujući i jedan broj svetski poznatih intelektualaca iz drugih sredina. Ideja o afirmisanju zajedničkog jezika, koja je naišla na jak otpor uticajnih nacionalistički orijentisanih krugova u državama regiona, široko je prihvaćena među tzv. običnim ljudima, kojima je dozlogrdila zvanična priča o suštinski različitim i samosvojnim nacionalnim jezicima koji se po svaku cenu moraju razdvajati, kad oni sami znaju da se i dalje međusobno odlično razumeju. To razdvajanje i nepotrebno umnožavanje ima pogubne društvene, psihološke i finansijske posledice u obrazovanju, državnoj administraciji, sudstvu, kulturi i drugim oblastima, koje su i motivisale Deklaraciju. Ona ne zagovara nikakav novi jezik niti traži novo ime za već postojeću ogromnu zajedničku osnovu, nego nju ističe u prvi plan bez obzira na različito zvanično imenovanje koje stvara utisak da su posredi četiri odelita i jasno razgraničena jezika. Drugim rečima, poziva na korišćenje nesumnjivih ali svesno zapostavljanih prednosti objektivno postojećeg jezičkog zajedništva, i u tom smislu se doživljava kao apel za povratak zdravom razumu. Upravo stoga je važno da se ova regionalna građanska inicijativa, koja nema nikakvu političku pozadinu niti institucionalnu podršku, održava u životu.
      Koliko se danas srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik razlikuju? Šta je u njima zajedničko, a šta se ističe kao različito? Da rezmiramo, šta je to zajednički jezik? Među njima postoje određene razlike koje niko ne spori, ali one nikad nisu tolike da bi ometale razumevanje i komunikaciju između njihovih govornika, što znači da su oni,  lingvistički gledano, varijante jednog policentričnog standardnog jezika koji i jeste taj zajednički jezik, ranije nazivan srpskohrvatskim a danas različito od države do države. A razlikuju se najviše u imenu, donekle u leksici i veoma malo u glasovnoj i gramatičkoj strukturi. 
      Zbog čega je važno odvojiti jezik od političkog uticaja, jezik je bio i biće prije i poslije ovih naših politika? Tačno je da jezik nadrasta i nadživljuje svaku politiku, pa će sigurno tako biti i u ovom našem slučaju. Neumerena i naopaka politizacija, kakva se na ovom terenu već dugo odvija, jeziku može da naškodi samo delimično i privremeno, ali ipak je za njega samog kao i za njegove govornike preporučljivo da se iz „higijenskih“ razloga, a dakako u okvirima mogućnosti, drže podalje od direktnog političkog uticaja. To je i jedna od glavnih, iako prećutnih, poruka Deklaracije o zajedničkom jeziku.  
      Razgovarala: Maja Isović Dobrijević

×
×
  • Create New...