Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

Знате ко је јутјубер Бака Прасе? А да ли знате ко су прабака и прадека?

Оцени ову тему

Recommended Posts

  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

СЛУЧАЈ БАКА ПРАСЕТА

Многим позивањима, цитирањима, коментарима, згражањима, нападима и одбранама принуђен сам да дам коментар на деловање мог млађег сина, Богдана, познатог на Јутјуб сцени као Бака Прасе.

Интересовање за његову огромну популарност на јутјубу - преко милион пратилаца - у широј јавности почело је после "стампеда" деце у тржном центру у Новом Саду који сигурно није његова одговорност, него се ради о пропустима организатора.

Не подржавам део речника и слика које он користи у својим популарним клиповима. И он то зна. О томе се расправљамо. Зашто на јавној сцени користи речник који не користи у кући...
Он ми објашњава да је то начин да успостави са својом публиком искрену комуникацију. Говори језиком нашег времена и наше културе, често се спрдајући са клишеима.
Трудим се да га убедим да искористи своју популарност за пласирање неког паметнијег садржаја. У ствари - не морам. Он тачно зна колико може таквог садржаја да пласира а да задржи публику. Углавном младу, али има ту и старијих.
Уклапа се у реалност којој се ја снажно противим.

А колико би деце и младих искрено прихватило поруке о томе да не пуше, не пију, не дрогирају се и труде се да здраво живе, што Богдан упорно поручује, кад бих ја покушао да им пласирам или неко од душебрижника који мисле да је његово деловање лоше за децу?

Лицемерје је на нашим просторима достигло невиђени степен.
Кад, на пример, ја међу својим пробраним пријатељима на фејсбуку потегнем питање подршке Министру културе који је покушао да уради нешто по питању ријалитија и катастрофалног стања масовне културе - јави се једва по неко. Велики број се отворено дистанцира од проблема због тога што министар не би био министар да не припада "њима". И због тога - нема подршке. Згражање - да. Иоле активније учествовање и прихватање макар и делића одговорности за руинирање културе - не.

Прихватање одговорности за то у чему наша деца данас живе није нам блиско. Криви су неки други. Бака Прасе, момак од двадесет две године - веома одговоран.
Деца не слушају оно што им ми причамо. Она су много паметнија од нас. Она нас прозиру и узимају од нас оно што виде у нама. Уверио сам се на много примера да она и у Богдану виде доброту и разуларену младалачку радост која и њих радује. 
Ако радост и оптимизам не налазе у својој околини - наћи ће на јутјубу.

Богдан је за нешто више од годину дана без ичије подршке, пре свега без подршке система који производи накарадне узоре који не испуњавају никог ничим, дошао до преко милион пратилаца! Нисмо га подржали ни ми, родитељи, скептични према површности јутјуб сцене.
Све је сам зарадио и изградио. Талентовани забављач новог времена.

Упоран како га је Бог дао, натерао ме је да се и ја ту и тамо с њим појавим у клиповима. "Фемили-френдли" - каже. Нема псовки шалимо се, али повремено причамо на озбиљне теме. У коментарима деце видим прихаватње неких озбиљних порука, поштовање и према мени, (мање злобних коментара него кад се појављујем на другим местима), али и дељење поштовања према њиховим родитељима. Баш штетно...
Под једним веома гледаним интервјуом на црквене теме (Балкан инфо) објавио је после разних душебрижничких коментара оних који су нас повезали нешто што ме је искрено дирнуло:

"Samo da se obratim pojedinim ljudima koji komentarišu ovaj video...

Izvinite, a šta vi znate o tome kako je mene otac vaspitao? Jel uopšte imate pojma da imam brata i dve sestre koji nisu ni nalik meni, i potpuno se drugačije ponašaju? Studiraju ETF, Hemiju, Istoriju, rade. Da li neko od vas misli da se moj otac slaže sa svim stvarima koje ja radim? Svaki put mi kaže kako bih mogao manje da psujem u klipovima, ili da u potpunosti izbacim. Ja njega nisam čuo u životu da je opsovao. Ni njega ni majku. Milion stvari bi on tu promenio, ali to je moj život. Ja biram kako ću da pričam svoju priču.

