Jump to content
  1. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

  2. Ђорђе Р

    Ђорђе Р

  • Сличан садржај

    • Од Bernard,
      5. maj 1945: Prva slovenska vlada?
      Partijski mitologija: 5. maja 1945 je bila v Ajdovščini ustanovljena prva slovenska vlada v zgodovini, ki jo je vodil Boris Kidrič, ob Edvardu Kardelju vodilni slovenski komunist.
      9. maj 1945: Dan zmage?
      Partijska mitologija: 9. maja 1945 je kapitulirala nacistična Nemčija. To je dan zmage.
    • Од Милан Ракић,
      U Pranjanima, kod Gornjeg Milanovca, u nedjelju, 15. septembra, biće obilježeno 75 godina od operacije "Halijard" tokom koje su antifašističke snage u Drugom svjetskom ratu spasile više od 500 američkih i savezničkih pilota.

      Iz Fondacije “Misija Halijard” saopšteno je da će svečanost biti upriličena na Galovića polju, iznad sela Pranjani, polaganjem vijenaca i službom u lokalnoj crkvi, a prisustvovaće i potomci spasenih pilota.

      Operacija “Halijard” ili “Vazdušni most” smatra se jednom od najuspješnijih akcija u istoriji ratovanja, a tom prilikom spaseno je od zarobljavanja i moguće smrti više od 500 pripadnika angloameričkih vazdušnih snaga koje su Nijemci oborili iznad Jugoslavije.

      Srpskim antifašističkim snagama otpora tokom 1944. i 1945. godine komandovao je general Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljub Mihailović.

      Evakuacija je vršena sa improvizovanih aerodroma u ruralnim oblastima na područjima Srbije i BiH.

      Oborene savezničke avijatičare evakuisali su sredinom 1944. godine avijacija SAD u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije.

      Zbog toga je 24. jula 1944. osnovana Jedinica za spasavanje vazduhoplovnih posada, koja je evakuisala ukupno 5.700 američkih vazduhoplovaca, od toga 2.350 iz Jugoslavije.

      Za najuspješniju pojedinačnu akciju tokom misije “Vazdušni most” smatra se spasavanje 417 pripadnika avijatičarskih snaga sa improvizovanog aerodroma u Galovića polju u selu Pranjani 1944. godine.

      Po naredbi generala Mihailovića, početkom marta 1944. godine počela je izgradnja aerodroma, sa kojeg je trebalo da se vrši evakuacija američkih avijatičara za Italiju. Stotine srpskih seljaka iz okolnih sela radilo je svakodnevno sa volovskim zapregama tokom marta 1944. godine da bi izgradili improvizovani aerodrom za evakuaciju.

      Prvo je evakuisana britanska vojna misija na čelu sa generalom Čarlsom Armstrongom, krajem maja 1944. godine, a sa njima i izvjestan broj savezničkih avijatičara. Ova evakuacija je ujedno značila i da saveznici napuštaju generala Mihailovića, a sljedeći talas evakuacije bio je 10. avgusta.

      U mjestu Koceljevu, u Srbiji, sa improvizovanog aerodroma, nastavljena je evakuacija američkih avijatičara 17. i 29 septembra 1944. godine. Tada je sa pilotima odletio kapetan DŽordž Musulin, a američki OSS kapetan Nik Lalić je ostao da se i dalje stara o evakuaciji avijatičara.

      U BiH sredinom oktobra 1944. godine, pod pritiskom partizanskih snaga, Vrhovna komanda Jugoslovenske vojske u Otadžbini prelazi sa svojim jedinicama iz Srbije u istočnu Bosnu, pa je na planini Ozren osposobljeno novo uzletište u blizini sela Boljanić, blizu Doboja, od 22. oktobra do 1. novembra 1944. godine.

      Sa ovog uzletišta otišao je u Italiju šef američke vojne misije, pukovnik Robert Mekdauel, 1. novembra 1944. godine. Sa njima je otišao i kapetan DŽon Milodragović i poručnik Majkl Rajačić. Sa uzletišta u Boljaniću je i kapetan Nik Lalić 27. decembra 1944. godine odletio za Italiju, a i radio – telegrafista Artur DŽibilijan.