Celo detinjstvo je bio tu za mene, radio je u glavnom od kuće, a bio je djakon u crkvi jer je voleo svoju veru. Uvek je stavljao druge ispred sebe i radio poslove koji će možda pomoći nekome, umesto poslova koji će doneti više novca. To mi jako često nije bilo jasno, zašto on to radi? I kad ga pitam zašto, on odgovori nešto u kontekstu, želim da pomognem narodu uz pomoć ljubavi i vere (tako nešto, nikad ga nisam slušao kad je to krenuo da priča). Vaspitao me je kako treba, ali ja sam uvek bio crna ovca, razlikovao se od brata koji je bio djak generacije, student na budžetu, ugledan djak. Ja sam za to vreme svirao u srednjoj muzičkoj školi i hvatao prečice.

Vodio me je u crkvu svake nedelje, postio sam svaki veliki post. Kada sam porastao, sve sam bio neredovniji, ulenjio sam se, bilo mi je sve teže da postim i da ustajem rano za crkvu. To mu se nije svidelo, ali posle nekog vremena je moj otac to razumeo. Smatram da odlazak u crkvu i post treba da budu povezani sa željom da se neko zbliži sa Bogom, a ne da budu nešto što mora da se radi jer je to neko rekao. Ja za to nisam spreman, i to sam objasnio svom ocu. On poštuje moje mišljenje i ono što ja radim, iako se ne slaže u potpunosti sa tim, tako da je to poštovanje uzajamno. Kakav bi on bio čovek da me drži u kavezu i da me formira po svom liku? Jel mislite da je to pravi način? Da li neko od vas misli da je vernik i Srbin i dobar čovek zato što posti na veliki petak i onda ode na pljesku posle ponoći i postavi status na fejsu, uffff napokon mogu da jedem...

A sada ne pričam o mom ocu, već o Ocu Nenadu Iliću, koji je čovek za primer većini, što zbog svoje istinske vere, što zbog skromnosti, i smatram da nikad ne bi hteo da napišem ovakav komentar, ali me je iskreno sramota zbog nekih komentara koje sam pročitao, i samim tim smatram da mi je dužnost da stanem na njegovu stranu.

Kad bi svako od vas pošao od sebe, umesto da gleda šta drugi rade i to kritikovali, mnogo biste bili srećniji i ispunjeniji. Vadite noseve iz tudjih života jer ne znate sve, iako mislite da znate."

Није на ћирилици на коју га увек подсећам, али он се на интернету обраћа свој публици која разуме српски. Руком пише на ћирилици, иако му је рукопис детињи. ☺️
Ово што је написао обавезало ме је слично подршци коју су ми поводом рада на једном великом, још увек неоствареном црквеном пројекту, написали монаси Хиландара.

Богдан је бољи и паметнији него што сам ја био у његовим годинама и ако сачува своју доброту, промениће надам се и речник и побољшати укус и дај Боже, учиниће за овај народ више него што сам ја учинио.
Пожелите својој деци нешто слично и верујте у њих. 
А ја нисам ово написао да се правдам, нити да правдам Богдана, него због тога што ме замара опште одсуство љубави и поверења, било да смо у Цркви или ван ње.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 20.2.2018. at 15:23, Nebojš.a рече

Mene zabolela glava posle pola minuta ovog klipa sa mamom. Koja histerija. Druge neću da otvaram dok sam živ.

Узео и ја да одгледам неколико клипова. Врло инфантилно, а није уопште мали.

У рангу је ових риалитија, садржај који би требало забрањивати деци.

Позитивно је ипак што зарађује неке паре, каже да помаже и родитељима. Бар се не дрогира. =)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Натан рече

Узео и ја да одгледам неколико клипова. Врло инфантилно, а није уопште мали.

У рангу је ових риалитија, садржај који би требало забрањивати деци.

Позитивно је ипак што зарађује неке паре, каже да помаже и родитељима. Бар се не дрогира. =)

То је и мој утисак, али рекао си уместо мене. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Baka je car. Talentovano i dobro dete. Videla sam ga u gradu...i lepo dete.

Bila sam presrecna kada sam shvatila ko mu je otac posto je moj sin fan tj "unuk". Kao mama tinejdzera bar sam spokojna kad gleda Baku na internetu. Psuje ali je jasno kao dan da dete ima zdrave stavove o svetu u kome zivi. Ko nema tinejdzera u kuci ne moze ni da skapira koliko smo srecni sto imamo Baku.

I meni je zanimljiv, volim talentovanu decu. Njegov otac nije ni napisao da Baka ima humanitarne akcije itd.

Matorci nisu njegova ciljna grupa. Niti oni koji ne znaju da postoji youtube drama kao internet zanr gde Baka kida. Pogotovo se ne obraca dusebriznicima:prevrce ocima:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa kad nema nesto bolje, ljudima je i ovo super. A realno, niko od tih aktuelnih jutjubera nije nista posebno... Pametni i interesantni ljudi ne preferiraju takav nacin eksponiranja...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tima koji ne zive u 21 veku nego u nekim svojim vekovima Baka se ne obraca.Neka gledaju TV i neka klikcu po Fejsu.

Jos samo fali da im nesposobni odrasli koji su stvorili svet u kome deca moraju da odrastaju govore sta je pametno i sta gledaju.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, ana čarnojević рече

Tima koji ne zive u 21 veku nego u nekim svojim vekovima Baka se ne obraca.Neka gledaju TV i neka klikcu po Fejsu.

Jos samo fali da im nesposobni odrasli koji su stvorili svet u kome deca moraju da odrastaju govore sta je pametno i sta gledaju.

 

Vazi, neka si nam rekla. :DBaka Prase ti se zahvaljuje na supportu. A eto, sta ces kad smo mi zatucani i zaostali i ne kapiramo danasnju omladinu, bitno je da vi uzivate i znate da prepoznate prave stvari... ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, ana čarnojević рече

Tima koji ne zive u 21 veku nego u nekim svojim vekovima Baka se ne obraca.Neka gledaju TV i neka klikcu po Fejsu.

Jos samo fali da im nesposobni odrasli koji su stvorili svet u kome deca moraju da odrastaju govore sta je pametno i sta gledaju.

А што га браниш Ана, као да га неко напада. Јасно, нисам његова циљна група, и имам право да ми се не свиђа, као што други имају право да им се свиђа. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Натерасте ме још неки видео да погледам.

Ено Бака и његов друг прозивају један другог да су им кеве курве.

Има ту и оралног и аналног.. свега.

Није ми занимљиво, нарочито ово са кевама. Колко сам ја оматорио. :-(((

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, БанеЛ рече

А што га браниш Ана, као да га неко напада. Јасно, нисам његова циљна група, и имам право да ми се не свиђа, као што други имају право да им се свиђа. 

Pa ako je o. Nenad imao potrebu da se oglasi onda je jasno da je stvar otisla predaleko sa komentarima ljudi koji nemaju pojma o cemu pricaju. 

Ne treba mi nikakav komentar na Zru da bih branila Baku niti me ovde na temi neko inspirisao. Ako se neko pronasao njegova stvar. Nije do mene.