      Posljednja evakuacija sa Ozrena obavljena je krajem februara 1945. godine po vrlo hladnom vremenu. Tada su u dva transportna aviona “C-47” u pratnji nekoliko lovaca evakuisani preostali Amerikanci.
      U Crnoj Gori operacija “Brezna” kod Nikšića iz avgusta 1944. godine bila je jedna od najspektakularnijih savezničkih akcija na tlu Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata, kada su tokom dramatične bitke okupacionih snaga i partizana, saveznici avionima uspjeli da u toku samo jednog dana, 22. avgusta 1944. godine izvuku 1.059 ranjenika i 17 savezničkih vazduhoplovaca.

    • Од Драгана Милошевић,
      Mogu da kažem da sam srećan čovek, imam porodicu, zdrav sam, radim posao koji volim… Međutim, da nije bilo knjiga uz koje sam pronašao unutrašnji mir, verovatno se sada ne bih ovako osećao.
      Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način.
      Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad.
      – Fokusiran sam na završavanje master rada na temu “Upravljanje bankarskim rizicima”, očekujem da to završim ove jeseni. Potrebna mi je novija literatura kako bih mogao da napišem rad i zaista bih bio zahvalan ukoliko bi neko mogao da mi pomogne. Teško je jer ova tema mi nije bliska u praksi, moj posao podrazumeva nešto potpuno drugo – iskreno će popularni Arsa. Ljubav prema čitanju spoznao je sasvim slučajno u 21. godini i od tada koristi svaki slobodan trenutak da pročita neko novo delo.
      – Nemam baš vremena za čitanje u poslednje vreme, ali nedavno sam pročitao “Monah Kalist” autora Milivoja Jovanovića. Preporučio bih je svima koji žele da pronađu svoj mir.
      Ovako priča Arslan Bajramoski (48), radnik “Gradske čistoće”, koji je više od 20 godina čistio prestoničku kaldrmu, a potom u petoj deceniji života završio studije ekonomije i upisao master. I čija je životna priča postala pravi mali američki san na srpski način.
      Poslednji put smo se sa Arsom videli početkom prošle godine, kada su ga do master diplome specijalističkih studija ekonomije delila još četiri ispita. Danas je do ostvarenja cilja preostalo samo da odbrani master rad.
      Ne krije Arsa da su u momentu kada je odlučio da u petoj deceniji života upiše fakultet, tj. Visoku školu za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, mnogi sumnjičavo vrteli glavom.
       
      – Porodica mi je govorila da nisam normalan.
      Danas, nakon što je studije završio u roku i kada je na korak do master diplome, supruga i deca ponosno govore o njemu. Iako nema mnogo slobodnog vremena, Arsa, kako kaže, uspeva da pomogne supruzi oko kućnih poslova, da pročita pokoju knjigu, ali i da uživa u duhovnoj, crkvenoj muzici koja je njegova oaza mira.

      – Ono što se u mom životu događa predstavlja više od sna.
      A svoju nesvakidašnju životnu priču planira da prenese na papir, te nakon što zvanično postane master ekonomista, pisanje romana biće njegova preokupacija. Možda će jednog dana Arsina knjiga izazvati isti onaj osećaj kod nekog čitaoca kao što je kod njega probudila prva knjiga koju je pročitao. Da ga deca nadmaše
      Premda njegovi blizanci (22) nisu još upisali fakultete, on ne gubi nadu da će se to dogoditi i da će ga nadmašiti.
      – Ćerka i sin su završili Kožarsku školu i zasad nisu zainteresovani za studije uprkos mojim naporima da im objasnim lepotu učenja i čitanja. Sin trenutno radi preko omladinske u “Gradskoj čistoći” i kada je uvideo težinu posla, obećao mi je da će upisati fakultet – iskren je Arsa.
      Fotografija i – ruža
      Pažnja javnosti za ovog pasioniranog ljubitelja knjiga, vrednog radnika i marljivog studenta odjeknula je pre dve godine, kada je spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović objavila fotografiju sa Arsom na društvenoj mreži Instagrami pohvalila njegov trud da završi studije ekonomije. Danas, poznata spisateljica Arsu smatra svojim drugom i zove ga njenim herojem. Na promociji Mirjanine knjige u martu ove godine, Arsa joj je doneo ružu, kao mali znak zahvalnosti za svu podršku koju mu je pružila, što je posebno dirnulo Mojsilovićevu.
      Poruka Vladete Jerotića
      Arsa je posebno poštovanje gajio prema akademiku Vladeti Jerotiću.
      – Čistio sam oko Hrama Svetog Save kad se pojavio. Zaustavio sam ga i rekao mu da obožavam njegov lik i delo, a on mi je kazao: “Nema potrebe da obožavam njega, obožava se Bog”. Nisam znao šta da mu odgovorim, ali sam razumeo poruku.
      izvor
    • Од Justin Waters,
      Hari je obišao BUKVALNO sve zemlje sveta i za "Blic" kaže da najviše voli Srbiju: Naučio sam srpski u INAT NATO BOMBAMA
      Hari Micidis važi za najvećeg svetskog putnika, jer ne samo da je posetio sve zemlje na svetu, već je obišao i najviše njihovih regiona. Ipak, od svih zemalja najdraža mu je Srbija koju poznaje bolje od prosečnog Srbina. O tome zašto je zavoleo Srbiju, ali i brojnim neobičnim iskustvima govorio je za "Blic"
      Kada ste otkrili strast za putovanjima i odlučili da posetite sve zemlje na svetu?
      Rođen sam u Londonu od oca Grka i majke iz Južne Afrike, odrastao sam u Atini. Moji su takođe voleli da putuju, a inače sam od prvih godina života obožavao avione i uvek bio srećan kad bismo negde odleteli. Kad je došlo vreme da počnem da živim onaj normalni "punoletni" život, nešto mi nije bilo u redu. Kako da 40 godina života provedem radeći nesto sto mozda i ne volim? Najviše sam voleo da letim i da otkrijem nova mesta. Pre nekoliko godina sam odlučio da život posvetim putovanjima i uspeo sam da se time i bavim. Postepeno sam sve više putovao – 2003. godine sam uspeo da kročim u Avganistan, i nakon toga mi je postao jasno da nije nemoguće posetiti sve zemlje sveta.
      Koja je zemlja bila prva koju ste posetili?
      Zvanično Grčka, s obzirom na to da sam se rodio u Londonu. Ali kasnije, recimo kad sam krenuo da posetim čudnije zemlje, rekao bih da je Moldavija prva bila, 2000 godine. Bio sam jedini putnik u avionu, inače punog prelepih devojaka, koji nije bio iz Moldavije!
      Kako ste finansirali svoja prva putovanja?
      Radio sam kao profesor engleskog i onda kao profesor menadžmenta. Sve se svodilo na to da dobro upravljam svojim finansijama. Ljudi misle "čoveče ovaj mora da je jako bogat" ali morao sam se dosta toga odreći da mogu da putujem kao što sam putovao.
      Gde ste imali najbolja, a gde najlošija iskustva?