Ti si divan momak i nisi mi bio ni u peti kad sam pisala. Tebe konkretno ne bih dirala ni da sam u pravu a ti nisi.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      Како су Пољка, Нада, Јела и Васиљка постале чувари града

      Ђаковица – Терасица из деветнаестог века покривена виновом лозом, на њој четири старице и два млада монаха. Да нема италијанских војника, под тешком опремом и с аутоматским оружјем, све би личило на слику каквог скрајнутог манастирчића који су од комунизма сачувале ове бакице. Стоје Пољка, Нада, Јела и Васиљка и око њих челик тенкова. Те цеви, жице и вреће пуне песка бране жене против којих се окренуо читав један град. Само су ретки погледом и понеком речју поздрављали своје тихе суграђанке и њихову решеност да по цену живота остану у својој улици, у својој цркви. Захваљујући тој одлуци, Ђаковица је сачувала мултиетничност, старице су постале чувари града, а дечански калуђери су у Храму Успења Пресвете Богородице одржали службу Божију.
      „Идеш ли ти код бака у Ђаковицу”, често се чуло у овом братству и у том питању осећала се радост сусрета с остављеним мајкама, теткама, бакама. Оне су их тако и доживљавале, све док им, 17. марта 2004. године, етничка стихија није збрисала стару кућицу, цркву коју је изградила ђаковичка сиротиња, старе иконе и записе на њима, књиге и ону лозу на тераси. Италијански војници су одступили пред руљом, новинар Јавног сервиса Косова обавестио је грађанство о протестима и закључио како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”.
      Пољка Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић изгубиле су све што су имале, евакуисане су у манастир Дечане. Ту су се, за каменим столом, под огромним боровима, одмах прихватиле посла и својој „монашкој деци” почеле да помажу.
      Већ до јуна те године огромни комплекс овог манастира био је прекривен цвећем. Бака Нада Исаиловић је улепшавала Дечане.
      „Шта да радим црни кукавац од њеног цвијећа”, говорио је у шали калуђер Данило, пољопривредни инжењер и економ манастирски. На дан њене сахране пита да ли јој је неко донео цвеће које је толико волела. Од спаљене цркве остала је само камена плоча, на њој су расељени палили свеће, често уз кишу каменица којима су гађани. Пет година су старице чекале да се врате, а упорна Епархија рашко-призренска, камен по камен, обнављала цркву. На дан повратка епископ Тодосије је узео мотику и прекопао малу башту поред нове куће, бака Нада је преносила цвеће из Дечана и садила ново. Њено лице се претворило у осмех, а потпуна радост би је обузела када бу у овај ограничени простор дошло неко дете. Памтила би име и при сваком повратку питала све о њему и поручивала да дође.
      „Биле су верне Господу кад је било најтеже”, поручио је епископ Теодосије који је служио опело. „Није се угасило кандило вере овде у Ђаковици, није се затрло ово место и сећање на њега, Бог је дао да се преко слабих и немоћних сачува све што је наше. Радост с бака Надиног (Надеждиног) лица никада није нестајала и у данима болести миловала нас је својим благим погледом.”
      У најтежим временима временима сукоба 1999. у некој од посета Ђаковици митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао: „Теодосије, на душу ти ове старице!” Тај завет је доследно испуњен. Старица Пољка је замонашена и данас је игуманија Теоктиста у манастиру у Ђаковици, који је метох Високих Дечана. Васиљка Перовић брише сузе над свежом хумком одмах поред црквеног зида и тихо каже: „Сад сам ја последња ђаковичка бака!”
      Четири старице су сачувале један град, две почивају у дворишту цркве у Ђаковици као стража свима који су отишли и који су морали да оду. „Само њихове душе знају шта су претрпеле”, каже један од њених пријатеља из Велике Хоче. На душу нам све што смо могли а нисмо сачували, на душу нам тешки и чести заборав који притиска наше и животе и наш рад.
      Отишла је бака Нада, радосни становник Ђаковице, двадесет година чувала је свој град, веру и љубав за све који су му дошли, и за све који нису смели да му дођу.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/419560/Poslednja-dakovicka-baka
    • Од Жељко,
      Наша нова гошћа на ПДФ Питајте и дискутујте је др Јована Стојковић.
      Јована Стојковић, рођена 1981., лекар, специјалиста психијатрије, ради у Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије, председник покрета Живим за Србију и савеза покрета Чувари Србије 1244, супруга, мајка, православка...
       