      Obično su najbolja iskustva vezana za ljude. U zemljama gde je doček bio dobar, gde su ljudi najviše srdačni ili uljudni sam se osećao najbolje. Naravno da je jako važna komunikacija i u nekim zemljama može lako doći do sporazuma zbog jezika. U svakom slučaju, mislim da mi je Iran ostao u sećanju kao nezaboravno iskustvo posto sam upoznao ljude preko "kaučsurfinga" i odmah su me prihvatili kao deo ekipe. Mislimo da su tamo jako konzervativni, ali to uopšte nije tačno, normalno smo išli na kafu, muškarci i devojke, svi zajedno, a onda smo išli na kuglanje, nisam mogao da verujem ! Osim bogate istorije i kulture, dakle, u Iranu putnik apsolutno mora da upozna lokalne ljude, da priča s njima, i to je najlakše kad neko putuje sam, znači ne u okviru organizovane ture.
      Rekao bih da je najteže bilo tamo gde je zaista opasno i tamo gde su i sami lokalni ljudi oprezni ili uplašeni. U Centralnooafričkoj Republici, gde sam bio u dva navrata, nema mnogo da se vidi i radi, a policija je korumpirana tako da će vas zaustaviti na ulici bez razloga, samo zbog toga sto niste crnac, tražiće od vas "poklon" i ukoliko ništa ne ponudite, naći će razlog da vam pravi probleme, i možda je još gore ukoliko nešto i date. Ne znam ko bi hteo da turistički ide u takvu zemlju, ali ja sam morao, mislim, ili idem svugde ili ne.
      U kojim zemljama ste proveli najviše vremena i zašto?
      Osim Grčke i Engleske, koji su mi "matične" zemlje, i Svajcarske i Finske, gde sam neko vreme radio na univerzitetima, najviše sam vremena proveo u Srbiji. Zašto ? Pošto mi je Srbija omiljena zemlja u srcu.
      Rekli ste da je Srbija Vaša omiljena zemlja i da ste zato naučili i srpski jezik. Zašto baš Srbija?
      Jako je teško objasniti svoja osećanja kad sam u Srbiji. Prvi put sam ušao u zemlju '98 godine kad je sve bilo jako teško kod vas. Došao sam bez vize (nisam ni znao da mi viza i treba) "švercerskim"autobusom iz Sofije. Za normalnog neiskusnog putnika kao što sam u to vreme bio, iskustvo je bilo kao da sam na drugoj planeti. Na granici su me carinici zaustavili, a onda putnici navijaju za mene, nešto tipa ‘pustite čoveka’, u to vreme nisam znao srpski niti šta se desava ali srećom je jedan od saputnika bio radio na Kritu i znao nešto grčkog. Na kraju su mi vadili tranzitnu vizu na 5 dana, a onda ulazimo i negde blizu Pirota vozač mora da jede i zaustavimo se u neki konak. A odjednom izlaze svirači i počinju da pevaju, putnici srećni pošto su uspeli nesto da švercuju, a ja gledam sa nevericom onu toplu atmosferu, muziku, nošnju svirača, sve mi je bilo kao iz nekog starog filma. U tom trenutku me je obuhvatila neka emocija koju nosim u srcu do danas, 21 godinu kasnije. Odlučio sam da se pridružim narodu i da učim kulturu i naučim jezik. Naredne godine je došlo do bombardovanja a ja sam dodatno prkosio zbog nepravde tako da sam se dodatno trudio, svakodnevno učio jezik. Od 2000. godine dolazim svake godine bar jednom godišnje, obišao sam skoro sve delove Srbije, svaki put je više volim. Smatram da je zemlja raznolika, jug i sever kao da nisu ista zemlja, čini mi se da uprkos svim problemima i izazovima Srbija je mozda najautentičnija zemlja u Evropi.
      Neću nikad zaboraviti jednom prilikom kad me je zaustavila policija na putu u vrnjačku banju. Osim iznenađenja što pričam srpski, još su se više čudili kad su me pitali "čime se bavite" a ja odgovorim "putnik sam". Uspeo sam da se izvučem bez kazne! 
      Koliko puta ste bili do sada u Srbiji i šta ste sve videli tamo?
      Imam tačne statistike, granicu Srbije sam presao 94 puta ali računam svaki prelaz, i često sam u jednom putovanju posetio i zemlje u okolini. U svakom slučaju video sam mnogo više nego prosečan Srbin, od Tršića do Palića, od Leskovca do Đerdapa, sve veće gradove. Mnogo volim Vrnjačku Banju. Kad sam video da je Stiven Sigal postao počasni drzavljanin Srbije pitao sam se, što ne ja! Nepravda! Ali u svakom slučaju uvek ću se vratiti i provesti više vremena u vašoj predivnoj zemlji.
      Kako ste naučili srpski jezik i da li Vam je bilo teško?
      Bogami, teško je bilo. Kad sam počeo da učim, živeo sam u Finskoj. U biblioteci sam našao staru Lingvafon metodu za učenje srpsko-hrvatskog iz ’74 godine. Ponavljao sam tekstove slušajući kasete. Kad sam završio metodu, kupio bih novine i zabeležio bih nepoznate reči. Na početku sam počeo sa latinicom ali onda sam se opredelio za čirilicu, i naročito pisana ćirilica je jako teška za učenje ali sam bio uporan. 2002 godine sam pohađao letnju skolu srpskog jezika i kulture u Novom Sadu i već sam bio najjači đak tamo. Verujem da sam jezik naučio koliko dobro mogu s obzirom da ne živim u Srbiji i da retko pričam jezik. Ali nikad se ne zna – pre mesec dana sam bio u Pakistanu i u jednom od najglavnih drevnih mesta (Takt-e-Bag, čuveni stari budistički hram) sam bio jedini turista dok se nije pojavio još jedan lik. Pričamo, on mi kaze ‘Austrijanac’, ja mu kažem ‘Britanac’, rukujemo se, svaki ide svojim putem ali na kraju se opet vidimo kod izlaza a ja mu kažem, s obzirom da nema turista u Pakistanu, ajde da se nađemo u Islamabadu na večeri, daj mi mejl. Kaže mi ‘težak je, nećes ga pamtiti’. Kazem ja ‘hoću’ a on počinje ‘P A V L O V I Ć.’ a ja ga zaustavim i odmah krenem da pričam srpski. Proveli smo dva dana zajedno pričajući srpski u Pakistanu. Neverovatno.
      Planirate li uskoro opet da posetite Srbiju?
      Bio sam u Srbiji početkom maja i posetio sam Kuću cveća, svima bih preporučio! Nadam se da ću uspeti da dođem još jednom ove godine, imam gomilu prijatelja koji me čekaju.
      Da li ste imali neke predrasude prema pojedinim državama pre nego što ste ih posetili i da li ste možda posle putovanja promenili mišljenje o njima?
      Pokušao sam da nemam mada je to prilično teško ali sam po prirodi dosta širokouman i tolerantan. Mislim da sam imao negativan dojam o Saudijskoj Arabiji pre no što sam video tu zemlju. Ipak, uvek uspevam da vidim pozitivne stvari svega. Jeste da je zemlja bila nešto čudna, ali je ipak dobro organizovana, ljudi su uvek bili uljudni i od pomoći, hrana dobra, sve funkcioniše… znači ipak imam dobre uspomene.
      U koje zemlje Vam je bilo najteže da uđete?
      Imao sam sreću. Kad čujem priče nekih ‘kolega’ putnika kako su se mučili da vade neku vizu, shvatam koliko je meni bilo lako. Gorepomenuta Saudijska Arabija je teška pošto nema turističke vize ali sam zato uspeo da puta da nađem sponzora i da lako dobijem poslovnu vizu. Ekvatorijalna Gvineja mi je bila najteža viza Ii zato je bila i poslednja nezavisna zemlja što sam posetio, u martu 2008. godine. Nakon dosta meseci potrage, našao sam čoveka koji je radio u firmi koja je tamo imala poslove i on mi je pomogao, poslao mi je poziv, i gotovo.
      Kako ste se odlučili da napravite sajt Nomad Mania, koji okuplja svetske putnike?
      Iskreno, mislim da je meni bila potrebna konkretna motivacija da više putujem. Kad sam "završio" sve zemlja sveta, bio sam presrećan ali sam ipak imao osećaj praznine, tipa ‘sta sad’. NomadMania (www.nomadmania.com) je spisak mnogo veći od spiska zemalja pošto podelimo zemlje na mnogo više, tako da smatramo da ima 1281 regija na svetu. E, to je već veliki izazov! Inače, kad sam krenuo sa projektom nisam znao skoro nikoga u svetu svetskih putnika, tako da je i to bio cilj, da imamo način da se bolje upoznamo, da se prijateljski takmičimo, ali i da zajedno putujemo. U tome smo uspeli, sad ponekad putujemo u malim grupama.