      Др Јовану Стојковић сте могли гледати у неколико емисија на малим екранима, док није покренута хајка на њу, потом као што можемо приметити више се не појављује на ТВ. Не зато што не жели него просто што јој није омогућено, да не кажем забрањено.
      Све учеснике ове теме бих пре свега молио да се понашају пристојно.
      Сва умесна и смислена питања су добродошла. Све провокације и глупости ће бити брисане. Упорни тролови могу очекивати бан.

      То не значи да немате право да износите супротна гледишта и ставове, али они морају бити аргументовани и да се односе на тему а не на учеснике теме и њихову личност.
      Ваша веровања, предубеђења, емоције и друго оставите за неко друго место.
      Дакле, пре свега да пожелим добродошлицу докторки Јовани на наш форум. Имали смо до сада небројено гостију. Неки су издржали решетање форумаша Поука, неки нису па су се повукли.
      Моје је убеђење да се Јована неће тако лако повући, дакле биће ово једна дуга и напорна тема, али пре свега, надам се, занимљива и едукативна.
       
       
    • Од АлександраВ,
      Понекад делује као да је једино што је предвидиво у читавој ствари заправо непредвидивост. Једина устаљена особина – неустаљеност. Нема никакве сумње да аутизам збуњује чак и оне који су читав живот провели окружени њиме. Дете које живи са аутизмом може да изгледа „нормално“, али његово или њено понашање може бити недокучиво и, једноставно, незгодно. Аутизам су раније сматрали „неизлечивим“ поремећајем, али то виђење нестаје, нарушено сазнањима и разумевањем које се продубљује у сваком тренутку. Свакога дана нам појединци са аутизмом показују да могу да превазиђу, надокнаде и на други начин управљају многим од најизазовнијих карактеристика аутизма. Уколико особе са којима се наша деца сусреду информишемо о најосновнијим елементима аутизма, то ће у огромној мери утицати на њихову способност да се развијају ка продуктивном, независном зрелом добу. Аутизам представља изузетно сложен поремећај, али за потребе овог чланка можемо да сведемо његове многобројне карактеристике на четири основне области: изазови у обради чулних надражаја, кашњење и проблеми са говором/језиком, несхватљиве вештине социјалне интеракције и свеопште питање самопоуздања детета.
      Иако велики број деце дели та четири елемента, имајте на уму чињеницу да је аутизам спектар поремећаја − не постоје два (нити десеторо или двадесеторо) детета са аутизмом која су у потпуности иста. Свако ће се дете налазити на различитој тачки спектра. Подједнако је важно и то што ће сваки родитељ, учитељ и старатељ бити на различитој тачки спектра. Без обзира да ли је у питању дете или одрасла особа, свако од њих поседује јединствен скуп потреба.
      Следи десет ствар које би свако дете са аутизмом желело да ви знате:
      Ја сам пре свега дете. Имам аутизам. Нисам првенствено „аутистично“. Мој аутизам је само један део мог целокупног бића. Не дефинише ме као особу. Да ли сте ви особа са мислима, осећањима и бројним вештинама, или сте само дебели (гојазни), кратковиди (носите наочаре) или смотани (некоординисани, лоши у спорту)? То су можда прве ствари које ду приметити када вас упознам, али оне нису све што ви јесте. Као одрасла особа, ви имате одређен степен контроле над тиме како се представљате. Уколико желите да истакнете једну одређену особину, знате како то да урадите. Као дете, ја се још увек развијам. Ни ви ни ја још увек не знамо за шта сам све способно. Ако ме дефинишете на основу једне особине, тиме ризикујете да пред мене поставите очекивања која су прениска. Ако осетим да не верујете да „ја то могу“, мој природни одговор ће бити: „Зашто да покушавам?“