      Osmislili ste listu svih svetskih regiona, kako ste to uradili?
      Pojam je jednostavam – skoro svaka zemlja zasluzuje najmanje dve regije. Čak i male poput Slovenije ili Crne Gore. Ali ako Sloveniji damo dve, onda koliko treba Hrvatskoj? Francuskoj? Kini? Vodimo računa ne samo o veličini zemlje nego i o broju stanovnika, kulturnom bogatstvu, ekonomskoj ulozi u svetu i broju turista. Onda želimo da svaka zemlja dobije regija koliko zaslužuje. Najveći broj ima Rusija, 93 regije, i onda SAD 75, Kina 60 i tako dalje.
      Koliko ste regiona do sada posetili?
      Malo mi je neprijatno pošto sam osnivač sajta (mada sam sarađivao sa dosta ljudi kad je spisak regija napravljen) pošto vodim na rang-listi, posetio sam do danas 1189 regija, znaći, ostaju mi 92. Ne znam da li ima nekoga koji je posetio više, a nije registrovan kod nas. ‘Normalni’ ljudi, koji dosta putuju, retko će posetiti više od 150 regija a čak i iskusni putnici teško nadmašuju 700. 
      Kako najviše volite da putujete, sami ili u društvu?
      Kako kad. Najiskrenije, malo sam vuk samotnjak. Osećam da više vidim, više učim, kad sam sam, a inače onda mogu lakše upoznati lokalne ljude. Kad imam drustvo često pričamo, što znači da nismo usredsređeni na cilj. A onda ponekad mora da dođe i do kompromisa, neko ne voli recimo muzeje, drugi ne voli da previše pešaci kad je vruće, treći nije ranoranilac i onda izgubimo vremena itd…
      Šta biste posavetovali ljudima koji žele da obiđu čitav svet?
      Prvo – moguće je. Ne treba biti bogat, uvek ima načina, jedino morate imati želju, radoznalost i da ne slušate druge kad vam kažu da ne može ili da ste ludi (do sad ima oko dve stotine ljudi koji je obišlo sve zemlje sveta, sigurno nismo svi ludi). Takođe bih rekao – ako ne poznajete sopstvenu zemlju, nemojte ići dalje. Kad putujete bićete neka vrsta ambasadora vaše drzave tako da morate da vidite sve što ima i da razumete istoriju, razlike u kulturi među regijama itd. Moji prijatelji u Srbiji često hrle u inostranstvo i nemaju nikakvu želju da obilaze meni prelepu Srbiju. Greška ! Blizu vas ima puno toga da se vidi i radi ! Ako živite u Beogradu – ko od vas je posetio vaš odličan muzej automobila u samom centru grada?! Niste ni znali da postoji, zar ne?
      Izvor: BLIC.NET
    • Од JESSY,
      Sudeći po fotografijama, grupa "Samoodbrana" priprema se sve češće za zajedničko političko delovanje, a analitičari smatraju da će uspešnost njihovog angažovanja zavisiti i od toga da li će i koliko biti spremni da se posvete politici.
      Ova grupa se poslednjih meseci nekoliko puta sastajala, o čemu svedoče zajedničke fotografije kako u zatvorenim prostorijama tako i na protestima koje je glumac Nikola Kojo objavljivao na svom tviter profilu. Poslednja slika deluje možda i najozbiljnije pošto se grupa ostvarenih ličnosti van politike ovekovečila u studiju, što bi moglo da predstavlja simbolični početak njihovog političkog delovanja. Kojo je tu fotografiju, takođe, postavio na Tviter i poručio:
      "Kad je politička borba, onda političari. Kad je okupacija, onda #samoodbrana. Branite drveće, čast, zdravu pamet, život... ovo poslednje baš i ne vredi bez ovog pre... Srećno!", napisao je Kojo.
      Na fotografiji se, između ostalih, nalaze sociolog Jovo Bakić, akademik Dušan Teodorović, glumac Radoslav - Rale Milenković, bivša predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero, karikaturisti Dušan Petričić i Koraks, arhitekta Dragoljub Bakić i drugi... S njima je na prvoj slici bio i pisac Filip David.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...