      Моја чулна перцепција је поремећена. Чулни надражаји су можда део аутизма који је најтеже разумети, али вероватно представљају његов најважнији елемент. То значи да обични призори, звуци, мириси, укуси и додири из свакодневног живота које ви можда ни не примећујете мени могу бити веома болни. Само окружење у којем морам да живим често ми делује непријатељски настројено. Можда вама изгледам повучено или мрзовољно, али заиста, само покушавам да се заштитим. Ево зашто „једноставан“ одлазак у продавницу може за мене да буде пакао: слух ми је можда преосетљив. Десетине људи причају у исто време. Са звучника се оре рекламе са најновијим попустима. Музика цвили посвуда. Касе пиште и кашљуцају, млин за кафу дрља. Ножеви за месо скиче, бебе вриште, колица шкрипе, флуоресцентна светла зује. Мој мозак не може да обради све те улазне информације и долази до преоптерећења! Можда ми је њух преосетљив. Изложена риба није баш најсвежија, тип који стоји поред нас се данас није истуширао, на деликатесу деле узорке кобасица, беба у реду испред нас је укакала пелене, разбијену теглу краставаца у тредој гондоли чисте амонијаком... не могу све то да разврстам. Страховито ми је мука. Због тога што сам визуелно усмерен, вид може да буде прво чуло које се преоптерети. Флуоресцентно светло не само што је прејако, већ и зуји и бруји. Просторија као да пулсира и од тога ме боле очи. Пулсирајуће светло одбија се од свега око мене и криви све што видим – простор као да се непрестано креће. Прозори бљеште, има превише ствари и не могу да се усредсредим (за шта можда компензујем сужењем видног поља), на таваници се крећу вентилатори, сва та тела се непрестано гурају. Све то утиче на моја вестибуларна и проприоцептивна чула и сад више не могу ни да одредим где ми се сопствено тело налази у простору.
      Молим вас да разликујете нећу (бирам да нешто не урадим) и не могу (нисам у стању). Рецептивни и изражајни језик и речник за мене могу да представљају огроман изазов. Није да не слушам шта ми говорите. Једноставно вас не разумем. Када ме позовете са друге стране просторије, ја чујем: „*&^%$#@, Били. #$%^&^%$&*.......” Уместо тога, обратите ми се непосредно, једноставним речима: „Молим те да ставиш књигу на сто, Били. Време је за ручак.“ Тиме ми говорите шта желите да урадим и шта ће се следеде догодити.
      Сада ми је много лакше да послушам.
      Размишљам врло конкретно. То значи да језик тумачим крајње буквално. Веома ме збуњује када ми кажете „Кочи, мајсторе!“ када заправо желите да ми кажете „Молим те да престанеш да трчиш“. Немојте ми рећи да ћу нешто да урадим „к'о од шале“ кад се уопште не шалимо, већ желите да ми кажете да де „ово бити нешто што ћеш лако урадити“. Када ми кажете како је „Џејми запалио кући“, ја видим дечака који се игра са шибицама. Молим вас да ми једноставно кажете „Џејми је отишао кући“. Идиоми, игре речима, нијансе, наговештаји, двострука значења, метафоре, алузије и сарказам не могу да разумем.
      Молим вас да будете стрпљиви са мојим ограниченим речником. Тешко ми је да вам кажем шта ми је потребно када не знам речи којима се описује оно што осећам. Можда сам гладан, фрустриран, уплашен или збуњен, али у овом тренутку те речи нисам у стању да изразим. Пазите на говор тела, повлачење, узнемиреност и друге знаке да нешто није у реду. Понекад, пак, постоји и супротна страна медаље: можда звучим као „мали професор“ или филмска звезда, рецитујем речи или читаве разговоре који далеко премашују моје године развоја. То су поруке које сам запамтио из окружења како бих надоместио проблеме са језиком, зато што знам да се од мене очекује да нешто кажем када ми се неко обрати. Можда су то исечци из књига, са телевизије, из говора других људи. То се зове ехолалија. Није обавезно да разумем контекст или изразе које користим. Знам само да након тога не морам да смишљам одговор.
      Због тога што ми је језик толико тежак, веома сам визуелно оријентисан. Молим вас да ми покажете како нешто да урадим, уместо што ми само говорите. И молим вас да будете спремни да ми покажете више пута. Велики број истоветних понављања ми помаже да научим. Графички распоред ми изузетно много помаже да прођем кроз цео дан. Као и ваш распоред часова, помаже ми да превазиђем стрес који настаје када морам да се сетим шта је следеће, омогућује ми да лако прелазим са једне активности на другу и помаже ми да управљам својим временом и испуним ваша очекивања. Потреба за графичким распоредом неће нестати док будем одрастао, али „ниво представљања“ може да се мења. Пре него што научим да читам, потребан ми је графички распоред са фотографијама или једноставним цртежима. Како будем растао, можда ћемо прећи на комбинацију речи и слика, а још касније и искључиво на речи.
      Молим вас да се усредсредите и да радите на ономе што могу да учиним, а не на ономе што не могу. Као и свако друго људско биће, не могу да учим у окружењу у којем ми се непрестано даје до знања да нисам довољно добар и да ме је неопходно „поправити“. Покушај да радим нешто ново у окружењу у којем ћу због тога скоро сигурно бити критикован, ма колико „конструктивно“, постаће нешто што ћу избегавати. Тражите моје предности и наћи ћете их. Постоји више од једног „правог“ начина како се већина ствари може урадити.
      Молим вас да ми помогнете са друштвеним односима. Можда изгледа као да не желим да се играм са осталом децом на игралишту, али понекад једноставно не знам како да отпочнем разговор или да се прикључим игри. Уколико другу децу подстакнете да ме позову да им се придружим у фудбалу или кошарци, можда ду им се радосно придружити. Најбоље функционишем у структурисаним активностима игре које имају јасан почетак и крај. Не знам како да „читам“ изразе лица, говор тела и осећања других, тако да ценим непрестану обуку по питању исправних реакција у друштву. На пример, ако се смејем када Емили падне са тобогана, не мислим да је то смешно. Једноставно не знам која је права реакција. Научите ме да кажем „Да ли си добро?“
      Покушајте да утврдите шта окида моје крахове. Нервни слом, крах, инаћење или како год да то желите да назовете, за мене су много страшнији него за вас. Јављају се због тога што ми је неко од чула преоптерећено. Ако можете да откријете због чега се јављају, можемо их спречити. Водите белешке за време, окружење, људе, активности. Можда де се појавити некакав образац. Покушајте да запамтите да је понашање облик комуникације. То вам може дати до знања, чак и кад моје речи то не могу, како доживљавам нешто што се дешава у мом окружењу. Родитељи, имајте на уму и следеће: понашање које се понавља може да има медицински узрок. Алергије и осетљивост на храну, поремећај сна и проблеми са органима варења могу да имају корените утицаје на понашање.
      Волите ме безусловно. Заборавите мисли као што су „само када би...“ и „зашто не може да...“ Ни ви нисте испунили сва очекивања која су ваши родитељи имали за вас и не бисте волели када би вас на то непрестано подседали. Нисам бирао/бирала да имам аутизам. Запамтите да се аутизам дешава мени, а не вама. Без ваше подршке, моје шансе за успешно, самодовољно зрело доба веома су мале. Уз вашу подршку и вођство, могућности су много веће него што можда мислите. Обећавам да то и завређујем.
      И напокон, три речи: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Радите на томе да мој аутизам посматрате као другачију способност, а не као неспособност. Превазиђите то што видите као ограничења и погледајте шта ми је аутизам подарио. Можда заиста нисам добар са контактом очима или у ћаскању, али да ли сте приметили да не лажем, не варам у играма, не оговарам осталу децу и не судим о другим људима? Исто тако је тачно да можда нећу бити следећи Мајкл Џордан. Међутим, уз пажњу на ситне детаље и капацитет за изузетну усредсређеност, можда ћу бити следећи Ајнштајн. Или Моцарт. Или Ван Гог. И они су имали аутизам.
      Све што могу да постанем неће се десити без вас као мог темеља. Заступајте ме, будите мој пријатељ и видећемо докле могу да стигнем.
      Елен Нотбом
×